Najbolje priče za 2011. godinu prema ocjenama žirija u sastavu Božo Koprivica, Enver Kazaz i Teofil Pančić.

 

Iza zida što na dvorište s ceste pogled priječi 
 Amir Alagić

Pripitomljavanje tame 
Sabina Alispahić

Vispren bubreg 
Ivan Antić

Daleko je Amsterdam 
Bojan Babić

Najduži je poslednji sat plus bonus track 
Dragoslava Barzut

Afrikat 
Belma Bećirbašić

Nas tri 
Lamija Begagić

Moj dida i ja 
Luiza Bouharaoua Katica

Ljubavnica 
Mihaela Gašpar

Nitko, tamo vani, nije znao što se događa 
Iva Hlavač

Zrćanski prčanj 
Vjeran Kovljanić

Smrt bijela kost 
Ksenija Kušec

Apokalipse 
Nikola Leskovar

Ja sam idem do toaleta 
Damir Nedić

Portir Josip i crveni šal 
Damir Ocvirk

Američki sfumato 
Vojislav Pejović

Baba Maśa ili śjever je kriv za sve 
Ljubica Petrović

Krhotine 
Radno Savić

Zapaljena trola 
Gordana Smuđa

Pacovi sanjari 
Srđan Srdić

Šta je žena rekla tom Vejtsu 
Ajla Terzić

5 minuta 
Nada Veljković

 


Iza zida što na dvorište s ceste pogled priječi 
Amir Alagić

Jednom davno, duboko u sebi sakrio je nešto naizgled sitno kao kap vode koja će danas sutra ishlapiti, pa na to više nikad neće pomisli i toga se nikad neće sjetiti. Baš iza ovog portuna, na korak dva od zida što ljudima na dvorište s ceste pogled priječi, zakopali su mrtvog mačića. Čitavo ga je popodne milovalo tuce dječjih ruku, razvlačilo ga i vuklo po dvorištu, guralo mu njušku u tanjurić s mlijekom i bacalo za miševima koji bi ubrzavali korak trčeći tik uza zid, kao da im je neugodno što su na pogrešno mjesto u zao čas nabasali. Miševi svijetom hode s urođenom sviješću da im je život vazda u opasnosti, a jadan mačić nije uspio ni spoznati što znači opasnost. Ubila ga je prevelika dječja ljubav.

Nisu ni primjećivali da je mrtav. Nastavili su se igrati s omlohavjelim sićušnim tijelom čije su se šapice klatile lijevo-desno poput kakvog ukrasa s retrovizora. Tek kad mu je niz uho krenuo tanak curak krvi, netko je vrisnuo. Tetak Izet je iskopao malu rupu, odmah tu iza portuna, i u nju položio beživotno tjelešce. Poput kakve šarene patuljaste povorke, sva su se djeca okupila oko mačića. To im je bio prvi pogreb u životu. Iz zemlje ih je promatrao zaleđeni mačji pogled iza kojeg više nije bilo ničega, ni boli, ni sreće, ni tuge. I dok je tetak lopatom nabacivao zemlju po bijelom krznu, Danijel je pomislio kako će možda i on jednom tako. Biti zakopan.

Već se bilo i smrklo. Ono što je pred koji sat cvrčalo na roštilju, odavno je pojedeno. Još je tek pokoja kriška lubenice ostala netaknuta među zelenim korama i crnim košticama, što leže u vodenastom crvenom soku i na sebe privlače muhe koje nalikuju koštičjim rođacima s krilima. A Danijel nikako nije mogao odvojiti pogled od mjesta na kojem je zakopan mačić. Igrao se s njima, trčkarao, okretao na leđa, i grebao ih svojim sićušnim kandžama, a sad ga više nigdje nema. Dakle smrt znači ništa, mislio je dječak. Ako smrt znači ništa za mačku, onda znači i za njega. Znači ni njega jednom više nigdje neće biti, ni kod kuće, ni kod tetke Katarine i tetka Izeta, ni u školi, ni na Zlatnim stijenama, nigdje. Oko njega će ostati samo mrak i tišina. I njegove će se oči zalediti kao mačje.

Niz tijelo mu se spustio val nečeg što nalikuje na strah i strepnju. To što je otkrio tajna je koju nikome ne smije reći. Bilo bi dobro da je sakrije i od sebe, da je zakopa negdje duboko, kao što je tetak Izet zakopao mačića. Da je pretvori u kap koja će danas-sutra ishlapjeti. Kad bi drugi ljudi to znali, mislio je dječak, više se nikad ne bi smijali i igrali, ni s djecom ni s mačkama, ne bi bilo roštilja u dvorištu tetke i tetka, ne bi se kupali u moru, niti bi išli na utakmice gledati Istru. Svi bi se plašili, ovako kako se on sad plaši. Zato je nabolje da to ostane tajna, između njega i zaleđenih mačjih očiju.

Prije tri dana sletio je na aerodrom u Puli. U rodnom gradu ga nije bilo osamnaest godina. Baš kad mu je život u Londonu postao punoljetan, napustila ga je žena. Rekla mu je da bi bilo dobro da se malo razdvoje, barem dok ne razmisli o svemu, i da će na neko vrijeme preseliti kod svojih u Southampton. U početku ju je zvao, šaptao u slušalicu: "Bentey darling, I think it's time...", a ona ga je prekidala u pola rečenice i govorila da treba još dan-dva, možda tjedan. A onda se prestala javljati na telefon. Prošlo je još nekoliko mjeseci, kad je i on prestao zvati. I negdje baš u to vrijeme počela ga je opsjedati misao kako bi mogao posjetiti Pulu. Sam je sebi govorio posjetiti, nikako vratiti se. Uzet će povratnu kartu, ostati tjedan-dva, i to je to.

Na aerodromu je vidio razglednicu na kojoj je pisalo Nekad-Pula-Sad. Iza riječi nekad vidjela se crno-bijela fotografija na kojoj je tramvaj gmizao uz cestu pored kazališta. Nekoliko je dama sa šeširima šetalo, dok je drugim krajem ulice prolazio konj sa zapregom. Iza riječi sad stajala je njemu nepoznata zgrada. Samo je riječ Pula bila okružena Arenom, koja je valjda predstavljala nekakvu konstantu grada. Pomislio je kako za Pulu njegova djetinjstva nije bilo mjesta na razglednici. Možda je u nekoj velikoj gradskoj filmskoj montažeriji jednostavno izrezana kao nezanimljiv dio.

Otkad je stigao majka ga nagovara da posjeti tetku Katarinu. Kaže da je stara i da neće dugo, a da ga je u ovih osamnaest godina spomenula na tisuće puta.

Znaš da te voljela kao svog rođenog. U ratu je od svojih usta odvajala da tebi u London pošaljemo koji dinar. Otiđi, upitaj je nešto, bit će joj drago.

Danijel je tad po prvi put, otkako je sletio, pomislio na rupu u zemlji u kojoj vječni san snuju zaleđene mačje oči.

Trećeg dana krenuo joj je u posjet. Ulica Ozad Arene bila je jednaka kao i prije osamnaest godina. Kao da je Arena i nju pretvorila u konstantu grada. Samo što za ulicu nije bilo mjesta na onoj razglednici. Prošao je kroz portun i našao se u dvorištu. Nekad se tu prao veš, klofali su se tepisi, kiselio kupus, raspaljivao roštilj, a danas je sve zaraslo u travu i korov. Trudio se ne pogledati prema onom mjestu, na korak dva od zida što ljudima s ceste na dvorište pogled priječi. Naravno, nije uspio. Ništa se u njemu nije izmijenilo. Nikakva ga učenja ni religije nisu mogli razuvjeriti da nakon svega preostaju tek tišina i mrak. Zaleđene oči mačke se ne zaboravljaju.

Stisnuo je zvonce. Vrata su ostala nijema. Potom je pokucao. Pa još jednom. Tad je čuo spore korake što se vuku niz hodnik. Kroz glavu mu prođe slika stana pred čijim zatvorenim vratima stoji. Sjećao se svega, do u najmanji detalj.

Ko je? - čuo se staričin glas.

Ja sam tetka.

Pitam ko je? - ponovila je žena.

Ja sam tetka, Dane - odgovorio je približivši usta tik uz vrata. Osjećao se miris vlage i starosti.

Jel to vi za struju došli?

Nije tetka, Danijel je, iz Londona - reče nešto nervoznije. Tetka je malo zašutjela.

Ko?

Ma tetka, Danijel je, od pokojnog Vladimira, brata tvoga, sin. Što u Londonu živim.

A ti si Dane. Pa što odmah ne kažeš, sine moj, rekla mi je mama da ćeš doći - čulo se zveckanje lanaca i okretanje dvije-tri brave prije nego se otvoriše vrata.

Na trenutak ga je zagrlila i odmah pustila. Kao da se preplašila. Potom je polagano, ne progovarajući ni riječi, naslonila drhtavi dlan na njegovo lice i dugo putovala po njemu. Danijel je stajao ukočen.

Stvarno si to ti sine. Nekako drukčiji miris imaš. Čovjek si i ti već postao. Ja ti skoro pa ništa ne vidim – konačno reče i snažno ga obgrli.

Plakala je i ljubila ga. Osjećao je njezine suze kako mu se razmazuju po licu.

Nisu ovo prave suze, to se tetka, sine, smije – šapnula mu je.

Koža joj je bila suha i naborana, po njoj se razbježalo na milijune staračkih pjegica, kosa joj prorijedila i zabijelila, a noge okvrgavile od natečenih vena. Danijel pomisli kako ona ima skoro osamdeset godina. Hodala je prema kuhinji pogrbljeno i polako, pipkajući ispruženim rukama zrak pred sobom. Promatrao ju je držeći u ruci žutu najlon vrećicu s dvadeset deka kave, napolitankama i sokom od naranče. Nije red nekome banuti bez obraza.

Kad ga je prije osamnaest godina ispraćala na autobusnoj stanici, bila je žena, a sad ga je dočekala starica. Kao na onoj razglednici Nekad i Sad. Jedino je u kući sve bilo kao nekad. I da otvori vrata spavaće sobe, vjerojatno bi na uzglavlju spremljenog kreveta stajale dvije velike lutke. Nekad su se s njima igrale njezine kćeri, koje se sad igraju s vlastitom djecom negdje po bijelom svijetu. Sve je bilo na svom mjestu, samo prljavije. Paučina se ulovila po ćoškovima, a tanki sloj prašine pao po namještaju. Tetka to i ne primjećuje, pomislio je Danijel, a ona mu je, i ne okrećući se, rekla:

Ne gledaj prašinu, stara sam ti ja. Ne stignem sve.  

Stariji ljudi imaju zanimljiv običaj da onaj sok na razmućivanje uvijek naprave presladak. Barem kad im dođu gosti. Danijel je pijuckao sitne gutljaje i grčio se.

Jel ti preslab, da ti dodam još jedan čep? – upitala ga je dok joj je cigareta podrhtavala i plesala u ustima, a pepeo na vrhu ostajao neobično kompaktan.

Kao da izvodi neku dobro uvježbanu predstavu ekvilibriranja cigaretom. I baš kad bi pepeo prerastao centimetar i pol, i počeo se savijati, ona bi ga otresala u pepeljaru na kojoj se smijao Vučko i pisalo je Sarajevo '84. U zadnji čas, mislio je Danijel.

Tetka Katarina u Puli živi od pedeset pete. Ona i tetak Izet doselili su iz Kreševa prije nego što se Danijel rodio, tako da se njemu činilo da oni u Puli žive oduvijek. A opet, od malena je jasno osjećao kako je kod njih sve nekako drukčije. Drukčije se priča, i drukčije ponaša. Sasvim malo drukčije, no dovoljno da se odmah primijeti. Koliko god su daleko od Bosne otišli, Bosna iz njih nije imala kamo. S njegovim ocem nije bilo tako, iako je iz Kreševa stigao tek koju godinu prije njih. Dok su njega njihove kćeri zvale barba Vlado, Danijelu su ovo dvoje zauvijek ostali tetak i tetka.

A priča kaže da je tetak Izet u Pulu pobjegao od medvjeda. Velik i jak je to čovjek bio, a dobroćudan kao malo dijete. Zvali su ga jajački pehlivan, jer je u mladosti zarađivao tako što se po vašarima s medvjedima hrvao. Tako je jednog proljeća došao u Kreševo, gdje se u njega zagledala Katarina, kći kovača Mate. Godinama kasnije, već u Puli, Vlado se šalio s Izetom i govorio mu:

Ma nisi ti, moj Izete, iz Kreševa pobjegao zbog međeda, već zbog moga oca Mate – a Izet se samo smijao i klimao glavom na tu istinu.

Pustio je Mate svoju kćer u bijeli svijet hineći nezadovoljstvo do kraja života. Nije joj mogao dati blagoslov da pođe za pehlivana Izeta, a opet nije imao srca pokvariti ljubav svojoj ljubimici i jedinoj kćerki. Stoga je sve uredio tako da ona, s onim svojim, pođe za Pulu, gdje je čeka brat Vladimir koji se već snašao i koji će joj uvijek biti u blizini i pri ruci, a on će pred svijetom govoriti kako su od danas vrata njegove kuće za nju i onog nekrsta zatvorena.

Vlado je Izeta odmah zavolio kao brata. Opet bi postajao Bosanac samo kad bi bio s Katarinom i Izetom. Čim bi zakoračio u njihovo dvorište, portun je postajao kapija, a korta avlija. Pitao bi ga:

De ti nama, badžo, reci, kako si se ono s međedima hrvo?

A ovaj bi to jedva dočekao. Nekad slavni jajački pehlivan bi se počešao po bradi, drmnuo ljutu, i tihim glasom započeo pojašnjavati čuvenu taktiku gledajući samo u Vladu, kao da okolo ne sjedi još deset-petnaest ljudi, i kao da Vladi tu priču nije ispričao već stotinu puta.

Ma i nije ti to bilo nešto. Moj Vlado, međed i ne zna da se hrve. On se samo nasloni na čovjeka. Da bi ga oborio, dovoljno je da namažeš kosu užeglim maslom. A medvjed ti ima plaho burunđukli nos – tad bi kažiprstom taknuo nos, da onima koji ga prvi put slušaju pojasni što to znači burunđukli. – On ti se odmah trgne unazad, a ti mu fino podmetneš nogu, malo ga ko gurneš, i on ti sam padne.

Kako se zaljubio u Katarinu, Izet se prestao hrvati i počeo pričati kako ga medvjedi po šumama dozivaju, noću mu na prozore kucaju, u san mu se zavlače i ne daju mu mira. Nema mu druge nego pobjeći negdje daleko. Navodno se samom sebi još odavno zavjetovao kako će kad se oženi ostaviti medvjede na miru. Sad ga oni na to podsjećaju. Je li njemu koji put u šumi Mato zaprijetio, je li mu kad noću na prozor kucnuo, to se ne zna. Zna se samo da se čuveni jajački pehlivan prestao s medvjedima hrvati otkad pođe za lijepu Katarinu.

A de mi reci, kako ti je žena? Kako joj je ono ime? – ispali tetka iznebuha, sve gledajući okolo po sobi kao da provjerava je li i ona došla, pa se negdje sakrila.

Bentey. Dobro je. Živi se, tako, svakodnevica. Puno radi. Istroši to čovjeka – blebetao je Danijel bezveze. – Oženili smo se, ima već i godinu dana.

To je bila istina. Ali nije spomenuo da je odmah potom sve krenulo nizbrdo. Kad im je mali Ashton umro u inkubatoru, nije bio veći od kifle. Na pogrebu je Danijel nebesima zahvaljivao samo na dvije stvari. Prva je, što majci nije spominjao da je Bentey trudna, kako bi je iznenadio kad sve prođe, a sad će tragediju moći prešutjeti, a druga, što se ljudska bića zakopavaju u sanducima, pa im se ne moraju gledati zaleđene oči. Njih su se dvoje od tad počeli udaljavati. Bentey ga više nije mogla pogledati, a kamo li dodirnuti. Krivila je njegovo crvljivo balkansko sjeme i zlu sudbinu kojom je i nju zarazio. Još do prije koji mjesec bio joj je spreman oprostiti sve teške riječi, sve šamare i suze, i sve neprospavane noći, samo da mu se vrati. Sad u to više nije siguran.

Znam ja, spomene meni sve tvoja mati. E jest, Bentey, Bentey. Fino ime. Jel to američko? Ma pamtim ja ta strana imena, samo sad slučajno zaboravila. Jel znaš sine, otkud meni ime Katarina?

Danijel je lagano slegnuo ramenima, a ona sa zadovoljstvom izgovorila rečenicu koju je kroz život izgovarala na tisuće puta:

Po dobroj bosanskoj kraljici Katarini. Kod nas u srednjoj Bosni ovo ime veliki značaj ima. Jest da ga po svijetu nosa i ona koja treba i ona koja ne treba, ali tako je to sa svačim pa i sa imenima. Ja se nadam, kad dođe vrijeme za podmirenje računa, da će mi dragi Bog reći kako sam imenu svome dobra duša bila – tu se tetka malo kao zamislila, pa nastavila. – Bentey, jest, Bentey. Znam ja tih stranih imena koliko hoćeš. Iz ovih serija. A vidjela sam ti ja i svijeta, moj sine. Nekad ti je Katarina bunde nosala. U sedam država bila. Samo sam u Trst pet puta išla. Nego da ti kažem. Djecu trebate praviti, moj sine. Bez njih se sve ohladi. Slušaj ti mene staru, znam ja. Dok vam ide, pazi na nju. Ako te kad, ne daj Bože, ostavi. Nemoj biti bena pa trčati za njom. Neće ti se vratiti. Znam ja šta je žensko. Ali šta ti ja to pričam. Pametan si ti momak, sve je to tebi jasno.

Morao je promijeniti temu, ali nije znao kako. Zato je gledao po sobi tražeći nešto za što bi se uhvatio. Tad vidje već požutjelu sliku na komodi pod prozorom. Mladić nauljene crne kose, s karanfilom u zapučku, sjedio je neprirodno pogrbljen, onako kako se već pozira u fotografskim radnjama. Na naličju je pisalo: Mojoj jedinoj i najdražoj Katarinici, od vazda i samo njenog Izeta. Kreševo, septembar '54.

Ma je li ovo pokojni tetak Izet? – hineći začuđenost, upita Danijel.

Nije moj Izet pokojni… – odsutno odgovori tetka tresući cigaretom naokolo, kao da je se ne tiče to što je upravo rekla.

Ma kako nije pokojni, mislio je Danijel. Sjeća se da mu je mama javila da je umro još na ljeto devedeset i četvrte. Dobro pamti kako je te noći sanjao da je na pogrebu, kako su se svi okupili, plaču, nariču i tješe se, a onda je odjednom primijetio da su svi obučeni u šarenu odjeću i da Izeta zakapaju u onu rupicu koju je on sam jednom davno iskopao za krepanog mačića. Sutradan je zvao mamu da je pita gdje su ga zakopali, a kad mu je rekla u Puli, on je upitao, da ali gdje u Puli? Žena se začudila, počela Gospu zazivati:

A Dane, dragi sine, pa gdje će ga zakopati nego na groblju.

Ispričala mu je kako je umro na kauču dok je gledao utakmicu. Igrala valjda Amerika protiv Kolumbije, a Izet prije utakmice društvu govorio:

Jedva čekam da vidim kako fudbala igraju kauboji protiv Indijanaca.

I eto, nije mu bilo dano da dočeka zadnji sučev zvižduk. A Katarina mu, navodno, pet minuta prije iznijela slatko od dunja na finom kristalnom tanjuriću iz onog servisa što je iz Turske donijela, kad je sedamdeset i neke išla na prvenstvo u heklanju. Čula iz kuhinje kako prsnu tanjur po pločicama, baš kad je i njemu u glavi prsnula ona žila. Nije, jadan, stigao ni jauknuti. I sad tetka kaže da nije pokojni, čudio se Danijel, ali nije smio ništa upitati.

...on ti je, moj Dane, rahmetli – nastavi tetka – zapamti da se vjerske razlike moraju poštovati kako u životu, tako i u smrti. A sve smo ti mi Božiće i Bajrame zajedno proslavljali. Ti se možda toga i ne sjećaš.

Sjećam, tetka, kako se neću sjećati – prekide je na kratko.

Eh, za ramazan ja sam s njim postila, a za korizmu on sa mnom. Poštivanje je najvažnija stvar dugoopstanka braka – govorila je mašući kvrgavim prstom pred Danijelovim nosom. – Mi smo se poštivali u vjeri, jer smo tako živjeli, a ako neko živi u nevjeri, neka se poštuje u nevjeri. Po volji mu bilo.

Već se bila zadihala, pa joj je Danijel dodao čašu vode. Jedva je prinese ustima, toliko su joj se tresle ruke.

Hvala sine. Ja, ovako, znam biti malo žestoka pod stare dane. Nemoj mi zamjeriti. Nego reci mi, pišeš li još one svoje pjesme?

Koliko stignem. Tamo se puno radi, a od pjesama se ne živi.

A jel pišeš na njihovom il na našem?

Kako koju, tetka. Na kojem mi jeziku dođe, na tom je i napišem. Ali nisam dugo napisao ni retka.

Tad se sjetio kako je, koji dan pred odlazak, šetao uz Temzu zamišljajući kako kraj njega hoda Bentey. Bila je nasmijana i neprestano ga je grlila, kao da nadoknađuje propuštene trenutke. Tad je zapisao:

                                    Uz Temzu opet šećemo

                                    Ja i Bentey

                                    Jebenti

 

Piši sine, samo piši. I popij ponekad, slobodno – govorila je zaledivši nevideći pogled u nekoj nejasnoj točki. – Razvijaj mozak na sve načine, da ne postaneš ko ova gomila bilmeza što prodaju i kupuju rođene matere, a ne znaju ni đe im je guzica. Ja sam ti stara i svašta pričam, ali nije to bezveze. I zapamti šta će ti tetka reći, uvijek čitaj Oslobođenje, nikad Borbu. To neka ti bude potpis u životu. Opredjeljenje.

Iskapio je čašu prezaslađenog soka i rekao joj da ide polako. Pitao ju je treba li što pomoći, kupiti joj nešto, a ona je odmahujući rukom odgovorila:

Ništa sine, dok još ovo malo vidim, mogu sama. Kad dibidus oćoravim, pustiću se Bogu u njegove skute. Valjda će za mene i mog Izeta naći neki zajednički komadić raja.

Nasmijala se. Izgrlila ga je na rastanku i rekla:

Dođi sine opet, kad god možeš. Nemoj čekati da umrem. Biće ti poslije žao.

U dvorištu je zastao pokraj mjesta na kojem su zakopali mačića. Otkad se vratio bilo je to treći put da pomišlja na ono što se ne da zaboraviti. Osjećao je kako ga ledi ona kapljica vode koju je pokušao skriti i otopiti u grudima. Jasno mu je da nikada neće ishlapiti. Na prozoru je stajala tetka Katarina. Gledala je prema njemu iako ništa nije vidjela. Sunce je lomilo zrake na prozorskom staklu, i Danijelu se učinilo da se njezine oči lede. Baš poput mačjih. Obuzeo ga je snažan osjećaj da je više nikad neće vidjeti. Na ovom mjestu, dakle, tek korak dva od zida što na dvorište ljudima s ceste pogled priječi, nalazi se rupa. U njoj su već otac Vladimir i tetak Izet. U njoj je i mali Ashton, ni oči jadnik nije stigao otvoriti da zapamti barem komadić svijeta na kojem je zatitrao. U toj su rupi mnogi znani i neznani. Pred njom još stoje kolone i čekaju. Tetka Katarina je prva na redu. Danijel sebe još ne vidi ni u daljini. I bolje je tako. Još bi se, Dane, malo boja nagledao i smijeha naslušao, prije nego potone u tišinu i mrak.  


Pripitomljavanje tame 
Sabina Alispahić

Stan 9

- Ljudi su tako krhki... – izgovarala je Njanja, prstom desne ruke prebirući po raznobojnim „bobicama“ na levom dlanu. Tako ih ona svakog jutra broji, proverava da li su sve tu. Potom, jednu po jednu stavlja u usta i obilno zaliva vodom. – ...I zato Njanja pije „bobice“, je li tako, slatko moje malo? – obraća se devojčici koja sedi na tepihu i slaže kocke.

Devojčica je lako mogla da poveruje kako su ljudi u ozbiljnoj opasnosti zbog te svoje krhkosti, jer Njanja uvek govori isto. Mogla je da se zabrine, prestane da jede, postane plačna i nervozna. Ipak, ona nije sa sigurnošću znala šta znači „krhko“ (osim da nije naročito dobro), a pored toga, svakodnevni ritual s bobicama značio je da je valjda sve u redu i da će, dok bude bobica, tako i ostati.

Nju već nekoliko dana čuva nova teta koja stalno ćuti, a Njanje nema pa nema. Rekla je da putuje u jednu osunčanu zemlju (A tamo nikad nema mraka? / Ima, srce, svuda ima mraka. / Pa kako je onda osunčana?); rekla je i da će se brzo vratiti. Samo, Njanjino brzo je mnogo dugačko, i ne znam koliko još treba puta da prespavam, koliko još puta...

Stan 13

Lagano je otkrila jednu nogu, pa drugu. Spustila je ruku na pod, pokraj kreveta, i napipala upaljač, potom olovku, pa papuču. Zašla je vrhovima prstiju pod krevet i dodirnula nešto što je mogao biti daljinski. Naprezala se da ga dohvati, a onda konačno i uspela. Dobro je poznavala raspored dugmića – pritisnula je jedan i ekran je zablještao. Nije joj bilo važno šta će gledati; bilo je važno jedino to da sagradi most između ovog sada i jutra, most dovoljno čvrst da se ne oklizne koračajući po njemu. Prethodne noći nije pazila, okliznula se i završila sklupčana u hodniku, kraj blago odškrinutih ulaznih vrata, gledajući u dve trake svetlosti koje su dopirale iz lifta slučajno zaustavljenog na njenom spratu.

Stan 17

- Kuda si pošla?

Žena se trgnula i ispustila kartonsku kutiju iz ruku. Isečci iz novina s receptima rasuli su se po podu.

Stajala je na sred sobe kao dete uhvaćeno u nekakvoj šteti. Dane je ustao, prišao i obgrlio joj ramena.

- Hajde, dušo, sedi ovde na krevet, pa mi ispričaj sve po redu.

- Bio je... Bio je jedan... poslastičar. Ovde. Rekla sam mu da tiše priča, da te ne probudimo. Tražio je da vidi moje recepte.

-  Aha. Poslastičar, kažeš?

- Da – stidljivo reče žena.

- I šta je bilo dalje?

- A ne ljutiš se što sam pričala s njim?

- Ne ljutim.

- E, onda ovako: naručio je tortu.

Da nije bilo mračno, Dane bi video kako se ženine oči šire od oduševljenja. Ovako, čuo je samo kako grca, pokušavajući da kaže što više odjednom.

– Čuo je da lepo pravim torte, a njemu je potrebna pomoć, i rešila sam da... Od gore ću je posuti čokoladnim mrvicama. Ili neću. Ipak neću. Sada je boja šampanjca apsolutni hit! Čokolada je pase. Ali, ne znam, može li čokolada ikada biti pase?!

           

Stan 21

Vozao se kroz zlato. Nije žurio. Okretao je pedale toliko polako i retko, da je crveni bicikl u nekoliko navrata gotovo stao. U stvarnosti nikad nije imao crveni bicikl. Nekada davno, sličan je imala njegova žena, ali se ne seća da je ikada seo na njega. I tako, vozio je nekakvim nasipom, ali umesto reke, s obe strane su se pružala žitna polja. Put se presijavao od peska kojim je bio posut; od silne pozlate peckalo ga je u očima i poželeo je da protrlja kapke, a onda je najednom izgubio kontrolu nad biciklom, zabatrgao nogama, i prenuo se, oznojan i bez vazduha.

Stan 9

U snu, Njanja joj je objašnjavala za šta koja bobica služi, kao što je to činila i na javi.

- Ova ovde, bela, to je od jedne biljke koja raste u Mazoniji (o, da li je tamo otišla Njanja?!). Od nje imam lepu kosu. A ova... e, ona je od ananasa... jela si ananas? Jesi, pile, jesi. Od nje Njanja nije debela. Šta još imamo ovde? Ah, da! Ovo su jako, jako skupe bobice od ribe. Od jedne veeelike ribe iz jednog veeelikog mora...

I odjednom je riba, veeelika riba iz veelikog mora, doplivala do Njanje, doplivala je kroz vazduh jer je imala ogromna krila, i zinula... a devojčica se probudila plačući.

Stan 13

- Studentarija. Ko bi drugi u ovo doba dolazio kući – prošaputala je, čuvši kako se lift ponovo zaustavio na njenom spratu. Prethodne noći je, na isti zvuk, skočila iz postelje i požurila, u trenu se preznojavši od nade koja joj je stegla grlo, a potom se skotrljala u stomak.

Naravno, bilo je suludo očekivati da će neko ko je samo dve sedmice ranije otputovao u Novi svet, na dobro plaćen posao, neko koga je upravo ona otpremila na taj put, samog, s rečima: ja sebe ne vidim tamo; dakle, bilo je sasvim glupo očekivati da će se taj neko predomisliti i vratiti tako brzo, naročito ako je poslednje što je izgovorio bilo: ja sebe više ne vidim ovde.

Još jednom se pružila i iz haosa predmeta spuštenih pored kreveta izvukla foto-aparat. Blic je sevnuo: zaustavljeno vreme u četvrtastom prozorčetu, zaleđeno stopalo koje viri ispod tamnog pokrivača. Izgovorila je u zamišljeni diktafon: Fotografija broj... hmmm, 35, pod nazivom Blues, iz serijala Stopala o-la-la. Autorka je pomalo... mrtva.

Navukla je jorgan preko glave i zapahnuo je ustajao miris neokupanog tela i nepromenjene posteljine.

Stan 17

Dane se nije ljutio zbog poslastičara. Bila je to dobra promena. Donedavno, žena ga je budila glasom proroka; grmela je o nedaćama koje će nagrditi lice Zemlje, prenosila poruke dobijene, u gluvo doba noći, iz samo njoj znanog izvora. Kako bi onda mogao da se ljuti na bezazlenog poslastičara?

Samo mesec ranije, gurajući je grubo ispred sebe, ulazio bi u sve prostorije stana, pokušavajući da dokaže kako tamo nema nikoga, n-i-k-o-g-a!, a ona bi jecala, čudno izbečenih očiju; taj pogled bi iz njega isisavao svu žestinu, sav gnev - užasnut pogled nekoga ko zna da govori istinu a kome se ne veruje, i ko ne može da veruje da mu se ne veruje. Moja istina i njena istina, mislio je Dane, a između ponor, nepregazan. Posle nekoliko takvih iscrpljujućih epizoda, shvatio je da za njega nema druge uloge do da kontroliše je li žena popila lekove, a ako ga ipak obmane – što je ponekad činila – da s njom postupa kao sa skupocenom, krhkom i već okrnjenom figuricom: pažljivo rukovati da se ne raspe u paramparčad.

- ...mislila sam da mi pomogneš. Da mešaš fil, na primer – žena je hodala po sobi. – Da, trebaće mi i neke sitnice. Sveža jaja, čokolada za kuvanje, šlag... nikako ne smem da zaboravim bademe i... – prišla je prozoru i zaćutala.

- I? Šta još? – upitao je muž.

Ćutala je i dalje, gledajući napolje. A onda se sasvim polako okrenula i prošaptala:

- Dođi. Ovo moraš da vidiš. I zapamtiš.

Stan 21

Sećanje na san ga je gušilo. O fantomskim bolovima znao je podosta, a eto, ovaj san je boleo jednako kao odstranjeni ud: kao nešto što se u zbilji ne da napipati, kroz šta možeš prolaziti kao kroz vazduh, na čije mesto je sada navaljena gromada sazdana od žalosti i nedostajanja i teskobe.

Još jedan teret nosio je negde u grudima, stomaku, ma gde da se nalazila duša. Verovao je da će ga ta okamenjena grudva gneva manje razdirati ako je dobro uglača, ako je strpljivo bude oblagao pamukom izmirenja sa samim sobom i svetom.

Stan 9

Tata joj je poklonio baterijsku lampu. Rekao je da je čuva pod jastukom i upali ako se noću uplaši. Trebalo je samo da napravi klik-klik i opaaa! malo sunce bi obasjalo svaki kutak u koji ga uperiš. Uradila je klik-klik. I još jednom. Nije se dogodilo ništa.

- Taaataaa!

Nikakvog odgovora.

- Taaataaa! Svetlo, pali svetlooo!

A onda:

- Stižem, bebo, stižem!

I vrata su se konačno otvorila.

Stan 13

- Autorki ove fotografije treba... treba vazduha!

Treba mi svežeg vazduha, treba mi čiste i hladne vode, treba mi nešto čime ću rastaložiti ove smrdljive i lepljive nanose samosažaljenja – mislila je. Treba da se okupam. Treba da rasprostrem mirišljave čaršave.

Otelo joj se glasno:

- E nećeš majci više ovako crkavati!

Smeh joj je bujao u grudima. Skočila je iz kreveta.

Stan 17

- Vidi kako je čarobno!

Stajali su obraz uz obraz, nosevi su im dodirivali hladno staklo. Pokazivala mu je nanos snega na simsu, koji se caklio obasjan mesečinom.

- Vidiš? To je ta... tekstura. Taj kvalitet. O, kako da ga postignem? To nije posuti kristal-šećerom i završiti kolač. To nije samo dobro ulupano belance. To je nešto drugo. Ima čvrstinu a opet je tako krhko. Razumeš? Zamisli ovako nešto na torti.

- Prelepo je – rekao je čovek drhtavim glasom. – Slušaj, imam ideju.

- Kakvu?

- Hajde da upalimo svetlo, sednemo na tepih i zajedno pregledamo sve recepte. Može?

Stan 21

Rasprostro je pred sebe činjenice da ih bolje sagleda, baš onako kako bi godinama ranije po trpezarijskom stolu rasprostirao mape po kojima će flomasterom crtati nove ili pratiti unapred predviđene rute: veliki mag biciklizma, gospodar ritma, veštine da iz sopstvenog tela i mašine izvuče najviše što se može izvući, ponosni osvajač pehara, plaketa i medalja; sada – udovac bez noge, verni podanik malodušnosti, za šta bi možda i mogao dobiti nekakvu nagradu kada bi se takvi poduhvati nagrađivali.

Nije se prvi put ovako trudio da sagleda sopstvenu prošlost i sadašnjost (bio je siguran da nije ni poslednji), ali je svakako prvi put naslutio postojanje naprsline na čauri u koju se zatvorio. Sazrelo je vreme, pomislio je, da kao pile koje prokljucava ljusku jajeta, prokljucam sebi put napolje.

Zgrabio je štake (u početku su ga žuljale pod pazusima, a sada su ulegale besprekorno). Požurio je do kupatila i iz ormarića pod lavaboom izvukao finu krpu za brisanje prašine.

Probao je nekoliko ključeva pre nego što je pronašao pravi, onaj koji otključava sobu s trofejima. Pre nego što je pritisnuo prekidač čvrsto je zažmurio kako ga trofejno zlato, u naglom prilivu svetlosti, ne bi potpuno zaslepelo.

Pogled spolja

Nervoza mu je milila između lopatica, spuštala se niz leđa do stražnjice, razdvajala i klizila niz butine i listove, sve do stopala koja je grčio u jalovom pokušaju da izazove bol i tako skrene umu pažnju s odvratnosti koju je osećao.

Svake noći, ponavljalo se isto. Legao bi pospan, a onda bi mu se san razbijao na komadiće koje je bilo nemoguće ponovo pokupiti i slepiti. Postelji bi njegovo telo postajalo mrsko i teško, grbila se i krivila uskraćujući mu udobnost. Nije mogao da se otme utisku kako je noću, zapravo, mrzak celom svom stanu, kako stan teži da ga se reši, da ga ispljune napolje, među njemu slične, one koji ne nalaze sebi mesta i, ko zna zašto, ne poštuju osnovni, prirodni mehanizam smene dana i noći, sna i jave. (Umišljanje je išlo ruku pod rukom sa insomnijom, to je dobro znao.)

Naviknut na internatske i podstanarske sobe po kojima se hoda na prstima, iz kojih se izlazi na tuširanje isključivo do određenog sata, i u sopstvenom domu se ponašao kao privremeni stanar. Istrenirati se da budeš nečujan, strpljivo glodati mrak kao kosku, ne dozvoliti da iko nasluti da si budan...

U svitanje, pak, zlokobno okruženje se preobražavalo u bezazleno i gostoprimljivo; u čoveku bi oštrica opreza otupela, a umor bi celonoćnu patnju učinio smešnom i gotovo neverovatnom.

A do zore još ima, mislio je, gledajući kroz prozor u snegom zasutu čistinu okruženu zgradama.

Dakako, postojalo je veštačko sunce koje bi u trenu pripitomilo teskoban prostor i još teskobnije misli. Samo, upaliti ga, značilo bi otkriti, pokazati se i otvoreno pridružiti onima koji nemaju sreću da se počaste dobrim snom. Osvetljavanje stana bilo je isto što i izvrtanje sopstvene utrobe, njeno izlaganje slučajnim i namernim pogledima; i ako bi postavljanje teških zastora moglo da spreči takav neželjeni prodor spolja, šta bi, Bože, šta bi sprečilo njega samog da se sagleda iznutra? Čime bi, do vraga, opravdao svoja bdenja?

Kada je video da se upalilo svetlo u stanu na četvrtom spratu zgrade preko puta, imao je vremena da pomisli: nekoga je priterala nužda. Kada se upalilo i na trećem, palo mu je na pamet da je stanare probudio nekakav prejak zvuk sa sprata iznad. Da se dešava nešto ozbiljno, poverovao je kada su se, gotovo istovremeno, osvetlili prozori na petom i šestom spratu.

Očekivao je sirene, očekivao je da će se svakog trena pred ulazom parkirati kola hitne pomoći, policije; ako ništa drugo, očekivao je da će nazreti nekakvo kretanje budnih, ali nije se događalo ništa. Desetak minuta kasnije, njegovo iščekivanje je konačno nagrađeno: žena s četvrtog sprata, koju je ponekad sretao napolju, širom je rastvorila prozor i zadržala se kraj njega taman toliko da, recimo, duboko udahne. Ali to je bilo sve.

Činilo mu se da već celi sat iz svog mraka osmatra tuđa svetla. Zabavljale su ga pretpostavke: šta li tamo preko sada rade sna lišeni ljudi, saveznici u pripitomljavanju tame? Uporedo s tim mislima, pomaljala se još jedna, osvežavajuća i oslobađajuća, radosna: šta ako i ja upalim svetlo?

            Zadugo potom, osvetljena vertikala i još jedan usamljeni pravougaonik preko puta, prkosili su zimskoj noći, u potpunoj tišini.


Vispren bubreg 
Ivan Antić

Dakle, dakle. Za nekim stolom, u nekom institutu. Ili tako nešto. Posle u restoranu. Jede se. Ne mora se mnogo pričati. Ima tu već onih koji žele da zauzmu to mesto. Ta mesta. Mesta za borbu oko mesta koje je centar pažnje. Konkurenti, pretendenti. Ja bih mogao da se uvalim u ćutanje-slušanje, da se razbaškarim na divanu onog lagodnog biti publika. Oni ne bi mogli znati da ne pazim baš na svaku reč, da je moje lice, taj izraz diskretne napregnutosti – obična fasada. Da ja glumim da sam tu, da se pretvaram da pazim, a da tako kupujem da sam među njima, jer mi to, da, odgovara. Jer želim biti deo. Jedan, ma kakav deo, ma čega deo. No, ne ma čega. Želim biti deo nečega važnog, makar i najneznatniji deo. Ja ću tu sad simulirati nekog intelektualca, nekog ko je čak vrlo spekulativan, i ko se razume u tanane stvari, u koje se retko ko razume. Naravno, gestikuliraću kada pričam o tim teškim i zahtevnim temama. Kao da obrazlažem nešto izrazito inteligibilno, dodajući da je sve to, u biti, vrlo prosto, jednostavno. I hodaću poslednji, kada izlazimo iz restorana, sa nekim ko je zainteresovan za ono što okupira moj um. Nekim ko je radoznao. Imati ozbiljan izraz lica. Koristiti ruke pri eksplaniranju. Ali dok za stolom sedimo i jedemo, kada se napravi šala neka, deo čijeg domena sam, verovatno, i sam, ja ću se, svakako, smejati. Zaceni ću se. Dobrim delom pretvarajući se da mi je sve to smešno, smejući se samo da bih dao za pravo onima koji se autentičnije smeju. Frenetičnije. Članovima moje stranke. Pa i ako se smeju nekoj šali da neke ljude treba jednostavno poklati, ili neke žene silovati, da, ja ću se i dalje, koliko mogu, zacenjivati. Što. Što da ne. To je ipak samo šala. Nisu oni takvi ljudi. Na kraju krajeva, oni znaju. Oni se bave politikom. Ja se ne bavim politikom. Ja se bavim drugim stvarima. Ne mogu ja da povežem sve to što oni znaju. Nemam u sebi sposobnosti da shvatim takve stvari. Ne vladam tim regionima bivstujućeg, da tako kažem. Šta da radim. No, no! Ali ja sam u nečem drugom – njima nedodirljivom – tata mata. Oni ne poznaju osnovne zakone logike, a bez logike se, jel da, ne može misliti. Zar ne. Ja bih mogao o tome temeljno i temeljito obrazlagati i obrazlagati. Oni to rado slušaju, mada ipak vidim da me ponekad saslušaju samo da bi pokazali respekt. Oni znaju da u tome što ja pričam nije istina. Znam i ja. (Znam i ja!) Ali to je druga stvar. Niko meni neće zabraniti da ostanem na tome. To meni prija, sviđa mi se. To je, u stvari, jedino što znam i što mogu da radim. Uostalom zašto se ja sad tu preispitujem. Mene niko ne može da smeni. Mene niko ne može odatle da pomeri, da me pomeri s mesta. Ja ostajem, čujte. Ja, veliki. Ja: veliki: ostajem. I što da se onda ne nasmejem ako se kaže  nešto o silovanju. Jer ja nisam takav. Eto! Eto! Čak i kad bi oni svi – mislim, zamislimo – bili u nekoj prilici gde je silovanje, takoreći, neizbežno (i to, onako, grupno), da idu jedan za drugim: ja znam da oni mene ne bi primoravali. Znaju oni da ja nisam takav. Kažem da su dobri ljudi. I čak, čak, čak!!! Ponudili bi mi. Ponudili bi mi, iako znaju da ću, neizostavno, odbiti. Iz pristojnosti bi mi ponudili. Forme radi, ljubaznosti. No, oni znaju da ja nikada ne bih mogao naneti bol drugom ljudskom biću, pogotovo ne nekoj ženskoj osobi. Znaju da sam slab, ali me ne guraju od sebe. Njima treba jedan ovakav. Da, čuo sam to svojim ušima, a i da nisam, znao bih da je tako. Rekli su to još na početku i bilo mi je nekako baš milo da to čujem. Koliko se topline tad izlilo u moje srce. Baš su divni bili. Ti ljudi tad. Mislim, oni su odmah uvideli da sam ja neki nežan čovek, osobenjak, neurastenik, preosetljiv, emotivac, ženeiralo, i hteli me zaštiti. Da sam nekako na svoju ruku. Da bi mi upravo to moglo doći glave. Da bih upravo zbog toga mogao propasti. Posle svi da kažu: udesio stvar. Znali su da ako ne steknem takav neki autoritet – da će svi na mene gledati kao na nekog Don Kihota; na neku budalu, nekog ko je malko kanda zastranio; poludeo, ko šeta noću kraj reke; i razgovara sa sobom. Okolina. Ta tupava okolina, svetina. Plebs. Ovako ja imam utvrđenje. Oni su moje utvrđenje. Molim lepo. Nego znam ja i za šta sam im potreban. Nije da nisam shvatio. Njima je potreban jedan ovakav da bi pokazali da ni oni nisu samo divljaci. Da i oni imaju elitu. Intelektualnu elitu. Da, sve je u tome. Nešto čime da se ponose. Da mogu da kažu među sobom, u pojedinim prilikama kada mi dopuštaju da govorim: vidi kako pametno govori, a da me pri tom i ne slušaju najpažljivije, nego da se laktaju i domunđavaju, da sklapaju svoje prljave poslove. Iza mojih leđa. Znam ja za te poslove, ali ćutim kao zaliven. Kažem znam, a u stvari ne razumem ja šta oni tamo rade. Ja nemam jasne misli kada se radi o praktičnom životu. Ja se čak ponosim time što ne razumem. Jer ako ne razumem, to znači da ne prepoznajem. Eo ipso, nije u meni i njima – isti element. Da jeste, ja bih prepoznao i sve bi mi bilo jasno. Similis simili gaudat. Ali ovako, ja zaključujem da sam od plemenitijeg materijala. Da moram biti. Ja sam gotovo primoran da to zaključim. Zakoni logike su neumoljivi. Meni je potrebno da mi oni daju koliko mi sada daju. Može i malo više. Ali to mi oni daju: ja ništa – što se kosi sa mojim moralnim kodeksom – nisam učinio. Za taj novac. Tu svotu, svoticu. Možda ću uspeti da se izvučem ako zagusti; reći: ja to ne mogu: stvarno ne mogu: nemojte da me mučite. Što ste takvi. Mada novac i nije toliko važan. Konkretna stvar: meni za mišljenje treba komoditet, za život u mišljenju. Takav komoditet kakav mi oni pružaju. A i čovek je društveno biće, društveno živinče. Ta toplina prihvaćenosti godi mojoj duši. Jer više puta sam bio svedok toga da je samoća za mene destruktivna. Pogubna. Treba čovek da ima gde da ode posle celodnevnog čitanja. Proučavanja klasika. Gde od sebe da se skloni. S nekim da prozbori. Da ne podivlja. U samoći. Pa neka ti ljudi i naginju populizmu. (Ključna reč je naginju.) Pa svi grešimo ponekad. 


Bojana Babić
 

Čekala sam ga u kolima, kao što mi je i rekao. Lupkala sam nogama o pod, sa druge strane linije zvonilo je dugo. Nisam više mogla da izdržim. Vratila sam mobilni u tašnu, uzela paklu malbora iz kasete i izašla na vazduh. Naslonila sam se na haubu i zapalila. Bilo mi je pomalo hladno. Zabacila sam glavu unazad da izdahnem dim i zatvorila oči. Mislila sam o tajnama, mislila sam o tome kako ih ja nemam, mislila sam o tome koliko ih ona ima. Kada sam pogledala, na nebu nije bilo nijedne zvezde.

Onda sam ga videla. Trčao je prema kolima. Kosa mu je bila puštena, a iz levog ugla usne curila mu je krv.

Upadaj, brzo! Viknuo je.

Bacila sam cigaretu  i ušla u kola. Dok je palio motor, maramicom sam mu brisala krv. Pitala sam ga šta se desilo.

Sukob mišljenja. Odgovorio  je i sklonio moju ruku.

Obožavala sam to kada mi odgovori na pitanje, a ništa mi ne kaže.

To se desilo mnogo pre nego što je nabavio tu krntiju. Sreli smo se na autobuskoj stanici. Stajao je naslonjen na pleksi- staklo i pušio. Ja sam držala cigaretu u ustima i preturala po torbici. Prišao mi je sa upaljačem u trenutku kada sam već pronašla svoj. Pogledali smo se i počeli da se smejemo.

Je l’ nas neko prati? Pitala sam i okrenula se da pogledam kroz zadnje staklo.

Nemoj da se tripuješ.

Zašto onda juriš kao sumanut?

A šta treba da radim? Hoćeš da parkiram auto, pa da izađemo da se prošetamo po svežem vazduhu?

Na semaforu se upalilo crveno i one je prošao. Opsovala sam ga i prekrstila ruke, on mi je rekao da nije video. Pronašao je prazno mesto na parkingu i zaustavio kola. Pogledao me je. Njegovog druga su napali navijači, on mu je pomogao i tako zaradio batine. Pomazila sam ga po obrazu i rekla mu da sam umrla od straha.

Nadoknadiću ti sve kada stignemo u Amsterdam. Rekao mi je.

Amsterdam.  Tri meseca. On i ja. Amsterdam. On radi. Ja posećujem muzeje i galerije. Amsterdam. Nema mojih roditelja. Nema njegovih ortaka. Amsterdam.

Poljubio me je. Prvo je samo pristiskao svoje usne o moje, onda mi je gurnuo jezik. Zagrizla sam njegovu donju usnu i polako je sisala. Sklonila sam kosu, on mi je ljubio vrat. Zagrlila sam ga. Kroz prozor kola videla sam sedog čoveka koji se približavao kontejnerima. U rukama je nosio dve plastične kese iz kojih su virili drveni ramovi. Zatvorila sam oči i razmišljala o tome kako je jedan starac odlučio da jedne letnje noći baci svoje uspomene u smeće i nastavi sa onim što je ostalo od njegovog života. Pitala sam se ko je bio na tim slikama.

Luka mi je zavukao ruku pod majicu i stiskao mi grudi. Otvorila sam oči i ugledala tog istog starca na zemlji.

Šta je? Što si stala? Pitao me je.

Otvorila sam vrata i izjurila iz kola. Prišla sam mu. Ležao je na leđima. Oči su mu bile otvorene. Nagnula sam se i pogledala ga.

Je l’ ste dobro?pitala sam ga.

Branko Petrović. Rekao je.

Molim?

Zovem se Branko Petrović i danas je 17. maj. Proveravam da li imam potres mozga. Rekao je i krenuo da ustane, ali se zaustavio.

Luka je dotrčao do nas. Pomogli smo mu da stane na noge. Posle nekoliko minuta ubeđivanja, ubacili smo Branka Petrovića u kola i odvezli ga kući, kada se setio adrese.

Stigli smo do višespratnice iz međuratnog perioda. Izveli smo ga iz kola. Ponudila sam mu da se popnemo sa njim, on je rekao da nema potrebe, Luka je ponavljao da mora da me odveze kući.  Pokušao je da hoda bez nas, ali nije mogao da dođe do daha.

Ušli smo u hodnik njegovog stana. Pridržavao se za mene i Luku, koji je neprestano gunđao. Na zidu sa desne strane bio je okačen portret devojke. Pitala sam ga otkud mu tako skupa slika.

Prodao mi je njegov sin. Ionako je hteo da je baci. Možda znate i njegovog sina, igrao je za Zvezdu.

Luka ga je besno pogledao i rekao da nikad nismo čuli za njega. Uveli smo ga u salon i smestili ga na trosed.

Sviđalo mi se tu gde smo bili. Bilo je toplo. Zidovi su bili prekriveni slikama. On mi je navodio imena i objašnjavao kako je došao do njih. Sviđalo mi se što stan nije mirisao na starost.

Pitao nas je čime se bavio i zainteresovano klimao glavom na svaku moju reč. Luka je ćutao. Branko je pričao o svom sinu u Americi, a onda me zamolio da napravim čaj i donesem kolače iz kuhinje.

U ormariću pronašla sam najmanje petnaest različitih kutija čajeva.  Otvarala sam jednu po jednu i mirisala ih. Iz salona sam začula Lukin glas.

Manite me tih priča. Moji ortaci napolju rade i žive od toga. Ja imam 23 godine, nemam posao i živim sa kevom. Recite mi, u kakvoj sam ja to prednosti?

Poželela sam da nije ni progovorio. Sipala sam vodu u tri šolje i stavila u njih kesice čaja. Na polici, pored poslužavnika, stajala je fotografija u boji. Žena je bila njegovih godina, pretpostavljam, imala je kovrdžavu smeđu kosu i blage kestenjaste oči.

Kada sam ušla u salon, pričali su o fudbalu.

Branko je mirno govorio, a Luka je nervozno tresao nogu.

Verovatno ti nije promaklo kada se tvoj omiljeni klub primakao Kupu Šampiona tako što je ’66. izgubio u polufinalu od Španaca. I to ne od onog Real Madrida koga danas znamo, već od onog koji do tada nije osvajao gotovo ništa. Taj sramotni trenutak mnogi pamte, pa bi mogao i sam da ga upamtiš.

Onda vi sigurno pamtite rezultat 8:1, kada vas je Partizan toliko izgazio da je dobio nadimak „Parni valjak“.  Rekao je Luka i ustao. Ne mogu više da slušam ta sranja o Zvezdi.

Branko se izvinio i zamolio ga da sedne. Ćutali smo. Pomenula sam naš put u Amsterdam. Pričala sam kako smo davno isplanirali taj put i kako jedva čekam da odemo. Branko nas je pitao šta ćemo tamo da radimo i da li imamo dovoljno novca. Luka mu je odgovorio da to nije njegov problem. Pocrvenela sam. Luka je rekao da ide da piša i da posle toga odlazimo.

Izvinila sam se zbog Luke. Osećala sam se kao da sam ja kriva. Otkud sam znala da će fudbal biti toliki problem.

Nije on tako loš, samo je impulsivan. Rekla sam.

Ako ti tako kažeš.

Ispričala sam mu Lukinu priču. Htela sam da ga opravdam. Rekla sam kako je njegova majka ostala bez posla i kako ih je očuh napustio i kako je za mene Luka heroj.

I voli me, to je barem jasno. Dodala sam.

Ponekad to nije dovoljno. Treba ti neko sa kim možeš da planiraš. Rekao mi je.

Odgovorila sam da mi imamo planove i da, uostalom, putujemo za manje od mesec dana. Zazvonio je telefon i dodala sam mu slušalicu.

Halo? Deso, ti si? Da... Pretpostavio sam da si zauzeta. Ne treba ništa da doneseš.Biću ja tu, dođi, slobodno. Tako smo se i dogovorili. Hajde...

Spustio je slušalicu i ja sam ustala. Zahvalila sam se za čaj i kolače i krenula prema vratima. Rekao mi je da sačekam. Iz fioke je izvadio belu kovertu i pružio mi je.

Evo vam za put, da se nađe. Rekao je.

Ne mogu to da uzmem. Odgovorila sam i odgurnula njegovu ruku.

Da imate barem za holandski sladoled. Nije puno, ali poslužiće.

Zahvalila sam mu se i rekla mu da mu to neću zaboraviti. Vratio je kovertu u fioku. Luka je viknuo da krećemo. Oprostili smo se od Branka i izašli.

Na putu do kuće, prebacivala sam mu što se svađao. Rekao mi je da mu je svega dosta i da jedva čeka da otputujemo. Pogledala sam ga. Da li su me privlačili njegovi dugi prsti? Miris njegove kože? Da li sam bila sa njim zato što je uvek pogađao moje misli? Ili zbog smešnih pesama koje mi piše? Rasplakala sam se. Zaustavio je kola. Izašla sam i sela na haubu. Prišao mi je i seo pored mene.

Izvini, ali matori je stvarno odlepio.

Ipak... Dobar je osećaj kad vidiš da se neko brine.

Ja se brinem o tebi! Rekao je i zagrlio me.

Tražila sam mu cigaru. Zavukao je ruku u džep i dok je izvlačio paklu, ispala mu je plišana kutijica. Podigla sam je i otvorila. Unutra su bila dva srebrna cvetića.

Trebalo je da bude iznenađenje. Hteo sam da ti ih dam dan pred put.

Poljubila sam ga.

Nisam znala da imaš toliko ukusa. Rekla sam i zapalila cigaretu.

Pitala sam ga da li misli da nas u Amsterdamu čeka nešto posebno. Rekao mi je da ne može da bude gore nego ovde. Nasmejala sam se. Zazvonio mu je telefon i on se udaljio od kola. Opet jedan od onih razgovora koje nisam smela da čujem. Stavila sam minđuše. Setila sam se da u torbi imam ogledalce. Otvorila sam zadnja vrata, izvukla torbu i zakačila Lukinu jaknu. Ispod nje je ležao portret devojke. Izvukla sam je, pozvala Luku i podigla sliku u vis.

Ovo je isto trebalo da bude iznenađenje? Upitala sam.

Vratio je mobilni u džep i prišao mi. Objašnjavao mi je kako matori ionako ima previše para. Isplanirao je da proda sliku, pa da ostanemo duže u Holandiji. Nisam mogla da dišem. Stajala sam sa portretom devojke u rukama i pokušavala da dođem do daha. On je nastavljao da mi priča o našem putu.

Uzećeš minđuše i sliku i vratićeš ih tačno tamo gde si ih i našao! Viknula sam.

Rekao je da mu ne pada na pamet da ponovo ide kod Zvezdaša.

Hoćeš tako da živiš? Da ideš neki zaobilaznim putevima dok ne stigneš do svog cilja? I koji je uopšte tvoj cilj?

Što si toliko zapela da mu vratimo te stvari? pitao me je.

Zato što mi je čovek gurao kovertu sa parama u ruke i jedva sam uspela da ga odbijem koliko je navaljivao.

Luka se udaljio i šutnuo uličnu kantu za smeće. Rekla sam mu da još uvek može da se izvuče. Da treba samo da mu objasni.

Šta da mu objasnim? Da sam u ogromnim govnima? Da sam dužan? Da me jure da obavljam za njih razna sranja, jer nemam da im dam pare?

O čemu ti pričaš, Luka?

Šta misliš zašto trčkam ko kreten i radim sve što mi oni govore?

Ko su oni?

Oni od kojih sam pozajmio pare i dao očuhu! I onda me on zajebao i pobegao sa tim parama, pizda mu materina!

Ispričao mi je kako su planirali da zajedno otvore neki lokal, kako su zajedno skupljali pare, kako je on pozajmio od raznih likova iz kraja i kako je na kraju očuh odneo te pare u Crnu Goru.  Pitala sam ga koliko tačno duguje. Ćutao je. Rekla sam mu da nađe posao, da proda kola, da se snađe. Rekao mi je da je rešnje njegovih problema ta slika koju sam držala u rukama. Rekla sam mu da nigde ne idem sa njim ako sve ne vrati.

Vrata nam je otvorila žena sa fotografije koju sam našla u kuhinji. Mislila je da smo došli da uzmemo još stvari. Branko joj je rekao da nas pusti. Ušli smo u salon. Stavila sam sliku i minđuše na sto. Luka se izvinjavao. Branko je klimao glavom. Ja sam crvenela. Rekao je da je sve u redu, jer smo se vratili. Žena je ćutala i posmatrala nas. Oči joj nisu bile tako blage kao na fotografiji. Branko je objašnjavao Luki da je svaki problem rešiv, da samo treba da ima ciljeve u životu. Onda je svako pričao o svojim ciljevima, kao da smo bili na pripremama za Olimpijadu. Rekla sam da treba da krenemo. Luka i žena su izašli u predsoblje, a Branko mi je gurnuo belu kovertu u ruku i pokazivao mi prstom da ćutim. Ispratili su nas i rekli nam da se čuvamo.

Ušli smo u kola. Luka me je pogledao.

Prodaću ih. Rekao je.

Šta?

Kola. Ima da ih prodam.

Uhvatila sam ga za ruku.

Idem kod ortaka da to sredim. Samo da te odbacim kući.

Neka, idem ja s tobom. Rekla sam.

Je l’ si sigurna?

Klimnula sam  glavom. Nasmešio mi se i upalio motor.

Sedeli smo u zadnjem delu autobusa. Prišao nam je namršteni kondukter. Pružila sam mu dvesta dinara i on mi je dao dve karte. Jednu sam dala Luki, drugu sam stavila u džep.

Nisam ti se zahvalio.Rekao je.

Opušteno. To je samo sto kinti.

Ne za kartu. Za ovo što...  Što se izdešavalo.

Kako ćeš da skupiš ostalo? Mislim, pored para od kola?

Treba mi vremena. Razmišljaću o tome...

Izvadila sam belu kovertu iz džepa i pružila mu. Rekla sam mu da nas je Zvezdaš častio. Luka me je poljubio, onda zasukao rukave i počeo da broji novac.

Otkad ti imaš dva sata? Pitala sam.

Pogledao me je, a onda je povukao rukav na levoj ruci.

Kako sam glup. Rekao je.

Rekla sam mu da sam ja ta koja je glupa. Ustala sam i prišla vratima autobusa. Krenuo je za mnom. Rekla sam mu da moram da razmislim. Da me ne zove neko vreme. Rekla sam mu da me ne zove uopšte, da ću ja njega zvati.

Vrata autobusa su se otvorila i ja sam krenula napolje. On je zakoračio.

Ti sedi. Rekla sam. Ovo je moja stanica.

Vrata su se zatvorila i autobus je otišao. Stajala sam na trotoaru. Svitalo je. Iz torbe sam izvadila ogledalce i pogledala se. Bila sam dobro. Bila sam sasvim dobro.


Najduži je poslednji sat plus bonuc track 
Dragoslava Barzut

Hagovale smo se na izlazu.

Ti moja litijumska baterija, ja tvoje veslo, koje si sisala sve dok nisi progutala čamac. I čime sada da ploviš po Tisi?

*

Izgledalo je kao da se ništa nije promenilo. Kao da će sutra osvanuti isti dan. Na stolu postavljene dve nove keramičke saksije, i dva pelcera čuvarkuće. Prošlog vikenda nabasali smo u gradu na sajam cveća. Onda kada sam ja ugazila u govno, a ti u žvaku. Ja sam bila srećnica kojoj nije manjkalo sranja. Stojimo u hodniku, osećamo kako smrducka pseće govno sa đona crnih konversica. To kad ti patike počnu da se čuju kao cipele, pa odjekuju dok se penješ na drugi sprat usred noći, znači da su zrele za baciti. Ove su takve. Zato nisam htela da ih čistim, stavila sam ih na gomilu stvari spremnih za đubre. Sigurno da niko normalan ne bi kupovao čuvarkuću u trenutku kada napušta stan. Nisam je rasadila. Bar još neće uvenuti, tešim sebe. Čuvarkuća je najzahvalnija biljka, ne zauzima mnogo zemlje, malo pije, ne smeta joj dim. Niko normalan ne bi kupio čuvarkuću u trenutku kada se seli… Ne ide, brate.

Kadgod pomislim da nije momenat za proširivanje kolekcije džarmuševski statičnih scena iz moga života, neki detalj uvali mi se u kadar. Kao te saksije. Ništa bitno, zaista. Saksije su ipak samo kolateralna šteta za koje niko nije vezan. Ili bar do sada nije bio. Uostalom, ko još obraća pažnju na nešto tako sporedno kao što su sobne biljke?

- „Ti“, rekla bi ti.

- A i da uvene, šta sad, i ovako je bila džab-džabe.

- Ti si učlanjena na facu u grupu Živeti sa biljkama.

- Jesam, ali nisam držala nijednu u stanu, facebook je omama. A nije da nisam imala nameru.

- Hahaha, vidim prošlonedeljna radionica rodila plod u tebi, na tvom primeru ispostavlja se tačnim da je većina na facu ono što bi htela da bude, čist fejk!

- Učlanjena sam i u Yes, I’m single. And you’d have to be pretty amazing to change that!

- Opa, pa to stvarno šljaka?!

I šta smo ono rekle? Ko će poneti naš mali Nivea gumeni radio aparat? Od tog radio aparata koji je kao rođendanski poklon ušao u našu zajednicu u pakovanju sa Nivea kupkom i šamponom, a koji smo držale na polici sa začinima iznad sudopere, između bočica bosiljka i peršuna, svi su mislili da je „ono za bebe“. Da nije bilo Svetozara i Svetlane koji su šaputali u našem stanu, ne bismo ni provalile. Trebalo je da prođu meseci da bismo skontale da misle na alarm za bebe. Ma kakve bebe, ni zeca nismo uspele da sačuvamo, izbacila si ga kada je pojeo dugme za stop na daljinskom za dvd. A tek hrčak. Zbog njega sam tri puta kupovala novi kabl za telefon. Zajebi. Nije to za nas.

Ovo je moja trinesta selidba. Kada sam se prvi put selila, sa mojima, jedina stvar koju nisam ispuštala iz vida, bio je stari video plejer. Mi smo tamo neke ’88 godine, kada su svi u zgradi imali video rekordere, dobili „plejer“. Nikada pre a ni posle, nisam čula da je neko u svom domu imao takav plejer. To je bila jedna od ćaletovih genijalnih ideja, kako biti „kao sav normalan svet“ za male pare. Imao je na sebi, sa stražnje strane, domovinsku nalepnicu sa natpisom Czehoslovacka. Bilo je vidnih i suštinskih razlika između plejera i videa. Naravno, osim one presudne i sudbinske koja nas je spojila – video je u to vreme stajao oko hiljadu maraka a plejer se mogao nabaviti, bar ga je tata nabavio, za petsto – razlika je, osim u veličini, bila još u tome što plejer nije mogao da pamti niti je imao opciju za ubrzano premotavanje. Zbog toga se mnogih filmskih scena sećam unatraške, u slow ili fast motionu. Zbog tog starog plejera za koji sam držala da je najvrednija stvar za preneti u novi dom, ostala mi je navika da u tragičnim scenama vidim farsu. Dok Kralj lavova pada niz liticu unazad, bez tona, uz plejerovu originalnu muzičku podršku zuj i uz specijalni efekat gubljenja boje, ni ne slutim dimenzije jedinstvenosti doživljaja. Tako sam ja naučila da se smejem, tamo gde su moji vršanjci plakali.

Daljinski od tog plejera preživao je dve reanimacije, treći put mu ni bajpas nije pomogao. I na njemu je najpre riknulo stop. A nismo imali zeca, imali smo mene i mog mlađeg brata. Od tada nisam ni premotavala, mrzelo me da ustajem. Ubrzo je plejer crkao. To je bilo istinski tragično. Jedina tragična scena iz mog detinjstva koja se nije pretvorila u farsu.

Posle smo kupili pravi video – video rekorder, i to sonijev. Tada sam počela da snimam, opcija za premotavanje je imala čak tri brzine, bilo je to savršenstvo bez kraja za mene.

- Well, my conclusion is: Hate is baggage. Life’s too short to be pissed off all the time. It’s just not worth it.

Običaj da govoriš na engleskom ono što bi na srpskom prećutala. Kao da te je na tvom maternjem jeziku bilo sramota biti iskrena. Kao da na svom jeziku nismo naučile biti iskrene. Ali džabe moja litijumska baterijo, razlazi zvuče patetično na svakom jeziku.

*

Izgledalo je kao da se ništa neće promeniti. Ljubičasta šolja za kafu ostala je neoprana da stoji na radnom stolu. Lako sam se spakovala. Dve i po godine stane na jednu flešku od 4 giga. Nekoliko megabajta pokućstva i nekoliko gigabajta mene. Kilovati su bili najskuplji, zato nam je falio jedan kvadratni metar za veš mašinu. Uvek kada pomislim da sam prestala da se vezujem za prostor, stvari i vreme u njega položene, pojavi se neki detalj koji mi se uvali u kadar. Kao ta ljubičanstvena šolja sa pozlaćenom grafikom Korta Maltezea.

Izgledalo je kao da se sutra ništa neće promeniti. Dve i po godine pijem kafu dodirujući Kortove pozlaćene usne, a ja to nisam primetila sve do sad. Fokusiranost na detalj u ovakim momentima može biti fatalna za pripovedača kao što fokusiranost na detalj na pojedinim mestima priče može biti fatalna za književno delo, odnosno čitača.

Još gore biće ako se fokusiram na tebe. U stvari, taj deo nameravam da premotam, računajući da ne računam na stop.

- Sada ćeš moći da napraviš novu policu za začine. – Kažeš.

Klimnem glavom kao moj omiljeni smajli. Sporo premotavam. Na kalendaru pistać zelenim sans fontom ispisano „Oktobar“. Polomljena kvaka na vratima od kupatila. Nova sijalica za frižider, konačno smo je kupile. Dve i po godine u frižideru je bio mrak. Sat pored ulaznih vrata. Neznatno ubrzavam. Ključevi na natkasni. Tvoja podlaktica dok gasiš stonu lampu. Crvene papuče koje se okreću u bubnju za mašinu. Natpis na kuhinjskom elementu: Dvesta hiljada ljudi u Rusiji umre od posledica koje izaziva alkohol. Bacanje pegle po tom istom natpisu. Stop. Teglica sa mirođijom pada. Stop! Pribor na la.. Stop! Stop! Polomljena kugla na lusteru. „Coffe“. Stop! Stop! Stop!

- Stoj! Stoj! – Vikao je momak malo stariji od nas. Onda kada su upali na Zoranovu gajbu. Kada su sprovodili raciju. Ti si bila u wc-u, a meni su tražili ličnu kartu. Stala sam. Kada si izašla napolje, džukele su otišle. Na sledećoj žurci prepoznala sam te, ona što se upiškila od policajca. Šta si mislila da rade sa tim spiskovima?! Zvali su te Jaša-kardiolog, bila si najhrabrija u ekipi. A ne, otkud sad ovo… Stop! Stop! Stop!

Bili smo laki za održavanje, stan i ja. To nam je bilo zajedničko. Pljusneš nas vodom za rođendan, dva puta godišnje opereš prozore i to je uglavnom to. Ne iskamo mnogo vode, oboje smo vazdušni znaci. Od prošlog vikenda vazduh je pseći, pa se privikavamo, treba imati razumevanja. Pored adekvatnog psećeg smrada koji osećamo, fali nam adekvatna muzička podrška. Sva je prilika da se komšije neće pobrinuti za to. Na poslu su. Znam da ćeš ti kasnije u kolima da pustiš „Najduži je poslednji sat“, ali nemoj još početi sa tim tripovima pls, jer ću u tom slučaju da raspakujem laptop i pustim „Ovo je kraj jedne…“ Stop.

(Bonus track)

Ne čitajte ako se niste kao i ja, u filmovima sa hepiendom pitali šta ide posle kraja. A šta je bilo posle?

Ponedeljak.

Jeeeee ponedeljak.

Ustala sam. U kurac. Ustala.

Ponedeljak. Bljaks.

Dva jajeta, jedna paprika i malo origana. Jedna od dve moje samačke kombinacije za doručak. Ovo je ona prva, nadenula sam joj ime Do jajeta. Nisam luda za doručkom. Mrzim jutro posle. I zato što ga mrzim kažnjavam sebe spremanjem pokajničkog doručka. Kad se noću pekmezim, doručkujem jaja – jedan od tri moja principa, kojih se držim kao pijanci plota. Nova limena kutija u kojoj sada skladištim origano, bivša kutijica Najlepše želje, iznajmljena zajedno sa iznajmljenim stanom. Već prazna?! Stepen kajanja merim prazninom kutijice za origano, jer obe moje samačke kombinacije za doručak uključuju origano. Prva je feta sir i paradajz, začinjeni maslinovim uljem i origanom. To je kada ustajem ranije nego obično, kad mi san krene ispod cene, pa mi doručak zatreba pre dvanest… itd.


Afrikat 
Belma Bećirbašić

Hoću da ti kažem/ Odvedi me/Razjebimo sve/ Baš nas briga što je ministar razbio nos fotoreporteru/ I što radnici pod vrelim suncem / Traže 31 platu / Haj'mo tražiti naš svijet/

Tamo gdje ću slušati zrikavce/ I tvoj glas / Kako šapuće o cvijetu koji će narasti / Kada se zemlja potpuno zagrije / I sezone ne budu više zvale istim imenom/Kao onim kad smo bili mali/ Hoću da ti kažem/Briga me za metanarative/I što se Žižeku digao/Kad je gledao Matricu/ Haj'mo se dekonstruisati/Kao što se spol dekonstruiše/I narušava 'Prirodni poredak stvari'/Kažu, božanstva se ljute/ Neka /Mi smo svakako van sistema /

Odvedi me/Jer ovdje više ništa nema/Ovdje se ljudi peru Lorealom/A ispiraju usta Che Guevarom/Tako je na Kubi/Gdje ima samo jedna pasta za zube/Al', i dalje isto sranje/U Mercatoru bar imaš izbora/To me i nervira/ Umorna sam od suza na licu majki iz Srebrenice/Onda kada kafane ne puštaju muziku/Jer je dan žalosti/Moj dan je svaki dan/

Zato, odvedi me/Plakat ćemo zajedno

 

Esme spusti olovku na papir. Rijetko je pisao na papiru. Izgledao je prljav. Pomisli kako, za razliku od elektronskog, pisanje na hartiji odlikuje odsustvo discipline; naškrabani papir razotkrivao je grijeh misli, svađu strasti, dok se tipkanjem sve za čas moglo prebrisati i, kao da unutarnje kolebanje nikada nije ni postojalo, ostaviti tek privid savršenog kraja. Nije sasvim siguran šta mu se više dopada. Pročita još jednom stihove, i primjetivši da se u jednom od njih omakao pridjev u ženskom rodu, nasmija se. Umorna sam.... Nakon kratkotrajnog kolebanja, odluči da ga ne prepravi iz dva razloga. Zaista je bio umoran, a povrh svega, u spontanoj izmjeni rodnog identiteta simbolično je vidio revolt naspram onoga što se dogodilo noć prije. Na trenutak osjeti intimnu sreću što u fikciji može da bude bilo ko, barem kao artefakt. Uz to, pomisao da će studirati režiju, ako bude primljen naravno, opuštala ga je kao kad se sprema ispušiti jedan marokanski. Akademija scenskih umjetnosti mu se činila trenutno kao jedino utočište od okoline koja ga je prezirala, poricala, suzbijala.  

- Esme, iftar je za pet minuta! Požuri da kupiš somune!, dopre iz hodnika očev glas.  

Stresao se. Iznova se vrati događajima od prethodne noći. Dodirnu desni obraz, i napipa ranu. Nije mu izlazilo iz glave šta bi se desilo da su sjeli u onaj taksi. Da li bi danas, umjesto u svojoj sobi, ležao u bolnici? Sjeti se mladića, čije je lice natopljeno krvlju jedva prepoznao to jutro na televiziji. Prethodne večeri, stojeći na parkingu, u zamci između s jedne strane lokalnih jalijaša i, s druge, radikalnih vjernika, njih dvojica su se prepirala ko će ući u taksi. Mladić je insistirao da uđe prvi. Esme ga je čežljivo gledao kako odlazi. Taksi vozilo su negdje na putu presrela nekolicina fanatika, i silom izvukli mladića iz vozila. Esme se zajedno s starijom sestrom i nekolicinom prijatelja uspio izvući. Naknadno će saznati da je bilans povrijeđenih to večer dostigao cifru od dvadesetak ljudi. Lovili su po gradu koga su stigli, uglavnom one koji se nisu uklapali u uobičajenu sliku grada. Emo style, duga kosa, pankerski outfit... mogli su birati. Šta ako, šta ako, šta ako... Esme je kondicional volio samo u multi-narativnim dramama, tačnije onim koje je u genijalnoj trilogiji smrti Amores Perros, Babel i 21 gram, specijalizirao meksički dvojac Inarritu i Arriaga. U stvarnosti je to vrijeme izbjegavao.

Upalio je laptop da izbjegne sjećanje. Internet mu je služio kao anestetik za ublažavanje osjećaja tjeskobe u koji ga je svakodnevno gurala ovdašnja stvarnost. Jednim klikom je mogao pobjeći od žrtava rata, demobilisanih boraca, ekshumacija, kostiju, svih nacionalnih alibija pomoću kojih političari ulaze i odlaze s vlasti. Iza ekrana se nudio jedan svijet, koji možda nije drukčiji, ali makar nije ni sasvim njegov...  

Svjetla na ekranu trepere i žderu mu zjenice. Približava se monitoru, zamišljajući kako penetrira u njega, i sudara se s gomilom informacija, diskusija, ideja, programskih kodova... Vidio je cijelu mrežu na dlanu; na horizontu mu se isticao Arktik, bio je dovoljan samo jedan screen touch da bude na bilo kom serveru na planeti, može čak nanjušiti letjelicu za istraživanje sunčeve atmosfere koja se trenutno pravi u NASA-inim labosima. Plovio je tako satima, činilo mu se, uživajući u inteligentnoj raznolikosti pejzaža... Sve dok nije udario glavom o monitor. Nasmija se, počeša po čelu, i isključi laptop.

Minutu kasnije bio je na ulici, idući u pravcu pekare. Kiša je ostavljala tragove na odjeći. Pred pekarom red ljudi čeka da ugrabi somun. Jedna žena pomjeri kišobran i odmjeri ga. Nosio je uske indie traperice; umjesto frizure, na glavi su mu visile dread-locksice. U gradu u kojem su se različitosti teško prihvatale, navikao je na tuđe poglede i obično je uzvraćao istim sve dok ih ne bi skrenuli. Ovaj put spusti glavu. Od jutros je svijet gledao drukčijim očima. Socijalnu tjeskobu je zamijenio strah. Progura se nekako do somuna i užurbanim koracima vrati kući.

- Što si smušen? Jel se nešto desilo?, zapitkivala ga je majka za iftarom.

Desilo, desilo, jel se nešto desilo… Esme izgovori svoju misao na glas, glasnije nego što je odzvanjala u njemu. Stari ga ošinu strogim pogledom. Lice mu je bilo blijedo a kašika je drhtala dok je približivao ustima.

- Vi stvarno ništa ne razumijete, jel' da? Imate li vi pojma šta se dešava u ovom

gradu, i gdje sam prinuđen da živim? Nemate, jel tako?

- Šta se dešava u ovom gradu?, uzvrati tiho stari.

- Evo, ovo se dešava, reče Esme pokazujući im modru stranu obraza.

- Pa šta se desilo sine, priđe mu zabrinuto majka.

- Desio mi se ovaj grad, eto šta mi se desilo. Ne znam zašto sam se uopće vratio iz

Pariza.

U kratkim crtama im prepriča. Prethodnu večer je otišao na otvaranje izložbe u Akademiju likovnih umjetnosti, koju je, po prvi put u Sarajevu, organiziralo udruženje za promicanje homoseksualnih sloboda. Među posjetiteljima su uglavnom bili lokalni umjetnici, pisci, filmadžije, novinari, intelektualci. Lokalni nasilnici i vehabije su blokirali sve prolaze oko Akademije. Gađali su kamenjem i linčovali svakoga ko bi pokušao izaći. Esmea je tada pogodio kamen.

- E i nek ti se to desilo, kad se igraš s šejtanom. Ne znam šta ste uopće radili na tom pederskom festivalu!, prodera se stari.

- Ali, to nije bio pederski festival, već izložba. Zar ne razumiješ, izložba, ispravi ga Esme.

- Zar nisu mogli sačekati da prođe ramazan?! I ja bih ih gađao kamenjem.

- Gađao bi kamenjem svoju djecu?!

- Grijeh je za ramazan organizirati pederski festival, tobe jarabi, tobe estagfirullah.

- Mi ne živimo u islamskoj zemlji, tobe jarabi, tobe estagfirullah.

Stari je nastavio pričati, ponavljajući po ko zna koji put kako su u vrijeme njegove majke pravoslavci i katolici postili zajedno s muslimanima, koliko su poštovali tuđu vjeru, kakvo je, eh, to vrijeme bilo...

- Čuj, molim te, pederski festival, usred ramazana mjeseca!

- Ali, nije pederski festival!

Narednih dana, Esme se osjećao isto. Nesigurno, bojažljivo... providno. Kao da ga svi  skeniraju, uhode mu identitet, poput mobilnih mrava iz Minority Reporta koji te pronađu pomoću očne identifikacije. Pročitao je negdje da se nakon takvih događaja dešavaju traume. Nije baš znao da li je to prava riječ za njegovu latentnu paranoju, ali da je u svakom prolazniku na ulici vidio homofoba, nije mogao poreći. Njihova lica su odavala skriveno zadovoljstvo što je neko istukao pedere, i tako stao u zaštitu tradicije, obraza nacije, i odbranio se od još jednog agresora. Sami su tražili. Esmeova gadljivost prema okolini je iz dana u dan rasla iznad svake mjere. Vožnja taksijem je predstavljala poprilično precizno degutantan pregled grada: plakati bajramskih turbo-folk partija u diskotekama, orunuli muzeji, gradilišta komercijalnih centara kraj devastiranih fabrika... Činilo mu se da svi ti elementi predstavljaju jednu istu ćeliju koja proždire ovaj grad i gura ga na samo dno ništavila, svojim vjerskim kičom, nacionalnom patetikom, tranzicijskim žutilom... Svaki čas se susprezao od povraćanja. Ali, ponekad, baš u tom trenutku, digao bi mu se. Osjetio bi skoro pa senzualnu privlačnost prema tim, kako ih je vidio, metaforama socijalne ružnoće. Imao je želju da ih dodirne, uzme u ruke, i uobliči, izobliči, razobliči. Ta istovremena emocija fascinacije i užasa mu je dodatno otežavala stvari. Smještala ga je u čistilište, u neki međuprostor između raja i pakla. Nije li se vratio iz izbjeglištva upravo zbog toga? Nije li to trebalo predstavljati inspiraciju? Počinje žaliti svoju odluku. Sestra mu je u šali rekla da postaje miznatrof. Pokušao je naći opravdanje u toj optužbi. Ne čini li ga to, iz ugla Aristotela, zvjeri ili bogom? Ma kakvi, čini ga samo još jednim poslijeratnim sjebanim teenagerom.

Kako bi povratio povjerenje smislu, intenzivno se bacio na pripremu za prijemni. Samo mu je još Akademija scenskih umjetnosti predstavljala ventil, prozor u sebe... Od ponuđenih radova, izabrao je adaptaciju Čehovog Galeba. Govorili su mu da se rijetko ko usuđuje adaptirati Galeba u teatru, a kamoli za prijemni, ali držao se svoje odluke. Ovaj period insomnije je mogao preživjeti samo kroz ambiciozno nadrkavanje svog cilja. Pored toga, Čehova je štovao iznad svega; njegove pripovjedačke minijature bile su za Esmea scenaristički ideal. Žalio je što Čehov i Hitchcock nisu bili istovremenici, Esme je bio uvjeren da bi taj dvojac danas prevazišao braću Wachowski, i povratio filmskom futurizmu karakter satiričnog.    

U pauzama se viđao s nekolicinom svojih drugova iz srednje škole, koji, kao ni on, nisu imali gdje da se smjeste u ovom gradu. Još od dana kada su šesnaest puta zaredom pregledali Monster club od Roy Ward Bakera, i redom svih 13 Kubrickovih filmova, sanjali su da jednog dana snime film. Sve diskusije su vodili na engleskom jer je to prosto danas postao njihov jezik. Sjedili bi satima u skvotu, kojeg su improvizirali u zgradi Elektroprijenosa, rijetkom srušenom objektu na čijem mjestu još nije nikao toranj kakvog poslijeratnog građevinskog tajkuna, i motali džoint za džointom. A onda, otvarale bi se širom zjenice, odvodeći ih u nepregledni prostor filmske mašte... Nakon erupcije ideja, dostizali bi ono što su zvali filmskom erekcijom, diveći se svojim genijalnim scenarističkim izumima. Bili su ubjeđeni da čine dio jedne nove generacije dramaturga, režisera, scenarista, i satima bi razgovarali o tome zašto je domaća kinematografija progutala samu sebe.

– Filmska tehnologija se ne razvija svakih deset već svakih pola godine, a oni i dalje pričaju o tome ko je prvi potegao nož!?

– Pa to je donekle i razumljivo, ovdje se umjetnici još nose s strahovima prošlosti, i posve je jasno da je ta vrsta senzibilnosti morala u jednom trenutku postati pečat domaćeg filma. Veći je problem što se ne znaju nositi s onim što je došlo ili dolazi. Evo, pusti univerzalne teme, zašto se, recimo, s satirične strane ne bave ovdašnjim dešavanjima, zašto ne uvedu science fiction, vampire, čudovišta, shape-shifterse, u čemu možeš naći bolju metaforu za svijet u kojem te ubjeđuju da smo potomci faraona iz Visokog? 

- O kakvom SF-u ti pričaš? Pa, najstarija profesorica dramaturgije na Akademiji i dalje na ispitu za prijemni pita kako izgleda nož kojim je ubijen Hamlet! Dude?!

- Ahh, nemoj mi to govoriti, it sounds so depressif.

- Hahaha, Esme, pojavi se na ispitu maskiran u nož i reci profesorici: It's me you wanna fuck?

- Ma ne, nego maskiran u kašiku, a mi ćemo snimiti bosansku verziju Richard Galeovog The Horribly Slow Murder with the Extremely Inefficient weapon.

- Ako ne prođeš, možeš se uvijek tješiti Kubrickom, pao je nekoliko puta na prijemnom za akademiju dok nije potpuno odustao a ipak je postao tata filma.

- Da, osim što je prethodno bio tata fotografije.

- Nije to poenta. Ta činjenica objašnjava Kubrickovu težnju za vizuelnom perfekcijom, ali ne i da je institucija fakulteta mjerodavnost nečijeg kvaliteta. Esme, nema šanse da te ne prime. Bit će zadivljeni tvojim znanjem, tvojom strašću, možda ne znaš sve o domaćem filmu, ali im možeš u pet minuta izbiflati listu najboljih neo-noir i Sci-Fi filmova, i pričati o tome kako su snimljeni. Siguran sam da će neki od njih znati cijeniti senzibilitet nove generacije. Euh... moraju, zar ne?

Ove konverzacije su jačale Esmeovu motivaciju. Za dvije sedmice uspio je završiti filmsku adaptaciju Galeba, redateljsku eksplikaciju i recenziju drame. Kada je stavio tačku na posljednju stranicu, osjetio je zadovoljstvo. Naravno, ne zato što je mislio da je adaptacija sjajna, već zato što nije mogao iščekati da profesori s Akademije evaluiraju njegov rad i steknu uvid u njegov entuzijazam. Niti činjenica da je gledao dva filma dnevno niti podatak da je posljednjih sedam godina redovito pratio proces kojim James Cameron priprema novi 3D biosvijet nisu bili garant njegovog potencijala. To mu je bilo savršeno jasno. Samo je želio da mu pruže priliku da ga upoznaju.

Nekoliko dana kasnije, Esme zakorači u amfiteatar Akademije scenskih umjetnosti.

Koja je sličnost između Jim Morrissona i Yuri Gagarina – pitanje je koje mu postavljaju nakon što se smjestio u stolicu. Esme sagnu glavu primjetivši da je jutros obukao prvu majcu na koju je naletio u ormaru – s slikom Jima Morrissona.

- Osim što su mrtvi?, nasmiješi se, s željom da razbije hladnu atmosferu, vješto prikrivenu pod pitanjem predsjednika žirija.

- Da, mladi gospodine, osim što su obojica mrtvi, uzvrati predsjednik. Bio je jedan od, kako su mu tepali u medijima, ponajboljih pozorišnih režisera u zemlji, iako je, prema Esmeu, ta titula više zasluga njegovog ambicioznog samoreklamiranja, i podilaženja ukusu publike kroz tretiranje općih tema popkulture i upotrebom efekta spektakla. Uostalom, Esme je smatrao da u zemlji koja beskompromisno traga za svojim kulturnim, umjetničkim i historijskim identitetom, epitet najboljeg nema realnu vrijednost. Ko god je napravio film od kraja rata do danas, a nije ih bilo mnogo, proklamovan je bogom kinematografije. Bacio je pogled na ostalih sedam članova žirija; svi su bili bogovi. Među njima je i mlada redateljica pokrivena maramom. Pored nje, jedan profesor stišće u rukama Jansonovu Povijest umjetnosti.

- Gagarin i Morrisson su oboje bili pioniri u svojim oblastima... Gagarin se prvi otisnuo u svemir, a Morrisson je prva rock zvijezda uhvaćena naga na javnom stageu; obojica su rušili zidove svog vremena i pokušavali otići s onu stranu vrata percepcije... Jedan je istraživao granice fizičkog svemira, drugi duhovnog...

- Dosta, prekinu ga dramaturginja, najstarija profesorica na Akademiji. Listala je Esmeovu adaptaciju.

- Koliko vam je vremena trebalo da napišete ovo?

- Pa, oko dvije sedmice, s tim da sam imao pet različitih draftova.

- Draftova?! Kako se kaže draft na našem? Esme zamuca. Draft, kako se kaže draft, pitao se. Uvijek je koristio tu riječ, kako bi se moglo reći... Skica? Taman je pošao da izusti...

- Ovdje ste završili srednju školu, na engleskom, zar ne?, preteče ga predsjednik žirija gledajući njegov CV. A prije toga ste živjeli u Francuskoj, zar ne?

-Jes ..

- Želite reći da bolje znate engleski i francuski od vašeg maternjeg jezika?

- Ne, euh...

- Jeste, jeste, imate problema s afrikatima, čak ih izostavljate!

- Ne, možda zato što pišem često na engles...

- I vi hoćete da studirate režiju ovdje? Na bosanskom? Na našem? Ovdje? Jel' vi znate koji jezik se govori ovdje? Kako namjeravate praviti filmove na bosanskom, a da pritom bolje pričate engleski?

- Ma, ne, on priča bosanski vrlo dobro, ubaci se najstarija profesorica na Akademiji, nego se on folira, on misli da je to cool, zar ne, vi mislite da je to cool, vi to namjerno radite, vi namjerno nećete da pričate svoj jezik, vi namjerno izbacujete afrikate, jel tako?

- Nisam to...

- Nabrojite domaće filmove, jel znate išta o našim filmovima?, upita ga predsjednik žirija.

Esme poče nabrajati i poznate i nepoznate naslove. Ima osjećaj kao da stotinu podrugljivih izraza lica vaga svaki slog. Trudi se da ništa ne propusti.

- Uredu, dosta, šta znate o Srebrenici?, prekinu ga opet predsjednik žirija.

- Srebrenici?

- Da, šta se desilo u Srebrenici?

- Mislite na genocid?

- Nego na šta drugo? Koliko je ljudi pobijeno u Srebrenici?

- Između 7.000 i 8.000.

- Između 7.000 i 8.000?!

- Tobe jarabi, tobe estagfirullah, prošaputa pokrivena rediteljica.

Esme je pogleda. Odmjeravala ga je, kao da govori Oh my god, you miserable, incompetent foreigner. Esme se osvrnu na druge članove žirija. Svi šute. Sjeti se da je s jednim od njih, mladim režiserom i profesorom, bio zatvoren u prostorijama Akademije likovnih umjetnosti u noći kada su linčovali pedere. Fiksirao ga je nekoliko sekundi duže želeći da mu poruči: Come to rescue me, dude, pitaj me nešto normalno. Režiser je gledao pred sobom.

- Šta da ja sada vama ponudim platu između 7.000 i 8.000 KM, biste li je prihvatili?, insistirao je predsjednik.

- Razumijem šta želite reći...

- Da li biste prihvatili da vam ponudim posao za platu između 7.000 i 8.000 KM?

- Da, prihvatio bih.

- Vi nikada ovdje nećete snimiti film! Čujete li me – nikada. Vi ne znate bosanski!


Nas tri 
Lamija Begagić

To je isti onaj doktor koji mi je rekao da mi je lijepa maternica, pa ja nisam znala reći ništa drugo negoli hvala. Koliko je glupo zahvaliti se ginekologu na kompliment o ljepoti tvoje maternice? – pitala sam je, a ona se nasmijala i nastavila kačiti štipaljke na beskonačne nizove crnih čarapa.

Nikako nisam shvatala to sa njenim čarapama, zašto su sve gotovo iste, kako ih upari i zašto nikad za nikad ne kupuje šarene, prugaste, tačkaste, ta ima ih tako divnih, udobnih i lijepih - kao moja maternica. Izgovorila bih tu misao da sam vjerovala da će je nasmijati. A nisam vjerovala.

Smiješila se nedovoljno dugo, tek tren je prošao, tren dovoljan da prikačiš jedva jedan par čarapa na sušilo, i već joj je lice opet bilo blijedo i ozbiljno, kameno i sleđeno. Nije bilo tog humora i te igre riječi koja bi cijelu tu stvar učinila mrvicu bezazlenijom i njoj prihvatljivijom. Znala sam to kad god bih se trudila truditi, znala sam unaprijed da neće ići i da riječi rasipam, bezobrazno i neodgovorno, i puštam da odlaze u zrak i miješaju se sa mirisom deterdženta i omekšivača.

Ipak, morale smo razgovarati. To smo bile mi. Mi razgovaramo. Mi nikad ne bježimo od problema, mi ne lupamo vratima i ne prešućujemo, mi ne okrećemo leđa i ne spavamo po kaučima, ne odlazimo bez riječi, ne odbijamo pozive i odgovaramo na poruke. Drugi bježe i šute, mi pričamo i po tome smo mi - mi.

Hajde da pričamo, kako Taca i Lela uvijek pričaju – tako bi govorili drugi, oni drugi koji su imali probleme i nisu ih znali riješiti. Uzimali bi nas u usta, mi smo bili ona dobra djeca, vrijedni đaci sa svim peticama, urednim frizurama i zubićima bez karijesa, djeca iz čuvenih roditeljskih Zašto nisi kao on/a rečenica.

I takve mi, odjednom smo se našle tu gdje nikako nismo trebale dospjeti. Odjednom ona prostire svoje čarape, zatvara uši i okreće pogled od mene.

***

Svake godine, gotovo u isto vrijeme, idem na sistematski pregled. Svake godine sam dobro, kucamo poslije u drvo i pijuckamo vino, uvijek gotovo u isto vrijeme, i spremamo moje uredne nalaze u fasciklu. Ove sam godine radila to sproljeća, snijeg se topio i sunce probijalo, bile smo u bašti kafea preko puta klinike kad sam joj rekla da doktor misli da sam trudna i da dođem opet. Kad sam došla opet, snijega već nije bilo ni u tragovima, na pregled sam išla u dukserici i bez štrampli, nosila sam laganu suknju, mada ti odavno već u toj klinici, sestra pomogne da obučeš mantil, zelen kao u američkoj seriji, prije nego se popneš na stol. Ne treba ti više suknja, možeš tom dragom i zgodnom doktoru doći u čemu god, a on će ti ipak pohvaliti maternicu, osim ako na istoj ne kriješ tumor, onda ti, slutim, neće reći da je lijepa.

Čestitam, pretpostavljam da trebam čestitati, s obzirom na Vaše godine – rekao mi je, potvrđujući ono što je na prošlom pregledu naslutio - trudnoću.

Nasmijala sam se i opet promucala nespretno hvala, sestra je odvezala mantil svezan na leđima i otpratila me do garderobe, pa do vrata oridinacije, potom sam sama, bez nje, izašla na sunčani martovski dan gdje me čekala Taca.

Čestitao mi je, pretpostavio je da mi treba čestitati, s obzirom na moje godine – rekla sam joj, nedovoljno jasno, toliko nedovoljno da nije shvatila o čemu pričam dok nisam dodala, glasnije i jasnije – Da, trudna sam.

Vozila nas je kući i nije govorila. Ja sam joj rekla da bismo trebale i kad ćemo, ako sad nećemo, s obzirom na moje godine.

Nakon što je opsovala mene, mog idiota od doktora i moje, u nekoliko  navrata spomenute, godine, shvatila sam da ovo nije tren u kojem možemo razgovarati. Ostavljala sam to za poslije.

Poslije je dolazilo sporo, prvo je htjela ohladiti glavu, pa se presvući, okupati se, popiti kafu, prostrti veš. Dok je činila ovo zadnje, probala sam opet.

Morale smo razgovarati. To smo bile mi. Mi razgovaramo.

***

Azra, moja prijateljica iz djetinjstva, u istu kliniku ide na folikulometriju i poslije dolazi Taci i meni u agenciju gdje nam priča o tome koliko je tog dana porastao njen folikul i kad će napokon da pukne. Naučila nas je štošta što nismo znale ili nisko htjele, nešto o tome kako folikul raste i raste dok ne dosegne dvadesetak i nešto milimetara, potom pukne i izbaci jajnu ćeliju koja je od tada, a to tada je zapravo ovulacija, aktivna još 24 sata.

Na toj folikulometriji, doktor joj mjeri dužinu folikula i poput nekog božanstva u bijelom, procjenuje koliko još ima do pucanja, broji sa njom dane i sate i onda joj konačno da zeleno svjetlo. Kada pukne folikul, folikulometrija prestaje, a prava borba tek počinje. I traje, kažu, 24 sata.

Na dan kad je Bog namijenio njenom folikulu da pukne, radimo naš posao u agenciji oslobođeni Azrinog prisustva, a njen muž tada uzima slobodan dan.

Azra je išla sa mnom u osnovnu i srednju školu. To su ona prijateljstva koja poslije vučeš za sobom bez mogućnosti da ih usavršiš i bez hrabrosti da ih se riješiš. Stoje tako kao podsjetnik na neku tebe kakva si bila tada, kad si to prijateljstvo sklapala.

Taca mi ponekad, u prolazu, najčešće na poslu, spusti ruku na rame i snažno ga pritisne. Ima jake ruke, ona je ta koja u našoj maloj porodici otvara tegle i boce. Time mi govori koliko sam joj važna, iz tog stiska čitam koliko je tog dana mislila na mene. Na dan kad Azra i njen muž slave pucanje folikula  i moguću oplodnju, Taca me stišće jako, najjače. Pogledam je i nasmijem se.

Znam. – kažem joj, polušapatom – Tužno je sve to.

Potom zamišljamo njih dvoje kako se bacaju na kauč i brzo se svlače, kako se dodiruju dlanovima znojnim od nervoze i kako se nespretno oslobađaju strasti, nervozni i neprilagođeni, smiješni poput djece i žalosni poput staraca.

Azra, moja prijateljica iz djetinjstva, ima godina, koliko i ja - trideset i šest. To su one godine kada zabrinuta zbog izostanka majčinstva ideš na folikulometrije i kupuješ trakice za ovulaciju, mjeriš jutarnju temperaturu i grčevito se držiš kalendara. To su one godine kada ti doktori, s obzirom na njih, čestitaju na trudnoći.

Tacine su - za sedam manje, ali objema nam je jednako dalek i egzotičan svijet iza tih vrata u kojem se križaju dani i broje ciklusi, u kojima se crveni pred pitanjima rodbine i ćuti na ohrabrujuća tapšanja po ramenima.

Tužno je sve to, znam i izgovaram, kao mantru, kao obećanje da same nikad nećemo postati tako tužne. 

***

Uz  kulisu od crnih čarapa razapetih na sušilu, pokušavamo dovršiti nezapočetu priču.

Dođi kraj mene. Ne mogu da ti pričam, dok hodaš. – govorim i ona dolazi.

Sjedimo jedna kraj druge, držim njen dlan na svom koljenu i čekam da kaže nešto. Izgovara štošta, kao da su onaj tuš, kafa i veš zaista učinili svoje, raspleli joj jezik i ohladili glavu.

Vani je valjda još uvijek sijalo zubato martovsko sunce, a možda je, u međuvremenu, pala i noć. Nije bilo važno. Ko zna koliko dugo smo sjedile na tom kauču, nas tri, bile smo ubijeđene da je ono treće također žensko i da je također sretno.

Sutra ćemo, ili za koji dan, misliti o svijetu u koji će treća od nas uploviti, svijetu gdje je imati trideset i šest i plod što pliva u tebi  nešto na čemu se treba čestitati samo ako uz godine i plod imaš i pripadajućeg muža, a ne djevojku.

Sutra ćemo, ili za koji dan, misliti o svijetu iz kojeg će se iseliti mnogi naši onog trena kad se u njega useli treća od nas.

A onda će, za još koji dan, svijet opet cijeli stati unutra i neće biti važno ni da li je vani još sunce ili se smračilo, bit ćemo opet samo nas dvije i ono treće.  


Moj dida i ja 
Luiza Bouharaoua Katica

Bilo je tek sedam, a ja sam već dva sata bio u pogonu. Nikako nisam mogao razumjeti zašto mu se tako žuri, i što mu ja, pobogu, trebam. Pogledao sam ga krajičkom oka i vidio da je utonuo u sjedalo zatvorenih očiju. Baš kad sam pomislio da spava spazio sam da si desnom rukom polako masira natkoljenicu. Ništa nisam rekao, samo sam nastavio gledati cestu ispred sebe.

Ruke na volanu kao da nisu bile moje. Prsti su mi još bili otečeni od pokušaja da zaspem barem nekoliko sati u komadu. Uhvatio sam svoj odraz u retrovizoru i shvatio da mi ni lice nije u boljem stanju. Kad sam kao foršpan prevrtio the-best-of trenutke zadnjih mjesec dana, morao sam se pomiriti s činjenicom da se boljem odrazu nisam mogao ni nadati.

Još uvijek zatvorenih očiju otac je prekinuo praznu tišinu među nama i upitao:

- Kako je Dado?

Trgnuo sam se iz projekcije svoje neuspjele biografije  i jedva promucao: - Dobro.

Čuo sam da se pomakao u sjedalu i osjetio da me gleda. Znao sam da čeka da nastavim.

- Dobro… sad je u Berlinu na doktoratu… na institutu za molekularnu biologiju… nedavno se preselio u novi stan - nizao sam isprekidano informacije i pokušavao shvatiti neočekivani interes mog oca za Dadu.

- A Jan? - upitao je olako pa pogledao kroz prozor.

- Kako ti znaš za Jana? - ispalio sam šokirano.

- Šta ti misliš da ja ne znan sve o čemu ti s materon pričaš - odbrusio je.

Stao sam zuriti u njega, nadao sam se da će shvatiti da ga gledam, da ću sad je njega prisiliti da nastavi, ali ništa.

- Sve je ok… on i Dado sad žive zajedno - rekao sam i priznao poraz.

Skrenuo sam pogled sa svog opet odsutnog oca i zurio u bijelu liniju koja je vijugala uskom cestom, što je iz jednog malog sela vodila u drugo, baš kao što su razlozi za pitanja koja je postavio u meni jurili od jedne nepoznanice do druge. Prevrtao sam po glavi moguće scenarije i stalno nailazio na jednu konstantu, jednu bijelu crtu koja je neumoljivo vodila naš odnos – moj me otac nikad ništa ne pita. U pet godina što se poznajemo, nijednom nije spomenuo Dadu pa me je njegov interes sad ošamario jače nego britki ranojutarnji zrak na seoskoj cesti.

Da me je ikad upitao možda bi mu ispričao da smo se Dado i ja upoznali na drugoj godini faksa kad smo slučajno došli u isti sat pogledati isti stan. Naš razgovor bio je neobično živ iako na prvi pogled nismo imali ništa zajedničko. Ja sam studirao filozofiju i povijest, a Dado molekularnu biologiju kojoj je bio maksimalno posvećen. Kad je postalo jasno da oboje želimo taj stan, Dado se uozbiljio i nakon nekoliko minuta oklijevanja rekao:

- Čuj, mislim da moraš nešto znati o meni. Ja sam gay.

- Ti si p-peder – promucao sam.

- Da - rekao je rezignirano, kao da mu je scenarij već poznat.

- Slušaj…  - mucao sam - nisam ti ja za te stvari… mislim...

- Evo ga na! Znao sam! - grunuo je Dado - Znam, znam… ti si autohtoni Hrvat, katolik i heteroseksualac.

Onda je s teškom dozom onog što ću kasnije zvati Dadina otrovna ironija dodao:

- Uostalom ti si previše sitan za moj ukus… a i mogu se kladit da imaš koščato dupe.

Kad sam to čuo nisam se mogao ne nasmijati.

Dado i ja smo od toga dana postali najbolji prijatelji. Svi koji su ga upoznali bili su suglasni da je Dado najveća mrga koju su u životu vidjeli. Samo jedan pogled na njega mogao bi odraslog muškaraca natjerati u plač – što iz straha što iz zavisti. Ubrzo se pokazalo da je jedino veće od Dade bila njegova iskrenost.

Moji, naravno, nisu znali da mi je cimer gay. Ne ponosim se time, ali mislim da im nikad ne bih rekao da me Dado nije ugnjavio. Moje priznanje da mi je cimer peder za njega je bilo pitanje časti, osnovica njegovog postulata iskrenosti pa je koristio svaku priliku da naglasi: - Ako sam ja mogao reći svojim starcima da sam peder, onda možeš ti svojima da ti je cimer.

Naravno, ja sam se dao ucijepiti pa sam im rekao. Zapravo, nazvao sam ih na telefon. Kad sam to napokon izgovorio, otac mi je samo spustio slušalicu. Nikad to više nije spomenuo, čak ni kad je Dado nedavno došao u posjet kod nas. Zapravo, bio sam zahvalan na tome što je i to spremio u jednu od brojnih ladica u komodi koju prešutno nazivamo: O tome ne govorimo.

Da, to bi mu ispričao, da me ikad pitao.

S podbuhlim rukama opušteno naslonjenim na volan prepustio sam se poznatom zvuku tišine među nama kad je otac s oklijevanjem u glasu upitao:

- A Tomislava?

Stisnuo sam rukama volan, naslonio potiljak na sic i u jednom dahu odbrusio:

- Ako znaš sve o čemu pričam s materom, onda i to znaš.

Otac se nije ni mrdnuo. I dalje je zurio u neprekidan niz škrtih polja isprekidanih niskim kućama, što je klizio pored automobila.

Za trenutak sam se posramio svoje razdražljivosti pa rekao:

- Prekinuli smo… ona je sad s Goranom… zato sam se odselio u drugi stan.

Iznenadio sam se kako četverogodišnja veza, zajednički život, njezina afera s našim cimerom i prekid stanu u tri jednostavne rečenice.

- A Dado je doša iz Berlina čim je čuja i pomoga ti da se preseliš od njih - nastavio je otac moju priču.

- Da - potvrdio sam.

- Dobro - rekao je i okrenuo se prema meni. Osjećao sam njegov pogled na licu jednako snažno kao i strujanje zraka kojeg je stvaralo kretanje automobila.

- Dobro - ponovio je otac još jednom, onako više za sebe, i onda mi je sinulo da se to dobro odnosi na Dadu.

Automobil je nastavio gutati cestu. Nadomak Kina, neko je na tabli koja je označavala ulazak u Kosovo nadopisao Slobodno. Jedva čujno sam se nasmijao i odlučio to podijeliti s ocem, ali sam vidio da je opet utonuo u sjedalo i sklopio oči.

Na ulazu u Knin nisam znao što da radim jer nisam imamo pojma zašto smo tu ni kamo idemo. Znao sam samo da je otac ovdje svake godine na Dan domovinske zahvalnosti iako nikad ne priča o ratu. Baš sam počeo kopati po ovom sve očitijem paradoksu kad je promrmljao:

- Parkiraj ispod tvrđave.

Bio sam zahvalan na tome što je još dovoljno rano i parada nije počela. Kad sam pakirao auto, otac je otvorio pretinac i izvukao zelenu vojničku kapu. Cijelo tijelo mi se naježilo iako je sunce već ugrijalo svježi jutarnji zrak. Otac ju je ugurao u džep od hlača i izašao iz automobila. Duboko sam udahnuo i izašao za njim.

Didina kapa, ponavljao sam u sebi i čudio se što je taj krpeni predmet preživio sve ove godine i nosi u sebi našu nepoderivu povijest. Milijun puta sam u životu vidio tu kapu, držao je u rukama, igrao se s njom, nalazio je u ladicama, u ormarima na tavanu, ali nijednog se ne sjećam kao onog dana kad je prešla iz ruku mog dide u ruke mog oca.

Cijeli je taj dan moj dida prosjedio u tišini. Ni riječ nije rekao sve dok nije došlo vrijeme da moj otac krene. Već je bio u uniformi, a mama je stajala kraj vrata i privila k sebi njegovu jaknu, baš kao da je grli. Onda je progovorio:

- Sine, dođi.

Otac je čučnuo ispred njega i pogledao ga u oči.

- Sićaš li se šta san ti priča kako san se vratija iz partizana?

- Sićan, ćaća - odgovorio je otac.

- Sićaš li se šta san sve proša? Sićaš li se kako san Nijemcima pobiga i upa u dva metra duboku vošu i da je prošlo dva dana prije nego me moj odred naša?

- Sićan, ćaća - odgovarao je otac poslušno.

- Dobro je. Dobro je da se sićaš. A sad zapamti ovo. Ovu kapu je meni moja mater napravila i dala mi je kad san u partizane iša. Rekla mi je da je ne smin izgubit jer će me ta kapa doma vratit. Vratila je mene, pa će tako i tebe.

Otac je spustio pogled i gledao sebi u vrh čizama dok je dida govorio:

- Sad zapamti još ovo. Ti se ne boriš ni za partiju, ni za zastavu, ni za grb. Ti se boriš za svoju familiju. Ti se boriš da se vratiš kući.

Tada je dida svojim velikim smežuranim rukama otkačio petokraku i stavio kapu na glavu mome ocu. Bio je to prvi put da sam vidio dida kako plače.

Otac je koračao polako, ali sigurno. Kad je stao na dnu strme uzbrdice što vodi do tvrđave i uhvatio se malo iznad koljena, shvatio sam zašto mu trebam. Geler u nozi ga je opet mučio i znao je da se sam neće uspjeti popeti. Htio sam mu ponuditi da se osloni na mene, ali je on već zakoračio naprijed. Dok smo se penjali strmom stazicom prema vrhu, otac je šutio. Ja sam namjerno korak-dva zaostajao za njim. Imao sam osjećaj da je htio biti sam.

I dalje sam mislio o kapi, o tome kako je ta kapa vratila mog oca iz rata, kako je on vratio nju, onakvu kakvu je i dobio, bez grba. Onda sam pogledao u pogrbljena leđa svog oca koji se držao za nogu i teško, a opet pohlepno grabio prema tvrđavi i pomislio da možda moj dida i nije bio u pravu kad je rekao da će ga ta kapa vratiti.

Nadomak tvrđave otac je zastao i primio me ispod ruke. Pretvarao sam se da se da ništa nisam primijetio. Ukopao sam se snažno i pustio ga da se cijelom težinom nasloni na mene. Za tili čas smo bili ispred ulaza. On se uspravio, pustio moju ruku i sam ušao unutra.

Našao sam ga kako stoji uz sami rub kamenog zida, koji se izdizao na stijeni, i gleda dolje niz grad. Vjetar je šamarao desetke gusto načičkanih hrvatskih zastava tako snažno da mi se činilo da čujem topot konja. Iz kafića koji je sad otvoren na vrhu tvrđave izašla su tri vidno mamurna muškaraca. Mislim da su tu bili cijelu noć. Izgledali su kao slika i prilika tranzicijskih mafijaša dok su tromo teturali prema izlazu u tim svojim razdrljenim košuljama i debelim lančićima s raspelima, koja su se zapetljala u dlake na prsima.

Pogledao sam u oca. Iako sam stajao tik iza njega, nisam se mogao otresti osjećaja da on nije tu. Iz grada su već počeli dopirati zvuci limene glazbe. Vojni je avion preletio tik iznad nas i natjerao oca da se trgne. Pogledom je još jednom obuhvatio grad ispod sebe i počeo govoriti:

- Mater van jeben. Mater van jeben svima koji ste klali, silovali i pljačkali ma kojem se bogu molili i koje god nacionalnosti bili.

Moj se otac tresao kao zastave što su vijorile iznad njega. Onda je pognuo je glavu i tiho rekao:

- Pokoj duši svima vama koji ste se borili za svoju obitelj, a njoj se niste vratili.

Otac je polako prestajao drhtati, a grad je polako postajao talac paradne kakofonije. Sjeo je na zid između dva stijega i okrenuo mu leđa. Za nekoliko je minuta ustao, položio mi ruku na rame i krenuo prema izlazu. Cijelim putem kući nije rekao ni riječi.

Kad smo stigli doma poljubio je mamu koja nas je dočekala na vratima i otišao u vrt. Ona je ostala na mjestu i gledala za njim prekriženih ruku. Činilo se kao da nešto grli, ali u rukama nije imala ništa.

Otac je taj dan čupao korov u vrtu sve dok nije pao mrak, baš kao što je radio svaki put kad bi se vratio iz Knina.


Ljubavnica 
Mihaela Gašpar

Dakle, on ima ljubavnicu, drmusalo se u Katarininoj glavi u ritmu vožnje autobusa. Kad bi trošan autobus zakrenuo naglo ulijevo, ta bi se obla riječ otkotrljala do bubnjića i tu zveketala sve dok se putanja vožnje opet nije izjednačila. Austrija ima bolje ceste, tamo se riječ ljubavnica lakše podnosi na putu do kuće, pomislila je i proturila stopalo ispod sjedala da pri svakoj rupi ne bi s njega sklizala.

Katarina je ljubavnicu čekala punih 18 godina braka. Ponekad joj se činilo da samo što nije ušla na vrata njihove kuće, ili legla između njih u krevet, ali ipak, svih je 18 godina ta riječ bila poput njezinog strica u Melbourneu, znala je da postoji, ali nikad se nisu sreli.  O njoj nitko ništa nije znao, kao ni o Katarininom stricu, osim da postoji negdje bez lica i pravog obličja, označena tek riječju koja se rijetko izgovarala. Ipak, nemoguće ju je bilo nazvati posve nepoznatom. Nepoznata joj je žena koja sjedi do nje i pod čijim je nogama kožna torba iz koje viri perje mrkve i dnevne novine. Iako se njihovi bokovi i podlaktice sudaraju kad god autobus prijeđe preko rupe na cesti, ona će na nekoj od stanica zauvijek nestati iz njezina života vukući za sobom svoju torbu, a ljubavnicu, nju će Katarina donijeti kući, izuti joj cipele u svježe obojenom hodniku, a zatim joj raskopčati bijelu košulju na čijem je desnom rukavu mrlja od tinte, posjest će je u majčin naslonjač i podignuti umorne noge na stolicu. Obje će dočekati da se muž vrati s posla, a zatim će mu podgrijati vinski gulaš. 

18 godina iščekivanja i konačno je stigla, pomisli Katarina i nekako joj je laknulo što je njezinom iščekivanju konačno došao kraj.

Autobusna truba se zagrcne nekoliko puta zbog gusaka koje su prelazile seoski puteljak, a žena do nje glasno opsuje.

Kad su odselili na selo, mislila je da će tu biti sigurnija, da će im uspjeti zametnuti trag prašnjavim seoskim cestama i divljim kupinama koje su rasle uz put, a sad su konačno razotkriveni. Uvukla se kroz gusto pribite daske ograde i grmove ciklama koje je izmjenjivala godinama sa susjedama iako je mrzila cvijeće. Tu je, na drvenom trijemu kojeg su dogradili prošle jeseni kad je ljubavnica bila tek maleni strah koji je Katarinu bocnuo kad je plećati susjed podizao prvu drvenu gredu trijema. Da je tada znala, možda bi se moglo nešto učiniti, ovako sav je trud odjednom bio uzaludno potrošeno vrijeme pa čak i ciklame koje su uzaludno pupale sve ove godine.

Žena do nje je uhvati debelom šakom za zglob prije no što je u mislima dohvatila grmove ciklama i promiljela ih kroz prste.

"Silazim na idućoj", rekla je i podigla svoju torbu s poda. Na kraju novina koje su virile iz torbe pisalo je kako je u svijetu sve manje pitke vode. Odgegala se do izlaza saplećući se o kotačiće svoje torbe i jedne muške cipele čiji je vlasnik drijemao sakriven masnim obodom ljetnog šešira iako je bilo tek rano proljeće. Uz još jednu kletvu spustila se niz tri stepenice i nestala zauvijek u crnom ispušnom dimu autobusa.

Katarina se premjestila na njezino mjesto do prozora. Koža sjedišta bila je topla i ulegnuta od težine ženine stražnjice. Dijelila je u glavi 18 godina na neke smislene fragmente; prve su godine seljakali po podstanarskim stanovima i sanjarili o vlastitom stanu. Najduže su se zadržali kod gospođe Švigir. Voljela je taj mali stan, kroz njegove se prozore sunce uvijek ulijevalo u narančastoj boji pa čak i zimi kad su dani bili zapleteni u sivilo, u stanu je sve bilo vedro kao da je vani ljeto. I sama gospođa Švigir bila je prijazna žena, kod koje bi običavali ručati nedjeljom, jer osim granitne nadgrobne ploče i biste pokojnog supruga, nije imala nikoga svoga. Imala je samo njih dvoje, nedjeljne metarske rezance, kotlete s mladim krumpirom, žele od marelice i pokvarenu mašinu koju bi joj nedjeljom oboje pokušavali popraviti. I u te davne nedjelje, dok su sjedili za okruglim stolom i dok je promatrala njegove jake podlaktice koje se gibaju prinoseći žicu ustima, Katarinu je katkad obuzela strašna bol od pomisli na ljubavnicu koja će ga jednom pronaći i koja će jednom staviti svoju glavu i ugnijezditi se između tamnih prsa i podlaktice. Postajala je razdražljiva i svadljiva, a prema gospođi Švigir i njezinom staračkom miru osjećala je ljubomoru. Sve je to već tako odavno iza nje, mislila je, ako je i bila ljubavnica u braku gospođe Švigir, sad je svejedno, s tim se već  izmirila, zaboravila, preboljela. I tad je željela imati 82 godine, pokojnog muža, pokvarenu perilicu, kristalni luster, staračku pjegu pod okom i ljubavnicu kao davnu zgodu o kojoj se više ne misli svaki dan, čije opsjedanje nije bilo potrebno kontrolirati, o kojoj ne ovisi potmula bol u trbuhu i nemir u prstima koji moraju punu žlicu juhe prinijeti ustima ispred njegovih tamnih očiju i dva zagasito plava oka njihove stanodavke.

Njezina ljubomora spram starice u pola je godine uznapredovala do netrpeljivosti i više je nije mogla podnijeti u svojoj blizini. Izgovarala se da starica loše kuha i da od njezinih želea ima proljev, optužila ju je nekoliko puta da ulazi u njihov stan dok ih nema kod kuće i pretura po njihovim stvarima, zabranila je i njemu da odlazi k njoj uvečer da joj poželi laku noć i provjeri treba li joj otići u ljekarnu, a zadnjih nekoliko stanarina jednostavno joj nije odnijela. I njihov narančasti stan postao joj je odbojan kao i sama stanodavka. Od narančastih je zavjesa imala glavobolje, kuhinja joj je odjednom bila tijesna, a krevet neudoban. Kad bi se vraćao s posla zaticao ju je u krevetu i na rubu plača. Željela je što prije ostarjeti, željela je da i on što prije ostari, da oboje postanu starci koji poput puževa mile svojim stanom sigurni u zajedništvo koje je do te dobi bilo okovano staračkim mirom kakav je imala gospođa Švigir.

"Nakon još jednog grma kupina moja je stanica", pomislila je. Nije joj se išlo kući, lakše je hodati gradom s ljubavnicom u glavi. Ali hodala je čitavo jutro, noge su joj otekle od hodanja, a dobila je i žulj koji ju je nesnosno bolio.

"Žulj-žulj prstić mali, žuljem se i peta hvali, žuljić žulja, prstić kulja, žulj-žulj prstić mali", tako joj je pjevala baka dok je bila maleno, bezbrižno dijete koje se zibalo u bakinom naručju. I baka je bila mirna. Nije se sjećala svog djeda, ali baka je o njemu pričala uvijek lijepo. Iz njezinih priča nije navirala nikakva ljubavnica, nikakav strah ni bol. Sve su bakine priče bile sretne i bezbolne, ne bi je mogla tako spokojno zibati uz brojalicu da se ljubavnica zadjenula u bakino srce. Majci je bilo lakše, ona oca nikada nije voljela. Spavali su u odvojenim spavaćim sobama i susretali se tek u rijetkim prigodama za stolom, na vratima kupaonice ili hodniku. Ponekad je i ona sama zaboravljala da ima oca. Otkad pamti, otac je živio u svojoj sobi gdje je imao malo kuhalo, televizor, peglu i radio. Jedina intima koju je majka dijelila s ocem bila je u bubnju perilice za veš gdje su se prale očeve košulje s majčinim grudnjacima i gaćicama. U tom su se bubnju ispreplitala njezina dva roditelja, dodirivala, milovala, strastveno pjenila, ožimala zajedničke sokove, tresla u ludoj vrtnji centrifuge. Kasnije, nakon pranja, svatko bi svoj veš prostirao na svom kraju užeta. Oboje, i otac i majka, jedno prema drugom nisu osjećali ništa. Ni mržnju, ni gađenje, ni prijezir. Kad je pitala majku zašto su tako podijeljeni, nije znala odgovor, rekla bi da je tako oduvijek i neka se ne brine jer je sve u redu. I bilo je u redu, nekom neobično redu kojeg su se oboje držali. Otac je petkom oblačio odijelo i kravatu, kosu mazao uljem, podrezivao nokte i pjevušio u kupaonici, a zatim tako mirisan i nauljen odlazio nekamo odakle se vraćao pred jutro. Tiho bi se izuo u predsoblju i otklizao u svoju sobu odakle nije izlazio čitav idući dan. U rijetkim bi zgodama ulazila k ocu. Nije volio da mu itko ulazi u sobu. "Radije me pričekaj, izaći ću", rekao bi. Iz očeve sobe čula se muzika s radija i tiho kuckanje. Zbog tog kucanja umislila je da otac u sobi izrađuje nešto veliko, neki stoj, možda čak i raketu za odlazak na Mjesec. Pričala je djeci u dvorištu o očevoj raketi i vjerovala su joj. I ona si je vjerovala. Zamišljala je oca kako uvijačem šarafi komandnu ploču u kapsli, izrađuje rezervoare za gorivo i montira malene žaruljice, boji vrh u crvenu, a tijelo rakete u srebrnu boju. Govorila je da će raketom svi odletjeti u orbitu na izlet, njezina čitava obitelj i djeca su je slušala. Postala je omiljena zbog oca. Oslobađali su joj mjesto na stubištu gdje su se popodne okupljali, donosili su joj pokvarene i odbačene kućanske aparate ako ocu ustreba kakav dio, a ona bi ih ostavljala pred vratima očeve sobe. Njezin je otac konstruktor rakete. Konstruktori raketa posebni su ljudi, njihove su žene strpljive i ne zahtjevne, njihova su djeca dobra i mirna jer to je velik posao i tek rijetki ljudi ga obavljaju. Njezin je otac jedan od rijetkih.

Kad su bolničari oca izvukli iz sobe deformirana lica i utrnutih udova od silovitog moždanog udara, majka je odbila skrbiti za njega i smjestili su ga u bolnicu gdje je vegetirao još nekoliko godina, a umjesto rakete u sobičku su pronašli svu silu starih pegli, fenova, potrganih kuhala i stari zidni sat čije su vijuge neprestano zatezale i cviljele pa ga je majka odnijela na otpad.

Sišla je na svojoj stanici i nastavila puteljkom prema svojoj kući koja se nazirala između nekoliko orahovih stabala. "Žulj mi sigurno krvari", pomisli. Što ću mu reći kad dođe kući? Da znam? Ili mi je bolje da šutim? Ako mu kažem, sve može biti gotovo, ako šutim, možda će sam odustati i napustiti ljubavnicu.

Njegove košulje moraju uvijek biti štirkane, a čarape u ladici složene po boji. Zna li i ona pirjati rižu na maslacu i usitnjava li luk na sitne komadiće dok se ne pretvori u kašu? On ne podnosi luk, gadi mu se kad zagrize u neki veći komadić i ispljune ga u salvetu. Od kokosa dobije velike crvene mrlje po prsima i natekne mu jezik, to je svakako potrebno znati. A tek zečetina! Ta ne može svaka žena oguliti zeca, odrezati mu glavu, rasporiti trbuh, rasjeći mu zglobove i dinstati ga na ulju! Katarina je to mogla. Mogla je sama i zaklati zeca, položiti mu glavu na orahov panj iza kuće i potegnuti mu nož ispod vrata. Zečetina je zdrava, nizak joj je kolesterol, a njegove masnoće bile su povišene zadnje vrijeme. Liječnik je rekao da mora paziti na ishranu. Zato je Katarina hranila zečeve. Maleni slatki krznaši, kako samo lijepo pružaju njuškice iz kaveza. Obožavala ih je milovati po mekanim i slinavim njuškicama. Zadirkivala ih je mazeći im velika ušesa. Znala se satima igrati s ljubimcima. On im se nije želio ni približiti, rekao je da se ne može zbližavati s ručkom na emotivnoj razini. Njoj nije bio problem voljeti zečeve. A što ako ona želi dijete? On je bio jasan što se djece tiče. Ne želi ih. Djeca mu nisu potrebna, ne privlači ga roditeljstvo, ne podnosi ni prijatelje čija djeca nisu barem punoljetna. To će svakako biti problem. Katarina nije imala ništa protiv te njegove odluke, rekao joj je još i prije vjenčanja da mu djeca nisu potrebna, u tom smislu je bio pošten i pravičan i ona ga nikad nije iznevjerila. Ako bi joj se i javila želja da postane majkom, odmah bi je zatrla. Pazila je da ne ostane trudna i iako je pila kontracepciju, ispirala se vrućom vodom u koju je dodavala ocat  svaki puta nakon što su vodili ljubav. To je činila kad bi on zaspao, jer i sama sebi je bila odurna raskrečena nad emajliranim lavorom u octenoj pari. I nikada se nije dogodilo, menstruacije su pristizale jedna za drugom, gotovo u sat.

Sad joj je i pomalo žao jer da ga je prevarila i ostala trudna, ljubavnica ne bi bila toliki problem. Možda se nije mogla izbjeći, ali Katarina barem ne bi strahovala da će je napustiti.

Skinula je košulju, izula cipele i sjela u naslonjač. Na obadvije pete imala je dva velika mjehura iz kojih je tekla krv. Umorila se od toliko godina strahovanja. Što je pošlo po zlu? Činila je sve kako je trebalo. Brinula je o njemu, bila je odana i vjerna, to joj nije predstavljalo nikakav problem. Slušala ga je i bila razumna. Trudila se biti poželjna, nikad je nije vidio neuređenu i bez maskare. Kad se kupala, zaključavala je kupaonicu dok ne uvije kosu, opere zube i ne nanese maskaru, skrivala je višak kila steznicima i danima nije jela ništa osim voća dok se nakupljene kile ne bi istopile. Ponekad je od gladovanja bila na rubu nesvjestice, ali izdržavala je dok vaga nije pokazala kilažu od prije 18 godina.  Naučila je šiti i spremati divna jela, naučila je većinu nogometnih igrača Argentine i pravila vaterpola. Naučila je i dijelove udice i nekoliko kartaških igara. Sve je učinila. A ipak…

Čula je korake na trijemu. Pogledala je na sat. Vratio se kući a ona još nije podgrijala vinski gulaš, servirala stol, otuširala se i popravila šminku. Žuljevi su prestali krvariti.

Čula je kako pere ruke i umiva se. Vinski je gulaš ubrzo zakipio. Popravila je kosu ogledajući se u kuhinjskom prozoru i pristavila stol.

Bio je lijep. Proljetno je sunce već ostavilo maslinasti trag na njegovom licu. Sumnja da je hladnjak automobila procurio, trebat će kupit novi. Prošli su mjesec na njemu radili reparaturu, a sad je procurio. Obrve su mu ljutito poskakivale pod visokim tamnim čelom. Zastao bi uzbuđeno na trenutak da proguta zalogaj, a onda nastavio s ljutnjom zbog kvara.

"Borit ću se", zavijala je u sebi Katarina. "Borit ću se za tebe", vikala je nijemo, "bit ću ti još bolja, ni jedna me neće prestići ni jedna te neće imati."

"Ispod polovice hladnjaka je termo prekidač koji je zadužen za ukopčavanje ventilatora kad temperatura u sistemu poraste. Treba prvo provjeriti onaj mali plastični čepić pri vrhu, možda se treba samo odzračiti", rekla je Katarina i stisnula zube. 

Žuljevi su je nepodnošljivo pekli.


Nitko, tamo vani, nije znao što se događa 
Iva Hlavač

Ovaj grad je pun drkadžija ako mene pitate. Najveći od njih je moj šef. Drkadžija prve klase. Naginje svoju smežuranu, ćelavu glavu iza mog ramena kako bi mi pokazao kako da slažem robu na police. Njegova se ruka nađe ispred mene i onda slaže sve te konzerve graha i konzerve ribica i vrećice tijesta. Kao da ja ne znam kako se što slaže. Kao da imam gubitak pamćenja, pa se ne mogu sjetiti gdje što ide.

To si ti samo umišljaš. Šuti. Treba ti taj posao. Nama treba. Što ti misliš, da ćemo moći živjeti samo od moje plaće? Da ću ja rintat, a ti sjediti i pit' kavice sa svojim prijateljicama kokoškama samo zato što si umislila da te on hoće pojebati. A i što sad, muškarcima se diže i na gluplje stvari. To je mišljenje mog muža. Tako on vidi cijelu tu stvar.

Šef je došao popodne, baš kad mi je počela smjena. Iskesio je svoje zube prema meni i buljooke oči prema mojim sisama i tako stajao neko vrijeme dok sam ja radila. Bila je gužva i on se znojio dok je čekao da se sve raščisti. Njegovi pazusi postale su dvije ogromne mrlje. Mogla sam ga osjetiti, taj njegov pogled, kao da tisuće ljigavih zmija plaze po meni. Nije mogao više čekati, pa je samo nešto potpisao i otišao. Ali nisam ja jedina prema kojoj se tako ponaša. Sve njegove zaposlenice moraju ga trpiti, valjda misli kako je ovo njegov privatni bordel ili tako nešto. Jedino koga ne gnjavi jest Milka, žena u pedesetim, s debelim okvirima naočala koje vise na plavom lančiću i kose obojane u žuto. Rekao mi je jednom da smrdi na ljekove i kašu i da je dosadno zabadalo. Ponekad joj zavidim.

Kada se gužva raščistila izašla sam ispred trgovine zapaliti. Tamo je već bila Marijana. Sjedila je na stepenicama butika i pušila. Uglavnom je ispred jer gotovo nitko ne dolazi tamo kupovati.

-Ćao Tamara.

-Hej.

-Kako si?

-A evo dobro. Ide. Ti?

-Ma slušaj ovo. Moj Igor je dobio besplatno putovanje. U Grčku. Zamisli? Probudim se ujutro, sjebana jer moram na posao i on mi javi, evo maloprije. Puf, dobili besplatno putovanje i smještaj- približila mi se.

-Lijepo – rekoh – Stvarno lijepo.

-Klince ćemo ostaviti kod moje mame i u petak smo već tamo. Avionom. Nikada nisam putovala avionom. Jesi ti kad letila?

-Ne, nikad'.

-Zamisli, avionom. O bože.- podigla je glavu gore

-Da stvarno, to je lijepo.

-Što ponijeti. Hoću se moći kupati. Ma sigurno će biti i bazen tamo.

-Da, sasvim sigurno.

-Kako se zove to mjesto, bože moj. Neko turističko mjesto, Peniscola, mislim da se tako zove. Pješčana plaža i to sve. Joj, oprosti, ja sam se tu raspričala. Ima šta novo kod tebe?

-Ma neka, i ja bih bila sretna da se mogu barem malo maknuti.

-Pa je, u pravu si. Kako tvoj Kruno?

-Dobro. Ima puno posla. Radi.

-Mog Igora će promaknuti. Oduševljeni su njime, naprosto su oduševljeni.

-Lijepo.

-I ja kažem.

-Čuj, moram se vratiti unutra. Šef bi mogao naići.

-Joj da, ona budala. Ajde, ajde, ja ću ostati još malo.

Ušla sam unutra i sjela na stolicu iza pulta. Tko još dobiva besplatno putovanje u Grčku. Tko, pobogu, iz ovog grada može dobiti besplatno putavanje ili bilo što drugo. Vidjela sam ju kroz prozor. Palila je drugu cigaretu i gledala gore. Kladila bih se da je sve to izmislila.

U trgovinu je ušao Albert. On radi u kinu i stalno kupuje duhan. Pitala sam kako je, no nije mi odgovorio. Nije ništa rekao. Misli da se može ponašati kako hoće jer sam mlađa od njega. Kažem vam, ovaj grad je pun drkadžija.

Bilo je oko osam i trebalo se još dva sata smješiti i posluživati, otvarati i zatvarati kasu. Još dva sata, onda sutra opet tako i preksutra i još tjedan dana, mjesec dana, godinama. Tko zna koliko još. Kod kuće su me čekala djeca i muž. Gladni. Morat ću uzeti tjesto i umak ili jaja i mlijeko. Njemu ću uzeti pivo jer će mu ponestati kao i uvijek. Morat ću pomoći djeci sa zadaćom. Samo da nije matematika, matematika mi je slaba strana. Koliko Ivo ima krušaka u košari ako... Isusebože, kakve kruške, kakv Ivo. Matematika i stvarni život ne idu jedno uz drugo. On će biti pripit i odmah će zaspati. Ja ću ležati pored njega i osjetiti miris piva i znoja. Prije nije bilo tako. Prije sam osjetila samo njega, toplog i umiljatog. Njegove ruke u meni sada više nisu njegove, kao stranac koji povremeno zaluta u područja koja više niti ne poznaje. Široka ramena sada su pogrbljena, za doručkom uperena u mene kao da me optužuju za sve nedaće kojima smo pogođeni.  

Počela sam brojati novce iz kase. Nije bilo puno prometa, ali bilo je tu dosta novca. Spremila sam ih natrag. Daj se sredi Tamara, što ti je to u glavi, mislila sam. Gledala sam okolo. Unutra je još bilo nekoliko kupaca, nisam ih niti zamjetila. Žene i djeca ili muškarci, ne znam. Mutilo mi se. Mehanički sam uzimala novce i vraćala im ostatak i trpala sve to u vrećice. Previše vrećica. Pet do deset. Treba napraviti obračun. Šef neće doći večeras. Brojim novce (Tamara, ni ne pomišljaj na to). Kao da se magla spustila na moje oči i navala adrenalina odjednom me ošinula dok sam trpala novčanice u torbu. Zavrtijelo mi se u glavi i smijala sam se. Glasno sam se smijala i nitko, tamo vani, nije znao što se događa. Uzela sam tri šteke cigareta i pet litara vina. Izašla sam van i ušla u auto. Dala sam gas i upalila radio. Boce su zveketale, a novčanice šuškale. Zapalila sam i otvorila prozor, a vjetar je ulazio poput najjače oluje i dirao mi kosu i obraze. A ja sam otpuhivala dim i načela vino. Okus vina, skupog vina. Jebeš Grčku i avion.

Bio je mrak, vino se cijedilo niz moj vrat i stigla sam do kraja grada. Vidjela sam tu tablu prekriženu crvenom crtom. Misli su počele nadolaziti kao dosadni roj komaraca. Djeca su čekala. Gladna. Pas je cvilio kraj vrata, sudoper je čekao pun suđa. Muž je čekao. On ne zna što bi bez mene. Ne zna ni jaja napraviti, ne zna matematiku. Ne zna se snaći s tim svim zadacima. Stala sam uz rub ceste i zapalila.  Jaja su gotova u pet minuta, a matematika i nije toliko strašna. Sve te brojke, sve te kruške, imaju neko svoje mjesto. 


Zrćanski prčanj 
Vjeran Koviljanić

U kojem sam se trenutku našla u tami? Ne mogu reći, ali jednom kad zađeš teško se vraćati natrag. Koračanje unazad rijetko pomaže ičemu. I tako, laganini nabadam japankom kroza mrakaču. Stara je već ohoho pa lako posiše iglice zimzelenja koje neprestance bockaju, a nove Birkenstockice ipak čuvam za posebniju priliku. Na ovo oštro kamenje izlizale bi se tek tako. Zadnjih dana kupali smo se na plažama sazdanim od suptilno išmirglanih oblutaka. Bogtepitaj tko je posadio ove kaktus-careve naokolo. I dok partaj odzvanja nepreglednim prostranstvima mračne vode, to što ću mu se znati vratiti ne pomaže mi niti najmanje u tome gdje zapravo idem. Piškenja, piškenja amo jer utjehe nemam u koroti mjehura.

Možda se i nije trebalo toliko udaljavati, pomislit će netko, ali moralo se predahnuti. Željelo se malo izgubiti. Tamo iznad naslućujem nekakav borik, ali tko bi sad još u šumu zalazio. Ovo je već previše. Odbijajući se o materiju plaže vreli mlaz prska na sve strane, pa i po nogama, u pičku. Zatim koračam natrag. Oprezno, a nespretno. Već sam nekoliko puta opalila palcem o kakav kamen (srećom sam od noktiju odustala još početkom ljeta). Iza okuke odjednom svjetlost i već je lakše šepesati u noći bez mjeseca. Štoviše, kao da pred grmljem, gore, lunja nekakva sjena. Ili mi se samo pričinja. Ritmovi su sve glasniji, a put vidljiviji. Vriska i cika ne prestaju iako je deda Pantelija već odavno rekao laku noć. Ma daj, fakat je nešto tamo gore! Prilazi mi sada već na desetak metara kao rakijom opijeno.

Oj! E! E!

Ma bježi jebemti, idem natrag.

Ej! Stani, mala! E!... Ej!

Nekakav veliki, ćelavi mamlaz, očito i sam u neprikladnoj obući, posrće doslovno ispred mene, ali već mi je za leđima dok se pokušava dočekati na ruke vidljivo poremećena centra za ravnotežu. Jebote, više od pola likova ovdje je zbananirano à la Danko Bananko Bananamen, a ima ih bar devedeset posto, likova. Sukladno reklamiranju provoda garantiranom jebačinom, valjda je svaki treći pimpek nacije spakirao prtljagu i poletio prema paškoj zračnoj luci. Sad ih ima po tuce na jednu ženu i svi bi nešto ćeli, bilo na ćebetu ili tucaniku. Okrećem se i penetriram pogledom u crninu, e da bih vidjela kako se sjena klatari na tlu. To je to, odustao je.

Naizgled ništa nova na partaju – pivo, pištolji, pimpači, pelin, pjena, paparazzi. Blicevi blicaju dok pozeri poziraju. Interesantno mi je uvijek kako na portalima stavljaju čitave galerije alapača gotovo ekskluzivno, dok količinski svaka deseta fotka ide na njih, a za ostale se namještaju strogo isklesani volovi. Onda ovdje skužim lika kako momentalno briše frajere sa svoje DSLR makine. Kaj će mu to, ne?

Plešem i cugam sama. Ne treba mi nitko, a nikoga oko sebe trenutno niti ne poznam. Češemo se jedni o druge, poznanici za jednokratnu uporabu, fast food bratija. Uzimam frajerima cigarete iz usta, srčem ti koktel iz ruku dok tipkaš nešto previše bitno na svoj smartphone. Kada bi se svi smartphonei na podiju ujedinili u jedno biće, poput Voltrona, bio bi to najnormalniji humanoid u krugu nekoliko kilometara.

Ipak, čim sjednem na zidić i počnem snimati panoramu, spazim nešto jestivo, nešto po mome ukusu. Izgleda pomalo dislocirano iz cijele situacije, ali zaboga, to je poželjna karakteristika. Da, opijen je nečim sasvim sigurno, ali nije mu na dušu. Ja mu sigurno ne zamjeram nakon sve cuge koju sam večeras popila. Malo ga okruže muškići njegova čopora, a onda se rasprše i tako opet ukrug. Dobacuju si nešto kao da je moguće komunicirati usred ovakve buke. Kao da je potrebno pričati o ičemu baš sad kad ti je mozak tako euforično prazan i sjeban. Klimaju glavom ili se smiju kao da čuju i razumiju što si međusobno govore, a dala bih i nogu i ruku i narukvicu da samo fingiraju. So it goes.

Treba mu nekih pola sata da napusti gužvaonu i izađe na rub terase. Visok je i crn, ili da skratim, prelijep. Zirka oko sebe. Zar sramežljivo? Opajdare nalijeću poput kometa ljetnim nebom. Onda se dogega ogradi i pilji u daljinu, odnosno mrak, koji kurac. Ne izgleda baš da se zabavlja, iako mu kompići raskalašeno nazdravljaju širom podija. Mora da se nagutao kakvih paranoidnih preparata, mišić mali. Umačem tek zapaljenu cigaretu u nečiju pivu i ustajem sa zidića. Prilazim mu s lijeve strane i zavrištim mu na uho.

Hej, imaš li možde vatre?! – osmijeh mi je ka u pasića.

Ej, nemam. Imao sam upaljač, ali sam ga izgubio... – gotovo da me i ne pogleda.

Nema veze, ionako ne pušim. – sad se stilta.

Šta će ti onda upaljač?

Tražila sam te vatre, a ne upaljač, onak. Ali, zanemari. Samo se šalim... Bio je to ulet.

Ma, opušteno, bre... – Bre?

Jesi skinuo tablice s auta, b r e? – ha, ha, ha.

Kakvog auta? – namršti se.

Pa, ono, došao si ovdje autom, ne?

Jok, sleteo sam avionom.

Di, u Zadru? – fakat sam, joj...

Ne, tu na paški aerodrom.

Koga ti zajebavaš, jebote?

Koga ti zajebavaš, jebote? – kao da smo se prvi put pogledali tek sad.

Pa ono, nikog. Neobično mi je srest nekog...

Da letuje na Pagu? – nasmijao se.

Pa da. Mislim, nisam nikad...

Videla turiste na Pagu, ha ha. A vi kao ne slavite sad u avgustu nešto? Možda svi preplivaju tamo, na kopno pa zato nema nikog ovde.

Ma ne to, a jebi se znaš... – dođe mi da mu okrenem leđa.

Ajde, izvini. Kenjam. Šta... Koji ti je ovo put da si ovde?

Bila sam prošle godine i sad sam se vratila. Ne znam zašto, doduše.

Brate, ja sam ovde svako leto od početka svog života. – kenjaš?

Stvarno? A odakle si?

Iz Beograda.

Cijelo vrijeme?

Šta celo vreme? – smijeh – Da, celo vreme sam iz Beograda.

A za vrijeme rata?

Pa i za vreme rata sam iz Beograda.

Ma ne, si dolazio ovdje?

Da. Pa? Ćale mi je odavde. Rođen u Metajni.

A gdje sad živi?

U Beogradu živimo, letujemo na Pagu, kapiraš? Slećemo na paške aerodrome s hrvatskim pasošima. – zazvučao je pomalo zajedljivo.

E, sori, nisam mislila ništa loše.

Ma ajde, opušteno, nećemo da se smaramo s tim. – pogledao me ravno u oči.

S čim? – zajedljivost, druga runda.

Pa s tim. Možemo do sutra pričati o tome i opet ništa. To je razgovor nabuđen samim konstrukcijama.

(Okej, a o čemu pričati?)

Jel ima ovdje pet normalnih frajera? – okrećemo se oboje prema svjetlima podija.

Ne dolazi se ovde da budeš normalan. Tražiš na pogrešnom mestu.

Iskreno, ne izgledaš kao da ne bih mogla normalno popričati s tobom, bar malo.

Pa, verovatno bi i mogla da nisam trenutno zabetoniran kao što jesam.   

Zabetoniran. A čim se još baviš u životu, osim građevinom?

Ničim. Trebalo je da upišem faks, ali nisam.

I sad onda cugaš po cijele dane s ekipom iz kvarta?

Duvam, tačnije. Šta loše ima u tome?

Ništa, osim što ti život prolazi ubudale.

A čim se ti tako bitnim baviš?

Ma ne, nećemo pričati o meni. O tebi je zabavnije. Zanima me sve o tvom batmobilu.

Moj betmobil je u garaži, a garaža je kevina jer s njom, inače, živim.

Kako to? Tako veliko momče.

Tehnički, oženjen sam njom. Ćale je izgubio posao pre koju godinu, novi ne nalazi, pa sad keva i ja otplaćujemo kredite.

Zašto je izgubio posao? Jer je rođen u Metajni?

Ha, ha. Mislim da nije to bio razlog. Pre će biti da nema posla.

Ima ih više?

Čega? Poslova?

Ne, kredita za otplatiti?

Kol'ko 'oćeš? Mislim da smo dužni ko Hrvatska otprilike, ha ha. Kapiram da sam do dve hiljade dvaestreće slobodan čovek.

Do tada ću već biti za ništa.

A za šta si sad?

Sad bih voljela, naprimjer, posjetiti paški trokut. Kad sam već ovdje, ono.

Šta ti je to?

Cijeli život dolaziš ovdje, a nisi čuo za paški trokut?

Jok. Samo za paški sir i čipku.

Pa to ti je ono gdje vanzemaljci slijeću na Pag.

Aerodrom?

Ma ne, ha ha. Ovo ti je nekakav kamenjar, ako se dobro sjećam. Ali površina je oblikovana u nekakav trokut. Tu dolaze vanzemaljci.

Koje prepoznajete po vanzemaljskim tablicama.

Što me zajebavaš opet?

Ne verujem ti ja u vanzemaljce, samo u reptile, ljude-guštere.

I divovske kornjače!

Da nindža-kornjače! U njih isto verujem.

I Sekača?

Šta nije Sjekač po vašem, ha, ha?

Ne, nije. Sekač nikad neće biti Sjekač.

...

Ajmo malo...

Gde bre..?

Malo prošetati, ako ti se beton pod nogama nije skroz osušio.

Smor mi je da idem bezveze naokolo...

Hajde, neće biti bezveze. Koji ti je?

A gde me vodiš? Na trougao?

Ne.

Na aerodrom?

Nema ovdje aerodroma, samo fukodromi posvuda.

Zamaknemo van klupskog prostora bez da se okrenemo za sobom i ponovno sam u tami. Oboje nabadamo po kamenju, ali ovaj put je ruta kraća jer je destinacija utvrđena – ravno borik, a ne žlajzat žalom unedogled. Ipak, treba i do borova doći, a oboje smo žešće ugruvani. Počinjem hramljati za njim koji nosi tenisice, ali onda on zastaje i prima me za ruku. Zalazimo među drveće držeći se za ruke, a borove iglice škripe nam pod stopalima. Isprva je grmlje živi gustiš, ali nailazimo na nekakvu čistinu, valjda. Napipavam u mraku deblo na koje bih se mogla osloniti. On me hvata za mišice i okreće me k sebi. Ljubimo se strasno. Ispreplićemo jezike, ližemo si usne. Prima me jednom rukom za vrat. S dvjema. Liže mi vrat, liže mi ramena. Zavlači mi ruku ispod potkošulje i mazi mi leđa i onda spušta ruke sve do guze te je počne nemilosrdno mijesiti. Gladim mu lice, pa vrat. On se vraća ljubljenju mojega vrata, premješta ruke naprijed i mijesi mi sise. Zavlačim mu ruke u kosu. Ponovno se ljubimo. Ponovno mi mijesi guzeve. Ponovno mi liže vrat. Primam ga za ruke i navodim ga da mi skine potkošulju. Idemo dalje! Zapinje na otkopčavanju grudnjaka. Ne može potrefit razdvajanje kopči. Ljubim mu vrat. Nikako mu ne polazi za rukom taj jebeni grudnjak pa si ga sama skidam, a onda i njemu njegovu majicu, za svaki slučaj. Počinje mi mahnito lizati sise dok mu trljam međunožje. Otkopčavam mu šlic i gumb na hlačama. Guram mu ruku u bokserice i napipavam malog meštra. Zatim on meni zavlači ruku pod suknju i u gaćice. Pokušavam mu ga nadrkati do kraja, ali ne polazi mi za rukom. Ljubili smo se tako sočno da je stvarno izgledao napaljen. Ipak, sada je poprilično spužvast u mojim rukama.

Izvini, suviše sam toga popio, poduvao i progutao. – reče potiho i neveselo se osmjehne.

Opušteno...

Diskretno se osmjehnem, ali cijela situacija mi i samoj postane pomalo retardirana. On sad uzima vlastiti pimpek u ruke i počinje ga drkati. U tom trenutku pomišljam na partiju preferansa, ali hajde, kad smo već stigli do ovdje nastavljam ga ljubiti. Ližem mu bradavice i, gle, diže mu se. Tvrdoglavac jedan.

Imaš kondom? – upitam.

Ne. – reče i nasmije se kao da mu je i samom ovo malo too much.

Evo. – pružim mu ga nakon što sam sama otvorila pakiranje.

Što ti radiš u ovoj uvali, majke ti? Dok stavlja kondom, skinem gaćice. On pljucne vrhove prstiju jer mu je jasno da više nisam vlažna kao prije koju minutu. Počinje me nježno masirati i uzvraćam mu slinom na slinu. Zadignem suknju, okrenem mu guzove i nagnem se prema naprijed. Uhvatim se za koru stabla i shvatim da je skroz ljepljiva, valjda od smole. Što sad, držim se i dalje. Ljigavo je na svim frontovima. On mi ga polagano uvede, ali onda kreće bržim ritmom. Dvije ili tri potpuno zadovoljavajuće minute uzdišem i stenjem, ali onda ritam usporava, a zatim naprasno staje. Čini se da ga je izgubio. Izvlači ga van držeći, hvala Bogu, kondom koji bi u suprotnom vjerojatno ostao unutra. Odmiče se od mene za pola koraka dok mu se okrećem.

Ništa, a, prijatelju?

Izvini, ne mogu, ne znam šta mi bi...

Primjećujem da se počinje već sasvim razdanjivati, a pogledi nam se više ne susreću. Navlačim gaćice, grudnjak i potkošulju dok on oteže sa svojim boksericama kao da do zakopčavanja šlica na hlačama ima tjedan dana slobodno za ubiti. Nazirem boje i oblike. Zelenilo. Kamenjar. Cvrkut ptica kao da dolazi sa svih strana. Nije vrag da cijelo vrijeme ovoliko halabuče. Na trenutak se pogledamo. Njegov osmijeh daje mi do znanja da ni za čim ne žali, niti se srami. Koja glupost od noćnog izlaska.

Izlazimo iz borika polagano kao što smo i ušli u njega. Kolegijalno. Glazba i dalje gruva kao da after ne postoji. Sasvim slučajno okrenem glavu u smjeru suprotnom od diskoteke i spazim gomilu ljudi na žalu kako promatra nešto. Sigurno dvadestak ili tridesetak osoba samo mirno stoji u krugu kao da su na posljednjem ispraćaju.

Ideš vidjeti što se tamo događa?

Neću ja. Čekaju me. Valjda...

Okrećem se i puštam građevinca da ide svojim putem. Ne znam mu ni ime, jebote.

Hej! Kako se zoveš?

Nemanja..

Nemanja iz Metajne, ha?

Ajde, ćao!

I tako, koračam od kamena do kamena tražeći što ravnije primjerke. Japanka se, čini se, natankala svježeg goriva u boriku i ne mogu više, prokrvarit ću. Skidam ih i počinjem napipavati plažurinu bosa. Treba mi bar desetak minuta da dođem do kružoka. U gomili stoje najrazličitije face, bez neke zamjetne selekcije. Kao da se čitav partaj preselio, samo zašto? Primičem se i zatim ugledam.

Dvije orijaške čančare natjeravaju se u krug. Ne, parenje nije najbolji izraz za opisati ono što promatramo. Rekla bih prije pokušaj silovanja. Jesu li uopće mužjak i ženka? Tko će ga znati. Ali recimo da postoje on i ona. Uloge su definitivno podijeljene. Dakle, on joj se pokušava prednjim nogama uspeti na oklop i ne odustaje, a ona mu očajnički neprestano izmiče. Grabi s prednjim nogama simte-tamte, cik-cak, nema kakve napredne tehnike „lovice“ sve ne koristi. I nabija svojim oklopom po tom sjebanom kamenju. Pritom si je žilave, suhonjave i okoštale noge već poprilično sasjekla te obilato krvari. Cijeli jedan komad prostora urešen je tamnocrvenim mrljama, a udarci oklopa o kamen tako tupo odzvanjaju kao da će se isti raspuknuti svakog trenutka u 3D slagalicu. On je uistinu nemilosrdan, a pritom ispušta nekakve zazorne zvukove. Duboke, glasne i mučne pri čemu mu se lice grči u izrazu bola. Dok nasrće, tako mu i nešto viri između zadnjih nogu. Podsjeća na rep. Imaju li kornjače repove? Ekipa zainteresiranih promatrača komentira hoće li i kada ugledati pravi pravcati koitus.

Među onima koji uživaju pornografiju odjednom spazim Ivana i njegovu svitu. U istom trenutku on spazi mene i priđe mi. Zagrli me i poljubi u čelo.

Hej, mica! Pa di si ti? Već sam se počeo brinuti.

Di si ti ljubić? To je pravo pitanje! Ostavio si me samu da idem piškit i onda nestao s ekipom. Može li predvidljivije od ovoga?

He, he. Ajde, ajde. Znaš se ti brinuti za sebe. Idemo u apartman skoro?

Ajmoooo! Umorna sam.

Sunce je već bilo skroz izašlo kada sam sjela na rub meke postelje. Dragi je hrkao već desetak minuta. Uzela sam japanku i počela čohati iglice van.


Smrt bijela kost 
Ksenija Kušec

Kako to da je opet došao? Eno ga dolje, stoji uz ogradu i čeka. Kao i inače, čeka da sestra ili ja siđemo niz strmu stazu i otvorimo mu velika rešetkasta vrata. Esad dolazi k nama na igru. Gotovo svaki dan. Čudno je samo to što je i danas tu. Da sam ja on, sigurno ne bih opet došla. Ne nakon onog što smo mu ja i sestra radile dan prije.

Mi smo gradske cure, ovo nam je vikendica, tu uvijek provodimo ljetne praznike. Mama nam govori da smo sretnice jer mnogi naši prijatelji nemaju kud, pa ostaju u gradu. Opet, ne idemo svako ljeto na more kao što idu oni sretniji od nas. Čim škola završi, roditelji nas dovedu tu, gdje je čist zrak, a oni odlaze rano ujutro na posao i vraćaju se oko pet. Lesa – tako zovemo ona vrata - vrlo je čvrsta, kao i ograda i nitko ne može ući u naše dvorište ako mu mi same ne otvorimo. Jako smo disciplinirane. I moramo biti, jer živimo u prošlom vremenu, još se nisu pojavili mobiteli, a ni u selu nema telefona. Zato sve mora proći u redu, da mama i tata u svojim uredima ne budu zabrinuti.

Nakon što se probudimo, peremo zube, češljamo se, slažemo krevete. Oblačimo odjeću koja nije fina. Tu imamo sve ono što smo u gradu odbacili. Prekratke hlačice, ružnjikave majice, rasparene soknice. A tko nas uopće vidi? Na nogama imamo tenisice od prošle godine na kojima je tata odrezao prste jer su nam bile malo knap. U gradu su nam ostale fine cipelice i uštirkana robica koje ćemo nositi u jesen.

Sada idemo doručkovati. Dok ja postavljam šalice i tanjuriće, moja mlađa sestra vadi kruh, uključuje toster, stavlja putar, pekmez i sve drugo na stol. Ako nešto ne može dohvatiti, kaže da je mala i da joj dodam. Koliko smo stare? Možda osam i trinaest. Ili deset i petnaest? Koliko god da imamo, nije premalo da ne znamo gdje je znak stop. A možda je oprošteno ako imamo sedam i dvanaest?

Hrskamo prepečeni kruh, pijemo kakao. Baš smo dobre. Što ćemo danas raditi? To uvijek moramo odrediti ujutro. Tako je lakše provesti dan. Imamo više igara kojima kratimo vrijeme. Jedna je spuštanje na kartonima niz malu strminu. Na tom se mjestu trava sljubila sa zemljom, pa je fantastično skliska. Kartone imamo od novog frižidera koji je stigao neki dan. To volimo, iako se dosta uprljamo pa se moramo urediti prije nego dođe mama. I Esad to može igrati s nama. U gradu nemamo takve igre, samo park, a već smo prevelike da idemo na igrališta s toboganom. Tamo živimo uredno, idemo u muzičku školu, na gimnastiku, na engleski, i odlične smo učenice.

Možemo se igrati s Esadom kad je već tu, kaže tiho sestra. Govori to kao krivac, jer krivci smo i ona i ja. Ipak, on je tu, čak mrvicu prerano. U stanju je čekati i pola sata prije nego počne dozivati. Danas smo nekako obje bile sigurne da više nikada neće doći. Ne nakon jučerašnjeg dana.

Dakle, jučer je došao oko deset, tek. Sestra mu je otvorila lesu, a ja sam već čekala u šupi. Odlučile smo se za igru 'smrt bijela kost'. Dugo je nismo igrali. Stara igra koja se na kraju ipak svede na lovice, samo je uvod mali horor.

On mora glumiti dijete koje stalno mamu traži jesti. Ja sam mama, a sestra sjedi negdje skrivena u šupi i glumi smrt bijelu kost. Bilo bi bolje da nam je došao još tko od susjedne djece. Igra bi bila veselija, mama bi imala više djece, lovice bi bile bolje, a nama ne bi palo na pamet to poslije.

Mama, ja sam gladan, što ima za jelo? Sine, odi u šupu i tamo na polici su ti kobasice. Esad odlazi, a sestra izranja iz mraka i viče kao sumanuta, ona je neki vukodlak. Joj mama, nešto je u šupi! Ma to je samo kanta pala, samo ti idi i uzmi te kobasice. To se ponavlja sve dok mama ne izgubi živce pa ode s djetetom u šupu. Da vidim ja šta je to! Sad smrt okrenuta kutu odgovara na mamina pitanja. Tko si, gdje spavaš, što ti je kuća, s čime se pokrivaš, i tome slično. Kod zadnjeg pitanja je napeto. Kad mama pita što jedeš, smrt mora reći malu djecu i počinje loviti. Uloge se mijenjaju kad netko bude ulovljen, pa se svi na kraju izredaju. Ali Esad nikad ne smije biti smrt bijela kost, iako biva ulovljen. Stalno mora biti sin, a mi mu objašnjavamo da je to zato jer je mlađi od mene i jer je muško, i jer sine mogu reći samo njemu, i jer je smrt ženskog roda. Igra obično traje do vremena kad on mora otići na ručak.

Zašto taj dan nismo odabrale neku drugu igru? Na primjer, naša posebna igra s barbikama.  Nemamo takve lutke. Još nisu postale nezaobilazne, ali znamo za njih i pravimo se da se igramo baš s takvima. Na jednom starom stolu imamo improvizirane sićušne stanove, s pravim ormarićima, krevetićima, štednjakom i svim ostalim, pa glumimo život zamišljenih lutaka. Jedan je stan gore, a drugi ispod njega, prizemlje i kat. Stol se nalazi uz šupu, pa smijemo imati i vodu kako bi kuhale kave i čajeve i jedna drugu pozivale kao prave susjede. Ponekad, kad moram oprati pod, mojoj sestri curi voda, ali što se može, ni jedan susjed nije idealan. Esad to ne može igrati s nama, pa ako dođe otjeramo ga. Za taj dan to bi sigurno bilo bolje za njega.

Kad ga je smrt uhvatila, odvela ga je u šupu. E, ajmo ga zavezat! Može! Odlazim do police gdje tata drži alate i uzimam neki konop. Pažljivo mu vežem noge od gležnjeva, gustim namotajima sve do struka. Čudan, novi osjećaj titra mojim udovima. Tjera me da budem temeljita i čvrsta. Iako je nov, osjećaj je i star. Puni tijelo trncima snage, moći, slatkoće. Oćemo i ruke? Oćemo. On poslušno spušta ruke i pušta da ga pretvorimo u ličinku. Ne gledamo se nas dvije. Samo radimo. Ne znam kako, ali znam da se i sestra osjeća isto. Nije nam dosta. Ona trči u kuću i donosi staru najlonku koja je toliko velika da ličinku možemo cijelu obući u nju. Gusjenica, gusjenica, ha ha. Di je šiba? Ne znam, odi ju uberi, tamo s vrbe. Zašto sam poslušna? Sve radimo kao da je to rutina, svakodnevna. A mogle smo izabrati našu treću igru, bojenje lijepih oblutaka.

Prvo ih moramo pronaći i skupiti bar dvadesetak. Slijedi pranje, a to je uživancija jer je česma vani i ne moramo paziti da nešto ne smočimo. Kad su suhi, ukrašavamo ih temperama, a najljepše je kad ih premažemo lakom. Svi kamenčići izgledaju sto put ljepše. Imamo već cijelu izložbu. Ako hoće, Esad može bojati s nama, ali mora kući po svoje kistove i boje. Za taj dan nismo odabrale kamenje.

Uzimam tatinu sjekiru i trčim do vrbe, izabirem divnu debelu ravnu šibu da što više boli. Okreni ga, rolamo ga kao trupac drveta. On počinje stenjati. Šuti. Pljas, udaram prva. Daj i meni, čekaj, ja tri pa ti tri. Esad cvili. Udarci pljušte. Uživam, i ona uživa, znam. I dalje izbjegavamo poglede. Sa svakim novim fijukom i reskim udarcem, škakljasto zadovoljstvo prelijeva cijelo moje tijelo. Gotovo erotsko uživanje. Slatki znoj ugodno se slijeva niz rebra. Dugo se iživljavamo. Onda nova kazna. Zatvorit ćemo ga u šupu. Nek sad pati sam u mraku. Zlurado se cerekajući, odlazimo van i zatvaramo vrata šupe, stavljamo i lokot da misli da je zaključan. Ali ostaje otvoren, za svaki slučaj, za našu zaštitu. A ako ga potraži baka? Ma, nikad ne dolazi po njega. Pusti ga još malo, nek čeka, šapćemo zadihane. On bojažljivo zove, oću van, pustite me, ali pretiho cvili da bi se mi smilovale. Zapravo nas  izazove na novo šibanje. Jednako dobar osjećaj. Ne gubi na intenzitetu zbog ponavljanja. Kad je dobio još jednu porciju, skidamo mu i čarapu i konop i puštamo ga kao divljeg vrapca na slobodu. Trči kao lud, točno na vrijeme za ručak. Lakonog se penje preko lese i skače van iz dvorišta. Umorne od užitka, liježemo na travu i gledamo oblake. Oblike oblaka. I to smo mogle umjesto.

Zašto za taj dan nismo odlučile ležati u mreži koju nam je tata objesio pod drvo? Kad legnemo u nju gole nam noge izgledaju kao rolšunke još cijelo poslijepodne.

Sve smo tragove uklonile, uredile šupu, čak je i šiba završila daleko. Morale smo prekršiti zabranu. Dok je sestra čuvala ulaz, ja sam otrčala i zavitlala batinom prema jednom divljem polju. Tamo nitko ne odlazi, zapušteno je i zaraslo u kupine. Sad je već i nama bilo vrijeme ručku pa smo opet uredno postavile stol i jele što nam je mama ostavila dan prije. Uvijek su to neka variva koja nam je lako ugrijati. Čak smo i oprale ta dva tanjura i žlice. Inače to ne radimo jer je suđa malo, a mama ipak mora biti sigurna da smo jele. Inače ispituje. A koliko je bilo u tanjuru, a jeste li jele kruh uz to i slično.

Poslije smo bile jako dobre, pomagale smo i mami i tati, čitale u mreži pod drvetom. Nismo išle Esadu, bojale smo se, što ako nas tuži. Opet, ako nema tragova, a nije ih bilo, uvijek možemo reći da laže. Nije nam bila laka ta noć, brinuli su nas ožiljci na njegovom tijelu. Beskrajno smo dugo ponavljale jedna drugoj da ga je gusto namotani konop dovoljno štitio i od boli i od modrica.  Za sve ostalo možemo reći da laže.

A sada, on je dolje ispred željezne ograde. Izgleda kao da čeka igru, kao što je uvijek čekao. Možda je došao reći da nas je tužio. U tišini jedemo, polako pospremamo stol. Konačno,  sestra mu odlazi otvoriti, čekao je više od pola sata. Oprezno ga gledamo, da vidimo pobjednički pogled, da čujemo 'sve sam rekao mami'. To bi značilo da smo gotove. Ali ne, on pita što ćemo se igrati, kao da ništa nije bilo. Danas bojamo kamenje, brzo govorim normalnim, što znači nadmoćnim glasom. Sestra me gleda, sva je ukočena i izbuljena. Vadim bojice, pripremam vodu, kistove, a njih dvoje idu tražiti glatke oblutke. Ovaj put ga ne šaljemo da ide po svoj pribor, ipak. Jutro prolazi mirno, bojimo, lakiramo, malo govorimo. Vrlo malo. On nimalo. Kad dođe vrijeme, odlazi na ručak. Mi ostajemo tihe, čudne, nekako osjećamo da je sve gurnuto pod tepih.

Poslijepodne nije došao, pa mi, kad nas roditelji puste, odlazimo do njega. Baka nam kaže da ga nema doma. Vidimo ga kako viri iza zavjese na katu. Odlazimo, sutradan ga opet nema i opet i tako cijelo ljeto prolazi bez njega. Ponekad samo, kad njegov tata vozi auto, mi se navirimo i vidimo Esada na stražnjem sjedalu. Mislim da i on nas uvijek pogleda. Ali to je sve. Više nikada ga nismo vidjele. 


Apokalipse 
Nikola Leskovar

  Slika neba se odražava u smrznutim lokvama po cestama Varaždinskog zaleđa. Bljeskovi se od leda teleportiraju na mrežnice oka i zasljepljuju u autu, iako je vizir spušten. Auto proklizuje čim mu se papučicom dopusti da proguta malo više benzina. U rubu retrovizora se krije šuma koja čeka da ju pojede grad i probavi kao industrijsku zonu i privatna gradilišta. Seoske bake pričaju da su tamo skrivene grobnice ubijenih partizana.

  Vozim se kroz mjesta u kojima ljudi prozore peru sjekirama. Pored birtija u kojima je normalno kada čovjek u ponedjeljak za sebe naruči litru i vodu, izvrijeđa sisatu konobaricu i započne tučnjavu. Kulturni milje koji se njeguje generacijama. Kao opozicija tome podižu se crkve, kapelice i raspela. Ako ne ostaviš plaću u birtiji možeš ju pljunuti za župu i Isusa.

  Smijem se, dižem glavu kako bih mogao vidjeti osmijeh u ogledalcu vizira. Solidno bijelo. Ostavit ću dobar dojam kad stignem. Ne smijem zaboraviti skinuti spike ispod usne. Pustio sam kratku bradu da pokrije rupu od pirsanja. Zavod za zapošljavanje je napokon počeo opravdavati svoje ime. Ima središnju službu, dvadeset i dvije područne službe i devedeset i pet ispostava. Nitko ne zna koju funkciju imaju ljudi koji rade u tim ograncima. Sustav zavoda je poput paralelnog svijeta, zemlje duhova koja crpi smisao postojanja iz atmosfere Kafkinog Procesa. Tuda lutaju sablasti koje čekaju na posao, izgubljene u brojevima što se nalaze u statistikama. Ponekad se nekoj od njih otvore vrata u život. 

  Razgovor za posao. Mogu zamisliti radnu ekipu koja se kalila u federaciji dogmatsko – reproduktivnog sustava odgoja i obrazovanja. Uzet će blokić, zapisati moje podatke i reći Nazvat ćemo vas kad donesemo odluku. Ukoliko me prime morat ću razgovarati sa školskim psihologom i pedagogom da me pripreme na kontakt s učenicima. Kontakt, kao da dolazim u posjet vanzemaljcima. Odluku o primanju donosi Vijeće učiteljica koje nose frizure s loknicama, naočale, jednobojne haljine do gležnja i proćelavih učitelja u košuljama i štof hlačama, ako imam sreće, trapericama.

  Prolazim kroz Hrašćicu, odnedavno varaždinsko predgrađe. Hrašćica je prije bila travnata ravnica koja je dijelila Varaždin od ostalih sela. Tu su seljaci čuvali gnoj i pravili staje. Na mjesto staja niknule su velike kuće koje su izgradile imućne građanske obitelji, političari i privatni poduzetnici. Malo dalje od tih kuća, prije nogometnog igrališta, podignuto je nekoliko zgrada. U njima su smještene porodice nižeg socijalnog statusa i hrvatski branitelji. Maknuti su iz centra i smješteni na marginu da ne zagađuju kulturnu starogradsku jezgru. Opet su na fronti. Ovoga puta mnogo goroj. Kada s balkona pogledaju lijevo vide seljake koji voze traktore i obrađuju zemlju. Zdigni! Napri! Slušaju njihove dijalektizme i zgražaju se. Domobrani nisu seljaci jer im je leksički inventar bogatiji. Oni bi rekli Podigni to i idi naprijed. Misle da rad na zemlji umanjuje sposobnost razmišljanja i da rečenice nestaju iz urođenih obrazaca gramatike. Vjeruju da zbog toga ostaju samo atavizmi kao zdigni, napri. Kao da špirit iz obližnje pecare djeluje blagotvornije. Kada pogledaju desno vide novi trgovački kompleks Super Nova. Trgovine su Jysk, Obi, Müller Drogerie, New Yorker, Sportina, Deichmann, Jello, Takko, S. Oliver. Desno je slobodna Hrvatska.  

  Njihovi se sinovi ne voze autobusom u Varaždin, nego pješače. Seoska djeca koriste bicikle ili autobus. Njihove kćeri ponekad popiju veću količinu anksiolitika i antidepresiva. Njihove kćeri ponekad umru. Seoske kćeri tada dugo pričaju o tome. U Hrašćici se nalazi klub Shark. Vodi ga Zagrepčanin argentinskog nadimka, El Comandante. Maknuo je stare ukrasne grede i ostrugao boju sa zidova, dao napraviti grafite. Tamo djeca iz zgrada organiziraju koncerte u sjećanja na mrtve kćeri.

  Osim El Comandantea, Varaždin ima još jednog Argentinca, Che Guevaru. Che ima svoj facebook profil i piše blog da bi se približio mlađim biračima. Njegov gerilski rat se vodi pomoću UNDP – a. To je program za razvoj Ujedinjenih naroda. Ujedinjeni narodi financiraju gerilu da bi obrazovala svoj narod, a ona se UNDP – u smije iza leđa. Che Guevara je pomoću tog novca, u suradnji s Milicijom, otvorio prostorije za mlade u bivšoj vojnoj pekari. Otvorenje je bilo svečano. Na njemu je prisustvovao i Yuri Afanasiev, predstavnik UNDP – a u Hrvatskoj Argentini. Kad je Afanasiev otišao kući, prožet osjećajima dobročinstva i pravednosti, u zgradu je upala gerila i otjerala ljude s idejama.

  El Comandante je otvoren za sve ideje. Za organiziranje punk i rock koncerata, performansa, promocija albuma. Zato tamo dolaze i Vargentinci. U gradu nema sličnog prostora. Varaždin je bogat kulturnim naslijeđem, ali je mrtav, kao što su za mlađu populaciju mrtvi i Opatija, i Zadar, i svi ti gradići koje trpe kompleks čuvara kulturne baštine. Oni su kao beživotna tijela starih ljudi ukopanih u otmjenu odjeću i skup nakit kojima je podignut fensi spomenikom nad humkom. Varaždinsko groblje je jedno od najljepših u Europi. Građani su ponosni na njega. Dali su novce da se na groblje postavi video nadzor, a nisu htjeli podržati neprofitne udruge u namjeri da osnuju zajednički centar. Nisu došli ni potpisati peticiju za otvaranje prostora poput Medike u Zagrebu ili Molekule u Rijeci. Kutijice u kojima djeluju oni koji su malo drugačiji.

  Varaždinci žele da ljudi umiru i da se groblje proširi jer bi tako bilo još više spomenika i dirljivih epitafa. Tada bi ih ukrasili zelenilom i cvijećem da im se posjetitelji iz Europe mogu diviti. Gradovi prijatelji i partneri Varaždina su Montale, Trnava, Ravensburg, Bad Radkersburg, Ptuj, Zalaegerszeg, Auxerre i Koblenz. Varaždin je grobnica. Baš poput one u kojoj su zakopani partizani iz priča seoskih baka. Europa to zna i zato Varaždin dotiče sterilnim rukavicama. Pruža mu programe i projekte kroz koje se može pročistiti, postati zdraviji.

  El Comandanteu nije bitno tko je ruralni, a tko urbani tip. Nije opredijeljen. U izgradnji je novi dio Sharka. Tamo će se puštati cajke – šapuće alternativa. Tamo će branitelji iz zgrada dolaziti pucati u seoske kćeri pa sebi u glavu. El Comandante voli brze aute. Jednom je za šankom pričao o svojem prijatelju i njegovom autu ...tog ljeta je on vozio novi A8, 4x4, 4.2, zarobili smo dvije Njemice iz Hanovera, pala je živa neprijateljska sila. Tog ljeta u plićaku su viđene velike ribe, a gumbi na pidžami bili su kao tanjuri. Vozio je drva za roštilj u autu, na najfinijoj koži boje sedefa, a kasnije se skoro utopio na ribolovu.

   Raskrižje. Naprijed je ulaz u grad baroka, desno je zaobilaznica koja izlazi na autocestu prema Zagrebu, a spaja se na sljedećem križanju sa sporednom cestom kojom su povezana okolna sela. Vodi daleko u brda. Skrećem na obilaznicu. Dalo ju je napraviti lice s televizije. Lice je nedavno skrivilo nesreću na mađarskoj autocesti. Bijelim chryslerom zabilo se u automobil ispred sebe. Jedan muškarac je poginuo. Treća prometna nesreća u kojoj je lice sudjelovalo. Na ovoj cesti lice se osjeća kao morski pas u bazenu s ribama. Neki morski psi se u majčinoj utrobi hrane svojom braćom i sestrama.

  Usporavam. Iz pete brzine, uz naglo kočenje, odmah u prvu. Ne putujem za Zagreb, nego skrećem desno. Prema brdu. Prema jedinoj školi u županiji koja još ima dvosmjensku nastavu. Moj suputnik, diplomski rad o Baudelaireu i Kamovu uslijed kočenja završava pod suvozačevim sjedalom. Nosim ga sa sobom iako sam diplomirao prije pola godine. Kada imam vremena nanovo ga čitam, ispravljam rečenice i označavam mjesta u tekstu koja se mogu prepraviti.

  Pruga. Spuštena rampa. Vlak je još daleko. Zakasnit ću zbog njega. Vlak me podsjeća na boravak u Rijeci. Nekoliko nas, kolega, je u pauzama između predavanja najviše voljelo ići na željeznički kolodvor. Kupili bismo pivo u supermarketu, u bocama. Nismo plaćali kauciju za boce jer smo ih uvijek vraćali. Prodavačice u crvenim pregačama su nas poznavale. Smjestili bismo se u prazan vagon i zaštićeni od bure, grickali slane štapiće. Željeli smo izvesti performans u stilu Fluksusa.

  Napraviti gumenu lutku Kamova. Za njezinu izradu tražiti pomoć od ekipe s APU. Sok od maline, crvena boja za drvo i crvene tempere. Mješavinu raspodijeliti u mnogo plastičnih vrećica (onakvih kakve se koriste za duboko smrzavanje) s komadima životinjskih iznutrica. Natrpati ih u lutku koju ćemo svezati za tračnice. Oko nje postaviti figure od istog materijala. One će na licima imati nacerene grimase i pokazivati prstom prema Kamovu.

   Na stajalištu postaviti razglas. Snimiti glas što nabraja osobe, poznate i nepoznate, koje su živjele na društvenoj margini i umirale nezadovoljne, odbačene jer nisu bili konformisti. (Konformisti su ljudi koji prihvaćaju nečije mišljenje bez iskrenog uvjerenja, zbog pomanjkanja hrabrosti ili zato jer nemaju vlastitih misli.) I studenti su većinom konformisti. Zvučnike i mjesto za publiku razdijeliti od lutki zidom od pleksiglasa.

  Jačina glasa će se pojačavati kako nadolazi vlak. Kada pregazi lutku, Kamovljevi će organi poletjeti prema licima cerećih figura i krv će zapljusnuti pleksiglas ostavljajući gledatelje u šoku.

  Osjećajne apokalipse se s vremenom javljaju u sve manjim razmjerima. Usprkos snazi  pjesme They say that ”Time assuages” Emily Dickinson, spoznajem da razdiranje koje je znalo trajati mjesecima sada traje koliko i omiljena stvar za down trenutke. I završava pjesmom. Neoprezni shuffle na cd uređaju mijenja ugođaj. Nema suza, nema jecaja. Sve je jasno kao dijamantni dani što se dogode nekoliko puta u veljači. Dijamantni dani su čisti; bez magle, oblaka, snijega i kiše. 

  Vlak je prošao, rampa je podignuta. Automobili koji čekaju da krenem već su počeli trubiti. Svira i moj. Pokušava uhvatiti ritam. Pisalo je u novinama da je neki Amerikanac u auto ugradio trubu iz lokomotive pa je vozeći od Daytone do Jacksonvilla, trubio plašeći ljude koji su šetali kraj ceste. Automobili su sretni, a vozači gnjevni. Vozači otvaraju vrata i psuju. Automobil je čovjekov najbolji prijatelj. Njime će pobjeći nakon što opljačka sportsku kladionicu, benzinsku pumpu ili kiosk. Automobili se dijele na klase. Niska, niža srednja, srednja, viša srednja i visoka klasa. I ljudi koji ih posjeduju se dijele na klase. Porodice bez novaca, hrvatski branitelji, seljaci, imućne građanske obitelji, razni El Comandanti i Lica s televizije.

  Škola je preko puta crkve. Ima knjižnicu. Knjižnice djeluju umirujuće čak i onda kada je u njima puno ljudi. U knjižnici Bogdana Ogrizovića u Zagrebu, svake nedjelje, poznati hrvatski pjesnik vodi književne večeri. Tamo je dobro, lijepo je. Kao i svugdje, ponekad se nađe neka neugodna osoba. Kao onaj bivši novinar koji je zaskočio mladog pisca i pola sata govorio o svojim iskustvima u vojsci, opijanju i ženama. Upoznao ga je s pričom svojeg prijatelja. Svatko ima prijatelja s dobrom pričom. Onom koja prijatelju može donijeti nevolje. Sjedili smo u tenku i dosađivali se. Ne'ko je otvorio Johnyja Šetača. Bila je shema pa smo išli van pucat'. Ovaj moj me pogodio u nogu. Zato uz vojnu mirovinu kapne i bonus.

  U zbornici učitelji pričaju viceve o Muji i Hasi. Znaš li kako se zove priča u kojoj životinje govore i ponašaju se kao ljudi? Basna. A kako se zove kad se ljudi ponašaju kao životinje? Bosna!

Viceve o Štefeku i Jožeku nitko ne pripovijeda. Većina učitelja nikada nije bila u Bosni. Vicevi su prizma kroz koju se promatraju istočni susjedi. Srbi su glupi, ali ipak opasni. Bošnjaci su glupi ili još gluplji. Ponekad netko kaže vic o Barici. Takav je uvijek protkan finim humorom. Neki učitelji vole jesti zelje sa svinjskim repovima.

  Nedaleko odavde, u naselju Velika Veternička, general Korade je ubio staricu Ceciliju i njezinog unuka Gorana Hudića. Ubio je iz osvete. Cecilija ga je prijavila policiji jer je krao u njezinoj trgovini. Goran je bio usputna žrtva. U susjednoj kući je mecima izrešetao Franju Kosa jer su osamdeset i sedme imali fizički obračun. Nakon toga mu je zabio i kuhinjski nož u vrat. Davora Petriša je upucao u njegovoj vikendici nakon što su cijelu noć pili. Korade je sigurno imao mnogo prijatelja s dobrim pričama. Bilo da se znaju iz nekog tenka na bojišnici, Kninske tvrđave ili iz vremena silovanja žena svojih neprijatelja. Tjedan dana kasnije i Korade je mrtav. Policija kaže da je počinio samoubojstvo. Zečevi iz okolne šume kažu da su ga policajci ubili. Je li se smrt desila u basni, Bosni? Nikome nije stalo. Glavno da je Korade  mrtav.   

  Na stolu u zbornici netko je ostavio uvezene papire. Uvezene na isti način kojim studenti uvezuju diplomske radove. Naslov je YLM – Youth in the Labour Market učinkovito dizajniranje projekata. Donijeli su ga ljudi u sterilnim rukavicama koji surađuju sa Zavodom za zapošljavanje. Nude dva milijuna eura onome tko osmisli način za vraćanje što većeg broja sablasti u život.    

  Na vrata kuca učenica i traži ravnatelja. Na prsima je obgrlila papir. Napisala je pjesmu ili sastavak za literarnu skupinu. Ljudi se vežu za slova na papiru. Zato jer ih mogu iznova čitati, ispravljati rečenice i označavati mjesta u tekstu koja se mogu prepraviti. Iluzija koja olakšava život. Vjeruju da se i on mijenja, ispravlja i iznova živi. Možda je Korade želio živjeti u basni; sa zekom, lijom i rodom. Ali živio je u Hrvatskoj Bosni Argentini, gdje se ljudi ponašaju kao životinje, a ne obrnuto. U basnama ljudi ne umiru.

  Ljudi u zbornici su nekad bili sablasti. Pričaju o boravku u svijetu duhova kao što branitelji pričaju o ratu. Sa stavom mučenika. Ljudi u zbornici surađuju s gerilom. Učenica to osjeća, boji se pokazati misli. Zato je obgrlila papir i spustila glavu. Šuti. Neugodno joj je jer si je dopustila da razmišlja, da se izdvoji od ostatka razreda. Umjesto ponosa osjeća krivnju. Razrednica ju je poticala da piše. Razrednica se vratila u svijet duhova. Kada je bila u školskom odboru nije dala glas za primanje u radni odnos ravnateljeve nećakinje.

  U zbornicu ulazi ravnatelj, s novinama pod pazuhom, baca ih na stol. Učenica mu daje papir. To nije ni pjesma ni sastavak. Napisala je pismo u kojem moli Che Guevaru da učini nešto kako njezina razrednica ne bi ostala bez posla. Poštovani Che Guevara, naša razrednica Lidija dobila je otkaz. Svi učenici s veseljem očekuju prvo školsko zvono osim nas. Kako ćemo na Ivančicu bez naše razrednice Lidije?

  Lidija je mrtva i neće se vratiti. Ni jedan savjetodavac na Zavodu joj ne može pomoći. Che Guevara i ravnatelj su rod u trećem koljenu. Na Filozofskim fakultetima smo prosvjedovali protiv visokih školarina, Che Guevarine gerile i mislili da će to riješiti probleme u školstvu. Nitko se nije pitao što će biti nakon fakulteta i koliko će se nadobudnih instant zvijezda revolucije pretvoriti u sablasti. O njihovim životima će odlučivati ljudi koji jedu zelje sa svinjskim repovima.

  Zvonilo je. Učitelji su otišli na satove. Ponijeli su imenike, nastavne listiće, udžbenike i podigli noseve. Kad smo ostali sami, ravnatelj je, odmahujući glavom, započeo razgovor riječima Znam sve o tebi Nikola. Ja znam sve o tebi.


Ja sam idem do toaleta 
Damir Nedić

    Imam sobu i u njoj tepih sa rupom u sredini (u koju ubacujem klikere), šporetić, staru komodu, sto i dve stolice, trosed na rasklapanje, plastični lavor, klikere, izbušenu loptu, mamu i tatu. Imam modrice na grudima i ogrebotinu ispod levog oka. To sam zaradio na velikom odmoru pošto od danas moje ime više nije Naše ime, tako su mi drugovi rekli u školi. Nije mi jasno kako to da je do juče bilo Naše ime a sada je strano. Nisam siguran ni da oni znaju kako se to desilo. Ja sam im lepo rekao da ne razumem kako moje ime odjednom može postati strano a oni su mi objasnili udarcima. Tup-tup-tup, samo sam to čuo, bol se onda nije osećao. Komšija Mile kaže da je to normalno što me ništa nije bolelo pošto sam još vruć, al’ kad se ohladiš osetićeš, kao i oni, kao i mi, govorio mi je zamišljeno gledajući u zemlju. Ne mogu reći da sam baš razumeo šta je hteo da mi kaže time, ali bio je u pravu što se hlađenja tiče, sutra me je bolelo, mnogo me je bolelo. Ali njih sutra nije bolelo već su me opet pojurili i to sa velikim motkama, ali sam im ja pobegao. Uh, kako sam brzo samo trčao. Tada sam opet sreo komšiju Mileta i rekoh mu da je što se tiče mene bio u pravu ali ne i što se tiče njih a on mi odgovori da se oni sigurno nisu još ohladili. Baš je čudan bio taj moj komšija Mile. Da bio, pošto se i on sutra dan ohladio i to skroz na skroz, pa nisam mogao da ga pitam kada će se i oni ohladiti pa da ih zaboli kao i mene, ili bar približno, mada bi trebalo više al’ dobro sad. Nikome nije bilo jasno zašto se on obesio, u oproštajnom pismu je samo napisao da nema snage da čeka da se svi ohlade i onda osete bol. Žao mi je što komšije Mileta više nema da mi zagledan u zemlju da neki savet, ali zato imam dedu pa ću njega da pitam za savet, samo nisam siguran da li smem da ga pitam i za Ivanu. Možda je bolje da ga za nju ne pitam pošto on ne voli žene. On ni život kaže ne voli ali opet živi, on je drugačiji od komšije Mileta za razliku od koga uvek gleda ka nebu sa svojim zelenim očima prekrivenim skramom. Taj moj deda se zove Žarko i hoda na stolici, ali to samo kada mora da vrši nuždu. Inače on uglavnom sedi i sluša vesti, pa onda psuje, psuje, baš mnogo psuje, psuje više čak i od moje učiteljice. Ja volim da posmatram dedu kada krene u wc, mada kažu da to nije lepo pa me onda sve ovako bup-bup lupaju po glavi i kažu da sam bolestan, al’ ja pobegnem pa se sakrijem iza kuće i posmatram ga krišom. Pošto je deda star i noge su mu se pokvarile on se skoro nikada ne razdvaja od svoje crvene stolice. E pa, kad se njemu vrši nužda on se tako sedeći na stolici, drvenoj, crvenoj, uhvati staračkim rukama za nju pod sobom, čvrsto je priljubljujući uz zadnjicu dok se hop-hop povlači lagano pokvarenim nogama ka bakraču iza kuće.

    Danas mi je Ivana udarila šamar i ja sam mnogo srećan. Njena bleda ruka me je dotakla. Primetila je da je stalno gledam i to joj se nije svidelo pa mi je rekla da će i ona da počne da me bije ako ne prekinem. He, ja sam namerno još očiglednije počeo da je posmatram i to ju je naljutilo. Baš mi se svidelo kada se naljutila i dotakla me šamarom. A ona je baš lepa, ima isturene zube i ovako usta sve napred, sva je nekako bleda i u crnoj kosi ima mnogo šarenih šnalica. Jedna šnalica joj je jednom ispala i ja sam je ukrao, e baš jesam, a šta ću, neka me i uhapsi Tomin tata koji je već pohapsio pola našeg komšiluka i poslao ih negde. Ivana kaže da sam glup i smešan. Možda i jesam, samo nisam u stanju da to procenim. Ona svaki dan kupuje čokoladu i onda je sama jede ispred

nas a mi je gledamo. Doduše, svi gledaju čokoladu, ali ja ne, ja gledam nju. Šta me briga za čokoladu, jeo sam i ja čokoladu prošlog meseca pa šta (dao mi jednu kockicu neki dečak na ulici, ne znam što al’ jeste mi dao ne lažem, nisam mu je ukrao, ukrao sam samo jednom Ivani jednu šnalu i nikada ništa više).

    Vikendom kada se ne ide u školu uveče sedimo u sobi ispred televizora i zubima, rukama i noktima krcamo neljušteni kikiriki. To sam uvek voleo. Nedelju veče jedino nisam voleo zbog kupanja u toj sobi. Trebalo je uneti limeno korito, zagrejati vodu u loncu, izbaciti tepih da se ne iskvasi... Ali ove nedelje nije bilo kupanja pošto je došao Tomin tata sa kolegama i odveo negde mog tatu. Mama je plakala i vrištala a deda psovao. Ja sam ćutao i gledao u pod onako zamišljeno kao nekad naš komšija Mile. Ali u sebi sam se radovao što se neću kupati večeras pa me je bilo po malo i stid od samog sebe.

    Od kad su tatu odveli mama samo ćuti i ponavlja zašto, zašto. Na mene više ne obraća pažnju pa mi je lepo jer mogu da radim šta hoću i da idem gde hoću. A deda i dalje samo sluša vesti i psuje, sve redom psuje i vladu i zemlju i sve psuje. Ja sam tako posmatrao mamu jedan dan i bilo mi je žao pa sam rešio da joj otkrijem zašto je Tomin tata u stvari odveo mog tatu. Tada sam joj rekao da ne treba više da se pita zašto su odveli tatu pošto ću joj ja to reći. Gledala me je začuđeno. Skupio sam hrabrosti i priznao joj da sam Ivani ukrao jednu šnalicu i da  su verovatno zbog toga uhapsili tatu misleći da je on to uradio. Ona je tad počela da se smeje grohotom i nije prestajala da se ceri danima, sve dok je jednog dana nisu odveli neki ljudi. Zaboravio sam ko su beše bili ti ljudi. A negde u tom trenutku su odveli i Ivanu njeni roditelji, ne znam tačno gde ali sam čuo da su odleteli avionom negde daleko u neki lep svet. Od tada me glava boli sve više i više i počeo sam da zaboravljam, sve zaboravljam, imena, dane, slova, brojeve…

    Sada sam idem do toaleta, tako ove čike i tete nazivaju wc. Nisam siguran koliko imam godina, niti kakvo je nebo izvan prozora. Zvao bih mamu, ali sam zaboravio gde je. Moram je zvati da me vodi na more, Miša mi je pričao da je more lepo.

    Miša ima sedu kosu i samo jednu nogu ali kaže da ima petnaest godina i da nikada nije bio u ratu. Ja mu verujem. Više mu verujem nego sebi. Sebi uopšte ne verujem. Miši mama svaku noć dolazi u posetu i on se onda budi znojav a oni mu daju injekcije.

    Meni mama ne dolazi u posetu, pa mi oni daju tablete. Zato samo ćutim i gledam u ovaj mali prozor u kome živi nebo.


Portir Josip i crveni šal 
Damir Ocvirk

Josip je usredotočeno promatrao rijetke snježne pahulje kroz razbijeni prozor portirnice, nastojeći predvidjeti točno mjesto na koje će se spustiti svaka od njih. I dočim mu se  pričinilo kako pahulje više ne padaju na zemlju, već se iznad nje počinju rojiti i uzlijetati  nazad u nebo, posegnuo je za bocom domaće rakije - koju je skrivao u jedinoj ladici svojeg, rasušenog, stola. Ona mu je tijelo zagrijala i pogled opet razbistrila, taman da zamijeti nakostriješenog psa gdje trčkara opustjelim dvorištem Tvornice - od rasvjetnog stupa do rasvjetnog stupa, a potom uzduž cijele rasklimane ograde. Naumio je odmah udaljiti nezaposlenog uljeza, ali ljetna odora na njemu nije se mogla nositi na vanjskoj studeni s toplinom pseće dlake, struja je proteklog mjeseca ionako isključena u svim rasvjetnim stupovima i njegovoj portirnici, a oštećenu ogradu više nije imao tko popraviti.

„Sve su to mjere štednje“, pojasnio je sindikalac Janko, „koje moramo svi jednako podnijeti!".

Ali, naširoko se priča kako su Tvornicu jesenas kupili neki stranci, te smjeraju na njezinom mjestu izgraditi trgovački centar - i u njemu prodavati robu iz svoje daleke zemlje. Nove vlasnike još nije uspio pobliže upoznati, iako ih svakodnevno propušta u Tvornicu. Voze se oni šutke u golemom crnom automobilu, iz kojeg proviruje samo omaleni i brbljavi vozač Šime, a  koji je došao također s njima.    

 „Razuman si čovjek, pa ti ne moram sve objašnjavati“,  umirio ga je sindikalac Janko, „ kao onim, preostalim, huškačima u proizvodnji!“.     

Potegnuo je gutljaj topline iz hladne boce te shvatio bitnu činjenicu: sve se može smrznuti ove zime, osim domaće rakije i psa skitnice. Zato je izbezumljeno počeo trčkarati u svojem limenom skrovištu - tri puna metra naprijed i toliko nazad; sve dok nakostriješeni pas nije dolutao do portirnice, nakrivio glavu i znatiželjno se zagledao u njega.  Josip je uljezu uzvratio na jednaki način, na što je ovaj podigao stražnju nogu pored ulazne rampe, pa se njome lijeno počešao po gustom krznu i odšetao kroz rupu u ogradi.

“Ishodovat ćemo ti  zimsku odoru već do proljeća“, obećao je sindikalac Janko, „ako budeš strpljiv!“.   

No, ipak će još jedanput zamoliti šeficu Kadrovske službe za toplu odoru. Ona je razumna žena, počesto dolazi prije vremena na posao, uvijek ga na portirnici uljudno pozdravi, a ponekad se i nasmiješi. Jedno jutro mu je čak izdiktirala broj privatnog mobitela, pa kazala: „Josipe, ako vam što zatreba, slobodno me nazovite!“.  

A i nije tako ružna za šeficu! Doduše, malo se udebljala od kada je prestala pušiti, a nakon što je njezin muž ljetos umro od raka pluća.  No, i  Josip je prestao pušiti,  jer mu plaća kasni već tri mjeseca te nema novca za cigarete, ali se nije udebljao, već smršavio.

„Bravo Josipe!“ pohvalio ga je sindikalac Janko, kojega je Šime počeo također voziti u onom golemom i crnom automobilu. „To se u bogatom Svijetu zove zdravo siromaštvo“.

Otpio je gutljaj rakije, sjeo na hladni električni radijator - te poželio postati buhom. Smjesta bi uskočio u krzno najbližeg psa skitnice, i time sebi osigurao stalnu toplinu, odgovarajući broj tekućih obroka, te neograničenu slobodu kretanja. Uistinu, više nije mogao jesti suhu hranu, jer novi vlasnici su radnički restoran zatvorili, a žena ga napustila. Ili je to bilo obrnuto?! Više se nije mogao sjetiti!? No, ima tu još jedna nesporna činjenica: u posljednje vrijeme se sve promijenilo osim domaće rakije - ali mora paziti da se ponovno ne napije,  jer bi ovog puta mogao dobiti otkaz !

„Tvornica trenutno ne dijeli otkaze, već se radi o planskom zbrinjavanju viška uposlenika!“ izjavio je sindikalac Janko na sindikalnom skupu. „Prvo se planski zbrinjava višak zaposlenih, a potom planski zbrinjava višak nezaposlenih!“ 

Vremešni telefon se stidljivo nakašljao u uglu i Josip je podigao tešku slušalicu. Magda, tajnica iz Kadrovske službe, poručuje neka odmah dođe do njezine šefice - zamjenu ne treba tražiti jer se kod gospođe Šefice neće dugo zadržati. Smjesta je pomislio na toplu zimsku odoru, koja ga tamo zasigurno čeka - i požurio kroz snježnu mećavu.    

Na ulazu upravne zgrade obrisao je cipele o meki otirač, promrzlim dlanovima otro snijeg sa ramena, još jednom obrisao cipele - pa uletio bez kucanja u ured šefice Kadrovske službe. Dočekala ga je raskošna toplina, koja je obilno mirisala po jeftinom parfemu, i ljubazna tajnica koja je namatala žvakaću gumu oko srednjeg prsta: - Josipe, opet nepristojno vonjaš po rakiji, ...uzmi je'nu žv'k'ću!

Pobojavši se da će mu ponuditi izdašan parfem, Josip je uzeo bljutavu žvakaću, zakopčao promočenu odoru, skinuo kapu, zagladio prosijedu kosu - a potom ga nestrpljiva Magda konačno ugurala kroz vrata obećanog ureda.

- Gospodine Josipe, izvolite sjesti! - kazala je gospođa Šefica, punašna gospođa s punđom iz kasnih šezdesetih godina prošlog stoljeća. Josip se uzaludno okrenuo u potrazi za uredno zapakovanom zimskom odorom, pa poslušno sjeo ispod plastične palme, s druge strane ulaštenog stola površinom većeg od cijele njegove portirnice.  

- Radite kod nas već trideset godina?

- Ja...?!   

- Nikada niste bili na bolovanju, a ove godine niste koristili godišnji odmor!

- Ja...?! 

- Godišnji odmor niste koristili niti prošle godine, što vam je uredno plaćeno! – gospođa Šefica se lagano zaljuljala u naslonjaču od ekološke kože. - Da li znate kakvo je stanje napolju?

- Pada snijeg !

- Provodi se modernizacija! Postavit ćemo malu crnu spravicu na vašu portirnicu, … u nju radnici trebaju samo gurnuti prst i ona točno zabilježi njihov dolazak i odlazak, …a  rampa na ulazu u Tvornicu podizat će se pomoću kartice s čipom…

Josip nije razumio da li je ona to spomenula karticu s čipom ili s čepom?! Ali, koja je suštinska razlika između čepa i čipa, pa oba nešto otvaraju ili zatvaraju!?  Uostalom, tko može narediti psu lutalici da negdje gurne prst ili šapu, kako bi ušao ili izašao?    

- Josipe, u slijedećoj godini ulazite u sindikalni program zbrinjavanja viška zaposlenih, ...onih preko pedeset godina starosti!  Od sutra ste slobodni, ali ćemo vas voditi kao da ste na poslu do kraja ove godine...

- Sutra je Božić - rekao je Josip.

- Kapu vratite, odoru i cipele možete zadržati! - kazala je na kraju gospođa Šefica.

Josip je kradomice zalijepio žvakaću ispod njezinog ulaštenog stola, pa se dovukao  u svoju limenu portirnicu. I dalje je osjećao bljutavi okus žvakaće gume, pa odlučio otpiti još samo jedan gutljaj rakije - preostalu polovicu će poštedjeti za sutra!

„Novi vlasnici predlažu dnevnicu za koju će naš radnik moći kupiti litru rakije, kutiju cigareta i štrucu kruha, jer tako je u njihovoj zemlji!“, rekao je sindikalac Janko.

Josip ga poslije toga nije vidio, ali je sada mogao izračunati samostalno svoju plaću te planirati  osobnu štednju - jer više nije pušio!

Zavukao je ruku u džep, pa izvadio na stol dvije mokre novčanice s lijepim slikama i hrpu sjajnih kovanica. Stisnuo je sitniš u šaci te odjurio u obližnju pekarnicu. Vratio se nakon desetak minuta i pozorno odložio papirnatu vrećicu s kruhom na stol. Štruca u njoj se još pušila, malena prostorija zamirisa po žetvi u njegovom rodnom selu - i on gurnu promrzle prste u vrećicu…

Ali, netko je opetovano zatrubio na izlazu iz kruga Tvornice. Josip nevoljko podiže pogled; iz golemog crnog automobila stade mu domahivati vozač Šime, čvrsta punđa šefice Kadrovske službe opominjuće je stršila sa zadnjeg sjedala. Ščepao je vrećicu s kruhom, dojurio do njihovog automobila i pokucao na zadnji prozor - koji se bešumno otvorio.

- Čestit Božić! - rekao je Josip, pa pružio gospođi Šefici vrećicu sa štrucom toplog kruha. Ona je uzela zagonetni poklon bez riječi i žurno zatvorila prozor. Promrzli Josip je podigao škripeću rampu, otpozdravio Šimi, te se ponovo povukao u svoju portirnicu.

- Neka netko drugi spusti rampu onim čepom ili čipom, možda tada neće zaškripiti! - izvikao se na izgladnjelu ljepoticu prosinca koja je spuštene kose buljila u njega sa zidnog kalendara, grleći debelog snjegovića s crvenim šalom. 

Za to vrijeme je šefica Kadrovske službe brižljivo provjerila da li ima još kosu pravilno podignutu i pričvršćenu ukrug, pa uzgredno zavirila u papirnatu vrećicu - njezino zgranuto lice zapuhnula je toplina iz štruce kruha.

- Šime, vozite…polagano - prozborila je sporo.

- Ha, ha, ha, ...uvi'ek vozim polako - zabljesnuli su snažni zubi vozača Šime. - Imam nezap'slenu ženu i  tro'e gladne d'eč'ce…

 Brbljavi Šime se nastavio jadati, golemi automobil je nastavio militi kroz snježnu mećavu, a ona je oprezno spustila vrećicu pored sebe i zagledala se kroz zamagljeni prozor -sve dok se automobil nije zaustavio u novoizgrađenoj gradskoj četvrti. Šefica kadrovske službe je stanovala na tridesetom katu ostakljenog nebodera.

- Vi ste jako dobar vozač, Šime!

- Ha, ha, ha, …pa imam tro'e gladne d'eč'ce, ...a sutra je Božić...

- Čestit Božić! - kazala je gospođa Šefica, uručivši mu vrećicu s kruhom.

Šime se obradovao neočekivanom poklonu i hitro odvezao niz zasniježnu ulicu - prema gradskoj tržnici. Žurio je otpremiti nekoliko većih jelki zakašnjelim kupcima, jer bi se to moglo dobro isplatiti - naročito ako se posluži službenim automobilom, a božićne jelke prodaje njegov ortak. Ona priča o sitnoj dječici bila je predblagdanska šala namijenjena strogoj šefici - a takve uvijek „padaju“ na djecu.

A po uglovima susjednih ulica počeše se paliti prva svjetla i rojevi blistavih pahulja počeše zasipati neosvijetljenu portirnicu, rasvjetljujući nadolazeći mrak. Josip je duboko uzdahnuo, objesio službenu kapu na vješalicu - i odlučio završiti svoje radno vrijeme. Više nije želio čekati na povratak brbljavog Šime sa službenim automobilom; druga smjena te noćna portirska služba su ukinute prošli mjesec, a škripava rampa je ionako ostala podignuta. Dahnuo je nekoliko puta u šake, pa skinuo zidni kalendar i od slike ljepotice prosinca složio šiljatu kapu, koja ga treba zaštiti od snijega do prve autobusne stanice, u ljepoticu studenog zamotao bocu s preostalom rakijom - i krenuo ususret uličnim svjetlima.

- Jos'pe, …'ej Jos'pe… - oglasio se zakašnjeli Šime iz službenog automobila, koji se upravo zaustavio na ulazu u tvornički krug. - a'koće spustit rampu, kad'uđem u…

- Čip! - odgovorio je Josip.

- Hladno'e…hladno'e… - vikao je Šime, ne želeći izaći iz automobila.

- Meni je hladno cijeli život! - zaurlao je Josip kroz mećavu.

- Jos'pe, provoza'ćute dokuće, …'ej Jos'pe - no, Šime ga sustiže službenim automobilom -  budikralj makar zadnjidan!   

- Otkuda znaš da sam dobio otkaz?

- Li'epakapa, ...ha, ha, ha... - smijao se Šime pokrivalu na njegovoj glavi, izbjegavši odgovor.

I tako se Josip dovezao u dobro ugrijanom službenom automobilu i nesumnjivo ugodnom razgovoru sa službenim vozačem - do velike vile u šumovitom predgrađu.

- Jos'pe, …'ej uzmi ovo…-  Šime mu je predao vrećicu s kruhom, koju je dobio prije nekoliko sati od šefice Kadrovske službe.

- Čestiti Božić - rekao je Josip, pružio Šimi bocu zamotanu u ljepoticu studenog, pa dodao: - Boce s domaćom rakijom se još otvaraju na čep!

- Jos'pe puno h'ala, puno… -  zahvalio se on, te se ponovo nasmijao: - Ha, ha,ha, ...li'epa kuć'ca, …li'epa…

- Jest'! - odsjekao je Josip, a onda se spustio u suteren velike vile, u svoju skromnu podstanarsku sobicu.

U sobičku je upalio škrto svijetlo i odložio šiljatu kapu s ljepoticom prosinca i vrećicu sa štrucom kruha na prazan stol, odmah ispod uskog, suterenskog,  prozora. Pomislivši kako je prezaposlena šefica Kadrovske službe zaboravila njegov poklon u službenom automobilu, dohvatio je telefon - namjeravao je večeras odnijet kruh na mjesto koje bude sama odredila!

-Ne treba! - kazala je ona kratko, prekinuvši vezu.

Pokunjeni Josip je naložio tučanu pećicu, skinuo mokre cipele zajedno s čarapama, pa se ispružio na skromni ležaj. Vatra obećavajuće zapucketa, a on se umorno okrenuo na bok i namaknuo vrećicu s kruhom pod glavu...

Sa požutjelih zidova stadoše ga  promatrati zalijepljene fotografije začuđene djece te nekoliko nijemih otisaka davno skinutih okvira, koji su potjecali od fotografija njegove bivše žene. Ona je postala konačna prošlost za njega, a on potom prošlost za svoju djecu. Ili je bilo to obrnuto?! Nije se mogao sjetiti!?

 Usplahireno je zatvorio oči, a zatim sav pretrnuo zbog iznenadnog kucanja po vratima. Zaključio je istog trenutka, a sukladno odrješitosti lupanja, kako to gnjevna gazdarica opet dolazi po neplaćenu stanarinu.  

Ali, on čeka zaostale plaće već mjesecima, a sada će morati ponovo urazumiti tu, staru, goropad!

Nevoljko je ustao, oprezno odškrinuo vrata...   

- Josipe, došla sam po kruh! - kazala je gospođa Šefica.

Zametena snijegom, stajala je na vratima njegovog suterenskog sobička. Sa spuštenom i mokrom kosom činila mu se debljom i mlađom.

Ščepao je zgnječenu štrucu kruha sa svojeg ležaja - i žurno pružio kroz odškrinuta vrata.

Uzela je vrećicu bez riječi, te gurnula u njegove ustreptale prste nekoliko grančica jelke: - Čestit Božić!

- Kako ste me pronašli ?! - ustuknuo je prema sredini sobička.

- Pa,…bila sam šefica Kadrovske službe - kazala je tiho i ušla bez poziva.

- Čudno izgledate, …bez one, visoke, punđe!

- U životu su mi mnogo toga…poklonili, …ali nikada štrucu…toplog kruha! - kazala je sporo, te odložila vrećicu s kruhom i svoju torbu na stol, kao da se više nikamo ne žuri.

- Nemoguće! - poskočio je bosonogi Josip.

- Poslije podne su mi dali otkaz, ...telefonom, …ali će me do kraja godine voditi kao da sam na poslu…

- Tko će brinuti o onoj, plastičnoj, palmi, …u vašem uredu?- upitao je Josip i pozorno odložio zelene grančice jelke na klupčicu prozora.

- Idem u prijevremenu mirovinu, …pa odlazim na selo, …tamo imam malu kućicu, veliki vrt….

- Imate li psa!? - prekinu je on.

- Imam, velikog, ...kudravog...

- Ruše Tvornicu i grade trgovački centar ?! - upitao je Josip.

- Gotovo su svi dobili otkaze, - nastavila je nevoljko - …a sindikalac Janko je nedavno otišao u visoku politiku, …kaže da se tamo može bolje boriti za prava radnika!

- Kada se provodi modernizacija, prvo se  planski zbrinjava višak zaposlenih, a zatim se planski zbrinjava višak nezaposlenih…- Josip se prisjećao riječi sindikalca Janka, pa pokušao shvatiti novu činjenicu: - Zato uvode one, …čipove, koji sve otvaraju i zatvaraju…

 - Političari se bave općim dobročinstvima, pa se ne stignu pobrinuti za jednog…portira Josipa!

- Šime nije dobio otkaz ?! - upitao je Josip.

- Nije, …a niti moja tajnica Magda!

- Uvijek sam želi imati veliki vrt, …bez plastičnih palmi i čipova! - rekao je Josip.

- Za tebe! - izvadila je iz torbe veliki, crveni šal. - Isplela sam ga ljetos, …za ovu zimu!

- Za mene!? 

- Sada je tvoj! - kazala je odlučno. - Takav šal ne treba držati u ormaru!

- Ja…?!

Ona je zašutjela i počela razgledati crno-bijele fotografije na požutjelim zidovima, a Josip se zapiljio kroz osvijetljeni prozor podstanarskog sobička; te se konačno uvjerio da snježne pahulje uopće ne padaju na zemlju, već se iznad nje roje i pozlaćene uzlijeću u nebo.  

- Josipe, pođi sa mnom na selo, …dobro ćemo se slagati!

- Ja...?!  

- Kada odselimo na selo, imat ćemo svaki dan...topli domaći kruh! - stala je ispred njega, pa mu vješto zavezala šal oko vrata.

- I domaću rakhijuuu…- uspio je malčice otpustiti prečvrsti  uzao.

-  E, nećemo!

Josip je dohvatio šiljatu kapu s izbuljenom ljepoticom prosinca i nataknuo je na njezinu mokru kosu. Ona se toga dana prvi put nasmijala - ali on nije bio siguran da li je to zbog ljetne portirske odore na njegovom mršavom tijelu ili vrećice sa zgnječenom štrucom kruha na stolu?  

„Razuman si čovjek, pa ti ne moram sve posebno objašnjavati …“,   prisjetio se riječi sindikalca Janka, te uspio sročiti: - Ve…čeras lijepo izgledaš!

Ona se ponovo nasmijala, a Josip je započeo brzo otirati svojim oznojenim  dlanovima - otopljene pahulje snijega sa njezinih čvrstih ramena. Punašna ljepotica prosinca, spuštene i mokre kose, sada je pogledala toplo u njega - pa u tišini predblagdanske večeri snažno zagrlila mršavog snjegovića s crvenim šalom. 

„Bravo Josipe, zgodan …crveni šal !“ rekao bi sindikalac Janko.


Američki sfumato 
Vojislav Pejović

Januar je, dvije hiljade osme. Milošu zuji u glavi dok razmišlja, ili možda čak mrmlja, ne sjeća se tačno, nešto o sobama bez prozora. Potom o neonskim lampama. Pa o mirisu hemikalija, pacovima, mozgovima. Zatim o hipokampusima, morskim konjićima, moru, konjima, hladnom ratu, hladnom sendviču, hladnim prstima, toplim dlanovima, toplim bedrima, zimi, ljetu. Bar još jednom, sasvim sigurno, o pacovima. Onda neko vrijeme još samo o hladnoći.

Što mi je ovo trebalo, što mi je trebalo sve ovo, ne prestaje Miloš, poluglasno, dok se inje hvata na vuneni šal i dok mu se oči privikavaju na mrak. Došao po mraku, odlazim po mraku, nastavlja on, sam za sebe, i još kaže: jebem ti hladnoću, nikako da se naviknem, petnaest ispod nule (Celsius), ili pet iznad (Fahrenheit); nikako da se naviknem na tu jebenu Fahrenheitovu skalu. Potom mu se u misli još jednom vraća soba bez prozora, treća vrata slijeva, na Odjeljenju za biohemiju i molekularnu biologiju, koju je upravo, s tegom u želucu, napustio. A tek je par nedjelja otkako je javio svojima: upalilo je, postaću Assistant Professor! Oca je zatekao u Crmnici, na Danima vina i ukljeve, ili, u očevom slučaju, Danima vina i vina. Riba je za mačke, meni treba nešto jače, otezao je kroz mikrofon mobilnog otac, meni treba nešto jačeee, horski je uzvraćalo društvo za stolom; ej, čujete li, bando jedna: Miloš je posta’ profesor!

Poslije dvadesetak minuta usiljenog marša po ledu i ledenom vjetru, tokom kog je dva ili tri puta majstorski održao ravnotežu i izbjegao susret svog nosa, dupeta, leđa sa okamenjenim snijegom, on stiže do trospratnice u kojoj stanuje od prošlog ljeta. Samo dva prozora na drugom spratu su osvijetljena; na jednom se pojavljuje Kate, već u kaputu, zagledana u ulicu jedva oživljenu mliječnobijelim lampama, dok se na drugom na tren ocrta silueta od Camille, taman dovoljno dugo da Miloš primijeti kako je po ovoj ciči zimi obukla mini suknju. Kasnim, kasnim, što mi je sve ovo trebalo, gunđa Miloš, odmotava šal i ustrčava uz stepenice.

Hey hon, kasniš, kasniš, and you know it’s not Halloween, kaže Kate i u prolazu se zakači za njega svojim toplim obrazom i usnama, da bi potom brzo nastavila dalje, put kupatila, noseći nasmijanog, gologuzog dječaka preko ramena; hi, Mr Milosh, dodaje Camille, promičući jednako brzo, ali bez poljupca, avaj, bez poljupca, noseći jednako nasmijano četvorozubo dijete, and it’s a good look for you, kaže mu još, uz svoj kratki, zvonki kikot. Miloš potom staje pred ogledalo, odakle ga upitano posmatra nekakva bljedolika, promrzla spodoba, koja istina podsjeća na njega, ali koja je svoju naduvanu perjanu jaknu obukla preko uflekanog laboratorijskog mantila, te stoga izgleda krajnje neobično, kao odrpani klovn (na ivici suza), ili čak pitomac neke ustanove poluzatvorenog tipa, jedan od pouzdanijih, koji je dobro odreagovao na terapiju i kog su pustili da gradskim prevozom za vikend ode kući. Miloša još uvijek bole obrazi od mraza, a i mozak mu je donekle utrnuo, i zato ne uspijeva ni da porumeni, niti da ponudi kakav duhovit ili suvisao razlog za izbor svoje garderobe. Tužno je, pomišlja, što mu na pamet prvo pada kliše o rasijanim naučnicima, tužno, jer on baš taj kliše naročito prezire, dok se oslobađa jakne, budući da nije, nikad nije bio rasijan, dok gužva mantil i nabija ga u ranac, već samo ne zna gdje mu je glava, jer, zakopčava ranac, već godinama na posao ide po mraku i po mraku se vraća, ej, zakasnićete, budalo jedna, govori u sebi, i u misli priziva, zgađen, gotovo ljutit, taj svoj slučajni kostim, koji ga, sad mu se već čini, nepogrešivo odaje, kako to samo kostimi znaju.       

Potom i on odlazi u kupatilo, u kom Kate završava svoj kratki ritual šminkanja, a Camille, čučeći pokraj kade, nadgleda Sašu i Sophie koji se brčkaju u svemiru od sapunice. It’s easy to make fun of the working class, kaže Miloš najprirodnije što može i maša se za četkicu za zube, čiji vrh, nikad ne propušta da se sjeti, može da postigne i do trideset hiljada kratkih trzaja u minuti. I know you’re glad to see us, hon, ali znaš da imamo dva kupatilo, protestuje Kate, na šta Miloš slegne ramenima i isceri se preko usta punih pjene, koja se, uskovitlana turbo-brzim dlačicama, rasprši na sve strane, a pogotovo preko rukava Kateinog novog kaputa. Arrrgh!, zareži ona teatralno, jer Kate rijetko gubi živce, i hitro napušta kupatilo; Miloš na to sklapa usne i spušta pogled pun krivice prema Camille, koja je podvila svoje savršene, mišićave noge pod mini suknju u bojama crveno-zelenog tartana. Camille ga gleda pitomo, pomalo saučesnički i, reklo bi se, kao da se zabavlja, i on ima poteškoća da zadrži pogled na njenim očima boje kupina, jer odmah ispod njih se otvara put u dubine njenog toplog poprsja, po kom su njegova djeca već rasula svjetlucavo paperje pjene za kupanje. 

Have fun, you guys, and don’t worry about them, cvrkuće Camille svojim maznim mecosopranom, dok Miloš i Kate cmaču blizance obučene u istovjetne šarene bademantile i stupaju prema vratima. Spazivši roditelje kako nestaju, djeca složno poviču mamadadaaaaa i daju se u nestabilni trk preko sobe. Camille reaguje brzo, jer zna da Saša i Sophie, iako su tek nedavno prohodali, već jure i spotiču se i nalijeću na ivice namještaja svojim mekim sljepoočnicama. U gužvi koja za tili čas nastaje, Milošu polazi za rukom da usidri jedan temeljan pogled u Camillein dekolte, i ostao bi možda tako usidren da ga Kate nije povukla za rukav i rekla idemo.

U ledenim sjedištima automobila, osluškujući da li sa drugog sprata možda dopiru izbezumljeni dječji krici, Miloš i Kate razmjenjuju svoj prvi intimni pogled tog dana. Our first date in six months, kaže Kate i okreće ključ, i bijela Honda Civic startuje iz prve. I još kaže: ako zakasnimo na film, honey, I swear, ja ču te ubiti. Milošu je dosta hladnoće, trlja šake jednu o drugu i kaže izvini, bila je ludnica na poslu, Dmitri and Ken were exchanging their childhood stories, so they missed their term for the ultracentrifuge, ali evo, na vrijeme smo, sva sreća da smo pronašli Camille. Hon, ako ne prestaneš da pričaš o lab, ja ču te takodže ubiti, kaže Kate i iskosa ga pogleda, smiješeći se uglovima usana, prelazeći ispruženim kažiprstom, kao nožem, preko svog mišićavog, dugačkog vrata.

 Milošu odgovara što je Kate sjela za volan; nada se da će uspjeti da se sabere, da sabere misli, da ih preusmjeri, ne, da ih razvije nekim nenadanim moždanim vjetrom, bez milosti, na sve strane, zapravo da prestane već jednom da misli, neonske lampe, sobe bez prozora, da zaustavi dosadni mozak, neka sad Dmitrij i Ken čame u sobi sa centrifugama do tri ujutro, neka do mile volje upoređuju djetinjstva u predgrađu Saint Louisa i samom centru Dnjepropetrovska, srećom, bar se na Wei-Chena čovjek može osloniti, jedini on nema želju da se prisjeća djetinjstva, iako mu je, istina, jednom pričao o davno prošlim danima, o ocu pukovniku i odrastanju u garnizonu, o smrznutoj stepi uz granicu s Mongolijom, o rupama u zemlji za ratne zarobljenike. Dok Miloš pokušava da se zauzda, Kate se trenutak ili dva ogleda u retrovizoru, nakon čega skida rukavice, trlja dlanove jedan o drugi i prislanja ih na Miloševe smrznute, pa otkravljene, pa ponovo smrznute uši.

U Hondi je sad već kao u maloj japanskoj furuni, vrućina davi raspomamljene moždane talase, i Milošu je sve teže da vrti misli o pacovima, hipokampusima, američko-ukrajinskom prijateljstvu i kinesko-mongolskim stepama. Kate takođe osjeća da se bura u njegovoj glavi stišava, i njeni tanki i snažni prsti, obdareni odličnim tajmingom, što je on oduvijek, mora se reći, cijenio, nakratko napuštaju mjenjač i zgrabe Milošev kvadriceps. Hon, nemoj da spavaš, kaže, I’m so curious, u email piše da če Todd Haynes možda da dodže, on je bio jednom kod nas u college, i bilo je super.

Kako se izboriti sa novim Toddom Haynesom? Far From Heaven je bio, prisjeća se Miloš, nepodnošljiv; ne kapira tu američku opsjednutost pedesetima, što se njega tiče, najdosadnije dekade u istoriji čovječanstva. Kate kao da mu čita misli, kaže ovaj će ti se dopasti, i uz kratku najavu u plejer ubacuje CD čiju naljepnicu Miloš u tami ne prepoznaje, niti zna šta je Kate dalje rekla, jer auto je izbio na samu obalu jezera, nevidljivog, ali zna Miloš da je ono tu, poklopljeno ledenom korom i snijegom, anti-Jadran, stepa sa ribama, prizor koji ga je uvijek ostavljao bez daha. Onda se začuje gitara, dva-tri takta i žamor publike, pa nazalni glas mladića koji počinje svoju poznatu pjesmu, pa aplauz.

Vruća Honda grabi Lakeshore Driveom, noć je vedra i nepomična, na putu tek poneki automobil, s njihove desne strane čikaški sjeverni kvartovi, s lijeve ogromno jezero, ukočeno od zime. Kate je sve bolje raspoložena, kaže znam da če ti biti fun, igra Cate Blanchett, igra Charlotte Gainsbourg, međutim Miloš je nakratko otkazao, naslonivši glavu na staklo, otklizao-otplovio, jezerom, anti-Jadranom, možda Jadranom samim. Kate ponovo polaže dlan na Miloševu butinu i, nakon petnaestak minuta čas ćutnje, čas malih, nevezanih riječi, njih dvoje uplovljavaju na sami krov garaže. Prekid rada motora ih oboje prene, Kate iz razmišljanja o filmu, Milošu, protoku vremena, Miloša iz fantazija o velikoj vodi, i sekund ili dva u autu nema niti jedne riječi ili misli, dok neko napokon ne izgovori, ne zna se tačno ko, I can’t believe, honey, naš prvi date u šest mjeseci. Potom napuštaju pregrijani auto i bacaju pogled po okolnim krovovima, kao da misle da ih neko posmatra, pa daju jedno drugom ruku i ulaze u bioskop. 

Mnogi izgleda žele da vide Todda lično, jer gužva oko kase je nepodnošljiva. Miloš se mršti i suspreže sve jaču potrebu da gunđa, ali Kate, koja zaista rijetko gubi živce, poseže za džepom svog novog kaputa i izvlači dvije već kupljene karte - ta divna, pouzdana Kate, tako nespremna da joj gužve pred kasama pokvare bilo šta. Hej, evo ih Amy i Pete, usklikne ona odjednom, pokazujući prema paru u redu za karte, na šta Miloš kaže great, sad ću ja, idem da uzmem jedan, znaš da moram; znam, shame on you, bivši vegetarian, zadirkuje ga Kate, i ja hoću jedan, sa dosta senf.

Noseći ih na istom dlanu, dva vruća, mirisna hot doga, oplemenjena senfom iz ogromnog plastičnog korita sa pumpicom, držeći u drugoj ruci stiroporsku čašu u kojoj šumi diet Coke, gotovo pun litar, porcija kakvu Kate i on obično usisaju u bioskopu, navaljujući na istu debelu slamku, Miloš balansira kroz gužvu i pronalazi svoju ženu. Još uvijek nije jasno, saznaje, da li režiser zaista dolazi; saznaje da se i Amy sjeća njegovog gostovanja na odjelu za Modernu kulturu i medije univerziteta Brown. Milošu nešto govori da Todd neće doći, ali čuva tu opaku slutnju za sebe, dobro mu je, sluša muzikalno pametovanje Amy i svoje žene, prinosi smlačeni hot dog ustima, izmijeni poneki pogled sa Peteom, koji takođe nije išao na Ivy League fakultet, pa onda kaže Pete, my fwiend, sowwy, thif hot dog isfo good, did you watch Fav From Heaven, how did you wike it, a Pete kaže no, I didn’t. Onda je na Petea red da nešto upita, Miloš žvaće, ljubazno ga sluša, ne, on pak nije gledao taj, i onda primijeti da ljudi polako ulaze, pa uzima Kate ispod ruke, dok u drugoj, s naporom, stiska dno ogromne stiroporske čaše i donekle savladani hot dog, i navaljuje da uđu, da zauzmu što bolja mjesta.

Mr Haynes se zaista neće pojaviti, kaže mladić koji staje pred platno i moli za tišinu, koja prerasta u opšti uzdah razočarenja, pa u neodlučni aplauz, jer počinje njegov najnoviji film. Miloš ne kapira sasvim radnju, ali jasno je da je tema Bob Dylan, kojeg glume nekoliko muškaraca i božanska Cate Blanchett, i to je okej, jer Dylanovu muziku je oduvijek volio, a pogotovo stihove, neprekidno nižuće, ne previše razumljive, trubadurske stihove, žene, istorija, društvena nepravda, pa ponovo žene. Eno ga crni dječak koji je Bob Dylan, u teretnom vagonu koji tutnji nekakvom Amerikom; opkoljavaju ga beskućnici, loše namjere im se čitaju sa lica, otimaju mu gitaru, na kojoj piše THIS MACHINE KILLS FASCISTS. To je pisalo na Guthrijevoj gitari, šapuće Kate, i dječak skače iz voza da bi spasio goli život, život ubice fašista, pa pada u ledenu, zelenkastu rijeku, gdje ga guta veliki bijeli kit. 

Nakon sata i nešto sitno, diet Coke odrađuje svoje i Miloš mora nakratko da napusti salu. Dok urinira, čini mu se, bar punih tri-četiri minuta, i dalje je u mislima u svijetu Todda Haynesa, i priznaje, a priznaće kasnije i Kate, jer fer je fer, da je ovaj film jednostavno super. Dok hrli natrag, međutim, vrata muškog i ženskog WC-a se - Miloš se zaklinje da je tako bilo - otvaraju istovremeno, i on se gotovo sudara sa ženskom osobom u crnoj mini haljini. Milošev pogled brzo prelazi preko njenog azijatskog lica, sitnog tijela, mladeža na rubu lijeve obrve, i srce kao da mu preskoči i dijafragma kao da mu zatreperi i kao da sa sobom povuče čitavi abdomen. Excuse me, kaže ona u prolazu, u nestajućem oblaku mirisa od kojih Miloševa utroba počinje da divlja, i on je povlači za nadlakticu, i kaže Kumiko, is that you?

I beg your pardon, odgovara lijepa Azijatkinja, I’m sorry, trapavo nastavlja Miloš, don’t you remember me, it’s Milosh, from Kotor, nineteen-ninety-four. Ona se nasmiješi, ima dosta šminke na licu, možda i nije Kumiko, jer ova djevojka spremno kaže Sorry, it must’ve been someone else. Have you ever been in Kotor, Montenegro, Adriatic coast, nastavlja on, tvrdoglavo, ali ona samo odmahne glavom, that must’ve been someone else, kaže ponovo, i odlazi u bioskopski mrak.

Miloš uranja u svoje sjedište, gdje ga spremno pronalazi Kateina topla, koščata šaka. Sorry, it’s all that Coke, šapuće, dok se na ekranu Cate Blanchett Dylan valja po engleskim travnjacima sa svom četvoricom Bitlsa, i Miloš, potpomognut zelenkastim odsjajem sa platna, locira ženski profil lišen oštrih crta i uokviren gustom crnom kosom, tri reda ispred njega, i siguran je da je ona. 

Bilo je to u ljeto devedeset četvrte, i to je nešto o čemu Miloš nerado govori, nešto što nije ispričao čak ni Kate, koja je baš te godine duboko bila zagazila u teme koje su se proučavale u okviru departmana za Modernu kulturu i medije univerziteta Brown, ne slutivši pritom ništa o Milošu, koji je i tog ljeta, kao i svakog drugog, bio u Kotoru, u kući svoje tetke. Tetka je preko zime bila cvjećarka i prinudna penzionerka, a preko ljeta izdavateljka soba kome se moglo i za budzašto, jer gadna su vremena bila, i niko nije imao para, i sreći nije bilo kraja kad su se pojavili neki Ameri, i rekli da im treba smještaj.

Ne sjeća se šta su tačno tražili u Kotoru, ti Ameri, od kojih je svako zauzeo po sobu u tetkinom pansionu Cvijet. Sjeća se da je imalo veze sa ratom, mirom, razumijevanjem među narodima, i da je sve to bilo nevažno, jer situacija se odvijala neviđeno dobro: već trećeg dana njušio je svježi znoj sa njenog vrata, dok se soba punila tromim vazduhom iz zaliva, a sunce otezalo da preskoči planine i obasja svijet u kom je napokon sve kako treba. Petog dana iznajmio je čamac i odvezli su se u Perast, dok su šestog otišli na otvoreno more, da bi Kumiko vidjela tu čudesnu plažu, koja je nekad davno, prije vode i asfaltiranog puta, važila za jedinu neiskvarenu uvalu na Jadranu. Iz uvale su, međutim, bili otjerani, glavonje, pištolji, debeli gliseri, pa su se vratili u tetkin pansion i vodili ljubav s tugom i snažno, sve dok sunce nije zašlo, dok oboje nisu pali od umora.

U rano poslijepodne dana sedmog, dok je Miloš nabavljao hranu za pansion, Ameri su se spakovali i nestali: bez najave, adrese ili oproštajnog pisma. Tetka je samo slegla ramenima, iznova prebrojala gomilicu dolara, i dala se na čišćenje ispražnjenih soba. Prije nego što će, manirom svog oca, nakratko potonuti u vino i vino, Miloš je tragao svugdje gdje se moglo: po primorju, Podgorici, Beogradu. Negdje na proljeće je obrijao bradu, navalio je na fakultet i uspio da zdimi na doktorat u Chicago. Znao je njeno ime, tijelo i miris - o, još kako je znao njen miris! - i da mora da da sve od sebe.

Godine koje su prošle napravile su od Kumiko samo tugaljivo sjećanje, uz koje, ovo može samo da se pretpostavi, Miloš ponekad sjetno masturbira. Žene, i sve ostalo čega je bio željan, promarširale su kroz njegov život u dovoljnoj mjeri da je, kada je jednog dana ugledao Kate, u redu za novi Almodóvarov film, mogao konačno da bude siguran da ono što ga goni nije glad, ni očaj, niti besmislena potreba za zaboravom (koga? čega?), već potraga za prostom i skupocjenom ljudskom srećom. Da je uspio da pronađe Kumiko, siguran je, završilo bi se to jako loše, baš kao što se upravo loše završava ljubav između Charlotte Gainsbourg i Boba Dylana, kojeg za ovu priliku igra Heath Ledger.

Dylan duva solo u svojoj najpoznatijoj pjesmi, kreće odjavna špica, Sonic Youth pjevaju I’m not there, I’m gone, i Kate se proteže u svom sjedištu, ushićena, vlažnih očiju, pogleda istog onakvog kakav mu je uputila nakon što su se muževni Marco i lijepa Alicia – u sudbonosnom Almodóvarovom filmu - pogledali pred kraj predstave u kojoj će ih sve, Marca i Aliciju, Miloša i Kate, iz košmara svakodnevice prenuti baletska predstava sa srećnim završetkom. Publika ustaje, poneko aplaudira, šuškaju zgužvane kese od kokica i Miloš se okreće po sali, ali nigdje nema Japanke u kratkoj crnoj haljini i sa mnogo šminke na licu. Naravno da je tako bolje, prostruji mu kroz glavu, i onda se i on pozdravlja sa Peteom i Amy.

Na krovu garaže, dok po hladnoći od koje bole vilice grabe prema automobilu, i dok se osvrću unaokolo, ali ne zato što misle da ih neko posmatra, već zato što je gotovo mističan, posebne pažnje vrijedan osjećaj držati se za ruke među krovovima jednog velikog, zimom izranjavljenog grada, Miloš hvata Kate oko struka, privlači je i prikiva svoj muški poljubac na njena nasmijana usta. Srećan ti rođendan, kaže, i odnekud se u njegovoj ruci stvara kutijica od tamnog drveta. Šta je ovo, hon, pita Kate, koja ipak voli iznenađenja, ali Miloš ne pušta ni glasa, već se prepušta trenutku u kom Kate podiže poklopac teške kutijice, ispod kojeg pokorno leži par bazaltno crnih fosila trilobita, sklupčanih u polukrug, sraslih uz svijetli krečnjak u kom su nastali, i starih, ovo Miloš kaže naglas, starih bar petsto miliona godina. Katein treperavi smijeh se rasprsne među krovovima, i ova priča bi time mogla da se završi.

Priča se, međutim, time ne završava. Pouzdano se zna da su njih dvoje, poslije male eksplozije sreće na krovu garaže, ušli u bijelu Hondu Civic, pustili grijanje i soundtrack filma I’m Not There, kupljen odmah po izlasku iz sale. Goin’ to Accapulco, razvlačili su Jim James & Calexico, baš dok je auto izbijao na prazni Lakeshore Drive, i dok je Kate, stisnutih usana, puštala bezglasne suze na svoj novi kaput, a Miloš nanovo krenuo da plovi širokim vodenim prostranstvima.

Parkiravši se pred stanom, Kate se pribranim glasom upitala da li spavaju Saša i Sophie, dok je Miloš, sasvim sigurno, bar na tren u svijest prizvao Camille, njeno toplo poprsje i oči boje kupina, moguće čak i njenog trapavog dečka, koji će već iste večeri zavući svoju neiskusnu ruku pod suknju u bojama crveno-zelenog tartana. Na kraju dana, sva je prilika, Kate i Miloš su zaspali zagrljeni, udova spletenih i sjajnih od znoja, poput para trilobita koji se pare spremno i brzo, kao da slute krečnjačku gromadu, postelju od krasa u kojoj će ostati punih pola milijarde godina.

Hey Mr Tambourine Man, izroni iz svoje trubadurske magle, zajebi vizije, žene i klasna raslojavanja, i ispjevaj mi, dok još imam snage da te slušam, baladu o djevojci imenom Kate, i o mladiću imenom Miloš. Oslikaj glasom, nazalnim i tvrdim, dane što se nižu poput kapi meda, deset prstiju u jednoj šaci, želju koja puni mjehove grudi, kikot i suze i kosti i malje. Onda spomeni i odrpanog klovna (mene, ovakvog, koji ovo pišem), umotanog u šarena, ustajala sukna, čežnju od koje mu porumeni koža, tugaljive darove na koje je spreman (Brown, koncert, Dylan - sve najbolje, draga), nemoć da se ćuti, nemoć da se priča, nemoć da se šminka sastruže sa lica.

----------------------------------------------------


Baba Maśa ili śjever je kriv za sve 
Ljubica Petrović

Kad god čujem ili pročitam u „crnoj hronici“ da je koga od pješaka, tuda po gradu, klepio auto, šjetim se babe Mašje, komšinice iz prizemlja. Eh, kakva je to kraljica bila. Kakav lik. Ako  nju prvu sretneš ujutro kad prag prekoračiš, dan ti počne kao da si dobio sedmicu na loto, čovječe. Sa osamdeset  i kusur, biti’ takav optimista i imati takvu volju za životom, pored svih mlinova što su te mljeli cio vijek, to može samo „ čeljade od posebnoga gvožđa skovano“, „ od posebnoga štofa skrojeno“. To samo „nedoder karakter“ može. A ona je bila n e d o d e r.

Penzionerka, Mašja! Tako je voljela da se predstavlja. Kao da je ono  p e n z i o n e r k a bila plemićka titula ili neko visoko naučno zvanje. Mislim da je za nju to bilo posebno značajno jer je govorilo o njenom materijalnom položaju.  Kolika god da je bila visina te penzije davala joj je osjećaj slobode i ekonomske nezavisnosti i svakome kazivala da penzionerka Mašja nije „izdržavano lice“:  „Ja sam za sebe zaradila“!

Često sam razmišljala, gledajući je sa balkona, dok grabi, brzim, sitnim, korakom šivaće mašine „singerice“, preko Maloga parka, pa ulicom, prema tržnici: „ Bože, đe stane u njeno mršavo, okopnjelo i ka’ pritka za pasulj,  tanko tijelo, onoliki duh, beskrajan i uzburkan ka’  Atlanski ocean?“ . A mozak joj je radio 300 na sat. Mozak mali ka’ kliker, u onoj njenoj suvonjavoj lobanji.  No, nije li i elektronski čip mali, pa u njega stanu hiljade- hiljada  informacija. Sve što se od Kulina- bana na ovamo dešavalo na ovim našim nesrećnim prostorima, bilo je zapisano u njenom kompjuteru, ispod crne heklane kape, koju je nosila i zimi i ljeti. Vjerujem da je u toj kapi i spavala. Nikad joj kosu nijesam viđela od kad je kapu na glavu metnula. A , kosu je odšjekla i crnu kapu, mjesto marame metnula, kad joj je umro najmlađi sin .     I  crne čarape.  I više ih nije sazula. No, da se ne shvatim pogrešno . Baba Mašja je bila čistunica ka’ i po jedna. Kad bi prošla kroz ulaz, ulaz bi cijeli dan mirisao na „Baby Merima“ đečji sapun. Taj miris i danas- dan ošjetim ponekad i obuzme me milina. Zasvrbi me nos i ka’ da čujem njen, ka’ jareći meket, isprekidani smijeh: „ Govno ti pod nos!“ 

**********

Od kad je ona otišla „na sretnji put“, u našem komšiluku, više ništa nije kao što je bilo. Nit’ ko sa kim zbori,  nit’  se ko sa kim zdravi. Svi se nekako okrenuli put sebe, uvukli se u sebe. Kao da nijesmo oni isti ljudi, kao da smo neki drugi. Svak se o svome jadu zabavio ili o veselju. Niko ni sa kim riječ da podijeli a kamo li što drugo. Ali, tako ti je to, u komšiluku kao i u porodici. Kad prođe onaj ko vas je držao na okupu, ko vas je vezivao, kad prođe roditelj, đeca „kud koji mili moji“. Ošjete slobodu pa, ka’ perlice sa pokidanoga đerdana,  svaka skakuće i kotrlja se na svoju bandu, te nit’ ih možeš pofatat, nit’ više nanizat. I smijeh je zamro, čini mi se. A i kad se đe čuje, ne zvoni onako veselo i jasko, ka’ kad se razbije o mramorni pod, kristalni servis za vino. Nekako je prazan i šupalj ka’ stara kanta ili izvještačen i histeričan ka’ u trbuhozborca.  Niko više ne šjedi na klupu ispred zgrade, na četres stepeni, za vrelih ljetnjih noći  i ka’ riba na suvom čeka dašak  freškoga zraka, da se, negđe pred zoru,  spušti s Morače.  Niko više ne izlazi u jedan po ponoći, zimi, kad zametne snijeg i pokrije travnjak iza zgrade . A baba Mašja izvede unučad  da se izgrudvaju i izmerače snijega, koji  je padao  u Titogradu svake prestupne godine. Jer, do jutra snijeg se istopi i pretvori se u sitnu poganu kišu. I kao da ga nije ni bilo. Šteta je bilo prespavat’  to grudvanje i toga snješka. Od đečinje cike, probudi se cio komšiluk, pa svi na snijeg. I veliko i malo. Onda, negđe pred zoru, svi kvasni do gole kože, glavačke u tople krevete. Šjutra ujutro  poneko i prispe i zakasni u školu: „ Neka ti baba Mašja napiše opravdanje!“

Kako moju babu nijesam imala; očevu majku nijesam ni zapamtila, a majčina je živjela u Srbiji i nijesmo se viđale, osim oko praznika ili školskog raspusta, imala sam samo babu Mašju. Moje djetinjstvo je prošlo uz nju, kao i djetinjstva polovine đece iz komšiluka. I prvi školski dani. Prve pjesmice i prva slova sricali smo uz nju. Bilo je to vrijeme  komunizma ili socijalizma, svejedno. I bivše nam, Socijalističke,  Federativne,  Domovine,  Jugoslavije: „  Majke svih naroda i narodnosti koji u njoj žive“. Vrijeme bratstva i jedinstva i Titovog: „Čuvajte bratstvo i jedinstvo, kao zjenicu oka svog!“  Pa, lijepo smo ga sačuvali!                         

„Druže Tito, mi ti se kunemo“, „ U tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka“, „Po šumama i gorama“:  to su bile pjesme kojima nas je ona učila.  A najmilija joj bješe :  „Mlada partizanka pušku nosila, mlada partizanka pjesmu pjeval“.  Tu smo pjesmu, sa posebnim apetitom, pjevali , dernjajući se do upale glasnih žica, do promuklosti. A ona bi, sa stisnutom pijesnicom na čelu i visoko podignutom glavom, marširala u mjestu i rasla, rasla... do slobode. I mi sa njim. 0na, okoreli komunjara i borac od četresprve.   O drugom svjetskom ratu nijesmo učili  iz udžbenika istorije, nego uživo, iz prve ruke, od babe Mašje. Znala je sve bitke: Sutjesku, Neretvu, Igmanski marš, desant  na Drvar,...  sve ofanzive . Zatim sve dane ustanka, sva zasijedanja AVNOJ-a i sve  istorijske datume, naizust.  Podsjećala nas je , sa šjetom, na dan kada je umro drug Tito. Kako smo svi plakali.  Kako smo, dugo godina kasnije, stajali u stavu mirno, na mjestu na kom smo se zatekli, na zvuk sirene, da bi odali poštu voljenom maršalu. Kakva su to vremena bila, majkoviću!                                                                         

Kako su godine prolazile a mi đeca odrastali, sve nam je milije bilo sresti je, jer ona je bila naš vremeplov. O svima nama je znala mnogo više nego mi sami. I kad se ko rodio, kad je kome nika’ prvi zubić, kad je ko progovorio, prohoda’...O prvim simpatijama i prvim ljubavnim sastancima da i ne govorim. Svi smo mi, negdje u njenom srcu i duši bili njena unučad.  Uživala je da se sa nama zori. Šćaše nas, o prvome, kad primi penziju, okupit’ da nas počasti. Poređa nas, jedno do drugoga, pa se ufatimo za ručice i kao mali vozić: ćuf, ćuf, ćuf....ulicama: Njegoševom, Hercegovačkom, pa Ulicom  Slobode. Na vrh Ulice Slobode, u poslastičarnicu kod ŠT Hamze, klepimo po kalap sarajlije ili baklave, ko voli slađe, popijemo po  boze ili krakera i nazad, istim putem.  Ili kupi po dvije tri limene kutije bombona: „Plavi 9“ i „505 sa crtom“ i podijeli nam da krcamo, dok nas zubi ne zabole. I sad mi zubi pišaju kad se šjetim njih.                                  

 **********

Gotovo svakog  jutra smo se srijetale nas dvije .Oko sedam. Ja na posa’  žurim da ne zakasnim, a ona na tržnicu, ka’ đak u školu, tačna. Po njoj si moga’ sat navit’, nebi omanuo više od dva-tri minuta, kam da pukne.

Srele smo se i onoga, za nju, sudnjega dana. Bješe subota. Jutro poodmaklo. Pozna jesen. Fijukao  je, s kanjona moračkoga, maniti podgorički  šjever. Meo je ulice, kotrljao smeće, kovitlao ga po ćoškovima i kunetama.  Lećele su nailon- kese na sve strane, visoko put nebe.  Onako napuvane i isfašane, sa naglim trzajima u kretanju, ličile su na najezdu meduza u toploj morskoj vodi, u plićaku sutomorske plaže. Nijedan mu kapot, ni jedno dugme, ni jedna kapa ili šešir nijesu mogli odoljeti. Trgao je, sa štipavica, robu koja se sušila po balkonima i terasama. Što taj potkači, ojde niz Moraču, strva mu se ne viđe. Ali, šjever je ,vele, gospodin. Kuda on profuja, tu je čisto ka’ suza, kao sterilisano. Tu nema više ni virusa, ni bakterija,  ni  ostale boleštine. On isfrega i nos i pluća, ka’ fregaća četka tavan. Istrese i preprostre, kao perjanu posteljinu i mozak i glavu.

Stojale smo, nas dvije, ispod nastrješnice ispred ulaza. Nikako da iskoračimo u tu furiju od šjeverine.

„Što je, baba Mašje, prispala  si jutros?“

„Nijesam prispala, grlice moja, no su me godine pretekle, no mi se šjever u koštanu srž  uvrza. Trebala mi je cijela ura dok sam moje stare kosti po krevetu pokupila, pa dok sam ih sastavila, pa rasklimala. E, onda sam jedva do klozeta doklecala. Dok sam se umivala, nijesam znala klepeću li mi bolje koljena ili đavolja vilica od vještačkoga kaučuka. Trebala mi je još  ura posla, da se u ’aljine i kapot uđenem. Pa u puste crevlje...Sve mi se nešto činji da je doša’ đavo po svoje.“

„Neka, ne pričaj tako. Nema to veze sa godinama. Evo, ja na primjer... tri puta sam mlađa od tebe a danas nebih iz kuće mrdnula, po ovome kijametu, da nije moj red za trgovinu. Napravili smo u  kući raspored  ko kad ide u trgovinu ,da se nebi svađali oko toga, pa mene zapalo jutros. No, da te pitam.  Čuste li za ovu tragediju što se dogodila jutros? Odnosno noćas , no smo tek jutros saznali?“

„ Kakvu tragediju, o čemu zboriš? Kome je to pukla pogibija jutros?“

„ Onoj Persi! Onoj samici iz trećega ulaza! Skočila je noćas  sa balkona! Sa četvrtoga sprata!“

„Kako skočila, crna drugo...?“

„Lijepo, skočila! Namrtvo! Našli su je jutros radnici mljekare, kad su donijeli mlijeko za  „Market“, u travnjak iza zgrade. Mora da je neka velika muka naćerala na to. Nije lako sebi oduzeti  život.“

„Lako je, lako. Teže je živjet s mukom... I njezinom i mojom. Ah, što učinje, kukavica , đe se obruka pod stare dane... Šjever, šjever je svemu kriv. Prokleti šjever. Nebi ona to... No čeljade pomanita na ovu šjeverinu.  Živci mu uzavru, digne ga zduva, čini mu se da može lećet ka ’tica.    E , crna Persa, što učinje, misliš li da je mene lakše!“

„Može bit’ da je zbog šjevera, ali ako mene pitaš tu mora da ima još nešto. Možda bolest... a sama.. Ko će je pridržat  kad zaboluje. Kad nemaš svoje familije, svi ostali su ti daleko.“

„Pravo veliš... Bolest, bolest... Njena rana neprebolna... Njen Savo. Momčić od dvades i dvije  godina. Neženjen, mrčko. Od njega joj ništa ne osta do šaka kosti. I nečesova gvožđurija od medalja. Za hrabrost, vele. A što će joj medalja, kakva joj vajda od nje ? Da je privije na grudi umjesto sina jedinca, može li? On i moj nesrećnik Jovan zajedno su  devedesetprve ili druge, ne znam više ni sama, u ono sramotno vrijeme, na Dubrovnik jurišali. Pa se moj vrnuo, a njenoga su u skrinju donijeli. Otad se nije mogla razabrat, koliko od jada i tuge za njim, toliko od sramote kuđ je odio. No đe joj ne prepuče stce no pamet, iskopanici.   Mora, mora da je to od ovoga šjevera. Mi smo po šjeveru i moga, mrčo, Jovana, našli na parking kod kontejnjera. Ukočenoga. Okinulo ga srce.  Vala, ni on nije moga preboljet svoju bruku, no se poda kocki i piću. Zna je po neđelju dana u dom da ne dodi, pa braća ojdi da ga traže. I skonča je ka’ pas, pored kontejnjera za smeće,  sam bez igđe ikoga da mu glavu prifati. Kuku mene! A lijepo sam mu zborila : „Ne idi sine, đavolji je to posa’. Ne pristaje tebe iz partizanske familije da ideš u osvajački rat“. „Nije to osvajački rat, to je rat za mir. To je državna politika“. „Kakva država- takva  politika. Propala i jedna i druga.  No ti šjedi doma ako mene pitaš“. „Ne mogu, stara, svi su moji drugovi otišli. Proglasiće me izdajnikom. Neće mi ostanka u Podgoricu bit’, ni u Crnu Goru. No, da idem na Dubrovnik ili da bježim u inostranstvo“. „ Ne u inostranstvo!“, vrisnuh ja.  Bojala sam se da ga više nikad neću viđet. A što ga ne puštih, bestija, danas bi mi, može bit’, živ bio!“                                                                              

Uz priču produžismo do „Marketa“. Tamo uzesmo po korpu i u trgovinu, svaka na svoju stranu. Ne prođe dugo kad čuh kao neku raspravu iz pravca blagajne. Pogledam, a baba Mašja se nešto prepire i gurka sa  nekim đetićem koji stajaše kraj nje. Priđoh da joj se nađem, mada je u „Marketu“ svi znaju, no ovaj đetić bješe,  izgleda,novajlija. Pitam ima li problema, a đetić mi odgovara:

„Ima, no što no ima! Baba je kleptomanka! Klepila je čokoladicu. Eto joj  je u džep od kaputa. Ja je pitam, kad je krenula s’ kase, jeli što zaboravila.  Ona veli da nije i da je uzela sve što joj treba.  „Znam, znam, da si uzela, no si zaboravila da platiš!“, kažem joj, a ona neće da prizna ni za živu glavu!“

Ja se razljutih:

               „ Nije ona za tebe baba, nego gospođa, balavče. I ništa ona nije klepila, pazi što pričaš.  Ja je                                                                                                                                      

               poznajem cijeloga života i znam da je laž to što si kaza’. I povuci riječ ili ćeš samnom imat’  posla!“                       

Baba Mašja, pocrnjela, sva se trese. Čini mi se da čujem kako joj kosti jedna u drugu udaraju i čekam, svaki čas, da se prospu po cimentu, tu pored kase. Ali ona skupi snagu, malo se poispravi i kreštavim glasom vrisnu: 

„Ti mene da nazoveš lopužicom, nikogoviću, pogani. Znaš li ti ko sam ja? Ja sam penzionerka,  mene nije nužda da kradem. Nemoj da te klepim ovom korpom, fukaro. Evo ti tvoja posrana čokolada!“ , pa zamahnu korpom put onoga momka. Poleće korpa, a s’ njom poleće i čokolada. Onda se okrenu meni, očiju punih suza i slomljenim glasom prozbori:„A, šćela sam da je platim, obraza mi...života mi Ivovoga... danas mu je rođendan. To sam njemu kupila. I okle se nađe u đžep...? Bruka...! Bruka...!“ i izleće iz „Marketa“, onako mršava i laka ka’ pero, ka’ da je šjever ponese.

I sve se zbi u po’ minuta, čini mi se. Svirnuše kola, ču se škripa kočnica. Ja se okrenuh i potrčah... I viđeh.  Klepi  je auto. „Stojadin“, zeleni. Ona pade na asvalt. Groma ne ču.

Brzo li se narod okupi, gospode Bože. Maloprije, nigđe nikoga ne bi. Đe su se krili na ovu šjeverinu? Okle su vireli, kad tako brzo iskočiše ?  Kokodaču ka kokoši, svi u glas. Svako priča svoju verziju i svi su viđeli rođenim očima. Ja ne prilazim. Vidim koja je ura.  Jasno mi da baba Mašja više nije ovđe, no da je otišla.   I da ta paperjasta gužvica, koja liči na goluždravo tiće kad ispane iz gnijezda,  nije ona.    

 I ne bi mi ža’ baba Mašje.  Naposljetku, svi smo smrtni a njena je šterika, eto, dogorela. Ža’ mi bi, u momenat, onoga siromaha što ju je klepio. Čo’ek čupa rukama kosu i čelom udara po krovu od „stojadina“ i jauče: „Nijesam kriv, ona je sama nalećela,nijesam kriv...“ I ja znam da nije, viđela sam rođenim očima. Samo nijesam znala da se „stojadini“ još voze kod nas.

Dođe i policija. Narod se razmače da prođu.

             „Ima li očevidaca?“ pita policajac.

Nastade tajac. „Svi junaci nikom ponikoše“ ...Kud se đedoše oni što su do maloprije sve znali i sve viđeli do u milimetar?       

              „ Ima! Ja sam očevidac!“, prozborih suvoga grla. Nijesam čula svoj sopstveni glas. A i da sam ga čula nebih ga poznala.

U taj čas ošjetih ka da se nešto otkide iz mene. Iz srca, iz grudi, iz stomaka. I shvatih da sa baba Mašjom u  nepovrat ojde i dio mene. Ojde moje bezbrižno djetinjstvo. Odlepršaše crvene pionirske marame i plave pionirske kapice sa crvenom petokrakom zvijezdom. I Titove štafete, Dani mladosti, sletovi, prvomajske parade... I shvatih strašnu istinu da nema više one zemlje u kojoj sam se rodila, ni onoga grada u kojemu sam odrasla. Da je sve to nestalo, a ja se nijesam ni pomjerila iz moje ulice.  Odjednom se osjetih strašno starom, a jedna suza mi se skotrlja niz obraz:                                        

              „Putuj, baba Mašje! Slava ti! Šjever je kriv za sve!“


Krhotine 
Radno Savić

Penzioner Predrag Martinović je gledao Loto i prekrižio treći broj od šest izvučenih. Nije uplatio listić za ovo kolo, ali bi na požutjeloj stranici dnevnih novina prije emisije napisao sedam brojeva. Da je imao novac za uplatu, to bi bila kombinacija koju bi odigrao. Radovalo ga je što u poslednjih nekoliko godina nije dobio ništa, što je samo potvrđivalo njegovu tezu da Loto igraju promašeni ljudi.           

      Dok mu je žena bila živa nije pratio igre na sreću, iako ih je ona voljela. Sjećao se njihovih malih i dragih svađa oko toga šta će gledati na televiziji. Tada joj je rijetko popuštao i možda baš zbog toga sada sve češće pratio one emisije koje bi bile njen izbor.

      Ljeto je bilo u vazduhu. Nečiji mladi glasovi su ulazili kroz poluotvoren prozor i razbijali se o prazne zidove njegovog stana. Živio je u montažnoj kućici u dobrotskom naselju Kamp. Ono je čitavo bilo izgrađeno neposredno nakon zemljotresa 1979-e godine i osnovna namjena mu je bila zbrinjavanje ugroženih. Nakon više od trideset godina, i dalje je bilo jedini dom za ljude koji su se u njemu rađali, živjeli i umirali. Zvučna izolacija nije bila dobra i često je mogao da čuje komšije kako razgovaraju. To mu nije smetalo, jer u samoći starosti, jedino čega se plašio bila je tišina.

      Predrag Martinović je imao dijete, ali je mogao i da ga nema. Ćerka Sanja je vodila nesrećan život u Novom Sadu. Oboje su znali da je u tome bilo njegove krivice. U djetinjstvu je bila jako vezana za njega, ali kako su godine prolazile tako se i njihov odnos prirodno mijenjao. Predrag promjenu nije tumačio kao sastavni dio odrastanja, već kao nepoštovanje. Kada je dobila stipendiju za studije u Rimu, nešto za šta se spremala gotovo tri godine, kao uslov se tražila i saglasnost roditelja. Predrag je odbio da potpiše dokument koji bi joj omogućio odlazak zato što je ispravno procijenio da je to bio jedini način da povrati kontrolu. Očekivao je da će ova odluka pokazati ko je gazda u kući i slomiti njen otpor. To se zaista i desilo, ali pored otpora, uništio je i slomio mnogo više. Njegova ćerka je postala ćudljiva i poslušna, povodljiva i nesamostalna, mokra glina koju je svako mogao da oblikuje, ali koju vrijeme nije učvršćivalo. Dva propala braka kasnije, Sanja je živjela u Novom Sadu sa oženjenim čovjekom koji joj je prije par godina obećao da će se razvesti od žene, iako to još nije uradio. Predrag je držao njenu sliku na komodi. Na slici je bila zamišljena i djelovala ranjivo. Izgledalo je kao da čeka da je neko zagrli i kaže joj da će sve, jednog dana, biti u redu. Iako čvrst, bilo mu je teško da joj uzvrati pogled.

      U trenutku kada je otvorio frižider kako bi spremio večeru, prozorsko staklo se razlomilo u paramparčad. Jedan komad ga je okrznuo po čelu i mogao je da osjeti tečnu toplinu na svom obrazu. U centru sobe, televizor je svojim neonskim zračenjem osvjetljavao nečiju fudbalsku loptu.

      Prešao je rukom preko lica i opipao posjekotinu iznad desne obrve. Pod prstima je mogao da osjeti da rana nije duboka, ali znao je da će uporno krvariti. Iz otvorenog frižidera je odmah izvadio domaću lozu, natopio papirni ubrus alkoholom i pritisnuo ranu. Bol je bila snažna i potpuno ga razbudila. Sa krvavim licem i rukom koja je pritiskala posjekotinu, prišao je prozoru. Tepih pod njegovim nogama je bio prekriven sitnim kristalima koji su pucketali kao tanak led dok je hodao po njima. Polomljeno staklo je imalo nepravilne i oštre konture papira izrezanog dječijim makazama. Oprezno je otvorio prozor sa koga se još jedan komad stakla odlomio i pridružio hrpi na podu. Parking, obično pun djece, bio je potpuno prazan.

      'Komšija, da li ste dobro?', čuo je glas mladog čovjeka koga je sretao svakog dana, ali koji mu se nikada nije javljao.

      'Jesam, jesam... samo mala posjekotina.' I dalje je pogledom ispitivao parking, ali nigdje nije bilo čak ni nagovještaja pokreta.

      'Divljaci', reče čovjek. Glasovi su se množili. Čuo je svoje ime u različitim rečenicama, rasuti glasovi na rasutim licima, a ta lica kao da su pripadala jednom tijelu, radoznaloj, nervoznoj i bezuboj hidri.

      'Hej!' viknu Predrag i nadjača buku. Parking sa olupinom izgorelog Juga, potokom kanalizacije u ćošku i zidom ispisanim grafitima mu je odgovorio tišinom.

      'Izađi, neću ti ništa! Vidim te odavde!', reče Predrag nikome. I dalje se ništa nije dešavalo, osim što se čulo otvaranje prozora komšija.

      'Kažem ti da te vidim odavde!', slagao je još jednom, jer i dalje nije vidio ništa. Iza obližnje trafostanice pojavila se polovina Juventusovog dječijeg dresa i brzo vratila nazad. Predrag se vratio u prostoriju i isključio svjetlo.

      'Jedan. Sedam. Petnaest. Osamnaest. Dvadeset. Dvadeset sedam. Trideset devet.'

      Čovjek obučen u zečiji kostim je plesao, iako nije bilo muzike. Publika je aplaudirala tiketu uplaćenom u Nikšiću. Kamera je zumirala par pohlepnih penzionera koji su stiskali svoje ulaznice i čekali nagradnu igru u studiju. Opipljiva glad u njihovim očima, vene na čelu i pohabani, iznošeni i sivi kaputi. 'Promašeni ljudi', pomisli Predrag. Nakon toga je obuo cipele i promijenio ubrus.

      Juventusov dres je u međuvremenu dobio drugu polovinu. Par trenutaka kasnije, dobio je ruke, noge i lice dječaka kome nije bilo više od dvanaest godina. Predrag je izašao iz stana i krenuo prema djetetu. Prošao je kroz zajedničko dvorište montažnih kuća. Ljudi su sjedili na plastičnim stolicama, igrali karte i pričali. Kada bi prošao pored njih, pogled na njegovo krvavo lice bi prekidao razgovor. Imao je utisak da za sobom vuče plašt tišine i osjećao poglede smežuranih i paralizovanih starica razbacanih po prozorima montažnog naselja.

      Preskočio je smradan potok prekriven žabokrečinom. Ispred njega grafit i nečiji potpisi: Cuca, Aco, Jovo, Saša, 25. 11. 2006. Uske stepenice i ljudi koji se sklanjaju. Dječak ga je ugledao i potrčao iza trafostanice.

      'Vrati se!', viknuo je starac. Odjednom se začuo žamor i komešanje. Djeca koju nije mogao da vidi su se prepirala. Nečiji glas je nadjačao ostale i rekao: 'Ne zanima me uopšte, ni najmanje me ne zanima, ako se lopta probila kupićeš mi novu, inače ću da te tučem svaki dan dok mi je ne doneseš'. Ubrzo su ga drugovi izgurali na parking. Dječak je pokušao da se vrati u sigurnost sijenke, ali nečije ruke su ga opet vratile nazad. Te male i zle dječije ruke podsjetiše Predraga na podmukle oči starica koje su pratile njegove korake.

      'Ja to nisam uradio!', reče dječak plačnim glasom. Dođi do mene, rekao je starac. Žena koju nikada ranije nije vidio je pušila cigaretu na vrhu stepeništa i posmatrala prizor. Bila je mršava, gotovo koščata, i nosila crninu. Ja to nisam uradio, i dalje je ponavljao dječak, samo ti dođi ovamo, rekao je starac. To je Markov mali, reče žena. Dođi do mene, ponovi starac. Dječak je plakao. Dođi do njega jer ne želiš da ti ja dođem, reče žena glasom punim mržnje, iako joj se niko nije obratio. Par puta je otegnuto jauknuo, a svaki njegov jauk propratio bi glasan smijeh dječaka iza trafostanice. Prilazio je sporo, korak po korak, prikovan pogledima drugova koji ga nisu zaštitili i koščate žene na vrhu stepeništa. Starac ga uze za ruku i reče: idemo do mog stana, postoji jedan prozor koji želim da ti pokažem.

      Dječak je koračao kao u bunilu. Stvarnost je bila isprekidana i razlomljena. Osjećao je nečiju hladnu ruku u svojoj i znao da dolazi kazna i bol. Slijedilo je poniženje prolaska kroz špalir komšija, razbacane riječi i kratke uvrede. Isti otac, rekla je jedna glava hidre i uvukla nazad svoj račvasti jezik. Nakon toga tišina. Djetinjstvo je bilo završeno, slomljeno i uniženo. Dolazio je novi svijet i novi život, onaj u kome su živjeli odrasli zato što nisu znali za bolji. Bio je suviše mali da bi umio da iskaže ovu promjenu, ali je osjećao duboko u sebi.

      'Pazi na staklo', rekao mu je Predrag kada su ušli u stan. Istresao je prekrivač sa stolice i sjeo dječaka koji je jecao za sto. Prozor je bio iza dječakovih leđa, a ispred, u staklenom moru, posmatrala ga je lopta obasjana slikama sa televizije. Starac sjede nasuprot njemu. Plakao je i dalje, ali sve slabije i slabije. Kada je podigao pogled primjetio je da ga starac netremice posmatra. Tanke i isprepletane pruge skorušene krvi prekrivale su njegov desni obraz. Starčeve oči su bile sive i mutne, a lice strogo. Nakon beskrajno duge tišine u kojoj su se posmatrali, starac reče:

'Sok od šipka ili kisela voda? '

Dječak je ćutao.

'Sok od šipka ili kisela voda, pitam? '

'Sok od šipka', reče dječak.

Starac otvori frižider gazeći preko slomljenog stakla. Dok je pravio sok upita ga: 'Kako se zoveš? '

'Ivan Radulović. '

'Pa, Ivane Raduloviću', reče Predrag i spusti sok na sto, 'imaš dobar šut. Pogoditi prozor iz te daljine zahtjeva preciznost, talenat i bezobrazluk.'

'Ali nisam namjerno! '

'Onda samo preciznost i talenat. Kakav si fudbaler?', reče starac.

Umjesto da mu odgovori dječak reče: 'Hoćete li reći mojim roditeljima? Ja bih ako ikako može da im ne kažete.'

'Reći ću im sigurno, a možda ću te izvući za uši kao bonus. Znaš li kako se koristi usisivač?'

'Ne znam. '

'Plašim se da to nije odgovor koji sam očekivao. Svakako popij sok. Ako se na kraju sve završi loše, neka ti bar stomak bude pun. To se zove: iskoristiti trenutak. '

Dok je starac otišao u sobu da donese usisivač, dječak je pogledom ispitivao prostoriju. Zidovi su bili prazni i gotovo da nije bilo nijednog predmeta na policama. Drveni sto, frižider, kauč, komoda sa televizorom, par fotografija, škafa i šporet. Zid je bio obasjan crvenim i plavim odsjajima sa ekrana, napolju je već padao mrak.

'Prvo ću ja da pokupim ove veće komade nakon čega ćemo, u cilju izbjegavanja bola, da te naučimo kako se koristi usisivač'.

Starac je uzeo veliki lavor i pažljivo kupio krhotine sa prozora i poda. Stvarnost se ogledala u komadima stakla. Slika čovjeka sa televizije, prazan plafon, luster, lice starca, lice dječaka, lice starca i na kraju plastična stvarnost lavora. Svaki komad je imao drugo ponavljanje i izdvajao nešto novo iz stvarnosti. Bez onoga što se moglo odraziti, na dnu posude, to je bila samo gomila oštrog i bezbojnog stakla.

'Dođi ovamo.'

Dječak nevoljno ustade dok je buka usisivača zaglušivala riječi. Starac mu pruži plastično crijevo i par trenutaka kasnije začu se krckanje srče. Pokazivao je rukom na krzava ostrva. Nestajala su nepovratno ostavljajući ispod sebe latice karanfila nacrtanog na tepihu.

'To je početak', reče starac i isključi usisivač. 'Radom smo izbjegli povlačenje za uši. Sada je ostalo da vidimo ko će platiti prozor. '

Dječaku se oči opet napuniše suzama: 'Moji baš i nemaju para. '

'Nemam ih ni ja. I šta ćemo sada? Zima dolazi. Biće mi hladno. '

Ivan nije rekao ništa. Par trenutaka ranije je djelovalo da će se izvući, da će uraditi šta starac želi da uradi i da će ga ovaj pustiti da ode. Sada je shvatio da se u svijetu odraslih greške plaćaju i nije bilo važno da li on može da ih plati ili ne. Oni će ga natjerati da plati, na ovaj ili onaj način, jer sve dok je čovjek živ, uvjek postoji nešto što može da mu se oduzme. Pomislio je na koščatu ženu na vrhu stepenica. Ona ne oprašta i ne dozvoljava da se bilo šta zaboravi. Ona sve posmatra i sve vidi. Njeno lice je presvučeno preko lica drugih, a njena koža je prozirna kao staklo koje je slomio.

Starac je posmatrao dječaka. Djelovao je iskreno uplašen i tek se sada sjetio pojedinih riječi koje su dobacivale komšije dok su išli do stana. 'Isti otac', 'propalica... lopov...', 'čitava porodica', ponavljao je hor. Dječak je imao svoju priču, baš kao što je i on imao svoju. Za Predraga koji se poslednjih par godina budio samo kako bi ponovio jedan isti dan, svaka promjena je bila promjena na bolje. Za dječaka, to nije moralo da bude istina.

'Znaš, nisu svi ljudi zli. ', rekao je starac.

Natopio je još jedan ubrus rakijom i počeo da čisti obraz. Otišao je do ogledala i vidio da je ispod novog ožiljka postojao jedan još stariji. Učio je Sanju da pliva i povrijedio se kada je zaronio. Dodirnuo ga je vrhovima prstiju i odjednom shvatio koliko mu je njegovo sopstveno lice bilo strano. Bilo je previše mesa i nabora pod prstima, previše ostataka prošlih događaja, a ti događaji više nisu bili ni važni. Lice je bilo kožna Brajeva azbuka, sve što je osjećao bila je samoća.

Jedna suza je kanula na sto. Dječak je i dalje bio potresen, iako se trudio da djeluje mirno. Predrag je želio da Ivan ostane što duže sa njim, ali jedini način da mu zaista pomogne je bio da ga pusti da ode i ne traži ništa zauzvrat. Novim ožiljcima nisu pristajale greške starih.

'Mislim da smo jedan drugom rekli sve što sto imali za danas. Možeš da ideš, ali ako se ovo još jednom ponovi, Ivane Raduloviću, naš razgovor će biti drugačiji.'

Dječak ga je gledao u nevjerici. Oprezno je ustao i uzeo loptu. Nije bila probijena, već samo posuta staklenom prašinom koja se presijavala. Vrata su bila otvorena i on se uputi ka njima.

'Ja sada idem.', rekao je prosto i izašao.

Ostani, reklo je nešto u starcu, duboko i očajno. Ostani sa mnom.

      'Zbogom', rekao je i zatvorio vrata.


Zapaljena trola 
Gordana Smuđa

Upravo sam propustio jednu vožnju u zapaljenoj troli. Kada je požar počeo da se širi po trolejbusu punom ljudi, bio sam podalje. Hodao. Čak i kada benzin poskupi, vozikamo se nemilice okolo. Noge nam uskoro neće biti potrebne. Možda samo jedna. Za gas.

Pomalo sam zaboravio funkcije svojih delova tela. Izgleda mi da sada glavu koristim za kapu, a nogu za čizmu. I to mi se ne dopada.

Bio bih srećan da mogu da unapred znam da je i sutra podjednako glupavo kao što je danas glupo, i kao što je glupavo bilo juče. Jer ja ne lažem sebe do besvesti.

Moje telo je savršeno. I moje ruke su ogromne. Moji bicepsi mogu da zapulsiraju sa vetrom ako ja to poželim. Dovoljno je samo da stegnem triceps ili bilo koji drugi svoj savršeno razvijeni mišić. Svakog trenutka sam posvećen svom telu. Snaga je perpetuum mobile. Niko mi je nikada nije dao. A, radio sam na njoj ceo svoj život. Što više vežbam, snažniji sam. Kako postajem snažniji, u stanju sam da sve više vežbam.

Kada sam bio mali, imao sam strah od lopte. Ogroman. Uvek sam se sklanjao sa gola kada bi neko šutirao na gol. Ako bi me postavili za golmana, stajao bih između stativa i molio Boga da me lopta ne pogodi u glavu. Bio sam lošiji u fudbalu od svih devojčica. Možda je delimičan razlog tome bio i taj što me fudbal nikada nije zanimao. Nikada u životu nisam pogledao fudbalsku utakmicu i nije mi žao zbog toga. Strah od lopte me je uvek paralisao na terenu.

Kasnije, kada sam ušao u ring, ničega se nisam bojao. Izlazili su pred mene muškarci veliki kao kuća, kockasti kao kocka šećera i jaki kao zemlja. Nikada me nisu uplašili. Uplašio me je svako ko šutira loptu na gol. Ili je samo šutira, tada kada sam ja blizu. U svojim snovima sam ponekad gledao kako užarene lopte lete ogromnom brzinom ka mojoj glavi. Često sam se budio tren pre nego što me lopta dotakne. Budio sam se sa slikom lopte koja gori tačno ispred mog lica, ispred mojih očiju. Uplakan. Plačem samo u snu. Ali se isplačem toliko da ne moram da plačem budan. Nisam od onih muškaraca koji se boje priznati da plaču. Kada sam bio dečak, plakao sam vrlo često. Skoro svaki put kada mi je nešto bilo tužno, plakao sam bez ikakvog objašnjenja. Često sam plakao zbog velikih stvari koje se dešavaju izvan moje moći. Plakao sam zbog stvari koje ne poznajem, zbog stvari koje želim da upoznam i onih koje nikada neću upoznati.

I zaista se nikada nisam toga stideo. Kao ni straha od lopte. Jer ja sam bokser. Jak sam. Imam pravo da budem iskren. Pre svega prema sebi. Pre svega prema svojim emocijama koje delim sa prijateljima i neprijateljima, zatim sa ljudima u ringu. Ne udaram ljude kada me iznerviraju. Retko me i nerviraju. Udaram kad sudija kaže da je meč počeo. Moja majka nikada nije razumela moj plač. Ona, recimo, nikada nije plakala. Bar ne tako da bih je ja mogao videti. Mislim da nije plakala ni kada je otac umro, a ja imao tri godine. I nju, a ona mene. Nikada nije želela da prizna da bi bila tužna ako bih ja umro. Rekla mi je da bi umrla samo kada bih je ostavio. I ja je nikada nisam ostavio.

Hodam, ne vozim se gradskim prevozom, ponekad uključim automobil, taksistima ne verujem. I kada je trola gorela ispred Beograđanke, poželeo sam da spasem nekoga, ali svi su bili spašeni, pa sam nastavio da hodam ulicom polako, ne zadržavajući se ispred izloga i ne gledajući devojke u prolazu. Dok sam se udaljavao od trole, poželeo sam ne samo da spasim nekoga u njoj, već i da sam budem unutra. Da budem žrtva. Da se zapalim spašavajući druge. Da se oslobodim obaveza prema drugima. Jednom zauvek.

Sa obe strane ulice kreću se automobili koji me neće udariti jer nisam te sreće. Pustiće me vozači da pređem ulicu na pešačkom ispred zgrade Vlade RS, iako im to nije navika. Tlo zgodno za samoubistvo iz nehata. Ali, ne i moje. Uostalom, ulice prelazim na obeleženim mestima za to, isključivo kada se uključi zeleno svetlo, isključivo nakon što pogledam levo i desno na put. Čak i kada utonem u svoje misli kao sad, makar bio toliko zanesen da tek na pola pešačkog prelaza shvatim da sam već stupio nogom na kolovoz.

I tada sam ugledao loptu kako iz pravca zgrade Vlade RS leti meni u lice. Ne užarena, već prava fudbalska lopta. Bez mogućnosti da se pomerim sa mesta, gledao sam loptu koja ide ka mom licu. U drugom planu sam video crveno svetlo na semaforu. Taj trenutak je trajao. Lopta me je paralisala kao i obično i ja sam samo stajao na putu kojim su jurili automobili pravo u mene.


Pacovi sanjari 
Srđan Srdić

Štakori žderu sve što se uopće može žderati. Čovjek ne jede ništa što i štakori ne bi jeli. No, ni time nisu zadovoljeni, pa čak i najprljaviji otpaci i izmetine ljudskih domaćinstava kao i trule strvine, predstavljaju za njih pravu poslasticu. Poznati su i nemili slučajevi, da su štakori nagrizli i živu malu djecu.

 

Alfred Edmund Brehm

            Pacovi mogu biti prenosioci ljudskih parazita, posebno u velikim gradovima.

 

Vikipedija

            Mali Laki je mislio o sebi kao o čistom instinktu: Niko nije kao ja. Ni sam gradonačelnik. Čak ni on. Tako je mislio. Niko. Pozdravljali su ga ispred zgrade opštine. Neki bi potrčali. Parada osmeha na sunčanom gradskom trgu. Neki su zapinjali. Mali Laki, sa rukom na šlicu, osunčana fasada opštinske zgrade. Mali Laki, sa istom rukom u rukama snishodljivih sugrađana. Naš Laki. Posrćućih sugrađana. Trom, a pokretan, metak obložen salom. Dobar dan, Predsedniče. Kako su vaši? Ruke u džepovima skupog kaputa. Svi ste vi moji. Predsednik Odbora za rodnu ravnopravnost. Spuštene pantalone. Ponovo ruka, u časovima dokolice, zaglavljena između smežuranih butina. Predsednik. Dok sedi na ivici starog stola od teškog drveta. Unikatan umetnički rad. Porudžbina Partije, početak sedamdesetih godina, prošli vek. Melanholični pogled Predsednika. Štikle i čarape sugrađanki. Snovi Predsednika dok onaniše u kancelariji Odbora za rodnu ravnopravnost. Svi ste vi moji. Čist instinkt. Telefon. Mislim da je Vaša žena, Predsedniče. Sekretarica. Ta krava. Na sastanku sam. Kravo. Pogled sa vrhova Opštine na dekolte mlade majke. Kravo. Maramica na preznojanom vratu. Debelom vratu. Vlažna maramica. Na potiljku. I između nogu. Četiri popodne. Divan dan za demokratiju. Institucije su na usluzi. Doviđenja, Predsedniče. Jebi se. Ako pozove Vaša žena? Jebite se. Svi vi.

            Ka hotelu. Piša mi se. Tamo nema nikog. Italijanski lovci, naftaši, lokalni zajebanti, svi su otišli. Dobar, prazan hotel. Dobar, prazan grad. Dobar dan, Predsedniče, gotovo za danas? Susret sa razdraganim biračima. Pusti me. Piša mi se. Puši ga. Dobro su radili ranije. Livnica u ravnici, direktori sa vizijom hotela na trgu. Dobar hotel. Bazen, sauna, snek-bar. Ispišao bih se u bazen. Da radi. Dobar, mrtav hotel. Piša mi se. Hotel koji se ruši. Duhovi. Duhovi samoupravljanja. Predsednik. Moderan, profilisan, savremen. Sa laptopom u ruci. I nekim papirima. Fasciklama. Sitne oči, ucrtane na ogromnoj lobanji. Telefon. Telefoni. U svakom džepu kaputa. Uredna poslovnost hoda. Halo! Dobar dan. Da, recite. Nikakav problem, biće onako kako sam obećao. Mediji su zabeležili. Bavimo se javnim poslom, gospođo. Pod lupom smo javnosti, gospođo. Znate koliko vredi moja reč, gospođo. Mislite da bi glasali za mene dvadeset godina da nije tako, gospođo? Samo jedno znajte, gospođo, ovo nije Divlji Zapad, a ja nisam šerif, gospođo. Svi mi. Lupa javnosti, od nje se ne možemo sakriti. Rodna ravnopravnost. Svi znaju ko sam ja. A ja sam taj koji jesam. Javnost, gospođo. Javnost.

 

            Pred hotelom. Hotel u magli. Niko ne razbija led po gradu. Slomljene noge. Kukovi. Razbijene glave. Plava, metalna tabla: veliko slovo A. Niko ne skida nevažeće table po gradu. Niko nema vremena. Svi imaju vremena. Izobilje vremena. Grad izobilja. Hotel. Dvesta metara od zgrade opštine. Predsednik je pažljivo hodao. Nije se našao u neprilikama koje izaziva pad.

            Mrak na recepciji. Mutna tišina. Električne instalacije krckaju. Noćni čuvar hotela. On je i dnevni čuvar. Tu živi. Rekli su mu da ostane koliko želi. Može i sa porodicom. To neka mu bude plata. Učiteljica. Ivana, kako glasi tvoja adresa? Humani karakter vlasti. Predsednik je dozvolio da ostanete u hotelu? Lepo od njega što brine. Dopada ti se tamo? Električne instalacije. Uglavnom izgorele. Uglavnom nema grejanja. Telefoni ne rade. Bazen ne radi. Pristojan hotel. Za parove sa malom decom. Ne, učiteljice, nemamo kupatilo. Bazen ne radi. Trebalo bi da budete zahvalni Ivana, na svemu što je Predsednik uradio za vas. Teška su vremena. Teško se živi. Neki ljudi nemaju šta da jedu. Pitaj tatu. Noćni čuvar gleda u pod. Dobro veče, Predsedniče. Hotel u magli. Prljavi izlozi hotelskog bara. Noćni čuvar skreće pogled. Debele, pletene čarape. I papuče za plažu. Jugoplastika. Split. Si ugrejao apartman? Lavirint zatamnjenih hodnika. Noćni čuvar hotela, svežanj ključeva. Predsednik vuče otekle noge. Predsednik izvlači nešto iz procepa zadnjice.

            Predsednički apartman. Osmi sprat. Neonski blesak. Tiha, starogradska muzika. Grejalica. Lagani miris farbi i lakova. Nedavno krečenje. Sveža posteljina. Zategnuta. Televizor, ogroman ekran. Sto, udobna fotelja pored njega. Ballantine’s. Blended Scotch Whisky. I fina, elegantna čaša. Led. Računar. Wireless internet. Ultrabrz. Ogledalo ispred bračnog kreveta. Nešto kao lavanda. Slobodan si. Odlazak noćnog čuvara. Može da koristi čitav kapacitet hotela. All inclusive. Predsednik ima kratke noge. I ženu. I sinčića.  Kratke, stubaste noge. Krive. Krivi stubovi. Predsednik nije sam. I italijanske cipele. Doneli su mu ih lovci, dok su dolazili. Sad nemaju gde. Hotel je izdahnuo. U njemu živi noćni čuvar sa porodicom. U utrobi leša. Smrdi, tu. Ali, on se ne buni. Slobodan je. Predsednik mu je rekao da jeste. I to je dovoljno. Čovek ne može da se žali na slobodu. Crkva je u blizini. Kupio je sveće. I to je dovoljno. Darkness inclusive.

            Predsednik se svlači. Dodiruje taster na računaru, pre toga. Microsoft pevuši. Predsednik koncentrisano slaže stvari. Predsednik pevuši. Zavejan je put za salaš moj. Spušta se sve gušća magla, napolju. Sasvim neprozirna. Predsednik je go. Uzima čašu i pomiče zavese. Nema ničega. Toranj u magli. Okrene se ka ogledalu i hladnom čašom trlja gargantuanski trbuh. Erekcija. Slabašna, ali erekcija.

            Televizor, ponovo. Ogroman ekran i slabašna erekcija. Sjajan program. Predsednik puca na kvalitet. Silikonsko plavetnilo. Predsednik slabašnom erekcijom dodiruje ogromni ekran. Prislanja je uz Silikonsko plavetnilo. Silikonsko plavetnilo promiče. Naredni kadar: gomila ljudi za stolom. Naredni kadar: jedan se dernja, zaglavljen u gomili stajskog đubriva.

Jebemlivasučeljustijevrejskedavasjebem!

Predsednik mirno konstatuje: Uvek oni. Ništa novo. Visokokvalitetan program. Visokonaponski. Predsedniku se dopada program. Spontan je i ležeran. Istinolik.

 Jebemlivamrtvodeteugrobu.

Dopada mu se i viski.

Sutrakojnepomuzešimajadatepomuzem! Atonećedazaboravišdoksiživajesičulakurvonabelosvetska.

 

Ledena čaša pod testisima. Rafinirana uživanja. Predsednik se trlja. Poruke, jedna  

drugu sustižu po dnu ekrana. Svet je kodiran. Wojim te do neba zvezdica kosmosa beskrajnog i nazad! Šta je Nemanja uradio papagaju? …sve ima svoje… i vatra i led… u kap se spoje… i čemer i med… sve ima svoje… vrlina i greh… tuge postoje da bi prizvale smeh… Anchi ljubim te u pametnu glavu. Gedžo budi jak. Ostavi komentar Ja bi samo da pozdravim Ljubicu,Maru,Straju,Šileta,i celu ekpu iz Čibutkovice. Sve udate, razvedene, starije dame neka sejave mladom, zgodnom, bogatom mladicu sms*mms*042200200. ja bi dapozdravim moju ljubav koja verovatno citaove komentare. VOLIIIIMMTEEEE VIKI SRCE MOJE MEDENO !!!! BRAVO MATORI ODUVOSI GA OD MENE IMAS PLUS KO KUCA POZDRAV ZA SVE DJEVOJKE REZIO MOZELI OD HALIDA NECU NECU DIJAMANTE MIRO CH. Weliki pozz za swe koyi me znaju.... + i *. puss za mawu matzu.. PUSTITE PORUKU!!! rezija: zao nam je nemamo tu pesmu al nam mozee ponovo poslati neku drugu zelju.. cernogod biće sinan, arshavin ne puštamo psovke pre 12 sati, Netopir ima mnogo poruka pa je zastoj, uvek uz vas najbolje gledaoce vaša najbolja režija! Ostavi komentar plus+, i zeleo bih da pozdravim javia, dancana, nista, energiju i sve koji me poznaju. Kaizene je l' moze na carsafu dve tri kapi krvi, to je znak da si bio prvi? Za devojke dop poruke dopune gej stop 0685454545. Predsednik dekonstruiše.

            Mobilni telefon. Izvanredne performanse. Predsednik ume da izabere. Svakog dana pokušava da pošalje poruku. Stvar rituala. Samo jedna reč. Pičkice. Sve je rečeno. Nikada je ne emituju. Predsednik ne odustaje. Pičkice. Dobro se oseća kada to napiše. Pošalje. Siguran je da negde stigne. Stvari uvek negde stignu. Cereka se. Message sent. Pičkice. Pičkice. Pičkice.

            Računar. Audio signal. Sladunjav zvuk. Predsednik odlaže čašu. Isključuje televizor. Silikonsko plavetnilo zamire. Neko je stigao. Vitka, ružičasta slova. Kič. Tvoj chat. Lista imena sa desne strane. Mnogo imena. Predsednik ume da izabere. Apollo. To je on. Izvrsno ime. Kao magnet. Bubuljičava koža Predsednikove zadnjice i ugodan dodir fotelje. Vruća zove Apola: Ej, baby… tu si? Nešto jača erekcija. Aha. U Sigurnoj Kući. Ti? Dobra? Prsti, debeli prsti, ponovo obavijaju čašu. Najbolja, baby, najbolja… Kako napreduje roman? Krmačo glupa. Kakav kurčevi roman. Mučim se. Previše stresa. Loše spavam. Premalo. Predsednik se probija. Sve žene. Sva početna slova. Sve ih pozvati. Moraš da se čuvaš, ljubavi. Mogu nešto da učinim za tebe? Pozivnice: Ćao kako si ćao kako si ćao kako si ćao kako si. Erekcija, i dalje. Aha… Manje ih je nego obično. Nikad nisi načisto s tim. Šta bi ti voleo, pričaj mi… Nekoliko interesantnih pederskih nikova. Zna da bude dobro. Pederčine smrdljive. Šta ćeš mi dati, mačko… znaš da mi se sve dopada. Niko me ne opušta tako kao ti. Odgovori stižu. Zgodnica: Bok! Asl? Ustašo. 1985. M. Bg. Još jedna. Student. Ti? Još jedna. Imam firmu. Trenutno sam u Beču. Još jedna. Fudbaler. Poznat sam, ne mogu odmah da ti kažem kako se zovem. Još jedna. Nikada se nisam ženio. Ne, ne, samo sam hteo da budem slobodan. Zauvek slobodan. Još jedna. Manekenski tip, visok, teretana redovno, extra građen. Još jedna. Još jedna. Još jedna. Kamera mi ne radi. Sutra uzimam novu. Kamera mi ne radi. Sutra. Kamera. Još jedna. Još. Još. Još. Zovem se Stanislav. Zovem se Pavle. Zovem se Stefan. Sergej, Uroš, Andrija. Zovem se. Zovemsezovemsezovemse. Ja sam taj koji jesam.

Telefon. Prasak u tišini. Ko je, u pičku materinu. Aaa… (Predsednik ima kratke noge. I ženu. I sinčića.) Kakva kenjara. Šta li sad hoće? Petnaest do sedam. Mora da malom prdežu nešto treba. Ccc… Zaboli me. Kurac. Mrš. Vruća kaže: Poješću te… zato što nisi bio dobar. Poješću te… zato što si krokodokodil…Predsednik odbija da odgovori. Sklapa oči. Slike. Izlepljene po unutrašnjosti njegovih kapaka. Idilično slikarstvo. Naboj, sentiment. Otac porodice, predsednik, svuda na njima. Porodica, poslušna i krotka. Sinčić, otac preslikani. Ljubav mala. I ta žena. Ta stoka. Nema idile sa tom ženom. Sa tom štaluljom. Nema idile. Sa tom debelom. Debilnom debelom. Ona sve kvari. Predsednik ima toliko života, toliko života. Zašto sve žrtvovati njoj? Majka njegovog sinčića. Ta žena je smeće. Debelo smeće. Vreća smeća. Predsednik je tu, na sigurnom, i ona ga nikada neće pronaći ukoliko on to ne želi. Predsednik je našao rešenje. I ima svoje vreme. Samo za sebe. Svoja četiri sata na dan. Hotel, zimsko popodne. Pet dana nedeljno. Vikend je za odmor. I Bog praznuje. I zašto nije umrla na porođaju? Vruća, i dalje: A onda ću ti dati guzu… da joj radiš… sve ono… Ostao bi mu taj mališan. Predsednički fetus. Embrion. Napraviću čoveka od tebe, sinak. Bićeš i ti kao tatica. A ne kao sad. Pičkice jedna. Čovečija ribice. Vruća: … tim nevaljalim jezikom… Predsednik ne vidi reči. Njegove su oči i dalje sklopljene. Zanos nad zanosima.

Pederska najezda. Mali95. Tog prvi put vidi. Oni nadiru. Nekoliko puta im je pokazao njihovog boga. Pederska gamad. Locirao je jednog. Tu, iz grada. Neverovatno. Zar i tu gamižu? Ugovorio je sastanak s njim. Pre nekoliko meseci, magacini prislonjeni uz prugu. Napušteni magacini. Mirisna jesenja noć. Poneo je menjač i lanac skinut sa motorne testere. Malo je kasnio. Nije ličio na pederčinu. Uopšte nije ličio. Ja ću ti suditi. Vrištao je kao krmak. Krv po prašini i gvozdenom otpadu. Poješćeš svoje govno govnjivo. Obrisao je čelo. Jelznaštikosamja? Tako mu je rekao. Ajdsadatevidim! I tako mu je rekao. Podigao je teški lanac iznad glave. Pomislio je na grb grada. Dobro idejno rešenje. Predsednik tamani gad sodomski. Po rebrima. Kolenima. Prstima. Udarao ga je dok mu sve nije polomio. Raskopčao se, seo pokraj cvileće mrcine koja se batrgala u usirenoj krvi. Odahnuo. I gle, dobro je bilo. Ne znaš ti sad, kretenu. Jednog dana, bićeš mi zahvalan. Tvoja mama, ona mi je već sad zahvalna. Ja sam isterivač đavola. Svi ćete vi biti rodno ravnopravni. Svi vi. Svi, koliko vas ima. Ja vam kažem. A ti dobro znaš ko sam ja.

 

Mali95. Novi viski za Predsednika. Ćao mali, kako si? Otisci kratkih prstiju po zamagljenoj čaši. Vruća, pomalo zabrinuta: Baby?... Smorna droljo. Ćao Apolo koje si god? Mehanički otkucani odgovori. Kratki prsti uronjeni u crnilo tastature. Vešta umetnička obrada još jednog od mogućih identiteta. Mali je lakoveran. Predsednik ga navodi. Mali je plesač. Predsednik ga zavodi. Melodija otkucaja. Slova, hitra, po beskrajnoj belini ekrana. Čudo stvaranja. Začeća. Rađanja. Mali ima šesnaest godina. Erekcija. Magija i simbolika brojeva. Virtuelna odgonetka. Devedeset pet. To su bila vremena. Predsednik je setan. Mali je iz malog mesta. Nema devojku. Povučen je. Malo je drugačiji. Erekcija. Ponekad je ovde. Najčešće u ovo vreme. Dopada mu se tu. Oseća se sigurno tu. Voli da priča sa starijima. Oseća se sigurno tako. Dopada mu se Apolo. Zvuči iskreno. Pola osam. Vreme za tuširanje. Apolo: Sačekaćeš me dva min? Mali 95: Hoću.

 

Kada, blistava. Fino, intimno svetlo. Tamnocrvene pločice. Jedva primetna ornamentika. Radio. Slučajni izbor stanice. Voditelj: Večeras ćemo čuti kompoziciju Roberta Šumana. Jedva čujni Šuman. Elegancija obreda u vodi. Tuš-kabine su za japi-degenerike. Kakvi su to roditelji? (The time is out of joint.) Ko kontroliše tog malog mamojeba? Kontrola je suština sveta. Disciplina misli i duha. Samosusprezanje. Predsednik to dobro zna. Oteti od sebe suvišak. Strogo kontrolisane energije. Stvari imaju svoj cilj. Ko su ti ljudi sa tom takvom decom? Kontrola je religija. Predsednik zna. Tako je on postao to što jeste. To su desetine hiljada sati sa sobom. Malo njih to može. Neophodno je šahovsko strpljenje. Pozicionirati se. Kombinovati. Donositi ispravne odluke. Imati toliko toga u vidu. Imati rezerve. Postoje tolike politike. Uskladiti stanovišta. Ne dovesti sebe u zabludu. Politika ideja. Politika nagona. Politika porodičnih odnosa. Politika moći i njene preraspodele. Politika politike.

Pogled sa strane: kupatilo guta Predsednikovo telo. Jarosni mlaz vode. Voda ipak smrdi. Cevi su prastare. Kanalizacija. Problem je u kanalizaciji. Trebalo bi se spustiti tamo. Zaroniti. Pogledati. Čuo je on i o laviritnima podzemnih prolaza ispod grada. Ko zna šta sve tamo ima? Ko li se sve tamo šunja? Kondenzacija. Kondenzacija misli. Ta mala pederčina, koja je to računica? Trebalo bi ga sjebati. Naučiti ga pameti. Pokazati mu da ne može tako. Predsednik je gotovo slep bez naočara. Cvrčanje kože pod vrelom vodom. Trebalo bi organizovati skup. Objaviti bilten. Obezbediti uslove za javnu raspravu. O sledećim temama. Nemoral. Izopačenost. Opasnosti kojima ljudski ološ izlaže koncepte rodne ravnopravnosti. Pubertet kao put bez povratka. Pretnja maloletničke homoseksualnosti. Nizak udarac promiskuiteta u meki trbuh tradicionalne porodice. Trebalo bi objaviti dokaze. Predsednik ima tanker dokaza. Prepisku. Fotografije. Video snimke. Audio-zapise. Internet adrese. Svih tih. Trebalo bi obezbediti sredstva za proučavanje problema. Izolovati koren problema. Posmatrati ga. Prikupljene materijale odaslati medijskim kućama. Poentirati. Profitirati. Sopstvenom glavom zauzeti dve trećine naslovnice lokalnih novina. Petkom. Materijalizovati stečenu prednost. Upoznati javnost sa širinom poduhvata. Profitirati. Profitirati. Profitirati. Bio je slučaj gluvoneme žene. Zlostavljanje. Otac silovao pastorku. Grad vrvi od dobrih primera. Sve ih sakupiti. Sa svima se slikati. Svima obećati. Zagrliti ih, očinski. U ime koncepta. Klanjati se rodnoj ravnopravnosti. Pražnjenje testisa po tamnocrvenim pločicama. Evo ti, Vruća, evotievotievoti.

Predsednik se obrisao. Mek, topao peškir. Petnaest do osam. Perfektan tajming. Odelo, kravata. Naočare. Cigareta. Prava, uvozna. Sa dalekih ostrva. Pripreme za majstorsku završnicu. E, sad si dolijao, pederčiću. Mali95: Apolo, imam pesmu za tebe. Kad se vratiš. Disko kugle. Ostareli peder vrcka. Melez i bubnjar sa idiotskim brkovima. Nevidljivi saksofon. Odvratno. Odvratno, odvratno… Vruća: Drkaš, baby? Klavijature iritiraju. Idu na nerve. Predsednik želi da ode. Da izađe. U maglu. Zagadili su njegov svet. Pederi su ga zaposeli. Njegova četiri sata sa sobom. Sa šuškavim ženskim nikovima. Neko mora da plati za to. If you want my body and you think I’m sexy come on sugar let me know. Majku vam jebem. Svima. Vruća: Hajde, baby... Imam ženu, pederčine. Imam sina. Skinite mi se. If you really need me just reach out and touch me come on honey tell me so. Predsednik, sa telefonom u jednoj ruci. Dobra kamera. Jedna od najboljih. Voleo bih da te vidim, Mali. Imaš kameru? Predsednik zna šta je posao montažera. Mali95: Imam. Dopala ti se pesma? Snimiću te, pizdo, samo dođi. Postaćeš zvezda. Okačiću te. Na nebo Mreže. Srednjoškolac pokazuje dupe. Jebaće te ko stigne posle toga. Ispisaćeš se iz svih škola ovog sveta. Iselićeš se iz svih gradova i sela. Poludećeš. Aha... Napalio si me. Imaš kameru? Komšije, razredna, mamica, tatica. Mali95:Evo. Zvonjava. Telefon. Opet ona. Srdžba Predsednikova. Predsednik ustaje. Okreće leđa monitoru. Javlja se. Glas debele žene. Umorne debele žene. Šta hoćeš?!!! Šta hoćeš?!!! Pauza. Voda. Slavina u kupatilu nije zatvorena do kraja. Kap. Kap. Šta hoćeš?!!! Radim, čitav dan me jebu, ko tebi da objasni šta je rodna ravnopravnost? Kap. Ko je bolestan? Kap. Kap. Kap. Kap. Koji mu je kurac? Kapkapkapkapkapkapkapkap. Od čega je bolestan? Tone magle po prozorskim staklima. Tišina. Samo voda. I magla. Dobar, tih grad. Ti si bre bolesna. Oboje ste bolesni. I ti i on. Kap. Evo, dolazim da vas izlečim, mame vam ga bolesne. Nesumnjivo najbolja kamera. Predsednik se okreće. Razmišlja o dostojanstvu finala. Sanjari, to je manje od sekunde. Ekran. Dečak. Šesnaestogodišnjak u zamračenoj sobi. Toplomer na gomili neuredno složene odeće. Priglup izraz lica. Unezveren. Kao da žvaće. Nezgrapan, jastučići sala na sve strane. Šaka između ružičastih butina. Go. Kao beba. Potpuno go. Sinčić, otac preslikani.

Vruća: Svršavaš, baby? Ah, ah, ahhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh...

 

Ponoć. Zvoni na crkvi. Mali Laki na trgu, tek odmakao od hotela. Ne zna kud. Svi pravci zatrpani maglom. Muk. Mali Laki stoji u mestu. Teški snovi provincije u magli.


Šta je žena rekla tom Vejtsu 
Ajla Terzić

Dragi oče, pun mi je kurac svega.

Koviljka je prevrnula očima i izbrisala rečenicu. Gde ćeš roditelju u prvoj rečenici spomenuti polni organ?! Sve i da imaju porodičnu firmu u kojoj proizvode seksualna pomagala, to ne ide. Mada, nije ona kriva što se u našem jeziku negativna osećanja najbolje izražavaju uz pomen polnih organa. Ideš mi ne jetru? Jebem ti šargarepu? Ma daj!

Već po ko zna koji put Koviljka tako seda za kompjuter i pokušava da smisli šta da mu napiše. Prošlo je celih osam dana i već je vreme da mu se javi.

Dragi oče, pun mi je kufer svega.

Ni to ne valja. Niko tamo kod nas ne kaže kufer. Tako ni Dragica ne govori. I to oče, kao da se ispoveda. Uvek ga je zvala tata. Ni ćale, ni oče već tata. Tata je nešto između autoriteta i prijatelja.

Preselila se, to će ga možda zanimati. U novom komšiluku je manje pacova, mada, čim nešto šušne Koviljka skače u stranu. Na kriminal su je svi upozoravali, na beskućnike i na gužvu u saobraćaju takođe. Na pacove se, pak, niko nije setio da je upozori, sve dok joj doslovno nisu počeli pretrčavati preko nogu. Odvratna gadna stvorenja, ne kao Spidi Gonazales, već veliki, debeli pacovi s repinom ko antenom.

Ili da napiše tati da ga se seti svaki put kada Mikaela peče tart tatin, ali da nema s kim da podeli tu informaciju jer su svi obično u poslu do guše...čak i Džoel koji je zadužen za iznošenje đubreta, da ne poveruješ koliko smeća proizvedu u njihovoj kuhinji. Nekih lepih stvari, takođe, ali smeća da ne poveruješ. Džoel je odslušao četiri godine medicine, ili barem tako kaže. Mada, po načinu na koji karfiol zamotava u foliju, Koviljka ne sumnja u to da je Džoel odlsušao četiri godine medicine. Jer, on to radi kao niko drugi što ne radi, profesionalno, i način na koji preokrene tubu s folijom kao da je smotuljak sa zavojem i kako to uvek izgleda zamotano kao ranjena ruka.

Džoel ima teoriju da Šenon, gazdina žena, ima Aspergera, sva je kruta i nikad se ne smeje, pa verovatno zbog toga. Isto tako, Šenon uvek na isti način Koviljki kaže kako ima lep sat što, kako je objasnio Džoel, njen bizaran način da udeli kompliment svojim podređenima. Tačno ili ne, Koviljki je lakše da se nosi s njom, jer sada zna da to nije lično, to njeno ponašanje. Ali, sve i da ima lepru, dobro joj ide, bogato se udala i skupila ekipu kuvara da rade za nju i njenog muža. Nije to nikakva genijalnost, za izrabljivanje drugog ti treba volja a ne genijalnost.

Možda da tati piše o Sulejmanu i kako je pola devojaka koje rade u Rainbow Curve zaljubljeno u tog Trebinjca koji mrzi da ga zovu Sal-men. Ali sve da mu se pred noge baci i Andželina Džolie, Sulejman hoće samo muslimanku za ženu. Kaže, dosta što je otišao od kuće, još da majci dovede kaurku, nešto bi je preseklo. Sulejman je zadužen za dezerte, mada je najbolji u biskvitima. Tom čoveku mikser uopšte ne treba, takvu ruku ima. Sulejman je jedini koji ima neke šanse da ga Šenon primi u stalni radni odnos, jedini čovek kojeg ne dovode do ludila njene priče o važnosti mise-en-place i svađe sa kuvarima Ekvatorijancima. Sulejman beži iz kuhinje kada dolaze oni iz Šelera und Vebera, to su momci koji donose slaninu. Šta bi, svako ima svoje principe. Sal  svima daje do znanja do znanja da će da se vrati. Gde, Koviljka pojma nema, niti ga pita, u kuhinji Rainbow Curvea se toliko ne priča o tim stvarima.

Rainbow curve je inače neka fraza iz bejzbola, ali otkako je u Njujorku, Koviljka nikad nije srela nekog ko bi joj objasnio u čemu je tačno stvar sa tim bejzbolom. A nije da je glupa, daleko od toga. Prošli mesec su joj dali mig, da ako tako nastavi, mogla bi preći u drugu ligu, među one koji ponekad imaju slobodnu subotu. U tom svetu bez erkondišna, sa skučenim radnim prostorom gdje je temperatura uvek preko sto Fahrenhajta, svetu užarenih ploča i frižidera koji se uvek kvare a majstori nikad ne govore negleski, svetu gdje je pipkanje za dupe uobičajena stvar i među muškarcima, svetu oštrih predmeta među besnim ljudima, svetu gdje kuvari sami sebi zašivaju posekotine jer nemaju zdravstveno osiguranje, svetu pakosti, ljubomore i krađa, u svetu gdje nema nema dva čoveka koja govore istim jezikom a opet se nekako razumeju, u tom je svetu znoja i krvi i suza i slobodna subota jednom u tri meseca velika stvar. A onda, kad to dođe, i ne znaš kako d aprovedeš tu prokletu subotu. Samo do Central parka, gdje Koviljka ode kad god ima priliku pa satima kad je lepo vremen sedi u Kineskom paviljonu, treba joj skoro dva, nekad i dva i po sata. Šta bi, barem ima terasu. Jeste da je manja od kuhinjske nape, ali opet je nešto gde si napolju.

Tati bi možda bilo smešno to da valjda nikako nije moglo da se izbegne da kuvari iz bivše Jugoslavije restoran zovu Kurve. Dragica jo je u mejlu rekla da je tako jednom neko na njenoj zgradi bio napisao the Cure i njoj je trebalo par godina sa shvati da se radi o muzičkoj grupi a ne o nekim curama.

Mada, ništa u životu nije slučajno, pa tako ni taj natpis. Nije slučajno to što Koviljka radi sosove a Džoel testo, što je Segundo na kraju uhvaćen kako piša u fritezu ili to što se Kurve nalaze u aveniji Kolumbo gde se odmah preko puta njih nalazi bistro Old shue. I to je znak, jer ako je Koviljka išta naučila od tate, to je da temeljito listi svoje cipele. Naravno, danas cipele možeš kupiti za pet dolara u trgovinama s polovnom robom ali i kod Kineza, ali Koviljka uvek kupuje kožne, ma koliko da koštalo. Da može da ih čisti kako ju je tata naučio. Prvo raširi novinu. Pre toga pored sebe stavi pribor, četku, kremu i staru najlonsku čarapu, mada ovo zadnje koristi tek sutradan, kad koža dobro upije kremu. Polazi od samog vrha cipele, maže kremom bočno i onda prelazi u visinu, ako je čizma u pitanju. Posle dvadeset i četiri sata izglanca onom čarapom. I nikad ne zamaže ruke.

Isto tako, verovatno naravno nije bilo ni slučajno i to kada je jednom okrenula neku staru šerpu jer se odozdo bila zalepio karamel. Kad ono, dole piše Gornji Milanovac. To će isto da napiše tati.

Kad ga je tek upoznala, Sal je Koviljki pričao kako je prveo svoju prvu noć u Njujorku. U to doba je još imao neku kintu pa je odlučio da prespava u jednom hotelu. I, uglavnom, dobije on sobu, jeste da se gule tapete i negde gore se lomi neko staklo, ali sav je uzbuđen jer je konačno u došao u veliki grad o kojem je čitav život maštao. I sedi tako čovjek na rubu kreveta kad u sobu upada neki par. I ne da upadaju nego je otključavaju! Tako stanu na sred sobe i počnu da se prepiru, sve to kao da Sulejmana uopšte nema.  Nakon nekog vremena čovje se malo, je li, i uvredi i kaže Halo ljudi, šta radite...? i tu se oni malo kao trznu i taj mu tip kaže da oni inače vole tu sobu pa su zadržali klju da imaju, tu su proveli neke od najlepših trenutaka u svom životu. Sal shvata da mu nema druge nego im plati drugu sobu. I još, kad mu je pružio novčanicu od sto dolara dolara, ovaj mu čak vratio kusur!

A to sa Segundom, onim što je pišao u fritezu, nije nikakva osveta. Ljudi obično misle da je svako mešanje telesnih sokova i hrane osveta. Ne. U redu, valjda svi već znaju da se korpice sa hlebom vraćaju na drugi sto. Ali Segundo je imao taj neki poremećaj, ne, ne da je poremećen, već je naprosto morao da piša u fritezu. Sa distance, naravno. Uvek je pretila mogućnost da se opeče ili da ga uhvate, kao kad, naprimer, vodite ljubav u liftu. Vrata svaki sekund mogu da se otvore i neko može da vas ulovi.

Prošli je mesec Sal s prženja premešten na hladna jela. To je neobično, s vrućeg na hladno, neobično barem u njihovoj profesiji ali se i to valjda dešava. Ali vruće je bilo kada je Koviljka Salku zalila bagna caudom. Ajde inćuni, ajde puter, ali sos se služi vreo. Sulejman je ima opekotinu drugog stepena a ona se začudo nije osećala krivom. Možda zato jer se u poslednje vreme mota po čudnim mestima.

A trebalo bi da je lakše jer su dobili pomoć u kuhinji, Portorikanku. Ili Ekvadorku. Koviljka ne sme da je pita šta je jer je žena osetljiva na te stvari i jer je luda kao struja. Mada, nije baš kao Segundo koji je pišao u fritezu. Ali je donekle razume, jer ni Koviljki ne bi bilo svejedno da joj neko kaže da je iz Hrvatske, a to je je ogromna razlika, za ne? A svi su mislili da je događaj sedmice kada se Isidoro onesvestio kada je u restoranu vidio Ruperta Everta. Nevolja je bila u tome jer se to desilo kada je nosio pot-au-feu za sto broj 8 pa je kuvano meso završilo kod i kod Tonija u kafe-aparatu.

Ali, nije lakše. Posebno jer je Koviljka bila malo šokirana kada je videla Šenon i Sulejmana kako zajedno izlaze iz hladnjače. Ona je nameštala suknju, a on je na licu imao mangupski izraz čoveka koji se i nije mnogo potrudio da dobije to što želi. Jeste, Koviljka je razočarana, ali više njegovim izborom tipa žene nego činjenicom da kara šefovu ženu. Pa, toliko je lepih kelnerica, za Matsuko se okreću i žene i muškarci. Šta li bi Vinćento uradio da za to sazna..... Kad su Koviljka i Sal u sredu ostali da dovrše crveni sneper koji je Džoel marinirao, došlo joj je da pita Ej, Sal, jel to bilo spontano ili je bilo nekog prethodnog dogovora?

I nije lakše jer radi ko konj i svejedno joj je da li je taj restoran u Inđiji ili u centru sveta, jer najveći dio dana ne vidim ništa osim zamašćenog zida i portorikanske ili gvadalaupanke guzice Marija Gracije koja razvlači testo za raviole. I nije lakše jer Sulejman kreše Šenon.

Ali, Koviljka mu je rekla. Dobro, ne baš tim rečima, ali je nešto nabola. A šta je on uradio? Doneo joj pesmu.

Dođi sutra kad vino protekne

dođi sutra kad krenu istine

dođi sutra noćas pamet kraća je

dođi sutra kad glave ohlade

Jer možda drugi neko

od mene bolji je

nisam čovek za tebe

Nakon što je pročitala, celu noć nije mogla da zaspe. Sutradan mu je prišla i rekla, Sulejmane, jel ti misliš da ja imam ovsenu kašu umesto mozga?! Ili ti je možda pravo ime Željko Joksimović? A on ju je samo gledao, nešto namigivao i još joj gurao da proba njoki jer su ko duša. Možda je to testo ko duša, ali tebi je, Sulejmane, duša kvarna. Tako je mislila Koviljka.

Ono što se desilo kasnije nije planirala. Jednostavno se desilo. Nakon što je stigla isporuka ubrusa i čistih krpi koju su doneli somalijski dobavljači, Koviljka se zaletela po svoj dio jer u tom paklu čista krpa zlata vredi. Ko u to sumnja, kako kaže Toni, nek proba vlažnom krpom da uhvati vrelu činiju.

Te je sedmice nekakva gripa desetkovala kuvare pa je bilo Koviljkino zaduženje da gazdi podnese izveštaj o dolascima i odlascima zamenskih kuvara. I uđe tako Koviljka u gazda-Vinijev ofis, to je dole u prizemlju, a on se jedva vidi iza stola. Nije sto veliki nego je gazda-Vinćenzo mali.

U blizini gazde niko nije ravnodušan. Ne zbog toga jer je gadan tip i jer ga se boje, već zbog toga što ga svi poštuju i trude se da ne izdaju njegovo poverenje. A to je gore nego bilo kakva batina.

Imala je dojam da sedi u bunkeru, tako je to natrpano i izlovano, sve i da počne da urla niko je ne bi čuo. Sanduci naslagani do vrha sigurno deluju kao neka vrsta izloacije. Kao kartoni od jaja u nekim radijskim studijima koje je videla na televiziji.

Koviljka mu je predala papir sa smenama i prešli su zaduženja i razduženja. Nakon toga ju je gayda-Vini ponudio viskijem. Koviljka nikad ne pije, ali ovaj put je eksirala na što se gazda-Vini samo nasmejao. Možda je nešto i rekao, ali ona to nije čula, toliko toga joj se motalo po glavi.

Na kraju je Kovijlka ustala i krenula do vrata. Ono što je dalje bilo nekad pripisuje alkoholu a nekad slučajnostima. Da li se bilo šta desilo da nije popila taj viski? To verovatno nikad neće saznati.

Okrenula se prema gazda-Viniju i brzo rekla Sujelman me vređao na nacionalnoj osnovi.

Čovek je samo bledo zurio u nju. E sad, ima još jedna stvar u vezi gazda-Vinija. On u svakoj prilici insistira na tome da treba da poštuju jedni druge. Jer kad poštuju jedni druge, onda će da poštuju i goste. Neće im se smejat iza leđa i neče pišat u fritezu.

I tako je Koviljka to ispalila. U nekom dalekom deliću mozga je možda računala, šta zna jedan Italijan šta znači vređenje na nacionalnoj osnovi, pa makar on bio i gazda-Vini. I pri tome je celo vreme u ruci gužvala krpu koju su taj dan dopremili otkuhanu i čistu somalijski dobavljači.

Sedi, rekao je gazda Vini Koviljki. Ona je i sela.

Znaš li šta je ovo, pitao je on? Koviljka je blenula u njega, uopšte nije razumela o čemu govori. Tek je tada postala svesna da neka muzika svira u pozadini. Kao džez, ali nije džez.

čovek je valjda vidio da se Koviljka pati, pa se nasmejao i rekao da je u pitanju Tom Vejts. Kako njoj ni dalje nije klikalo, on se nagnuo napred i skoro poverljivo rekao da se taj album zove Mule Variations. I neću te pitati znaš li zašto je to tako, dodao je. Ajde. Album se zove Mule Variation, rekao je, jer je tom čoveku, tom nekom Vejtsu, rođena žena rekla da se nije udala za muškarca nego za mazgu.

Koviljki to bi smešno. Ali se Vinćenzo ne smeje. Vidiš, rekao je on , otkako sam navršio četrnaest godina, ja radim kao mazga ali samo zato da bi bio muškarac.

U tom trenutku se Koviljka već osećala kao u nekom mafijaškom filmu i da ju je šef još samo jednom pogledao umesto što joj je rekao da je njemu majka iz Napulja a otac iz Milana i da je čitav život trpeo takve uvrede i da ona ne brine, Koviljka bi pukla u plač i sve mu ispričala.

Ali, gazda-Vini to nije rekao. Dok se Koviljka penjala uz stepenice, noge su joj bile kao olovo. Taj je dan čak ranije otišla s posla, rekla je da i nju hvata neka viroza.

Možda i jeste taj dan provela u nekoj temperaturi. Ne zna jer uvek zaboravi da kupi toplomer. Kad je sutradan došla na posao u Rainbow curve, Sujelman iz Trebinja više nije bio tu.

Možda to nije bilo lepo. Ali, zar je bilo lepo da joj onako podvaljuje onu pesmu, kao da je ona glupa i kao da nema Jutjub? Osim toga, bolje da je tako ispalo. Jer, da je gazda-Vini otkrio za Sala i za svoju ženu, prošao bi mnogo gore. Snaći se se on već. Oni se uvek snađu.

Koviljka je ponovo sela za kompjuter. I dok se čaša sa sokom maglila, počela je svoje pismo.

Dragi tata,

Na poslu je okej, Šenon i Sal bi ti se dopali. I ovo mesto u kojem radim je divno, baš porodična atmosfera, tata, videćeš kad dođeš. Ja ću ti spremiti osso bucco milanese a Marija Gracija će da ti razvuče kore za pitu sa višnjom...


5 minuta 
Nada Veljković

Oduvek su mi bili smešni ti oglasi koji vas uveravaju da engleski jezik možete da savladate za dvadesetak dana, i da „za samo nekoliko časova“ naučite kako da brzo čitate. Isto kažu i reklame - Efekat veštačkih trepavica - sada, mlađa koža – odmah, bez celulita – za 1 dan...

Sećam se teksta jednog sociologa koji se prenerazio oglasom na aerodromu – „Naučite kako da priču za laku noć vašoj deci ispričate u 3 minuta“. Pisao je o tome kako se čitav svet ubrzava, kako radimo više stvari istovremeno a nijednoj se do kraja i potpuno ne posvećujemo. Brzina se ušunjala i na neka „nedostupna“ i suptilnija mesta, kao što su bliski ljudski kontakti - porodični odnosi, prijateljstva, pa čak i u ljubavi.

Zanimao me je „Speed dating“. Kao društveni fenomen ne kao potencijalnu učesnicu. Malo me je porazila činjenica da se pozivaju na stručnjake koji kažu kako je 5 minuta razgovora sasvim dovoljno da se oseti hemija između muškarca i žene. 5 minuta? Samo?! Ustvari, kad malo razmislim, meni je dovoljno i nekoliko sekundi. Recimo, bacim pogled na patike. Ako ima Nike air max meni je jasno da se one nikad neće slagati sa mojim starkama. Ili špicaste cipele koje jednostavno ne idu sa mojim džombastim čizmama. Nema tu hemije.

Ali 5 minuta mi ne daju mira... Znam toliko ljudi koji su se godinama družili pa onda smuvali. Verujem da im prvih 5 minuta nije ništa značilo. Ali zato jeste narednih nekoliko godina. Što se kaže, iskristalisalo se.

Upoznavanje za 5 minuta? To je već druga stvar. Meni je, iskreno, muka od upoznavanja i tih prvih nekoliko minuta. Uvek je ono – gde živiš i čime se baviš i šta si završio... Neko to ispali odmah – „Živim kod Vuka, završio sam građevinu“. Pa se tu onda oduševljavaju – „Vau građevina, kako je to moćan faks!“. „Ali, eto, kriza je, trenutno nema posla, pa se cimam oko nekih projekata...“, i eto ti jednog „normalnog“ razgovora.

Ili – „Živim na Dorćolu, studiram pravni, ’79. godište sam i apsolvent. Mučim se oko tog jednog ispita već nekoliko godina“. I eto ti još jedan razgovor. U Srbiji je super-normalno da studiraš prava (ili bilo koji drugi faks) do 35., živiš kod mame i tate, i zezaš se. Ipak su to prava, smor faks, ma što bi žurio sa završavanjem. Ti si ustvari sve vreme hteo nešto kreativno, ti si umetnička duša, nego su te tvoji nagovarali da upišeš nešto perspektivno... A i par njih iz tvog odeljenja su to isto upisali, pa kao ’ajde i ti... Bitna stvar je da uvek možeš da se izvučeš na Srbiju, u kojoj kriminalci uspevaju a pošten narod ne može da preživi.

O da, sve se čita iz tih mladih ljudi, koji to često ne izgovaraju, ali se podrazumeva. To se ne kaže u 5 minuta – da si luzer, da nezavršavanje fakulteta uvek možeš da opravdaš stanjem u zemlji ili time što ne možeš da bubaš jer si „kreativac“. Na prvi pogled, sve izgleda savršeno normalno.

Kad dođu na red „mojih 5 minuta“, već je drugačije. Na najjednostavnije pitanje gde živim, moram da pripremim monolog jer skoro niko ne zna gde je Rušanj, prigradsko, beogradsko naselje. Kad izgovorim tu reč, gledaju me u čudu. Stvara se neprijatan vajb, tišina u kome nekoliko sekundi prebiraju po glavi da li su možda čuli za to mesto, ali ne, ipak ne... „Znaš gde je magistrala koja vodi ka Čačku, to je prigradsko naselje...“. To objašnjavanje bilo je OK prvih nekoliko puta, a sada je sve što imam u glavi „Živiš u ovom gradu ceo svoj život, kupi kartu Beograda i ostavi me na miru!“. Onda se ređaju potpitanja – „A zašto tako daleko?“, „Koliko ti treba do grada“, „A je l’ to tvoj stan ili...?“, i tako redom. Ono što ne mogu da kažem u prvih 5 minuta, ako želim da budem ljubazna, je da ne mogu i ne treba svi da žive blizu centra. Ne mogu ni da pitam - zašto je to u Beogradu toliko važno? Da li to nešto govori o meni, i da li su možda pomislili da sam manje vredna zato što živim dalje?

Drugo pitanje je šta sam završila, i ja kažem – etnologiju i antropologiju. „Tehnologiju?“, Ne, ne – etno-lo-gi-ju! A onda – trep trep, i po njihovim zbunjenim pogledima shvatim da ni za to nikad nisu čuli. Ali njih više brine šta ću, crna ja, da radim sa tim? I zašto sam, pobogu i zaboga, to upisala?! Onda objasnim da već radim, dobro mi ide, sama zarađujem za sebe, radim od 22. godine, ali ne... Većini i dalje odzvanja ta čudna profesija, te nepoznate reči koje ih zbunjuju.

I tako prođe upoznavanje, tih 5 minuta...

Neki psiholozi kažu da je za prvi utisak dovoljno i nekoliko sekundi. Pa nemojmo preterivati. Ali u 5 minuta može svašta.

Na primer, neki novinari, koji su me tek 5 minuta poznavali, rekli su za mene da sam „bruka za profesiju“ jer sam Onuru (Iz serije „1001 noć“) postavila pitanje – „Da li ste čuli da se u nekim seksi šopovima u Hrvatskoj prodaju igračke sa vašim likom?“. Džabe objašnjenja da to nije bila provokacija, mojih 5 minuta je prošlo.

Sećam se i još kako se mojih 5 minuta pretvorilo u sat i po, kada je trebalo da snimim Video CV. U manje od 5 minuta kažeš ceo svoj CV bez greške, mucanja i zastajkivanja dok te snima kamera. I ponavljaš dok ne dobiješ savršeni proizvod... Usta se suše, počinjem da se znojim i crvenim, koncentracija pada, vrtim li vrtim jednu te istu priču.

Najbolnije je bilo kada sam za 5 minuta „odbranila“ diplomski rad koji sam pisala mesecima. Nisam mogla da verujem da je moj višemesečni trud od treme i uzbuđenja stao u tako kratko vreme. Trebalo je da pričam i pričam, jer komisija ionako nije pročitala moj diplomski rad.

Omiljena mi pesma staje u 4 i po minuta, ali u mojoj glavi vrti se neprekidno.

Jako važan pregled kod doktora traje 5 minuta, a za to se pripremam i odlažem danima, neki i više.

Nakon višegodišnjih poteškoća sa disanjem, stalnih bronhitisa i pogrešnih dijagnoza, dobrom lekaru je trebalo 5 minuta da utvrdi da imam astmu.

To isto vreme trebalo je bankaru da ustanovi da li kredit može da mi se odobri. Imam još godinu i po dana otplate.

Znate ono kad neko kaže – „Vraćam se za 5 minuta“, ili „Svratiću na minut“. To znači da će biti brzo, a za to vreme može svašta da se desi. Na primer, da se ukrade nešto.

Skoro sam čitala kako je jedan čovek stao ispred pošte da „plati nešto za čas“, ostavio auto otključan, a u autu dete. Za to vreme neko je upao u kola u nameri da ukrade, i odjednom shvatio da je tu i dete. Na kraju je ostavio auto negde pokraj puta i pobegao. Hepiend nema šta.

Tako su, dok smo živeli u Paraćinu, mojoj drugarici, koja je svratila na minut do mene, ukrali bicikl. Nema veze što je bicikl bio zaključan u zgradi. Neko ga je uredno odneo. A svratila je samo na 5 minuta.

Dešava se i drugima... Bila sam tako u vozu za Ljubljanu, išla kod rođene sestre u posetu. Sede preko puta mene u kupeu jedan dečko, nosi naočare za vid i još jedan stariji. Ćaskaju kao da se znaju godinama, a ustvari tek su se upoznali. U jednom trenutku ovaj mu kaže – „Daj da probam naočare, da vidim kako mi stoje“. I da li je beše ustao da bi kao otišao do ogledala da se pogleda ili da vidi na kojoj stanici smo stali, sećam se samo da je trebalo da se vrati za minut. Pogađate, nije se više vratio. Ej, ukrasti naočare za vid?! Jadan onaj dečko.

A čak ni tih 5 minuta više nije 5 nego 3. Kao da se vreme ubrzalo, sad je sve – za 3 minuta. Taksi dolazi za 3 minuta, mobilni operater će vam se javiti za 3 minuta, torta za 3 minuta, kako podići server za 3 minuta, osvojite ga za 3 minuta...

Ali postoje sve te divne, polagane stvari koje se ne smemo i ne treba ubrzavati. Čitanje priče za laku noć, igranje sa decom, poljubac, ispijanje vina, obrok ili piće, razgovor sa porodicom ili prijateljima, istraživanje...

Postoje stvari koje se ne mogu uraditi za 5 minuta, niti priče koje se za tako kratko vreme mogu ispričati. Svadbarski kupus iz Guče kuva se nekoliko dana. Pečenje rakije isto tako. Knjiga se čita polagano. To da vam neko u porodici ima dijagnozu „F – xx“ a otac teroriše celu familiju ili je alkoholičar, ne priča se u prvih 5 minuta.

Uvek su me učili da je vreme relativna stvar. Znate ono – nekom je 5 minuta kao godina, a nekom kao minut. Zavisi od osobe i situacije. Da, bila je to vežba na jednoj radionici. Ustanemo, i treba da sednemo kad u sebi izbrojimo 3 minuta, ne smemo da gledamo na sat. Niko nije pogodio. Neko je seo posle minut, a neko nije seo ni kad su prekinuli igru posle 6-7 minuta, učinilo mu se da još nije prošlo.

Uh, koliko je mojih značajnih, životnih momenata stalo u segmente od po 5 minuta! Možda uspem za to vreme da ispričam ceo svoj život?! Možda, nekom drugom prilikom... Kad prođe onih prvih 5 minuta.

 

 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica