Najbolje priče za 2013. godinu prema ocjenama žirija u sastavu Božo Koprivica, Enver Kazaz i Teofil Pančić.

 

Bajker 
 Nada Crnogorac

Priča o dva tragroma
Jefimija Medić

Srebrni zmaj  
Stanislava Nikolić Aras

Moja majka i Liz Tejlor  
Radmila Radosavljević

Srce srama 
Vasko Raičević

Upristojiti pticu 
Mima Juračak

Kuhanje  
Slađana Perković

Mi   
Milica Đokić Nikolić

Skrivene iza lažnih sindroma  
Antonela Marušić

Siromah 
Morana Vukmir

Vampir 
Voki Erceg

Godine katastrofa    
Iva Tkalec

Okrutnost 
Jelena Zlatar

Jučer mi se dogodilo nešto famozno  
Marina Giunio

 


Bajker 
Nada Crnogorac

"Kupit ću si motor", rekao je polagano i glasno. Riječi su se odbijale o plohe opranih tanjura koje je vadio iz perilice. Bile su zaobljene, glatke, sjajne i hladne. Pomislila je - hladetina. Glupa asocijacija. A bile su to porculanske riječi. Sama rečenica bila je okrutno konačna, ništa nije otvarala, nikakve mogućnosti rasprave, nije tražila također ništa, ni savjet, ni mišljenje, ni dozvolu. Bila je puka konstatacija, gola obavijest. Kako je sve postalo ogoljeno, nudistički, razmišljala je o toj novoj stvarnosti. Kako smo je skinuli do samoga kraja. Riječi su postale jednoslojne, rečenice kratke, jasne, nemilosrdne. Kupit ću si motor.

            S radija je Goribor pjevao: Ti znaš kako moje misli lome me

                                                               Ti znaš kako moje misli lome sve...

i petljala joj se melodija u glavi poput nezaustavljive jegulje, pjevušila je u odjeku...lome sve.

            A mogao je to reći i drugačije, na stotinu raznih obazrivijih načina. S polaganim otkrivanjem karata. S polaganim napredovanjem do cilja. Nije da tako nije znao, već nije htio. Mogao je reći npr. :"Želio bih si kupiti motor" ili "Već dugo razmišljam o tome da si možda kupim motor";

mogao je reći i:"Mislim da ću si možda kupiti motor" ili "Već dugo si želim kupiti motor";

mogao je reći:"Možda bih si kupio motor" ili "Što bi rekla da si kupim motor?";

mogao je reći:"Da li bi se iznenadila i ljutila kada bih si kupio motor?" ili jednostavno:"Što misliš o tome da si možda kupim motor?"

 Ali od svega toga mislim i misliš i želim i možda ništa nije odzvanjalo u kuhinji između njih dvoje i pločica. Mogao je to reći na još mnogo mekših i opipljivijih načina, a ne ovako bezuvjetno. Nije odgovorila. Sunce ih je pratilo umornim jesenjim pogledom zauzimajući cijeli prozor.

            Ti i ja u sobi, sami

                   razgovaramo sa senkama u glavi

            Ti i ja više nismo ti i ja...

opet je pjevala u sebi i nije mogla prestati...nismo ti i ja.

            "Kupit ću si motor, kao Dino, želim biti bajker", nastavio je polagano pogledom koji je sada uputio njoj, a ne tanjurima. Učinilo joj se kao da mu je iz kutova okruženih trepavicama izvirivao po jedan blijedi upitnik. Nesigurnost, pomislila je. I strah. I želi i boji se te želje, pratila je dalje svoja zapažanja.

            "Znaš, želim motorom otići na more, na otoke, bilo kamo, sve motorom, želim juriti kroz vjetar, o tome sanjam", izgovorio je u dahu dok je vadio noževe i vilice i slagao ih u ladicu proizvodeći zvuk udaraljkaške kompozicije. Imala je svoj ritam i svoje tonove, kuhinjska glazbena kulisa neočekivanog dijaloga. Počinje li drama, pitala se. Nedostaje samo zvuk motora pod prozorom.

            "Želim to već dugo", nastavio je sada malo zadihano kao da ga je sve umorilo, ta trka s perilicom, s njom. "Nisam znao kako da ti kažem, kako da sve to realiziram. I evo, rekao sam ti, sad mi je lakše. Što ti misliš?" Okrenuo se nestrpljivo i nervozno ravno u njeno lice i pustio da mu ruke umorno padnu uz tijelo.

            Nije mu rekla da je njoj sada teže. Miješala je špinat da ne zagori. Goribor je ponavljao:

            uzimam uzimam uzimam, hoću samo da uzimam...

Razmišljala je o toj novoj fazi njihovog braka koju su upravo porodili. Kamo ih ona vodi? Izgledalo je svakim danom sve beznadnije. Suhi razgovori uz osušeno posuđe. Bili su daleko jedno od drugog. Dalje nego što su štednjak i perilica. Bili su i sve dalji. Bili su užasno daleko. A ponekad je sve izgledalo tako obično kako su obični bili i svi drugi parovi koje poznaju. Kriza srednjih godina, govorili su jedni. Kako banalno! Strah od starenja, strah od smrti, govorili su drugi. A nema kreme protiv smrti, rekla je Karmen Lončarek. Samo, tko nju čita! Zapravo joj se sada činilo sasvim svejedno. Ili čak oslobađajuće.

            "Pa kupi ga", rekla je gledajući mu u oči. "Pa se vozi kroz vjetar ako to toliko želiš. Ja se neću voziti s tobom. Ne volim motore i bajkere. Neću ti praviti društvo, a zapravo me nisi ni pozvao", završila je kao malo prijekorno.

            "Želim ići sam, tj. s dečkima. Nitko ne ide sa ženom."

            "Ok, ni ne želim ići s tobom", odgovorila je.

Špinat je bio gotov. Sunce je nestalo iza ruba prozora. Postalo je sivkasto u kuhinji i mirisalo je na bijeli luk, biber, mlijeko i vrhnje. I mirisalo je na hladni muški znoj. Brakovi imaju duge i kratke faze nečega svačega, prolazne i manje prolazne, uvijek u novoj ostaje neka boja stare, svjetlo - sjena, chiaroscuro, to su slike braka i baroka. Faze se ne brišu, nema tipke delete na bračnoj tastaturi, samo ih redamo poput lonaca na polici, slažemo jednu u drugu po veličini; veliki lonac pa u njega stavljaš manji, pa onda još manji, dok ih vadiš iz perilice. Da zauzmu manje mjesta i da uvijek može stati još koji. Pri tome lupaju, prave buku, pa tišinu, prljavi su, pa čisti, tako i te faze. Prljave pa čiste. Nema perilice za brak.

Kakva će biti ova faza, pitala se? Vjerojatno prljava. Lutanje, alkohol, usputni seks.

Sjetila se ljetošnje scene na plaži. More je bilo odvojeno od ceste uskim rubom proćelavog i anemičnog zelenog pojasa s redom nešto većih i manji stabala. U sjenu se parkirao par bajkera. Otkopčavali su svoju tešku crnu vozačku opremu. Djevojka se skinula do kraja i još i sada u potpunosti vidi jasno cijeli prizor: potpuno gola, mršava, bijele kože i svijetle kose stajala je uz rub ceste kojom  je nadirala bujica hodača. Nije ju ništa smetalo što su od nje bili udaljeni možda ni pola metra i polako je navlačila badić. Ni na koji način nije se željela nečim zaštititi, a samo pet metara dalje bila je kabina za presvlačenje. Možda niti pet. Njoj je to bilo nepojmljivo.

            "Uživam u brzini", rekao je. "Kad se vozim s Dinom, stalno ga nagovaram da ubrza, da vozi sve brže i brže i onda mi je super. Zadnji put se naljutio na mene i rekao da me više neće voziti. Nek se vozim sam. Kupim si motor. Kad smo se zaustavili, bio je blijed ko krpa. Morao je leći na travu jer se treso ko da ima groznicu. Nije mogao govoriti. Vidio sam da mu je zlo. Usro se od straha."

Zašutio je. Nije ga gledala. Stavljala je tanjure na stol i dok su jeli u tišini, razmišljala je što će raditi dok se on bude pretvarao u bajkera. Nije osjećala napuštenost. Mislila je o tišini. Tišini i miru koji će je obaviti i umotati poput deke. O slobodi. O svojoj slobodi. O nekoj svojoj brzini u koju će se ubaciti. Mislila je o toliko toga. I već unaprijed se radovala.

            "Da nazdravimo tvome motoru?" upitala je i krenula po bocu vina. I pomislila kako je taj njegov motor na neki način postao i njen motor. 


Priča o dva tragroma 
Jefimija Medić

- I ti si tako pevao? Neeeemoguće!- žena je nastavljala da se smeje.

- Paaaa, ja zapravo mislim da je cela jedna generacija tako pevala himnu.- pokušavao je da ostane ozbiljan muškarac. Nije mogao ni pretpostaviti da će priča o tragromovima razbiti led na prvom sastanku. Da je znao, sasvim sigurno bi ranije “zapevao” ovu dečiju verziju himne, možda još u vreme kada je imao problematično post-pubertetsko lice. U suštini, cela stvar sa himnom je bila veoma zabavna! Čitave generacije sedamdeset-i-nekog godišta, odevene u pinoirske uniforme,  ozbiljnog izraza lica (onakvim kakvo se ima samo dok se peva himna) su potpuno pogrešno, tako reći bez ikakvog smisla, izgovarale pojedine reči himne.

Ženski zubi su sijali na neonskom svetlu, činila mu se tako nestvarno lepom u noći. Sto mu tragromova, izgleda da ima neke šanse kod nje! Nesvesna svog šarma i pomalo pod uticajem špricera, zanjihala se u stolici i zapevala:

- Zalud preti ponor pakla, zalud dva tragrooooma.

Da je neka druga žena bila u pitanju, sigurno bi ga tog trenutka ubila sramota, ali ona mu je bila krajnje simpatična. Ne zna ni sam zašto bi mu inače bilo neprijatno od takve scene, muzika je dovoljno glasna da njen glas eventualno putuje do sledećeg stola. Da li je moguće da je ranije bio toliko nesiguran u sebe, te da bi ga ovakav prizor osramotio u javosti?  Pogledao je ženu ispred sebe i za svaki slučaj cinično zaključio kroz osmeh:

- Dakle, uzalud im i tragromovi.

Ona je, potpuno ignorišući njegov cinizam, nastavljala:

- Idemo iz početka! Hej Sloveni, još ste živi duh naših dedovaaa. Čekaj! Pa i ovo je bre glupo! Ahaha.

- Ne razumem, šta?- začuđeno ju je pogledao. Zapravo, više je nije ni slušao, samo ju je promatrao.

- Kako ne kapiraš? Jošte živi, jo-šte kao jedna reč, ne još ste.

- Ah, to.- osmehnuo se, ovaj put iskreno, cinična maska kao da je spala na trenutak (ali samo na trenutak) i prikazala njegovo lice prošarano nesigurnošću i strahom.

- A šta su za tebe bili tragromovi?

- Nemam pojma, nisam ni razmišljao. Možda neki jaki gromovi, a za tebe?- uskoro će mu ponestati inspiracije, dokle više može da dubi ovu priču o tragromovima.

- Pa ni ja nisam razmišljala.

Osmehnula mu se. Opet ona neonska svetlost. Život mora da je mnogo jednostavniji pored ovakve žene, pomislio je. Ona se na trenutak  zamislila, pa se opet zakikotala.

- Stena puca, duh Selama... Ja sam pevala pevala duh Selama ! Zamisli, duh Selama izlazi iz stene, kao iz čarobne lampe! O Bože, toj himni je samo nedostajao Alibaba sa četrdeset razbojnika.

Sada se i on smejao. Pramenovi njene kose su ga dodirivali po ramenu. Učinilo mu se da je pravi momenat da je poljubi. Plašeći se da ne izgori u želji, ili da ne izgubi hrabrost u međuvremenu, naglo joj se približio, ne bi li što pre dodirnuo njene usne. U tom momentu, žvakaća guma koju je do tada premetao sa jedne na drugu stranu usne duplje, naglo skliznu u grkljan. Počeo je da kašlje, da se guši, suze su mu krenule na oči. Ona ga gleda zbunjeno, tapše po leđima. Kada je konačno došao do vazduha, sam sebi je delovao kao lik iz loših komedija.

Sačekala je da se smiri i upitala ga kroz osmeh:

- Selame, je l’ sve u redu?

On je samo klimnuo glavom, dok je malopređašnje samopouzdanje nestalo. Uostalom, sigurno su svi primetili njegov nespretan pokušaj da dodirne usne ove nestvarno lepe žene, i sad mu se sigurno smeju! Naglo je krenuo da se sprema, jednom rukom je grabio mobilni sa stola, a drugom je signalizirao konobarici da mu donese račun.  

Svetlost je i dalje padala na ženine zube, preko kojih su se sada lagano navlačile usne, sve dok joj lice nije poprimilo potpuno ozbiljan izraz. Sada već gotovo potpuno trezna, pogledala ga je, pakujući svoje stvari i pomislila: Život mora da je jako komplikovan uz ovakvog muškarca.


Srebrni zmaj 
Stanislava Nikolić Aras

Mislio je da je zaborav pitanje vremena, makar malo potiskivanje u zaborav, makar malo mira od potmule tutnjave sjećanja na prizor i glavobolje koja suklja vruću paru u moždane. Nesanica se zavukla u tijelo kao još jedno tijelo. Vukao je na sebi niz ulicu tu tešku sluz što mu je obavijala cijelo biće. Na rukama, trbuhu i plećima valjala se gusta  bol i završavala svojim pipcima na hladnom čelu i pritiskala mu kapke. Blaga omamljenost od vina nije nimalo pomagala još mu je više gnječila muku u želucu, a kiselina pratila svaki pokušaj da proguta ljepljivu slinu. Grlo mu je bilo stegnuto debelim konopom, omča se premjestila u grkljan i tu se na njoj hvatala mahovina gađenja.

 Samo da se saberem, ponavljao je u sebi Vicko Matin dok se  popločanom ulicom spuštao u pristanište.

 Rano proljeće i sumrak donijelo je prohladan vjetar što mu se niz vrat uvlačio u dolamicu. Selo je bilo  u sivoj sjeni beznađa. Nakrivljen cijelim tijelom na lijevu stranu teško se i tromo kretao, jednom rukom izvukao je kutiju cigareta i jednu istresao među usne.

„Vidi Vicka Matina šta se nakrivija“  komentirala je jedna od u crno zavijenih baba što se približavala.

„Bogati  'ol je lako navigavat“, odgovorila joj je krezuba starica upalih obraza izraza poganog i urokljivog.  Zvono je brecalo i žene su u crnini tiho prilazile crkvi, baš poput žohara.

Sve same udovice, pomislio je Vicko mamurne glave i izbio na plato ispred crkve. U glavi kao da mu je potmulo tulilo krdo bolesnih kajmana.  Mimoišao je grupu vjernika i produžio prema luci. Kad je kročio na obalu koče su otpuštale cime, a leuti s visokim prikazama mornara šijavali oko njih. Cijela će ta kompozicija zajedno s galebovima iznad nje ubrzo okrenuti krme malom kamenom seocetu i starcima koji su ih ispraćali.

„Učinilo je lipo vrime“, čuo je iza sebe glasove okupljenih staraca „moga bi i File u migavicu.“

„Zdravi bili“, promrmljao je Vicko i mimoišao ih. Njegova posada upravo se dizala iz kafića. Vicko se useknuo i pljunuo uz rub kolone na koju su bile naslonjene smeđe i žute plastične kašete za ribu.

„'Oš s nama Renata?“, zadirkivao je njegov kapetan File mladu konobaricu plaćajući ceh iz smotuljka novčanica što ih je frajerski izvukao iz stražnjeg džepa modrog radničkog kombinezona.

Konobarica je skupljala čaše za njima i samo otpuhnula.

 „E da ne bi.“

„Mogla bi sutra skuvat crni rižot“, odlazeći uz smijeh dodao je Komunista, još jedan od onih starih momaka nateknutih ribarskih šaka, „File će ti drage volje očistiti sipu“.

„Nek' File svojoj ženi čisti sipu“, odgovorila im je mala sagnula se i laktom gurnula vrata kafića pa nestala u unutrašnjosti.

Vicko je uskočio u koču pa prihvatio demižanu s vinom i vrećice s paštetama i kruhom. Uvukao se u kabinu i rasporedio hranu ispod malog plinskog štednjaka. Ruksak je bacio na ležaj, iz pretinca izvadio dva normabela, popio ih sa čašom crnog vina i zapalio cigaretu. Ogledavao se po uskoj kabini, a onda izašao i sagnuvši se sišao ispod prove u strojarnicu. Starom krpom izvukao je cijev od ulja.

Podmazao pištune i ponovo izašao na zrak. Uskom stranom dogegao do palube. Mornari su namještali sajle i konope, koča je klizila iz zaljeva. S juga se natezao mrak na nebo kao tamni zastor pod kojim će ploviti miljama prema jugu. Zaljev mu je izgledao kao divovska ljigava lignja s pipcima u uvalama obraslim borovima što se spuštali do mora i u koje se uvlačio prvi mrak.

Kad su mimoilazili brak između Drvenika i Šolte vjetar se promijenio i noć je već bila tamna kao rog. Svjetlo ferala raspršivalo je blijedožute sjene. Mreža je bila složena na krmi, kašete složene na krovu kabine, nategnuta sajla vinča zujala je na vjetru. Vicko je gledao u pučinu, slušao glasove mornara iz kabine i zveket lonaca. Mislio je na Stipu, na težinu lijesa kojega je prije nekoliko dana sprovodio do rake. Vrijeme ide dalje, pomislio je, ali podsvijest je ispalila neku skrivenu dimnu bombu užasa od te smrti prijatelja i dim je postajao sve gušći i smrdljiviji. Strah i loša savjest, tjeskoba kao slina neprestano se vrtložila cijelim njegovim bićem. Ima te pa te nema, pokušao se oduprijeti eroziji straha, no u sebi je nalazio samo bolnu rupu ništavila.

Vicka se pomalo omamljivala svijest, cijelo tijelo treperilo mu je u jednoličnoj struji, u glavi mi je zujalo i vilica mu je bila potpuno utrnuta.

„Ništa ne govoriš Vice“, stao je do njega File i podigao nogu na drveni parapet.

„E, a ništa“,  pokušao se nasmiješiti Vicko. U glavi je potmulo stala tutnjati konjica, sinusi kao začepljeni sifon. Gusto crnilo mora i s neba vjetar što tuče u lice sitne kapljice.

„Idemo ča unutra ajde“ rekao mu je File, nježno ga gurnuvši laktom pod rebra.

„Dobro si jel'da, a jebamu bog mater šta ćeš, ko bi bija mislija da će se obisit, pička mu materina, šta ćeš sad?“ Ispotiha sućutno dodao je i okrenuo se prema uskim vratima kabine. Unutra su momci igrali briškulu, tranzistor je treštavo izbijao melodiju. Vicka je počinjala još jače boljeti glava. Mislio je da će izaći na kraj s tim. Svakako su mu trebali novci i ovaj posao iako mu se sad činilo da neće dočekati poštu na kojoj će loviti i da jednostavno nema snage sjediti s tom posadom. Momci su bili neobrijani i bučni, nazalnih glasova su zbijali proste šale i tako ubijali vrijeme. Koča je plovila prema jugozapadu.

„Malo ću ubit oko zada na šufadin, File“, pa još jednom ponovio , „ubit ću malo oko dok prođemo zada Šolte.“

„Aj poj, aj nemoj zaspat  tribaš nan, jesi čuja nemoj zajebat.“

Vicko je ušao u malu kabinicu sa strane ispred koje su bili poslagani konopi. Vlaga i vjetar su mu naježili čitavo tijelo  pa ga je obuzela drhtavica. Legao je na bok i iz džepa dolamice izvadio kutiju s tabletama. Izbacio je dvije na dlan i ubacio ih u usta, pa onda još dvije, provjerio koliko je tableta još ostalo, sutra je cijeli dan  na moru. Imao je kutiju praksitena, pola table leksaurina i desetak heptanona što mu ih je dala sestra koja mu je davala redovnu terapiju. Rasprsnut će mi se glava pomislio je, naslonio glavu na ruksak, sklopio oči i utonuo u cijev sna.

U snomorici je trzao nogama kao da propada. Pred očima su mu bljeskali varovi na navozu. On i Stipe u škveru. Vidio je svjetlost kao da gleda kroz masku za varenje, varnice su prskale u crnini ravno u njegovo čelo, bole ga kroz oči, pekle u mozak. U snu je vidio Stipu kako se smije na rivi noseći teću za brudet, govorio mu je: „Izist ćeš koga Vice, salazi doli“ i podizao pot  smijući se. Vice mu je mahnuo sa navoza i okrenuo se da siđe, ali kad je sišao u dubinu i pogledao ispod, pred očima je vidio Stipino modro lice unakaženo, slomljenog vrata i izbuljenih očiju, isplažen modri ogroman jezik poput zmije koji visi iz ukočenih usta.

Trznuo se i taj ga je trzaj probudio. Otvorio oči u polumraku male kabine što je smrdila na dizel, vlagu i tufinu, na friškinu i lustre, na mrtve ribe, uljanu pituru i kolomast.

Vicko nije mogao spavati već danima, čim bi zatvorio oči Stipino bi se obješeno tijelo stalo njihati pred njim. Našao ga je u garaži prije deset dana obješenog među konopima i mrežama. Bili su najbolji prijatelji, zajedno varili i piketavali godinama u brodogradilištu. Zajedno dobili otkaz kao tehnološki višak u procesu privatizacije, zajedno pili, zajedno jeli, zajedno živjeli u tupilu i dokolici mjesta godinama. Stipe se nikad nije  volio pucati drogama, draže mu je bilo piti vino, a kad ga je žena ostavila i odvela djecu, Vicko i on se skoro nisu ni odvajali. Kuhali bi kupus i nogice u velikom loncu, pili i odlazili u kladionicu. Koji put popili pivo ispred dućana. Skromna otpremnina i  penzija Vickova bolesnog oca potrajala bi neko vrijeme, a onda bi išli u ribu s Filom ili bi zaradili koju crkavicu  na kladionici. Nije im bilo loše, mislio je.

Vicko nije znao zašto se Stipe objesio te nedjelje. Je'l zato jer je bila nedjelja? Pa njima je stalno bila nedjelja otkad su otišli sa škvera. Naprosto je otišao u konobu po mineralnu i nije se vratio. Kad ga je Vicko išao potražiti već je satima bio mrtav.

Plivarica je jednolično brujala u crnilu. Uspio se pridignuti na laktovima i izašao na krmu. S punte Brača  svijetlio je svjetionik. Neka mokra toplina počinjala mu je izbijati kroz pazuha i opet mu se mračilo, nije bilo dobro.

Nije dobro, pomislio je i File što ga je gledao s vrata kabine. Vicko je osjetio miris kuhane govedine i povratio u more. Da ga File nije uhvatio oko pasa bio bi pao.

„Pa jebemu mater Isukrstovu“ rekao je File držeći ga.

„Da mu jeben mater pičku lava“, protisnuo još kroz zube i povukao ga. Vicko se strovalio na leđa po mrežama složenim na krmi.

„Dobro je, dobro san, pušti me“, udahnuo je vjetar s pučine koji mu je sada hladio oznojeno čelo.

„Desperado!“, čuo je iz kabine „dobro nisi udrija glavon oba bandu.“

„Nisan ja tako napredan Komunisto“, pokušao je s humorom vratiti snagu u svijest ali nije mu se vraćala, mračina mu je ponovo zaklopila oči.

„Pusti ga tu na zrak“, čuo je Komunistu kako govori Fili.

„Ubija se jebasan mu mater, smrznit će se ovde, aj pribacimo ga na kauč.“ Dvojica muškaraca podigla su Vicka i odvukla ga malaksalog nazad u kabinu.

„Bit će dobro, nije mu prvi put.“ komentirao je Komunista.

 Vicku je iz usta curila gusta bijela slina, otvorio je oči i vidio naljepnicu s likom Ivana Pavla.

Pomislio na boga i istovremeno vidio Stipin modri isplaženi jezik kao ogromnog crva, kao jezik od teleta što su ga znali kuhati i onako u komadu rezati na dasci za marendu. Došlo mu je opet na povraćanje, udahnuo je i prevalio se na leđa. Polako počeo brojati u sebi i utišao dah, mora mu je sjela na prsi, osjetio je njenu koštunjavu ledenu guzicu kako mu ne da da diše. Stipino bijelo unakaženo lice ljuljalo mu se pred očima kao krunica na retrovizoru, Vicko se hipnotizirao.

Samo da zaspen, mislio je, samo da zaspen, samo da umren. Nek me vrag odnese. Neka me bace u mrižu, neka me izidu ribe, neka me… bijes je poput tanke trake sumpora kliznuo u svijest i Vicko se uspio pridići i iz dolamice izvaditi ostale tablete. Pospremio je punu šaku praksitena i dva hepta u usta, dohvatio svoj ruksak i izvukao bocu pelinkovca, pio je dok je mogao, svu snagu je koncentrirao na gutanje.

Plivarica jei dalje brujala u noć. Volvo je jednolično štepao proljetni mirisni mrak , mimoilazili su svjetionike i napredovali na otvoreno more. Sve se spojilo i nebo i more, samo je bijeli Kanjac šivao sitni vez od bijele pjene jednolično, ucrtavao trag koji je ubrzo prekrivalo crnilo guste tinte.

Vicko je napokon zaspao teško dišući.

Jebenti ja tu udaljenost, zrakoprazni prostor siline smrti, jebem ti teška krila noći , jebenti život, jebenti sve, nemam zraka. Pjenio mu se um. Otvorenih usta pokušavao je disati, ali omča se stezala u stisku hladne more i njezinih koščatih pipaka. Blještava svjetlost palila je prostor iza čela i masne su suze izbijale u kutovima Vickovih očiju. Brod je jednolično rezao sitne valove. Propadao je u san drhtureći, omamljujuća pjena noćne more potezala ga je u dubinu i on je ne osjećajući udove izdisao svijest. Imao je osjećaj kao da ga brod u svojoj utrobi vuče sve dalje, nije se mogao oduprijeti toj sili, bio je na silnom valu crnila. Kapljice hladnog znoja izbile su po licu, usta su mu bila suha i tiho je grgljao. Izgledalo je kao da se bori sa životom, a i borio se. Stipe mu je izlazio iz duboke cijevi mraka u svjetlost koja se pjenila kao kiselina na rubovima svijesti pa nagrizala negativ i Stipino lice je za čas iskakalo progriženo s rupama na očima i licu s isplaženim nenormalno dugačkim  jezikom, a taj jezik pokriven rupicama i kraterima malih crvolikih glava što su se miješali pa mjehurali poput lave što vrije, rasli su, mijenjali boju i preobličavali se dok se jezik ne bi počeo namotavati sam na sebe poput noktiju onih indijskih yogina što su srasli za grane na kojima sparušeni meditiraju vjekovima. Siva, ukuhana  jezičina milila je brodskom kabinom. Rasla i napredovala gmižući kao što jezik porculanske dagnje nosi njezin teški oklop. Osjetio je nepogrešivo kako mu liže noge koje nije mogao pomaknuti , račvala se poput jezika zmaja sa desecima zelenih očiju i ulazila mu s unutrašnje strane bedara, lizala mu stegna i jaja. Osjetio je kako mu vlaga ispunja hlače, nije znao je li se upišao, nadao se da je i da je misao na jezičinu zmaja samo noćna mora. Otvorio je oči ne bi li odagnao misao na utvaru, kopao je pogledom unutrašnjost kabine, da se prizove svijesti, ali jezik nemani je osjećao sada na svom udu i trbuhu i kako ga peče kiselina koja mu izjeda crijeva.

Hropac mu je napustio tijelo i mumljanje se umiješalo u buku motora i zujanje elektromotora, mora je nasjela na prsi još teže, dovukla od negdje mlinski kamen i spustila mu ga na srce. Stipe je u trenutku mahao s kapije brodogradilišta i pokazivao elektrode koje su virile iz unutrašnjeg džepa jeans jakne, smijao se i davao mu roge a onda se u trenu, kao u najgorem tripu, survavao u pjenu žuči i kiseline što mu je od glave gradila ogromnu nakupinu udova i iskrivljenu jezičinu koja je rasla i rasla i za tren mu još pomamnije lizala noge.

Vidio je takve jezičine u onih indijskih ženskih božanstava, kod Kali što jaše na tigru s ogrlicom od ljudskih lubanja, Kali mu se divlje plazila u lice, a on je propadao u bezdno i činilo se da nema dna koje bi ga dočekalo.

Vicko je otvorio oči pred zelenim licem Kali, kao da se odjednom utišalo sve, kao da bi mogao zaustaviti zlo ako se suoči s njim, spojio je zvuk elektromotora iz realnosti sa svojim užarenim zujanjem što mu je rovalo cijelo biće, uspio podignuti utrnulo tijelo i sjesti. Hlače su mu bile mokre, majica natopljena znojem, misao na smrt za trenutak ga je napustila kao da mu želi dati vremena da se pribere, kao da ga želi mrcvariti i mučiti dugo, a ne ga samo tako udaviti. Znao je to, osjećao je kako u dnu njegova trbuha tinja plamičak demonske snage, kako su se jezici uvukli u svoja ljigave žvale i odatle čekaju pohotno. Za trenutak mu je bilo bolje, tlakovi su se izravnali i mogao je razaznati Filin glas kroz noć. Motor nije radio, nježno ljuljanje vratilo mu je snagu, pribrao se i ušao u ritam ravnoteže.  Morao je vani. Ustao je i pritisnuo malu mesinganu kvaku. Svježi morski vjetar oprao mu je lice. Dobro je, pomislio je Vicko, dobro je, izaći ću vani, iskoračio je iz kabine i zaljuljao se na stranici broda pridržavajući se za sajlu i konop. Krenuo prema krmi gledajući u svoje noge, a onda je osjetio miris. Najprije mu je osjetio miris, probolo ga je u sinusima oštro poput  stakla. Nepodnošljiva hladnoća skamenila ga je. Zabljesnulo mu je u očima i izbacilo suze i slinu, kihnuo je i to mu je potreslo cijelo biće, a onda ga je i ugledao. Srebrnog zmaja iznad sebe kako titra i gleda ga.

Čuo je vinč kako škripi i podiže visoko glomaznu okruglu sluzavu masu što je treperila trzajući se sama u sebi. Vice u svom životu nije vidio nešto  tako moćno. Pred njim je rastao  srebrni zmaj sa stotinama bljeskajućih trzavih vratova i okruglih buljavih vodenastih očiju. Visok sigurno petnaest metara još uvijek se uzdizao nabreklog trbuha bez krljušti poput balona koji će se sada rasprsnuti. Iz njega je tekla srebrna sluz. Presijavao se i bljeskao poput munje, otjelotvorene srebrne munje, ljigave presijavajuće nemani.  Piljio je u njega,  treperio je i trzao nadimajući  se. Nategnuta sajla zviždala je pod teretom. Vicko je užasnuto gledao u čudovište što mu je prinosilo svoje duge vratove kao da ga želi onjušiti i čekao da srebrni jezik povuče i njega u svoju utrobu kada  se naglo i tupo prosuo s visine.  Zmaj je  pukao i ispovraćao utrobu vižljastih sitnih grčećih tijela po brodu.

 „Dobro smo jato digli“ čuo je Komunistu.

Vicko je htio  viknuti mornarima što su ga lopatama krenuli skupljati s krme, ali je pao i glas mu je zamro duboko u praznini izjedene utrobe. Zaslijepljen i užasnut skliznuo je i našao se licem u gomili  srdela koje su skakale po njemu.  A još ih je sjebanih padalo po njemu.


Moja majka i Liz Tejlor 
Radmila Radosavljević

Ni danas, dve godine nakon smrti moje majke, nisam uspela da shvatim ogromnu ljubav koju je imala prema Liz Tejlor. Gotovo sam sigurna da je posle mene, mog oca, svojih roditelja, sestara i braće, najviše volela Elizabetu, kako je nazivala, što naizgled uopšte nije pristajalo uz nju. Malu, reklo bi se običnu, skromnu ženu, kojoj život nikada nije davao previše krila. Pa ipak, pored te fascinacije filmom i bioskopom uopšte, koju je svakako imala čitava njena generacija, u tom ogromnom prijateljstvu koje je pokazivala prema nepoznatoj ženi udaljenoj hiljadama kilometara i svetlosnih godina,  verovatno je postojalo i nešto više od običnog divljenja, što je za mene ostalo nedokučivo.

Ne verujem da je prateći život najveće holivudske dive bežala od težine i teskobe sopstvene stvarnosti, jer je to suviše jednostavno. Ali, uvek sam iznova bila iznenađena preciznošću kojom je govorila o filmovima u kojima je Liz Tejlor igrala. To je utoliko bilo čudnije što je moja majka bila radnica u fabrici – umela je da piše samo na ćirilici, jedino je u bioskopu čitala latinicu, a na engleskom je čak naučila da kaže mnoge replike iz najvažnijih filmova u kojima je Liz Tejlor igrala. Počev od “Lesija” , “Džejn Ejr” i “Malih žena”, u kojima je od 1948. počela da upoznaje svoju “najbolju prijateljicu”, do njenih najvažnijih ostvarenja. Najomiljeniji među omiljenima bio joj je “Baterfild 8”, a obožavala je i svih dvanaest filmova koje je Liz Tejlor snimila s Ričardom Bartonom.

- Elizabeta je, sine, najbolja kao Gloria Vandrous, bez obzira što je  davala izjave da prezire taj film – prepričavala mi je “Baterfild 8”. – Dobra je kao Megi u “Mački”, i kao bogatašica Anđela Vikers u “Mestu pod suncem”, sviđa mi se i kao Marta u “Virdžiniji Vulf”. A kakva je tek kao Lenora Penderton, sa Brandom, u “Odsjaju u zlatnom oku”! O Kleopatri da i ne govorim. Ali, Gloria je jedna – ocenjivala je njene uloge. 

Kad je Liz Tejlor 1973. sa Bartonom stigla kod Tita na Brione, to je moju majku još više učvrstilo u obožavanju najlepšeg para na svetu, a naročito Tita, kome se, inače, već toliko divila - verovala je da je stvarajući Jugoslaviju i ljude iste nacionalnosti, Jugoslovene, sve nas učinio jednakim. A kad sam joj tih dana predložila da otputujemo u Hrvatsku i napravimo „desant na Brione”, jer je to jedinstvena prilika da kaže Liz Tejlor da su najbolje prijateljice, da se rukuje sa Bartonom, i da zahvali Titu na Jugoslovenima, samo što se nije onesvestila:

- Nemoj da si bezobrazna! Pa ko sam ja, sine, da njih upoznajem!

- Ti si, Šugice, mnogo veća fora od svih njih, samo nemaš pojma - govorila sam joj.    

Prvi razvod Liz Tejlor i Bartona, nekako je podnela. Plakala je krišom, a kada su se godinu dana kasnije ponovo venčali, jedva je dočekala da kaže:

- Znala sam, sine, ne može on bez Elizabete, ni Elizabeta bez njega.

- Koja Elizabeta, mama?

- Znaš ti koja, nemoj da se praviš luda!        

Njihov drugi razvod jedva je preživela – 5. aprila 1976, kada su sve novine objavile vest o kraju najuzbudljivije ljubavi na svetu, skoro da ni sa kim nije razgovarala, bila je bleda i vrlo umorna celog dana. Moja majka je, naime, zbog plavih očiju, savršenog basa i neobuzdanog karaktera nalazila ogromnu sličnost između Ričarda Bartona i mog oca. Potpuno neobičan način na koji se srela s mojim ocem, što je videla kao poklon sudbine i Boga, jer je uspela da me  rodi u već poodmaklim godinama, učinio je da svoju ljubav na prvi pogled najčešće opisuje “kao kad su se u Rimu 1963. na snimanju “Kleopatre” sreli Elizabeta i Ričard Barton”.

- Elizabeta je, sine, najlepše izgledala kao Kleopatra – kad je video Barton, koji je igrao Marka Antonija, kako izlazi iz tepiha u koji je bila sakrivena, više nije mogao bez nje da živi!

- Ti si, Šugice, bila pomoćnik reditelja na snimanju?

- Sram te bilo, jel se tako priča s majkom – odgovarala bi.

- Ali, ti si bolja “riba” od Elizabete, samo nemaš pojma - govorila sam da bih je nervirala. 

Kad se Liz Tejlor venčala sa senatorom Džonom Vornerom, nije mogla da se načudi:

- Šta će ovo Elizabeti, pobogu!

Skoro celog avgusta 1984. tugovala je zbog smrti Bartona, i divila se Elizabeti koja je bila na sahrani, a sećam se i njenog zaprepašćenja kada je videla fotografiju Liz Tejlor na venčanju s Larijem Fortenskijem, što je dotuklo. Bila je ljuta, tužna, i potpuno razočarana:

- Nisam se, sine, ovome nadala. Pa jel Elizabeta načisto poludela!

- Koja Elizabeta, mama?

- Znaš ti koja, nemoj da se praviš luda!

Moja majka posebno je brinula što je njena drugarica slabog zdravlja, i pratila je svaki njen odlazak u bolnicu. Kad bih se vraćala s posla, misleći da su meni dostupne baš sve informacije, odmah bi me pitala:

- Sine, jesi li čula nešto o Elizabeti?

- Jedino da zovem njenog lekara, i da pitam kako je – odgovarala bih joj.

Kad je Liz Tejlor 2000. operisala tumor na mozgu bilo je neizvesno da li će preživeti, a moja majka je zbog toga ponovo počela da puši, iako joj je lekar strogo zabranio cigarete.

- Znaš, sine, mnogo ću da plačem kad umre Elizabeta. Volim je kao da mi nije izlazila iz kuće celog života – poverila mi je tada kroz suze.

A nikakve sličnosti nije bilo između Elizabete i moje majke, osim da su obe bile rođene 1932, astrološki u vodenim znacima – moja majka 13. jula, u znaku Raka, zbog čega je govorila da joj je “život vazda 13.”, a Liz Tejlor 28. februara, u znaku Ribe.

Liz se venčavala osam puta, moja majka nijednom – kada je ostala u drugom stanju i počela da živi sa mojim ocem, lepim kao Ričard Barton, tada je nije zaprosio. Nije pominjao venčanje ni onda kada je ona plakala, jer su neka deca s kojom sam se potukla na ulici za mnom vikala kopile. Mnogo godina kasnije, kada je predložio da se venčaju, odbila je bračnu ponudu. Nastavila je da ga voli, a posle njegove smrti nikada nije čak ni pogledala drugog muškarca.

- Meni, sine, nije bila potrebna venčanica s tvojim ocem – pričala mi je, i ja joj, naravno, nisam verovala.

Liz se rodila u Hempstedu, u Londonu, a moja majka u Poljskoj, u Krakovu, u delu ulice Stare Miasto, u kojoj su živeli ugledni i imućni Cigani. U kući boje tamne terakote sa velikim svetlim svodovima rođen je i njen stariji brat, a već 1934. njeni roditelji -  majka Blanka Levi, Ciganka, koja je udajom za njihovog oca Dragoljuba Stefanovića prekrštena u Branku Stefanović, došli su u Kragujevac. Kako je porodica Levi bila prilično imućna, a Blanka jedinica, za njom su u Kragujevac krenuli i njeni roditelji. Do 1941. Branka i Dragoljub dobili su još dva sina i ćerku,  a onda je on uhapšen i kao poznati levičar odveden u Nemačku. U najtežem logoru za komuniste proveo je skoro ceo Drugi svetski rat, ali se nekim čudom, i zahvaljujući svojoj slavi, Svetom Nikoli, kako je govorila moja majka, ipak vratio.  

Liz je imala najlepše ljubičaste oči, a moja majka najlepše crne oči. Za Liz bi se reklo da je crnka, za moju majku da je smeđa, i upravo su joj ta svetla put i divna kosa pomogli da za vreme rata izlazi na ulicu bez žute trake. Iako je bila tek devojčica, morala je nekako da se provuče i da ode do pijace po hleb i namirnice, jer su njena majka, tri brata i sestra bili izrazito lepi, i izrazito crni - nisu mogli da promaknu bez žute trake. A kad je jednom na pijaci nastala pucnjava, umesto da pobegne, našla je veliki paket konzervi i mesa koji je ispao nekom Nemcu, i onako mala uspela da ga dovuče kući.

Moja majka je prvi put postala mutava kad im je u kuću, obeleženu kao i sve ciganske kuće, jedne noći ušao Gestapo - stariji brat Milorad, koji je tada imao trinaest godina, bio je sakriven u udubljenju zida iza ormana. Najmlađeg, četvorogodišnjeg Milana, njihova majka držala je u naručju stisnutog uz sebe, dok je srednji brat Kosta, koji je od rodjenja bio vrlo nemiran i radoznao, stajao pored majke i zurio u Nemce. Iznerviran njegovim pogledom, jedan od trojice gestapovaca je čučnuo, udario ga nasred lica od čega mu je jurnula krv, a zatim je počeo da ga šutira...     

Od straha da će joj ubiti brata, moja majka doživela je neku vrstu paralize, i nije govorila skoro dva meseca. Progovorila je, paradoksalno, zahvaljujući novom stresu. Dan pre nego što su Nemci po Kragujevcu započeli skupljanje Cigana za streljanje, njena majka Branka je, znajući šta će se dogoditi, svog oca Andreasa Levija poslala u obližnje selo da se sakrije kod kumova. Njegovo ime je, međutim, ostalo na spisku koji su Nemci imali, i kad je Gestapo ponovo došao, zajedno sa nekim našim čovekom iz policije, tražili su dedu:

- Ženo, zapaliće ti kuću zajedno sa decom, bolje kaži gde ti je otac - upozorio je.

I ona ih je povela. Videći svoju ćerku sa gestapovcima, Andreas Levi nije čekao da ga traže, brzo je sam izašao iz kuće u kojoj se skrivao i krenuo ka njima.

- Dobro je kćeri, dobro je, pazi na decu – uspeo je da kaže dok su pucali u njega.

Moja majka, koja je krišom išla za njima, bila je presrećna što su joj ubili samo dedu i što joj je majka živa, i istog dana opet je progovorila...

Bila je potpuno mutava mesecima još tri puta u životu – kad sam se izgubila u gužvi na Terazijama, a imala sam samo četiri godine, kada je 1980. umro moj otac, i 1984, kada joj je umro brat Milan – imao je samo 44 godine, i bio je u to vreme jedan od najboljih stručnjaka za ekonomiju. Sva njena braća i sestre, a do očeve smrti 1951. bilo ih je osmoro, bili su školovani stručnjaci u svom poslu. Samo je moja majka, koja je od detinjstva počela da radi i da brine o njima, ostala sa završenom osnovnom školom i trgovačkim kursom. I bilo je nečeg čudnog u njihovim sudbinama – Cigani ih nisu voleli, jer nisu bili integrisani sa njima, a Srbi su ih, takodje, smatrali “drugačijima”, i ipak bili malo začudjeni što “postoje i takvi Cigani”. Tako je porodica moje majke ostala u nekakvom vakuumu i nepodnošljivoj lakoći nepripadanja nikome, pogotovu što su se kasnije svojim brakovima “mešali” sa Srbima, Crnogorcima, Makedoncima, Slovencima, Hrvatima, Česima...Najudobnija pozicija bila im je dok je postojala Jugoslavija, i dok su mogli da budu Jugosloveni. Kad je njihova najdraža država počela da se raspada, po “nacionalnom osećanju” postali su ono što su i jedino mogli da budu – gradjani. A moja majka, koja je danima plakala zbog ratova, i jedino u to vreme prestala da vodi brigu o zdravlju Liz Tejlor, opet je počinjala da se plaši. Pogotovu kada su skinhedsi batinama ubili malog dečaka Dejana u centru grada, naočigled prolaznika koji nisu reagovali. Naša komšinica, ne znajući ništa o nama, prokomentarisala je to rečima: “Ciganska posla, ubili su samo jednog Cigančića, i sad se diže dreka, a naše Srbe onoliko ubijaju po Hrvatskoj i ništa”. Prvi put otkad je pamtim, moja majka me je sklopljenih ruku tada zamolila da nikome ne pričam “ko smo”, ni “ko sam” ja.

- A “ko smo to mi, mama”? – pitala sam je.

- Nemoj da se praviš luda i da mi kidaš srce, vidiš kakvo je vreme! Plašim se samo za tebe, sine. moje je gotovo!

BOLNICA NA BEŽANIJSKOJ KOSI I BOLNICA SEDARS SINAJ

Liz Tejlor umirala je početkom 2011, u luksuznom apartmanu bolnice Sedars Sinaj u Los Anđelesu. Moja majka umirala je u isto vreme, na intenzivnoj nezi Bolnice za stara lica na Bežanijskoj kosi, u čijim se prljavim hodnicima osećao ustajali miris lekova, starosti, hrane, mokraće, napuštenosti i tuge. Opet je bila mutava, sada i nepokretna, a često me nije ni prepoznavala kad sam dolazila, što je definitivno razbilo sve moje iluzuje o tome kako ćemo se, jednog dana, kad dodje taj trenutak, lepo rastati. Ona će biti kod kuće, držaću je za ruku, i reći će mi na kraju nešto jako važno o životu, što mi nikada nije rekla. Tako sam zamišljala taj dan, i taj kraj. Sada, osećala sam se kao da me je neko strašno prevario, obmanuo, ostavio na cedilu - njene poluzatvorene oči, stisnuta usta kroz koja ni cevčica za vodu više nije mogla da prodje i ukočeno telo, nisu mi više davali nikakvu šansu. Iako smo ceo moj život provele zajedno, ipak sam duboko osećala da joj toliko toga nisam rekla, da sam joj negde ostala dužna, da se već plašim kako ću bez nje i koliko će mi nedostajati… Ništa više nisam mogla da uradim za moju majku, a ono što me je činilo još tužnijom bila je slutnja da ona ipak još nešto očekuje od mene…

Prva vest koju sam 23. marta čula na televiziji čim sam se probudila bila je da je Liz Tejlor preminula- činilo mi se kao da me je neko ogromnom pesnicom udario u stomak tako jako, da sam potpuno izgubila vazduh. Prva pomisao bila mi je da Elizabete više nema, i da moja majka, koja se toliko spremala da plače kad ona bude umrla, neće moći da je ožali. Navukla sam patike i gotovo otrčala na ulicu da nadjem taksi da me odveze u bolnicu. Moja majka ležala je u istom položaju kao i prethodnog dana, poluzatvorenih očiju.

- Mama, umrla je Elizabeta – ponovila sam joj nekoliko puta, ali nije bilo nikakve reakcije.

Izašla sam napolje, otišla u obližnji park i najpre počela da jecam, a onda sam od neke iznenadne mučnine počela i da povraćam. Jedna od najvećih legendi svetskog filma otišla je sa ovog sveta, a da nikada nije saznala da je u jednoj maloj, jebenoj zemlji imala prijateljicu koja je možda najiskrenije volela...

Dan kasnije, 24. marta 2011, kad sam već bila na vratima da krenem u bolnicu, pozvala me je lekarka:

- Primite moje saučešče, vaša majka je preminula.

Stajala sam nepomično nekoliko trenutaka, a onda sam shvatila da je  moja majka umrla sama, da u tom trenutku nikoga nije bilo pored nje, i da joj se to sigurno ne svidja. Iako mi nikada nije govorila o tome, ipak sam oduvek znala da će joj biti mnogo lakše da napusti ovaj svet ako ja budem bila kraj nje.

- Vaša majka je rano jutros, nekih pola sata pre nego što je preminula, počela da govori nešto nepovezano, na nekom nerazumljivom jeziku – rekla mi je njena lekarka kad sam stigla u bolnicu.

- Moja majka je govorila na ciganskom, to je njen maternji jezik  – odgovorila sam joj dok je ona iznenadjeno zurila u mene.


Srce srama  
Vasko Raičević

           Treći dan otkako nijesmo sreli ni žive duše. Ni seljaka, slučajnog prolaznika, zalutalu kravu. Ništa. Na neprijateljsku vojsku više niko ni ne pomišlja. Putevi postaju sve gori, drveće krupnije i kao razbacano bez reda, sve jači pritisak i gustina rastinja. Tu blizu, sa lijeve strane, trebalo bi da je more, ali ta misao je sada tako daleka. Sa zagušljivim vazduhom kao da nam se nešto gusto i masno gomila u utrobi, nešto što izaziva nervozne pokrete, u stalnoj borbi otpora i pokoravanja. Nemoguće je izbaciti ga, a prepustiti se, udahnuti punim plućima, dozvoliti da silovito prostruji krvotokom, od te pomisli izbija ledeni znoj, a pogled ostaje zalijepljen za zemlju. Odavno nikog nijesam pogledao u oči. Iznenadim se kad čujem nečiji glas. Najčešće je to glas komandanta, kratke i suve riječi, ali ne bez izvjesnog treperenja nesigurnosti. Znam taj osjećaj – ne možeš da postigneš uobičajeni ton, izgubio si boju glasa, pa se spuštaš na neku neutralnu bezvučnu frekvenciju. Zato koračamo u tišini i pokušavamo da pogodimo misli jedni drugima. Svakom od nas čini se da bi mu u tuđoj svijesti bilo ugodnije. Ili samo ja tako mislim? Ili je moja tjeskoba rezultat mog slabog tijela i još slabijeg duha? Zar svaki od nas ne osjeća ovu prazninu kao sramotan poraz i ne žudi za krajem puta, koliko god taj kraj bio ispunjen užasom, samo da bude ispunjen nečim, nečim što se može ispričati, objasniti, opravdati logikom istorije, nečim što nije kontinuum besmislenog kretanja, poput stijene koja jezdi svemirom i žudi za planetom o čije će se tijelo konačno razbiti?

            Sve teže uspijevam da se sjetim početka. Nakon što smo sa obližnjeg brda granatirali stari primorski grad, spustili smo se do sela u zaleđu. Usljed konstantne opasnosti da neprijateljske trupe upadnu na našu teritoriju, odlučeno je da se pročisti ta oblast. Niko se nije iznenadio kad u prvim selima ne zatekosmo vojsku. Pred našim granatama i topovima povukli su se u unutrašnjost. Zato će se neke čete vratiti nazad. Naša bješe od onih sa zadatkom da krenu za neprijateljem i potisnu ga što dalje u unutrašnjost. Sa zavišću smo gledali kako oni koji će se uskoro vratiti svojim domovima, pale kuće i odnose televizore, umjetničke slike, satelitske antene i razne skupocjene besmislice. Jedan je za sobom vukao kravu – životinja je mirno išla za njim i tupo gledala u zemlju, kao da je to sasvim uobičajeno. Ne znam zašto, neki su sa kuća skidali prozore i vrata. Stanovništvo je, naravno, otišlo sa vojskom, ali, tu i tamo, moglo se naići na po nekog mještanina. Taj bi mirno posmatrao što se događa, kao da je to tačno ono što je i očekivao. Ljudi se ovdje, pomislih, ne užasavaju rata. Za njih je to samo još jedna od prirodnih nepogoda. Njihove grube fizionomije slične su našima, kao da su i oni sišli sa neke od onih planina. Opstajali su ovdje, izgleda, uprkos ovom tankom primorskom vazduhu, koji ih nije učinio nježnijima. Taj je u stanju da gleda kako mu pališ kuću i da ne kaže ni riječi. Oči mu govore: ,,Pališ? Pa dobro. Pali.’’ Da li je to prkos ili vjera da zlo uvijek pojede samo sebe? Ja ne palim. Ja gledam. I slušam zvuk vatre koja polako žvaće stvari. Često nešto eksplodira. Dobar je to osjećaj – biti u predstavi sa tako raskošnom scenografijom, sa tako moćnim efektima. Sve to uz pravilan tempo, osjećaj za ritam. Reditelj zaslužuje dugotrajan aplauz.

            Prošli smo kroz nekoliko napuštenih sela. Nije bilo traga od neprijateljske vojske. Malo smo palili, ne mnogo. Nije imalo smisla. Nijesmo uzimali ništa od stvari, to možemo u povratku. Rijetki stanovnici, uglavnom starci, tvrdili su da tu nikad nije bilo nikakve vojske. Koliko god bile besmislene njihove laži, uporno su ih ponavljali. Ulazili smo u napuštene kuće da se istuširamo – jednom sam malo odrijemao u nečijem bračnom krevetu – a onda bismo išli dalje.

            Dalje? Gdje dalje? Išli smo ka zapadu, sve dublje u neprijateljsku teritoriju, a od njihove vojske ni traga. Sve manje kuća, sve manje ljudi. Iza svakog grma mogla je biti zamka. Ali nije se događalo ništa. Čula su nam otupila, a postajali smo sve nervozniji. Zvicer i Radović se umalo pobiše, ali ih komandant brzo razdvoji. Ostali su samo gledali. Nije to mržnja što se uvlači u nas, ta agresija izgleda kao jedina mogućnost kontakta. Žudjeli smo za neprijateljem, ali smo sve manje vjerovali da će do tog susreta doći.

            Onda smo stigli do nekog sela na rubu šume. Mislili smo da neće biti nikoga ni u tim starim kamenim kućama. Ta neopreznost Zvicera je koštala života. Dok je prelazio preko praga neko je zapucao iz kuće. Probijene lobanje pao je na leđa. Onog u kuću eliminisali su bombom, ali za Zvicera više nije bilo spasa. Bio je to starac koji je odlučio da sačeka neprijatelja u svojoj kući, u stolici i sa starom M-48 u ruci. Zvicerova smrt trgla nas je iz obamrlosti. Ponovo smo postali vojnici.

            Komandant me posla da provjerim jednu od kuća. Bio sam oprezan, ali u kući nije bilo nikoga. Starinski drveni namještaj, jednostavan i strog. Mirisalo je na hrastovinu i na trule jabuke. Sve me to podsjeti na đedovu kuću u Nahiji. Nijesam tamo bio od djetinjstva. Htio sam da izađem, kad mi se učini da odozgo dolazi neki zvuk. Da, bili su to nečiji koraci na tavanu. Meki, oprezni koraci po daščanom podu. Osjetih veliku tremu. Uske drvene stepenice vodile su gore. Izgleda da je to jedna od onih malih soba u potkrovlju, sa kosim stropom. Popeh se gore i stadoh ispred vrata. Tišina. Čuo me je. Čvrsto sam stegao kalašnjikov i nogom razvalio vrata. To biće stajalo je nepomično sa ogromnim očima uperenim u mene. Svo od nekakvih zelenih preliva, stajalo je tako da nijesam mogao odmah da odredim je li skulptura ili živo biće. Nekakva sumanuta figura iz čijeg je gustog zelenog tkanja izviralo hiljadu očiju. Na ivici nerava, držao sam cijev uperenu ka njemu. Oće li da ustukne ili će krenuti ka meni, to pitanje činilo mi se presudnim. Naglo je pomjerio glavu i vrat ka meni, istog trena sasuo sam rafal u njegovo tijelo. To je trajalo dugo, jako dugo, jedva sam zaustavio prste. Kad su dotrčali do mene, još sam stajao na istom mjestu i gledao u tu smjesu krvi i perja. Ubio sam pauna. Prošlo je malo vremena dok sam to shvatio. Otkud prokleta životinja tamo gore, to mi nije jasno ni danas.

            Otada nijesmo sreli živu dušu na našem putu ka zapadu. Tri dana se probijamo kroz sve gušće rastinje. Neke čudne biljke kakve još nijesam nigdje vidio, masnih, mesnatih listova. Hodamo u tišini, jer ovdje nema ni ptica. Teške, pastelne boje pritiskaju nam svijest. Zagušljivo je od prašnjavih mirisa koje cvjetovi nemilosrdno sipaju u vazduh. Nekakva punoća i presitost koja hoće da se prelije u naša čula. Oči više ne mogu da podnesu toliku gustinu. Svo to nepodnošljivo obilje pulsira nam u sljepoočnicama. Držimo se podalje jedni od drugih. Neprijatno nam je kad smo blizu. Nekakav stid se uvlači u nas. Kad naiđemo na potok ne peremo se u isto vrijeme. Svako nađe svoj trenutak da se iskrade. Kako vrijeme odmiče sve teže sakrivamo svoje nastranosti. Nekoliko njih vidjelo je Grahovca, rmpaliju koji kao da je ugrubo istesan iz dva-tri poteza, kako se spušta na koljena i, poput četvoronoge životinje, dogega se i sklupčava ispod drveta. Kunem se da sam vidio Radovića kako njuši sopstveni izmet. Sebe sam zatekao kako dugo zurim u komandantova stopala, koji se bješe izuo i opružio na suncu, i divim se savršenom odnosu nježnosti i čvrstine na tim vješto izvajanim oblicima. Nešto se muti u našim dušama. Ne razmišljamo o udaljavanju od domova, nego o približavanju nekoj tamnoj matici. Nije više to što smo ostavili iza sebe ono što nas određuje, već izvjesnost susreta sa onim ispred. Jer svi su sigurni da je ono tu, možda iza ovog brda, ili iza onog tamo drveta. Taj naš Neprijatelj strpljivo čeka i žudi za nama, jednako kao što i mi žudimo za njim. Obrastao u paprat i stopio se sa ovom nepodnošljivom prirodom, on sanja naš dolazak, naš zagrljaj u velikoj krvavoj bici.

            Pred veče, ne znam više kog dana, ugledasmo vatru u daljini. Tresući se u groznici krenusmo u tom pravcu. Nijesmo više ličili na vojsku, bili smo lak plijen, ali smo se tješili mislima o odmoru, počinku i, ko zna, možda milosrđu. Niko više nije imao snage za strah. U srcu ove džungle trebalo bi da je toplo, tamno i vlažno. To obećanje zujalo nam je u glavama kao odgovor na tešku tišinu i materijalnost prostora kroz koji smo prolazili. Sada je ta blijeda vatra obilježavala mjesto konačnog susreta.

            Dok smo stigli tamo vatra se skoro sasvim ugasila. Nije bilo nikog oko kolibe ispred koje su dogorijevali suvarci. Pretražili smo okolinu, ali nije se radilo o klopci, zaista nije bilo nikoga, za vojskom bi morao ostati neki trag. Očigledno je tu boravio neki usamljenik, ali sad ne bješe ni njega. Vratiće se uskoro, inače ne bi ostavio neugašenu vatru. Ako nije želio da nas namami, a onda ode da obavijesti ostale. Ali gdje su ti drugi, koliko su daleko? Postavili smo straže. U kolibi je bio samo jedan mali drveni sto, jedan tronožac i grubi krevet sa slamom umjesto dušeka. U jednom uglu zarđali šporet na drva i na njemu veliki kotao. Po zidu okačene nekakve sušene biljke. Miris tih biljaka miješao se sa mirisom vlažnog drveta. Iza kolibe je bio bunar, pa se umismo hladnom vodom. Neko reče da je možda otrovana, ali su ipak svi pili. Komandant je noćio u kolibi, mi ostali raštrkani pod vedrim nebom. Uhvatila me neka vrućina, pa sam se dugo rashlađivao bunarskom vodom. Legoh na travu i brzo zaspah, još uvijek prilično mokar.

            Sanjao sam pauna. Bili smo u onoj istoj sobi u potkrovlju. Prijeteći se razmahao krilima i kreštao upirući razjapljeni kljun ka meni. Ledena voda kapala je sa tavanice. Prsti su mi bili zgrčeni, nijesam mogao da ih otkočim, da zapucam na tu zvijer. Od njegovog silnog mahanja vazduh se uskovitlao i postalo je hladno, veoma hladno. Tresući se od hladnoće, probudih se u zoru.

            Osjećao sam bol u mišićima i tupi nagovještaj glavobolje. Komandant i grupa vojnika ispitivali su nekakvu babu. Pojavila se niotkuda, pokazala na kolibu i rekla da je to njena ,,kuća’’. Bila je u crnim smrdljivim ritama i očigledno poluluda. Pitali su je o neprijateljskoj vojsci, ali ih je ona samo gledala sa čuđenjem. Jedva se dovukoh do njih, uz olovno pulsiranje u glavi i teški vreli vazduh koji mi je šištao kroz nos. Čim me ugleda, starica mi priđe i uze me za ruku. Ruka joj bješe tvrda i suva, kao da se grana nekog drveta obavi oko mog dlana. Ništa materinsko ne bješe u njoj. Bila je kao drvo, samo po sebi ni dobro ni zlo. ,,Bolestan si’’ – reče. Jedva sam stajao na nogama. Komandant mi priđe, stavi ruku na moje čelo i reče: ,,Ti goriš’’. Starica pokuša da me odvuče do kolibe, ali je zaustaviše. Ona poče da im objašnjava kako će me izliječiti, ali ja sam je već slabo razumio jer mi je užasno bučalo u glavi. Učini mi se da svo to bučanje, taj teški šum, dolazi iz gustih krošnji koje su pritiskale ovaj prostor. Kao da su sabijale vazduh ka središtu u kom smo bili mi, svakog časa mogli smo se rasprsnuti. Umalo se onesvijestih.

            Položiše me na krevet u kolibi i ostaviše sa staricom. Ona je nešto radila izvan mog vidokruga, čuo sam šuškanje i povremeni zveket posuđa. Bio sam na liniji između sna i jave, strahovito umoran i željan sna, ali mi unutrašnja vatra ne dade da zaspim. Kao da tonem u neku vruću vodu i istog časa izranjam. Odjednom se babino lice pojavi nada mnom. Poče da mi skida odjeću. Nijesam mogao da joj pomognem, bio sam kao teška lešina, natopljena vodom. Osjetih neprijatan miris isparavanja sopstvenog tijela koje se kupalo u znoju. Starica me je skidala strpljivo i vješto. Uskoro sam ležao sasvim go, a slama mi je bockala leđa i zadnjicu. Negdje u dubini pojavi se odsjaj nečega što je nalikovalo na osjećaj srama, ali ja sam već bio u dubokoj vodi i ono što se zbivalo sa mnom posmatrao sam sa velike daljine, kroz mutno okno, sa sviješću zatvorenom u tamnu kulu, gdje misao o sopstvenom biću raskida sa čulima koja to biće čine stvarnim. Imao sam samo ideju, ne i doživljaj onoga što se zbiva. Onda žena donese neku gustu ljepljivu mast što je mirisala na zagušljivi ekstrat smrdibube i poče da me maže po grudima, stomaku, nogama. Cijelo mi tijelo bješe prekriveno tom gadošću, uključujući i genitalije. Mast je bila toliko hladna, da uskoro počeh da drhtim. Kao da te koža žari od dodira leda. Ali onda stade da peče, koža mi je gorela kao da je neko vrelim nožem odvaja od mesa. Usred paklenog ognja pomislih: ona je demon, a ja sam joj naivno došao pod ruke i sad plaćam za ono što sam učinio. Nijesam mogao da se sjetim što sam to učinio, ali sam znao da ima nešto, osjećao sam teret svoje grešne podsvijesti kako me vuče dolje, u srce plamena. Prije nego što sasvim potonem, htio sam da vidim te oči zla, sada konačno oslobođene maske tuposti i prostodušja. Uhvatih njen pogled, ali on bješe ravnodušan, kao pogled starog majstora koji po hiljaditi put pravi jedan isti predmet. Ravnodušan kao drvo koje šušti na proplanku, samo po sebi ni dobro ni zlo.

            Kad se probudih nije bilo nikoga oko mene. Nemam predstavu o tome koliko sam dugo spavao. Možda danima, možda nekoliko sati. Ne sjećam se da sam nešto sanjao i ništa me ne boli. Tijelo mi je bilo suvo, pomalo mirisalo na travu i na znoj. Obukoh se i izađoh napolje. Bilo je oko podneva. Ostali su sjedjeli u širokom nepravilnom krugu oko vatre. Starice nije bilo. Oblačno, a vazduh topao i vlažan. Čemu je sad služila vatra, nije mi bilo jasno, jer ništa se na njoj nije peklo, a nije ni bilo hladno. Sjedoh i ja u blizini, a niko na mene ne obrati pažnju. Djelovali su nekako odsutno. Jedni su gledali u vatru, drugi u nebo, a treći u svoje čizme. Posmatrao sam njihova lica i primijetio da svi krijući zagledaju jedni druge. Pogledi su nam klizili preko tuđih figura i ukrštali se. Nekakav poziv i strah bjehu u tim očima. Neka potreba za zajedništvom koja nije mogla biti izgovorena, jer bi riječi odvukle na drugu stranu. Bili su lijepi, pomislih, svaki na svoj način. Čovjek je lijepa životinja, spram te misli učini mi se nevjerovatnom sva ona ljudska djelatnost koja tu ljepotu nije uzimala u obzir. Sjetih se kako sam u djetinjstvu volio da gazim po snijegu. Ona savršena bjelina mamila je moje stope, tako je fino prštala pod tabanima. Tamna materija, što se danima prikupljala u mojoj utrobi, naglo se pokrenu. Poče da kopa iznutra, kao neka mala zvijer koja hoće da izađe iz kaveza. Daleki nagovještaj zadovoljstva bio je u tim potmulim udarima. Satima smo sjedjeli u tišini klateći se. Vatra se već davno bila ugasila, kad se nekoliko zraka sunca na zalasku probilo kroz oblake i krošnje i rasulo se po našim glavama. Sjećam se kako Radovićeva kosa, crna kao zift, zasija na suncu, a on, ta prosta pojava, zagledan u horizont, sad je ličio na mudraca. Sa prvim mrakom pade kiša, i mi, jedan po jedan, uđosmo u kolibu.

            Komandant je ležao na krevetu, onom istom na kom sam se ja borio sa groznicom. Ostali su se namjestili na podu. U tom skučenom prostoru morao si ležati mirno, da ne uznemiravaš svog susjeda, što je bilo nekako iritirajuće. Iz nekog razloga bilo je nemoguće ostati miran. Od tolikih tijela u zatvorenom prostoru brzo je postalo pretoplo. Kiša je jednolično sipila po krovu, izgleda da prokišnjava na nekoliko mjesta, ali niko se nije žalio. Mada je postajalo zagušljivo, bilo je neke omamljujuće esencije u vazduhu. Povremeno bi sijevnulo, ali grmljavina nije stizala. U tom kratkom bljesku vidio bih da se mnogi meškolje, a neki bjehu već sasvim goli. Ključalo je nešto iznutra, ispod nas, u utrobi zemlje. Ona zvijer što je rasla u našim matericana osjetila je taj zov. Znao sam da više neću imati snage da je zadržim. Ramenom sam udario u nečija leđa, drugi mi je uzvratio laktom u rebra. Kao jegulje u mreži, koje klize jedne preko drugih i uzalud se bore za vazduh. Neko je prebacio nogu preko mog bedra, prste sam zabio u nečija usta. To buja kao nadošla rijeka, sa virovima, i tamna od mulja podignutog sa dna. Tijesno je, strašno je usko u tom kovitlacu tjeskobe. Otpor je bio nemoguć, suviše apstraktan, a rijeka moćna u svojoj tjelesnoj punoći. I ja joj se prepustih. Prvo me bacala kao lutku, mislio sam da će da me pokida, a onda me sabi u tjesnac i pritisnu teškim muljem. Dodir jezika i slane kože, opori muški miris, pulsirajuće meso, snaga koja napada i brani se, dlanovi koji klize po glatkim površinama, ugriz konjskih zuba, udar kopita o slabinu, nokti što paraju kožu, oblici koji blješte iza zatvorenih kapaka, utroba se širi i opušta i spremna je za porođaj, ljeskanje na uzburkanom moru, bol i zadovoljstvo, žudnja i strah, moć i pokornost, stapanje u vodenu masu i izdvajanje u posebnu kap, punoća i praznina, udarac, mnogo nježnih udaraca i grubih zagrljaja, hiljadu jezika i prstiju, hladnoća uzavrele krvi, oganj ledenog znoja, tajfun koji komada i ponovo spaja, obećanje, nagovještaj, izmaglica konačnog smirenja, zvijer koja prolazi kroz uske tunele ka izlazu, teško je poroditi toliko biće, veće je od svih nas, ali ono već izlazi, uz pucanje vena i kapilara, oslobađa se polako uz nezamisliv bol, koliko užitka u tom bolu, u potpunom rasprskavanju sopstvenog tijela, iza granice čula, daleko iza misli, samo kap drhtavog života u razjapljenoj i praznoj utrobi, dragocjena kap zaborava. Iscrpljen, imao sam još toliko snage da bacim posljednji pogled na ogromnu zvijer, čiji su crni i zlatni prelivi blještali u noći, a sa razjapljenih čeljusti cijedile se đavolje bale, što mirišu na orahovo ulje.

            Ujutro smo krenuli nazad. Gomila polutrulih raga, koja zna put kući, gleda u svoje stope i ćuteći korača. S juga, na mahove, lahor je nanosio miris mora, ali mi smo već bili hodajući duhovi. Mislim da sam čuo i galebove, a možda mi se samo učinilo. Svaki čovjek bješe zapretan u sopstvenu kulu, čuvajući se da ga bilo kakav nagovještaj života izvana ne povrijedi. Kao životinja odrane kože, čovjek se plašio da bi na didir najmanjeg leptira zavrištalo njegovo krvavo nezaštićeno meso. Bilo koje dijete moglo nas je dotući poput ishlapjelog psa, ne koristeći ni toljagu. Riječ bi nas dotukla, samo jedna riječ, ona koju su svi gutali, a ona se opet vraćala u grlo, stezala dušnik, grizla glasne žice. Kako je nositi, gdje je zakopati, koliko duboko? Gutanje tog otrova bješe nam jedina hrana, jer ne sjećam se da smo išta jeli tokom cijelog puta. Hodali smo kao zombiji, spavali pored puta, pili iz lokava. Kad pređosmo granicu, raziđosmo se bez riječi.

            Povremeno, ugledao bih nekog od njih u gradu i prelazio na drugu stranu ulice. Pogledi nam se nijesu smjeli sresti, niko od nas to ne bi podnio. Istina bi nas isjekla na smrt. Ne znam kako se oni bore sa svojim otrovom, ja ga istresam na papir. Hiljadu puta ispisujem iste riječi i hiljadu puta ih uništavam. Što ako jednom ne uspijem? Što ako me nešto spriječi i iza mene ostane ovaj sluzavi trag? Neće li kuga poteći ovom zemljom? Neće li vapaj nadvisiti ova tamna brda? Neće li nas sram nadživjeti? Nije li naš san zauvijek okužen mirisom tropske zvijeri, čija nas rika uporno doziva? 


Upristojiti pticu 
Mima Juračak

Ona je ušla u stan kao da u startu zna što će biti od mene danas. Pokušao sam, najbolje što sam mogao, postići nekakvu meku ležernost, neki opušteni scenarij, no u njenoj se glavi odvijalo toliko toga - mogao sam vidjeti već po izrazu lica.

Komplicirana i ufrkana u sebe sjela je na kauč i u rukama prevrtala knjigu iz knjižnice - Saramagovo „Kolebanje smrti“. Kolebala se baš kao i ta smrt čini se, oko toga da li da mi kaže ili ne, ono što po svemu sudeći već neko vrijeme osjeća. Znao sam da će trenutak možda doći, no zar baš sad? Pa bilo nam je sasvim dobro, baš sam se dao u ovo…

 Tko bi rekao!

-Znaš, na čelu ti se prelijeva napetost, mala moja…

-Ma ne, nije ništa, sve je ok.

Rekla je to i podbočila glavu rukom gledajući u stranu na način na koji ništa nije bilo ok. Sa tom hladnom ljušturom oko sebe izgledala je kao da će uskoro propasti u neku rupu - kroz kauč, kroz stan ispod, te kroz nju nastaviti padati i padati, pronalazeći pritom na zemljanim zidovima rupe knjige, kolače i ostale stvari koje su već bile u priči - stvari koje mlade djevojke pronalaze padajući kroz zemljane rupe.

-Nisam baš danas nešto jela, zato sam takva.

Laž koja nije mogla uvjeriti ni mene ni nju. Ostali smo šutjeti dok sam ja pripremao sendviče.

Odjednom je ustala i krenula prema ormariću s cd-ima. Uzela je jedan u ruke i počela čitati: „The greatest jazz album of all times!“

-Kako netko može reći da je to najveći jazz album svih vremena kada sva vremena još nisu gotova…

Promrmljala je to sebi u bradu, ali ipak tako da ju čujem.

-Pa ne znam što da ti kažem na to, ali dam se kladiti da ga u skorije vrijeme ništa neće nadmašiti. Uključi player, poslušaj.

-Kad mi taj jazz i nije baš nešto…

-Pa daj mu šansu.

Daj meni šansu, pomislio sam.

Stavila je nevoljko cd u cd-player i stisnula play. Radila je to kao i devedeset posto ostalih stvari koje je radila - sporo, bezvoljno i bez nade, sa nekakvim lošim sentimentom.

Klavir je nježno počeo dodirivati ustajali zrak moga stana. Kada su se uključili ostali instrumenti ponadao sam se da je nešto u njenoj glavi zaplesalo kao što i u mojoj u tom trenutku uvijek zapleše, da se pomaknula crta razgraničenja, da se svijet ponovno sastavio i da me možda ipak neće napustiti.

Krenula je prema prozoru nečitljivog izraza lica i zagledala se u modru daljinu prekrasnoga dana.

Kako možeš biti toliko nesretna, djevojko?

-Sviđa mi se.

To mi je zapravo bilo dovoljno, jer znam koliko joj je teško bilo te riječi prevaliti preko usta. Sa smiješkom sam reckao krastavac i nešto se u meni pomaknulo, pomislio sam na trenutak da sam ju dobio natrag. Pomalo naivno sam mislio da će mi stari dobri Miles u tome pomoći. To bi se valjda i očekivalo od najboljeg jazz albuma svih vremena.

-Sutra ideš za Zagreb?

Znala je da sutra idem u Zagreb, no očito je samo pokušavala malo smekšati vlastiti odraz u ogledalu stvarnosti.

-Da, oko 10 ujutro. Hoćeš samnom?

-Mislim da ne, moram sutra…imam neki dogovor.

Nije imala nikakav dogovor.

-Znaš li da tigrovi imaju pruge i na koži, ne samo na krznu?

-Hm…nisam to znao. Zanimljivo… a zebre?

-Za zebre ne znam…ali bilo bi fora da ljudi imaju pruge.

-Hm…ne znam…možda.

Nisam bio siguran kamo vodi ovaj razgovor no bio sam uvjeren kako nema veze sa tigrovima. Iako, poznajući nju, možda je imao veze baš samo s tigrovima.

-Ja bih volio da ti imaš pruge.

Pokušao sam ju nasmijati i djelomično uspio. Pogledala me nešto mekšeg izraza lica i nasmiješila se kutom usana.

Konačno se odmaknula od prozora i prišla k meni u kuhinju. Sendviče sam složio najbolje što sam mogao i bili su pretrpani. Kada je sjela za šank i počela jesti, sastojci iz sendviča su počeli nekontrolirano ispadati na što se nije obazirala, jer, nekako istovremeno, počele su ispadati i stvari iz njezine glave.

-Radiš dobre sendviče. Malo su krcati, ali neka.

Nasmiješila se i to me ohrabrilo da se nagnem i poljubim joj obraz koji je imao na sebi malo majoneze. Nije se odmaknula.

-Baš sam gladna kao zvijer. Kad ne jedem odmah postanem čudna.

O, da samo znaš, pomislio sam.

-Dobar mi je taj tvoj najbolji jazz album svih vremena. Mislim da bi bilo dobro kuhati uz njega.

Dobro je uz njega mnogo toga raditi, htio sam joj reći.

-Možda mu dam šansu. Ali u biti, sad kada slušam najbolji jazz album svih vremena, ima li uopće smisla slušati nešto drugo od tog tvog jazza…?

Nasmijala se od srca i već sam ju vidio meku kao putar, no nisam se smio radovati prerano. Počela je pričati. Bio sam presretan.

-Sutra idem na razgovor za posao. Radi se o nekakvom call-centru. Zovem ljude i nagovaram ih da kupe madrac!

-Hm…zvuči…ne znam…kako tebi to zvuči?

-Pa iskreno, zvuči mi očajno. Ali imam osjećaj da nemam izbora. Tako i tako ako nisi dovoljno dobar dobiješ otkaz nakon mjesec dana. Računam si, možda uspijem zaraditi nešto, pa da imam neku lovu dok ne nađem nešto konkretnije.

-A što bi voljela raditi?

-Ne znam…slušati najbolji jazz album svih vremena?

Ponovno se nasmiješila i pogledala me podignute obrve.

-Pa nije ti loš odabir.

Stvarno joj nije bio loš odabir.

-Ja sam uvijek tu da ti ga puštam.

Nasmiješila se ali ovaj put nije gledala u mene, već u šank i svoje ruke koje su završile sa prinošenjem zadnjeg komada sendviča u usta. Crveni ruž joj se malo razmrljao i ponovno je izgledala pomalo izgubljeno.

Oko nje se širila glazba kao nevidljiva masna smjesa i ona je usred nje stajala kao postojana tuga, zapletena u vlastitu zakukuljenost.

-Znaš, htjela sam ti danas reći da ništa od nas.

Presjeklo me iako sam to očekivao.

-Ali sad, eto, ne osjećam više ništa od toga. Zapravo ne znam zašto sam ti to htjela reći.

Imao sam čudan osjećaj da to ima puno veze s Milesom. Ili sa sendvičem? Možda s oboje.

-Ne znam niti zašto sam ti rekla da sam ti to htjela reći. Znaš, ponekad mi je teško živjeti sama sa sobom. Ponekad mi postane prenaporno slušati iznova i iznova svoje vlastite misli i samo potonem. Ti me nekako smekšaš. Ali stalno razmišljam o toj tankoj granici na kojoj ćemo se morati pozdraviti jer ću ti početi ići na živce sa svojim sranjima.

Prišao sam joj bliže i nježno ju poljubio, imala je okus po luku i vratini, imala je okus po nečemu što sam joj ja složio i po crvenom pigmentu.

Primila me zatim za struk i suze su odjednom počele teći kao kamenje niz njene obraze, a ja zapravo nisam znao kako da ju zaštitim od odrona koji sam možda i naslućivao. Zagrlio sam ju i nadao se najboljem. Grcala je u svojoj tami i ja sam ju lako preuzimao, nije bila tako teška kao što se njoj činila. Bila je kao siva ptica - čudna, tužna i nespretna, ptica neznalica, ptica rugalica, ptica plačljivica, ptica mučiteljica, siva beznačajna ptica, gotovo nevidljiva.

Bila je kao ptica koju ne bi trebalo zaklati kad ju se jednoga dana ulovi, već bi ju trebalo s pažnjom uzeti u dlanove i zatvoriti ju u njihov mrak, utopliti ju, voljeti ju, nježno s njom postupati. Tako bi se i ptica upristojila.

Ono što je uslijedilo nisam očekivao. Ona se naglo ustala i krenula prema spavaćoj sobi. Pošao sam za njom, a ona se počela polako razodijevati dok sam ju gledao s vrata. Stajala je tako bijela, uplakana i gola nakon nekog vremena, dok je Miles osjećao svaku njenu oblinu kože, svaku napetost mišića, baš kao i ja.

Dobri stari Miles, sigurno je morao znati kako će se jednoga dana djevojke u njegovoj melasi opuštati kao djevojčice u toplim kupkama, morao je znati da će se uz njega uspješno pripitomljavati ptice tuge i da ćemo negdje u budućnosti uz njega ostajati meki poput bagrema u cvatu, lelujavi na povjetarcu, mirisni od života, nabrekli od glazbe i osjećaja, vlažnih obraza od suza, bez riječi kojima bismo se opisivali.

Život tako jednostavan, a ljudi komplicirani.

Moram joj češće puštati jazz.


Kuhanje 
Slađana Perković

Sjede za stolom. On sa jedne, ona sa druge strane. Između njih je lonac iz koga se puši pileći paprikaš. Ona uzima u ruku kutljaču, nagne malo lonac, pa pažljivo zagrabi po dnu ne bi li uhvatila i zadnji komadić mesa. On voli meso i ne može zamisliti ručak bez njega. Njoj je svejedno. Ona je, ima već dana i dana, izgubila apetit. Sebi u tanjir naspe tek malo rijetke supe i koji krompir.

− A hljeb? Nisi nam odrezala hljeba.

Ona ustaje, otvara fioku u kojoj stoji escajg i vadi iz nje veliki nož za hljeb. Sad u jednoj ruci drži nož, u drugoj hljeb. Hljeb je jučerašnji, ali je već bajat i more mrvica se rasipa po stolu dok nož, lagano, bez ikakvog otpora, prolazi kroz njega. Počinje joj tutnjiti u glavi. Misli da će je udariti kap. Mora zažmiriti.

− Šta ti je?

Pokušava se pribrati. On je već hlapljivo pružio ruku i uzeo tek odrezanu šnitu hljeba ispod noža, izdrobio je sebi u tanjir i počeo kusati.

Ona lagano položi nož na sto i uzme kašiku. Okreće njome po tanjiru, igra se kao dijete, ali ne može ni zamisliti da bilo šta proguta. Gađenje joj je svezalo stomak. Pokušava da ga ne gleda, ali čuje ga kako puše i srče. Pokušava da ga ne sluša, da se sasvim isključi. Ništa ne pomaže. Oborila je glavu i gleda u tanjir. Eto, sad i u njemu vidi njegovo mrtvo lice.

Ima već neko vrijeme, počelo je hvatati nekakvo ludilo, a nije se imala kome ni požaliti. Bila ju je sramota. Sve nekako, ali ludilo... Zato je prvo pokušala sama riješiti problem. Sa posebnim zanimanjem pratila je američku emisiju „Oprah show“ emitovanu već godinana, iz dana u dan, u jutarnjem terminu na prvom kanalu. Nema kakvih tu tema nije bilo, od toga kako ispržiti pomfrit bez masti, preko toga kako analizirati sopstvene fekalije, do toga kako spriječiti da vam kidnapuju djecu i potom vas ucjenjuju vrtoglavim novčanim iznosima. Često je gostovao i neki ćelavi psiholog, koji je davao samo beskorisne savjete kako izgraditi sopstvenu sreću i slične guposti. Ništa konkretno. Jednako površni bili su i ženski časopisi. Puno polugolih, mršavih žena i recepti za ovu i onu dijetu koja zagaratovano donosi rezultate u roku od dva dana. 

Poslije toga izlaz je pokušala naći u knjigama. Knjige ne mogu biti površne i beskorisne. U knjigama je skupljena sva pamet ljudskog roda, mislila je i krenula da traži onu koja će joj donijeti spas.

Njemu je rekla da ide na pijacu, što i nije bila laž, ali se prvo, sve onako sa cekerom u ruci, prvo uspentrala uz svih 24 stepenika koji su vodili do ulaza u zgradu gradske biblioteke. Bibliotekarka ju je jedva pustila iza pulta. Samo je ponavljala: „recite koja Vas knjiga interesuje, pa ću Vam je donijeti“, a ona je uporno odgovarala da ne zna i da bi malo da pogleda šta imaju u ponudi. Čula je da je biblioteka u posljednjih par godina ostala bez trećine svog knjižnog fonda, jer su ljudi kao sumanuti krali sve što im je došlo pod ruke, pa i knjige, ali u korist joj je išlo to što nije imala kleptomanski profil.

Neko vrijeme je prevrtala, glumeći veliko interesovanje, po kolekciji knjiga Mir−Jam, ali čim je bibliotekarka nestala u reonu Svjetski klasici zaokupljena traženjem Don Kihota za lektiru djevojčici probušenog nosa i crvene kose, odšunjala se do dijela Praktična psihologija. Nije imala puno vremena. Uzela je prvu knjigu samopomoći koja joj se našla pod rukom i gurnula je u ceker. Onda je nonšalatno, kao obična domaćicu koja traži razonodu u čitanju, iznajmila već neku od Daniele Stil. 

Čim je došla kući odmah se bacila na čitanje. Sjela je za sto, stavila dasku za rezanje sa jedne, knjigu sa druge strane i počela sjeckati mrkvu. Pažljivo bi obrisala ruku o krpu zadjenutu za pojas kućne haljine kada bi trebala prelistati pročitanu stranicu. Ogulila je i krompir, ali knjiga je osim ohrabrenja da trebamo vjerovati sami u sebe i razvijati sopstvene talente nije ponudila nikakvo konkretno rješnje. Pristavila je supu, ostavila ju je da se krčka na šporetu, pa se vratila za kuhinjskom sto, gdje je nadlakćena nad otvorenom knjigom, plakala. Njenog slučaja jednostavno nigdje nije bilo.

Nakon što se razočarala u knjige i nauku, vratila se staroj, dobroj metodi liječenja pomoću teškog i krvavog rada. Nije mogla otići u kakav kamenolom i tucati kamen, ali je zato svu svoju energiju trošila na ono što je najbolje znala − čistila je i spremala po kući. Brisala je prašinu od poda do plafona bar pet, šest puta dnevno. Usisavala je, peglala, prala veš na ruke, štirkala, klofala itisone i tepihe ispred zgrade, išla je na pijacu, vukla je po cijeni da dobije bruh, ceker pun voća i povrća, pravila je zimnicu, išla je u šumu, hodala daleko od glavnih prometnica, brala cvijet od zove i spravljala sirup za sok. Gotovo da je lipsala, ali ni to nije pomoglo. Pala bi naveče u krevet, mrtva, ali bi opet i bez iznimke sanjala isto. 

On je po zanimanju je bio intendant u vojsci. Onoj prijašnjoj vojsci. Plata mu je bila pristojna, ali ona i djeca malo šta su vidjeli od nje. Znala je već kao kakvu pjesmicu, koja se lako pamti, da čim padne prvi u mjesecu, on nestane, sve zajedno sa svježe primljenom platom i neće se pojaviti sve dok sve do zadnje pare ne popije. Nije imala druge, nego da ostavi djecu kod kuće, pa krene u potragu. A nalazila ga je svuda. Jednom, kad je sve popio i potrošio, usrao se i upišao za stolom u kafani kod „Pike“, uhvatili su ga pod miške i bacili na smeće. Ko zna kad bi ga našla da nije znala jednog smećara, pa joj on javio. Bio je dobar čovjek, taj smećar, nikom drugom nije rekao, pa bruka, na njenu sreću, nije pukla. Drugi put ga našla u jarku, glave zabodene u blato, umalo da se nije ugušio. Treći put ga je našla u bolnici, pao nekom čovjeku pod auto. I tako. Svakog prvog u mjesecu, ista priča. Došlo je to i do njegovih nadređenih, pa ga se odlučili riješiti, da ne bruka uniformu, a tim i državu. Naprasno su ga penzionisali u 43. godini. I šta je on uradio? Tek tako prestao je piti. Nije više htio ni da vidi ni rum pločice ni šeri bombone, toliko je revnosno precrtao alkohol.

Ima od toga već dobrih 20 godina. Penzija mu i nije neka, malo je radio, ali eto priznali mu ratni staž, onog drugog rata, pa opet dobro, a i djeca su otišla od kuće, odselila se u inostranstvo, zasnovali svoje porodice, pa briga manje.

Činilo se da je sve došlo na svoje. Ona se bavila kućnim poslovima, on sjedio pored prozora, vječito u potkušulji, bilo ljeto, bilo zima, i virio napolje. Ona je kuhala, on je jeo. Ona je spremala po kući, on je gledao TV. Ništa neobično i naročito se nije dešavalo. Može slobodno reći da su se prvi znaci ludila kod nje javili ničim izazvani. Osim naravno ako ono sa zubima nije bio okidač. To je jedino pametno našla u knjizi − za sve mora postojati neki okidač.

Uglavnom, neko vrijeme prije nego što će ona usnuti prvi strašni san, on je izvadio i zadnji zub u ustima. U poliklinici su mu za pristojne pare napravili proteze i za donju i za gornju vilicu. Socijalno im je, za divno čudo, skoro potpuno pokrilo sve troškove i ona je bila stvarno zadovoljna, ali čim su stigli kući digla se cijela hampa. Nikako se nije mogao naviknuti. Sve bi klopotalo kad bi uzeo nešto da jede. Ugrizao se trista puta za jezik i samo se žalio frfljajući, jao žulja me, pa jao žulja me mila majko kako ću da živim sa ovim oklopima. Džaba ga je ona uvjeravala da će se naviknuti, da će se preporoditi kad opet bude mogao jesti tvrdu hranu, a ne samo raskuhane paprikaše. Obećavala mu je i pečenu jagnjetinu i vola sa ražnja, ali nije pomoglo. Samo je jednom za stolom, u sred ručka, opsovao boga i ispljuno svoje zamjenske zube u šaku.

Ona je s gađenjem skočila od stola i donijela mu iz kupatila njegovu plastični časicu od jogurta napunjenu vodom. Bućnuo je u nju svoje proteze i prijeteći im poručio:

− Nećete vi mene više zajebavati! 

I tad je počelo. Onako krezub, po cijeli dan bi se vukao po kući, sjedio pored prozora ili ispred televizora i škrgutao golim vilicama.   

− Prestani to da radiš, oštriš mi živce, upozorila ga je jednom, ali on nije imao pojma o čemu ona to govori. On je to, jadničak, izgleda radio sasvim nesvjesno.  

Prvi put je bilo užasno. Otkinula ona njemu glavu, otfikarila ju je kao da mu je vrat od papira, pa je ispod miške iznijela pred zgradu. A pred zgradom, fino, između zapuštenog dječijeg igrališta i nelegalno podignutih garaža, stoji šporet na drva, sve iz njega kulja čas plav, čas crven, čas žut dim. A na šporetu lonac. Voda u loncu usključala, samo što pokipila nije, pa mu poklopac opasno klopoće. Ona, kao da je to radila hiljadu puta, priđe šporetu, otklopi lonac, pa u njega ubaci glavu. Tad vidi da nije sama. Prilaze joj druge žene, sve ih zna, to su joj komšinice iz zgrade. Nose i one svoje lončeve, pa ih stavljaju na vatru. Šporet je mali, ali stotinu je lonaca sigurno stalo na njegovu usijanu plohu. Ona se uopšte ne čudi zbog toga, u snu mnoge stvari izgledaju normalne. Razmahala se rukama, priču bacila, neki dobar trač je pao. Baš joj ugodno tako u društvu, nekako veselo. A glava se već sama fino krčka, nema puno posla oko nje, tek s vremena na vrijeme mora promiješati da ne zagori. Postaje sve zabavnije. Kikoću se, zadirkuju se, štipaju za zadnjice, pa skaču i sve jedna drugoj iz objesti sa lonaca skidaju poklopce. A kako koji otklope tako tjeme jedne muške glave ispliva na površinu. Probudila se u goloj vodi. Jedva je sebi došla. I eto, to je bio taj prvi san.

Drugi put opet, usnila je kako nosi vreo lonac među rukama. Dođe pred ulazna vrata zgrade, kad ono neko bacio kamen kojim ih je ona zablokirala da se ne zatvaraju. Kroz zube joj krenu pištati psovke. Osjeća kako je hvata muka i kako joj se na leđima, na njenoj svijetloplavoj ljetnjoj haljini polako počela širiti fleka od znoja. Šta da radi? Da sputi lonac na zemlje, ne može. Mačke i psi su zapišali sve oko zgrade, pa joj se gadi. Napatila se pošteno dok je desnim laktom pritiskala kvaku na vratima i akrobatski vješto ih uhvatila desnim bokom i otvorila. Poput mačke, uvukla se u rashlađenu i tamnu unutrašnjost zgrade. Odahnula je zadovoljno i popela se na prvi sprat. Našla je vrata od svog stana širom otvorena. Ušla je u kuhinju stavila lonac na sto, otvorila poklopac, a ono unutra njegova kuhana glava!

Ali nije ni to bilo toliko strašno kao ovaj treči. Kao ušla ona u kuhinju, a tamo, na stolu stoji njegova glava servirana na srebrenom poslužavniku za specijalne prilike. Priđe stolu, sagne se, pa joj na uho vikne njegovo ime. A on istog momenta otvori oči, pa je, onako, sa užasom pogleda. Zamalo od straha i jeze nije iz rođene kože iskočila.     

Ali i to bi nekako prebrodila. To su bili samo snovi. A čovjek svakakve budalaštine zna da sanja. Muka ju je uhvatila kada se želja da mu odfikari glavu preselila na javu. Počela je strahovati da jednom neće izdržati, da će joj se toliko pomutiti u glavi da se neće moći kontrolisati i šta će onda? Zamisli da ga stvarno dokrajči! Kakva bi samo bruka i sramota pukla u komšiluku. Ma kakvom komšiluku i dalje! Sigurno bi i u dnevniku govorili o tome. A djeca, šta bi djeca? Odrekli bi je se preko novina, eto šta bi djeca. Ne bi je pitali, ni šta, ni kako, ni zašto. Možda i prezime promijenili, da ih niko ne može povezati sa ludom majkom i bezglavim ocem. Morala je naći rješenje prije no što bude kasno, ali kakvo?

Čitala je jednom kako je neka žena ubila muža, pa ga raskomadala i spakovala u zamrzivač. Ali ta žena nije imala kao ona škrtog muža. Kad je ikad insistirala da se kupi zamrzivač ladičar, još prije rata, ovog zadnjeg rata! Nabavili su preko vojske, vrlo povoljno, cijelo tele, a onda ga nisu imali gdje spremiti pa su morali kilogram kod rođaka Dude, dva kod kod komšinice Cice, jedan but kod kuma Slavka, drugi kod tetke Bibe, pa još svakome moraš još i komad dati, niko neće džaba da ti meso čuva. Rekla je da bi im se investicija isplatila, ali on ni da čuje. Kao da je već tad slutio. Izmotavao se i tražio razloge, kao troši puno struje, zauzima puno mjesta i slično. Zato sad na raspolaganju ima tek kombinovani frižider i zamrzivač, a u njega baš ništa ne može stati. Možda malo mljevenog mesa za sarmu, koji batak i tako, nešto zamrznutog povrća i to je to. Kako će njega cijelog strpati tu?! Uhvatile su ga godine, sav se povio i osušio, ali opet, ne može tu nikako stati. Premjerila je i njega i zamrzivač sto puta, nije jednom. Šta da radi, bože, šta da radi? Zapitala se sto puta, nije jednom.

Ona kupi tanjire sa stola. Ubacuje ih u lavabo. Ono malo pilećeg paprikaša što je ostalo pri dnu lonca prosipa u WC šolju. Povlači vodu i gleda kako u kovitlacu nestaju ostaci njihovog ručka. Slabo joj je. Hvata je nesvjestica. Čelo joj se orosilo. Jedva diše. Pridržavajući se o lijevom rukom o zid, vraća se u kuhinji. Stane iznad sudopera, pa uzme prati dva tanjira iz kojih su upravo jeli. Briše ih sudnom krpom i sprema u kredenac. Uzma nož za hljeb, pogleda njegovu sjajnu oštricu i sa strahom ga brzo gurne u ladicu. Ne zna šta će sa rukama. Dohvatila je žicu za suđe i počela krvnički ribati dno lonca. Nije trebala praviti zapršku, svaki put joj samo prigori na dnu! Nikad ništa ne može napraviti kako treba!

Zažmirila je. Samo da prođe, samo da prođe, ponavlja u sebi, dok osjeća kako joj nešto veliko i strašno raste u prsima, i ne da joj da diše.

− Možeš mi dati čašu vode?

Okrenula se prema njemu, ruku naslonjenih na sudoper, kao da se pridržava da se ne izvrne na leđa. Polako je izdaje vid. Cijela kuhinja se izgubila u mliječnoj izmaglici.

− Pusti da otoči, da bude hladna. Opet si presolila ručak.

Kada se pribrala, napolju je već bila noć. Sjedila je na podu u kuhinji, leđa naslonjenih na zid. Bila je potpuno sama. Jedva se pridigla na noge, bolio ju je svaki mišić, kao da je prebolovala kakvu dobru gripu. Ipak, sa olakšanjem je primjetila da je nestao onaj užasni strah koji ju je progonio. Nije više uopšte mislila ni na djecu, ni na komšije, ni na novine. Nek idu u sto materina, pomislila je. Nije našla u sebi ni onog gađenja ni one grižnje savjesti što su joj krali apetit. Osjetila je da joj krče crijeva. Bila je gladna. Pomislila je kako bi mogla pojesti dobar teleći odrezak sa puno pečenog krompira. Počela je kovati planove. Čim svane otićiće u mesnicu i na pijacu po mladi krompir. Smučio joj se prošlogodišinji što ga još izvlače iz trapa u podrumu, a mogla bi kupiti i malo mladog luka. Baš bi joj dobro sjeo mladi luk. Pristaviće ručak, a onda će već srediti kuhinju. Gledala je oko sebe. Ne može dozvoliti da joj kuća bude ovako užasno neuredna. Pa svi znaju da je kod nje uvijek čisto i uredno, ko pod špagu.

− Ko pod špagu, ponovila je poluglasno i podigla vezeni stoljnjak koji je ležao zgužvan na podu i prostrla ga nazad na sto.  


Mi 
Milica Đokić Nikolić

Један непрекидни млаз времена цури из једне у другу материцу песка.

Стварност је била у углу ока, опажана само периферним видом.                        

Био је један дан кад је ово било могуће, кад сам имао можда седамнаест година. Или: колико година има неко ко за једну ноћ броји и једе препечена зрна кафе, њих 612, једно је отишло под кревет.           

Правили смо се да постојимо. Сваки хаустор заударао је на нашу мокраћу. Хитнули бисмо неколико каменица на њихову страну и побегли. Згрожени поцрнелим зидовима, мирисом трулежи и непомичних ствари, јурили смо за псима. Биле су рестрикције, било је мрачно, али не довољно. Ипак сам све могао да видим.  Моји другови имали су исте очи као моје, са црном тачком у средини.  Иза те тачке је све нестајало.                                  

Мислио сам да смо невидљиви, иако смо испаравали и емитовали звуке, треперили, пружали отпор. Хтео сам математички да израчунам крај, на основу тога што смо се заустављали у периодама: да узмемо дах или попушимо цигару.                           

Ми, бледи и жилави изданци трепчанаца, четврта генерација кварнозубих, имали смо у крви: устајање у 6, ћуфте из фабричке мензе, безобразно високу количину олова и неуништивост средњелигашког боксера. Kоначно смо оболели од једне тешке и неизлечиве болести: Косовска Митровица. То што је за друге била само вест у новинама, за нас је било дијагноза. Аутентична само нама, тајна коју кријемо од  свих осталих. Наши сународници почели су одавно да нас осећају као досадну, кужну рану.

Имао сам утисак да нас се гаде.                                                          

Нас ништа није међусобно везало боље од узалудног чекања: сваке вечери, у пола осам, слушали смо како се наше име развлачи као жвака. Како се преносио од уста до уста, живот је постајао је све даљи, мање стваран, утешно завијен у форму саопштења. Секундара је овде сваке ноћи падала последња, уз чудни трзај ка зеленом испарењу сна, хладној површини стола коју притиска чело.

Требало је поново испитати тело града, ући у његове мрачне дупље и замазати се остацима са зидова. Са наше осматрачнице на крову солитера, нисмо видели у каквом је тачно стању град преко моста. Падао је мрак, а светла се нису палила.  Неко је променио кулисе, много је кућа скраћено за главу.                            

Тражили смо нешто познато и високо, кров или шпиц витке џамије да се о њега отиснемо. Пипци које сам пружао са друге стране постали су неосетљиви. Нисам више могао да видим људе који седе на поду и срчу чај, нити је било беле, младе жене која пере бетон пред кућом. Једноставно више нисам могао да их осетим.  Можда су и њихови постали авети, као ми.

Можда гледамо одозго у њихове празне куће. А можда су се сакрили и – чекају.  Нас тројица смо се добро споразумевали и ћутке. Душан и Ђорђе су устали са бетона, остављајући цев за вентилацију. Кренули смо да проверимо како је тамо преко. Застао сам да обришем наочаре о џемпер. Брда у даљини су се згуснула у једноличну масу.
 
Ишли смо један иза другог, Ђорђе, Душан и ја. Аутомобили су били густо паркирани.  Скренули смо и ишли пречицама, иза зграда и контејнера. Тамо се ђубре  груписало у тело, имало је кости и најлон чарапе, четкице затакнуте за безухе лонце, глатко стаклено лице мусаво од парадајза. Иза гаража се распадао свет бачених ствари, ђаволски шарен и привлачан. Испод распетих тканина, тајно су се ширили клобуци живота, споро, растући на наш рачун. Могао сам да замислим како се контејнери њишу као лађе, а клошари-капетани смеше се бившем животу који им је далек као одломак из новина на којима спавају.  

                                
Нико од њих се не жали; не смеје се на глас; нико нема вољне покрете. Само се помало покрећу удови у полумраку, једва осветљени светлима упаљача.

Они, једва видљиви, једва сити, једва свесни, испод капака који луче сузе да би прашина изашла напоље, живе и множе се у тубама наквашене хартије, цревима града. Искрсавали су војници КФОР-а, са научно-фантастичном опремом којом су гледали кроз зидове.  Стигли смо скоро до реке, прошли смо поред људи са наше стране.

Полако су се разилазили. Руке и ноге су им лабаво ландарале као код покварених играчака.                                          

Месец је полако долазио са железничке станице. Мрак се развио у опрљену заставу. Прозори на зградама били су тамни и непомични, није било струје. Видео сам кроз зид једну жену како полива дете у кориту и псује кроз зубе.


Модри сурогат светлости падао је низ улицу. Котрљали смо се преко моста, преко границе нечујно, дуго мапиране у нашим телима. Ја сам гледао доле, не препознавајући кеј. Вода је вукла велику грану, и на њој крпу са хладним, развученим устима дављеника.                                             

Једна цев је са тенка гледала у даљину. Човечуљак у шлему је иза ње збуњено вирио и није нас ништа питао. Поред Петрове куће чуо сам комешање. Било је касно да се окренем, већ су стајали на капији, натоварени тешким комадом намештаја. Препознао сам једног од њих, и он је препознао мене. Дигао је главу, глупак. Све док нисмо говорили, били смо безбедни, није се знало чији смо.


„Спор сам“, помислих грозничаво. По ушима ме ошину: „Комшо, де си пошо?“

Тројица мршавих aлбанских младића оставили су комоду на тренутак и погледали у мене. Ђорђе и Душан су већ замакли за ћошак. Носачи су се грлено насмејали,  један је поскочио ка мени да ме уплаши, и ја сам се окренуо и почео да бежим.  „Спор сам, како сам јебено спор“, мислио сам. Био је десетак метара иза мене. Скренуо сам у уличицу, испред капије је био паркиран комби. Он је долазио иза ћошка. Брзо сам легао и откотрљао се испод комбија у блато. Лежао сам у мраку и трудио се да не дишем тако гласно. Болело ме је у грудима. Чуо сам кораке тик поред моје главе. Стали су. Била је потпуна тишина. Гледао сам право, нисам смео да померим главу удесно и видим његове ципеле између точкова. А онда сам чуо још два пара ципела: били су то његови другови, звали су га да дође, да буде тих: „А tha Quishat!“, рекао је. Рекли су још нешто што нисам разумео и брзо отишли одатле. Лежао сам тако још мало, вероватно не дуго. Нисам имао живаца да сачекам да утоваре све што су крали, него сам изашао на другу страну улице и морао да окренем цео круг око кварта, како бих се вратио до Ђорђа и Душана.

Они су стајали на истом месту, брада увучених у ветровке.     

Кад сам им пришао довољно близу, Душан је нервозно притиснуо чело прстима, што је значило: ти ниси нормалан. „Шта би?”, питао је Ђорђе. Насмејали смо се.

Био сам сигуран да ме је онај појурио само зато што сам ја почео да бежим. Била је то вечита игра мачке и миша.                                              

Вукли смо се улицама. На калдрми је био клизав слој априлског блата. Било је пусто. Преко пута, на раскрсници, пси су нешто развлачили, погурени као хијене.

Стрма пијачна улица мирисала је на коњску балегу. Лево су биле тезге на којима се пре продавало поврће. Чврсте и без одсјаја, металне конструкције су пробадале ваздух. Десно смо понекад крали ситнице да прeваримо страх, срце ми је лупало као кад ухватиш врапца.  

Гледао сам доле да не паднем. Неједнако, четвртасто камење оивичено црним браздама, личило је на мрежу која се закривљује по ивицама. Мислио сам: колико коцака има узиданих у ову мрежу, колико мрежа у улице, улица у градове, гомиле и гомиле камења. Прескакао сам баре по којима је увек спокојно лежала трула кора, угажени лист купуса, или су заједнички титрали филтери цигарета, удружени у колоније.   

Скренуо сам ка месту где се продавао сир. Ту су некад били људи у кецељама, кисели мирис који је бујао и потпуно ме паралисао. Дебели, бели зидови са уским прозорима под кровом. Кад сам био дечак, неко ме је убацивао из светлог и врелог дана у ту мрачну, дугачку собу.                                        

Само што сам се мимоишао са слепим семафорима, видео сам Душанова леђа право испред себе. Он се окренуо као да је тачно знао где сам, и позвао руком, показао у правцу зграде у којој је пре живео. Ја сам показао у супротном правцу. Он је показао за колико. Ја сам показао где. Клатили смо се на месечини као две лутке, трећа је чучала у ћошку, пратећи знаке.                                                  

 Душан је отишао својим путем, улицом Јована Дучића. Осећао се мирис киселог купуса. Људи су све сувишно оставили за собом.  Неки су отишли са коферима, као да иду на одмор.                        

Из дворишта једне куће је вирила чесма, а поред су у мраку били блокови разрушеног зида. Помислио је да они живе у подрумима, у подземним каналима и збијени сад чују наше кораке. „Колико људи је потребно да се измене све ове улице, колико људи је отишло?“  

                   
Стигао је до своје зграде и потражио графите које смо нас тројица писали пре годину дана. Није их нашао, преко су били неки нови графити. Испод великих слова Олбрајт вирио је реп крокодила. Знао је да је испод речи „Србија“ и „Убиј“ било написано нешто друго, али није могао да се сети шта. Слабо се видело упркос месечини. Није му ни падало на памет да уђе у улаз зграде и попне се на други спрат, до свог старог стана.                                            

Да се попео до стана број 7, могао је да види:   

Улазна врата обијена, изнутра на њих наслоњена столица. Француске војнике како седе на троседу и пуше, један свира гитару. Агрегат питомо зуји. Један низак тенкиста брише косу, забринуто погледавајући у термостат бојлера, који се, изгледа, покварио. У пепељари је право брдо опушака које се повремено обрушава на сточић у дневној соби. У шерпама су мушице, у рерни су чарапе. Један војник запиње за кабл који се протеже ходником, мали тенкиста диже обрве.                          

Недалеко одатле је била друга пијаца.                          

Прошлог пролећа, коњи су тамо рзали у месту, премећући по устима жуте сламке. Бранили су се од мува дугим реповима.    

Продавале су се коже и длаке, вуна, дуван, џакови чаја, дрвене каце. У турском седу, продавци су нудили сјајне џезве и бакраче. Ђивђири су сезали до бркова. Белеле су се капе, а испод је цурио зној у финим, прљавим млазовима. Човек је морао да се пробија грудима кроз мирисе.                              

    
На почетку те улице, испред дворишта музичке школе, увек су стајала кола са коњима. Пришао сам школи. Било је необично лако.                            

Глас из офа почео је да тактира: пр-ва, дру-га, тре-ћа, че-та.      

Стајао сам поред улазних врата и оклевао. Дрвени патос је зашкрипао. Месечина ми је била иза леђа, видео сам сасвим црне правоугаоне довратке како се смањују у перспективи дугачког ходника. Намирисао сам дрвене, фарбане, моловане, гитоване учионице, љуспастих плафона и влажних ћошкова.  Ложило се на угаљ и дрва, у бубњарама и каљевим пећима поред врата.                                            

Предмети од дрвета су се полако сушили, удисали, ширили микро поре. Пањеви на које су  мали гитаристи дизали по једну ногу, постајали су сасвим личне ствари.

Пуначка девојчица броји годове, чекајући наставницу која ће је истући по прстима. Пр-ва, дру-га тре-ћа, вра-та су се црнела.    

Дно ходника се није видело, тамо је једна учионица гледала на двориште, тре-ћа, на леску.   

 Сећања горе као кад се потпали ћошак фотографије. Лица се деформишу од ивица ка средини. Последње, на секунду, остану мале, црне пеге, тамо где су били нечији блистави зуби. У средини моје фотографије, шта је у средини?   

                              
Окренуо сам се и сишао у двориште. Њих двојица су се огласила звиждуком. Одговорио сам.                                 

„Откуд ви овде?“, шапутао сам.                                
„Ајмо више, мамлазе један.“ Ђорђе је нешто жвакао. Враћали смо се без речи.                                                                                                                                                                                  
  
Као и увек, ишао сам пречицама иза гаража. Гледао сам да не угазим у баре које су излокане око контејнера и паса, нечијих мрачних потреба.  Пљунуо сам жваку пред улазом и загазио дубоко у ходник. Испод мене био је социјалистички терацо. Заобишао сам спретно једну канту и попео се на пети спрат. Нисам осетио да се крећем. Ушао сам у стан, опрао руке, нос и очи, пљунуо у WC шољу, ушао у собу, легао на кауч и нисам могао да се сетим: како је све почело. Полицијски часови ступали су на снагу у сумрак, демонстрације су хучале под нашим прозорима. Ударали су стопалима и мудро пуштали да свако од нас, сасвим за себе чује само по једну застрашујућу реч. Иза школе је неко певао. Сенка између две гараже нервозно је бацила опушак. Ето, можда је тако почело.                                                            

Те ноћи сањао сам Црно брдо шљаке. Црнело се на бледој позадини. Тешко и опасно, почело је да се осипа као мравињак. На граници са белим небом видео сам дечака који је тонуо у сјајне опрљке. Гушио се, истежући врат ка фабрици која је као огромна стара играчка лежала поред пруге. Окренуо сам се у густом диму око пете, а зграде од метала, шупљикаве, зарђале, без прозора, окретале су се на ножицама као баба-јагина кућа.     

Погони су били повезани мостовима затегнутим између бакарних ољуштених зидова енергетике, рафинерије, пржионице, топионице. Из њих су вириле рутаве руке и ћелаве главе. Мостовима су трчали људи, сићушни као инсекти. Испадали су им у трку зуби и звечали као дукати. Пропуснице, бонови, дознаке, реверси, аконтације, све се разлетело ка камиону где су се по списку делиле полутке из синдиката и злокобни ћурећи батаци смрзнути као сладолед. Црвене варнице летеле су ка крововима, као ватромет. Било је весело. Људи су се скупљали са свих страна, са мостова, са пута, пруге и реке. Испод два огромна, светлећа зелена чекића, лупали су цокулама.       

Пробудио сам се и коначно схватио шта треба да радим. Окренуо сам пешчаник. Осетио сам напетост како расте. Имао сам двадесет, имао сам четрдесет година. Или: колико година има неко  ко покушава да се отргне спором, неминовном пропадању?

Одвајање од реалности, пажљиво прорачунато до седме децимале, започето је скупљањем моста који води на другу летелицу.                                                  

Помислио сам: ако град нестаје, ко ће га онда измислити? Подигао сам ролетне, сео за тастатуру, и први пут радосно написао: Ми.


Skrivene iza lažnih sindroma 
Antonela Marušić

Nervoza, strašna nervoza, odjekivale su u njoj samo te tri riječi.  Pa jel moguće da ona to radi? Tako se sjebava negativnom vibrom, i to nakon što je završila Autogeni trening kod Jadranke Škarice, najbolje trenerice u gradu. O kriste, đaba bilo konja vranih..

U gradskom je busu. Mrtva hladna sjela je na invalidsko, ono povišeno, delux sjedalo, s kojeg ima sjajan pregled svih putnika, sjedala i eksterijera.  Šta može, bilo je jedino slobodno, da se kome htjelo, sjeo bi, pa da.

Vozila se na posao, kao i svakog radnog dana, sve joj je bilo poznato,  autobusni smog i ona mješavina znoja, jeftinih dezodoransa i prašine koja je kroz vrata ulazila na svakoj stanici. Na sve to je već navikla, jasno je njoj da ne može zrak u javnom prijevozu mirisati na jasmine ili lavandu, ali u dane poput ovog bilo joj je potrebno malo da se popne kat više na svojoj ljestvici nezadovoljstva.

Pokušala se zabavit prtljanjem po mobitelu, spojila se net i otišla odmah na fejsbuk. Konekcija je bila spora, plavi kvadrat s bijelim slovima predugo  se nadimao iz tamne u svijetlu nijansu, dok je ona piljila u ekran.  Iz svijesti  joj je isplivala lajna koju je negdje pročitala ili čula: Divna, divna katastrofa. Pokušavala se sjetiti odakle joj,  izguglat će čim se ovo govno spoji.

Što da radi s tom nervozom, pitala se i prva spontana misao joj je bila da mora disati, disati duboko. Mora sad činiti sve što joj je tlaka, mora umjesto hejta brijat pozitivu, mora disat duboko, ne plitko, prestat sebi bacat negativne sugestije, ispraznit misli od svih klatećih strahova i strepnji, svi ti pojmovi s početnim „s“ totalno su smutljivi, nije joj jasno zašto, al sad nije vrijeme i mjesto za takve jezične forenzije.

Postoji ta kvaka kod takozvane loše sreće koja je, kažu terapeuti– čista izmišljotina.  Nema loše sreće, samo prepuštanje negativnim energetskim činjenicama i sabotiranje samog sebe, u tome se svi oni slažu. Stvaranje suvišnog potencijala, tako to ponašanje naziva ruski fizičar Vadim Zeland u svojim selfhelp priručnicima o Transurfingu.

Ona sve to zna, ona pun kurac toga zna, ali zanemaruje.  No shit, stvarno? Da, zanemaruje.  

Sve dok je ne stisne ko što je danas stislo, da ne može više udahnut kako spada i da je sve što želi na mrtvo se ime svađati sa svima koji dotiču njen bubble, nabrekao od srdžbe i nemira.

**

Tako je jutros u krevetu s Hanom popizdila, nakon što je shvatila da joj je maznula poplun. Njena djevojka ga je tako slatko omotala oko sebe, izgledala joj je onako ušuškana ko sarmica. Iz sna ju je prenula hladnoća, ledenim stopalima dodirivala je plahtu, otvorila je oči, podigla se u sjedeći položaj i snimila situaciju. Polagano i nježno pokušala je odmotat Hanu. Oookeeej, ne zna sad baš koliko je bilo nježno, ali trudila se, full se trudila. Hana se nije pomicala, tijelo joj je bilo opušteno i teško, u dubokom snu.  Netremice je gledala u taj spontani konstrukt želje za samoodržanjem.

-Jebote Hana,  daj mi malo deke, viknula je u jednom trenutku i  prenula je iz dubokog sna.  Izvukla je poplun ispod nje, pridržavajući joj polusneno, toplo tijelo rukom i dočepala se svog dijela pokrivača. 

Hana je iste sekunde ponovno zaspala, ona ne. Srce joj je lupalo od čuđenja i grižnje nad samom sobom.

**

-Ljubi, šta je ono bilo noćas, pitala ju je mazno nekoliko sati kasnije, dok su u kupaoni prale zube, ona nad umivaonikom, Hana nad kadom.

-Ne znam bejb, u neko doba sam se probudila i strašno istresirala jer sam skužila da sam se smrzla. Kad sam vid'la da je cijeli poplun kod tebe, malo sam šiznula, fakat mi nije jasno što mi bi?!

Hana se nasmiješila i dobroćudno nakrivila glavu. Nastavile su sa simultanim pranjem zubi, gotovo u isto vrijeme mlazovima vode ispirale su zapjenjenu pastu.

Kad su obje pipe već bile zavrnute, napustile su kupaonu. Hana je nestala negdje u spavaćoj sobi, a ona se odgegala u kuhinju.  Otvorila je frižider i buljila u police s naslaganom hranom.  Ništa joj se nije činilo poželjnim. Zatvorila ga je, malo prejako lupivši vratima. Frižider je uvrijeđeno zacvilio.

Osjećala se umornom i prebijenom, kao da nije spavala skoro osam sati. Prileći će još par minuta na kauču u dnevnoj, odlučila je.  Hana će skoro doć odjevena iz sobe i smislit će nešto za doručak.  Svjetlo je bilo prejako, jutarnje sunce joj je izgledalo poput jakog reflektora pod kojim na koži izbijaju kapljice znoja. Samo na trenutak je sklopila oči. Iz kratkog drijemeža probudio ju je Hanin poljubac i miris hidratantne kreme s estraktom meda kojom je netom prije namazala lice.

-Ljubavi, pa ti pavaš, rekla je meko Hana, sjedeći nagnuta nad njom.  

-Ma samo sam malo legla, nisam ni skužila da sam.., pravdala se ošamućeno, pridužući se s kauča.

-Pa neka si. Ja sam se obukla i došla te tražit po kuhinji. Čudila sam se di si, nikakvog zvuka živog stvora u kući.

Hani je duga smeđa kosa padala naprijed tvoreći poluprozirnu zavjesu kojom ju je potpuno zarobila. Svakog drugog dana to joj je bilo užasno seksi, ali danas joj je iz nekog razloga stvaralo nelagodu.

 -Jebote, kol'ko je sati? Zvat će me iz firme, di mi je mob, uznemireno je redala. Na to je Hana podigla zastor od svojih vlasi i uspravila se na noge. –Ne paničari, sve je okej, spavala si samo 10 minuta. Ajde, spremila sam nam doručkić.  Uzela ju je za ruku i odvukla u kuhinju.

**

Sjedile su i jele tostirane sendviče od integralnog kruha. Hana je upalila radio, svirao je Death Cab For Cutie, činilo joj se da je konačno povratila dobro raspoloženje.  Onda je zamijetila taj glupi detalj. Hanino jedenje maslina. Prstima bi iz staklenke izvadila maslinu, prinijela je ustima, dekapitirala zubima, prožvakala, izvadila prstima košticu, odložila je na rub tanjura,  uzela zalogaj tosta i jovo nanovo.  U prosjeku bi pojela po 5, 6 maslina.

Činila je to kad god bi jela te proklete masline i nikad joj nije rekla ni riječi.

-Zašto jednostavno na tanjur ne izvadiš par maslina i mirna Bosna, rekla je.

-Kako, začuđeno je pitala Hana.

-Štajaznam kako, viljuškom, žlicom, nečim!

-Smeta ti?

-Da, malo me smeta, rekla je osokoljeno.

Hana je zastala, dobacila joj snužden pogled, a onda je na brzinu završila sa zadnjom maslinom i salvetom obrisala prste. Ustala je i otišla za sudoper, natočila si čašu hladne vode. Pila je dugim gutljajima, sve dok nije ispila polovicu tekućine.

Skužila je da je pretjerala, uvijek to shvati prekasno.  Kad je nervozna ima potrebu povrijedit bliske ljude,  to je poput nekog uvjetovanog refleksa, ne zna kako se suspregnut.  Sad je najpametnije da šuti i nada se da Hani nije prejako digla tlak.  Nekad zna flipnut na najsitniju provokaciju, baš poput ove, drugi put uopće ne doživi ubod.

Prišla joj je s leđa i zagrlila je.  Osjetila je Hanine hladne i još malo vlažne ruke na svom  vratu. Godilo joj je.

-Znaš što?

-Što?, rekla je prividno skulirano iščekujući Hanin odgovor.

Umjesto odgovora primila ju je za ruku i odvukla ju u dnevnu sobu. 

-Sjedi, rekla joj je meko.

Sjela je.  Gledala je kako poseže u zadnju ladicu visokog, uskog ormara u kojem su držale službene dokumente, garancije bijele tehnike i plaćene račune. Izvukla je jednostavni, ružni kartonski kalendar u kojem su crvenim i plavim flomasterom bili zaokruženi neki datumi.

-Što je to jebote, konačno je pitala.

-To su naši ciklusi!, zadovoljno je konstatirala Hana i sjela sučelice njoj.  Potražila je travanj, a onda se vratila na ožujak.

-Gle, ti si 25-og prošlog mjeseca imala mengu. Jel' da?

- A valjda, jesam, ako ti tako kažeš.  Okej, sad kuži pravac u kojem ide ova Hanina prezentacija. Jedino, fakat nije pojma imala da ona bilježi njezinu i svoju mengu.  Zašto to čini, koji joj je..

-Ako jesi, onda si već dva dana u PMS-u[1], jer tvoj ciklus 27 dana, a danas je 18.-i, Kuiš?!, rekla je, raširila ruke, okrenuvši dlanove prema gore kao da se sprema prihvatiti neki osjetljiv, fragilan teret.

-I dobro, što onda s tim?

-Pa niš, u PMS-u si budalice, zato si neurozna, to ti je to, simple as that, objasnila je i prišla joj. Zagrlila ju je i noktima grebala po lopaticama i leđima. Zna da će joj to godit i da će se smirit za manje od minute.

Nije se uspijevala posve koncentrirati na Haninu antistres terapiju. Prevrtala je u glavi brojke s menstrualnog kalendara  i onda joj je nešto palo na pamet.

-A ti, kad si ono ti imala?

-Jaaa, ja sam imala malo prije tebe, a peemesić me čeka točno za dva dana.

-Dakle tako, sve je jasno, rekla je svečanim glasom s mrvom sarkazma i nastavila – onda će nam se po svoj prilici spojiti, jel tako?

-Možda da, a možda ne, ne može se znat sa stopostotnom sigurnošću.  Možda tebi tvoja dođe koji dan ranije i taman se lijepo promašimo!

Na zadnju Haninu lajnu nije ništa komentirala. Uskočile su svaka u svoj raspored i krenule na posao.

**

Na povratku, sedam sati i 24 minute kasnije hita kroz gužvu pothodnika.  Zrak je tamo odvratan, suh i pregrijan.

Svi dolje hodaju histerično brzo. Trudi se i ona uhvatiti taj ritam usplahirene  pčele radilice i samo što nije, ali ljudi joj se zabijaju u prsa, već se s dvojicom sudarila. Kaže im glasno „oprostite“, a u sebi „mrš u pičku materinu“. Jedan od njih joj dovikne „Ideš krivom stranooom!“. Osvrne se i brzo vrati pogled prema naprijed, zaključi da je vikač u pravu, ona hoda lijevom stranom, pa da, zato svi srljaju ravno na nju.  Nakon što se odmakla u desni trak, stvar je počela funkcionirati.

Približavala se kraju tunela, vidjela je poredane plave buseve na stajalištima.  Dizao joj se želudac od ponovnog ulaska u zagušljivu gusjenicu.

Osjetila je želju za slatkim.  Daaa, mora pojest nešto slatko,  tlak joj je prenizak, uvijek je tako u pms-u, Hana je bila u pravu, da je nije jutros zašprehala s tim, ne bi ni bila svjesna.  Ovako bar zna istinu, hah.

Pronalazi slastičarnu, bira dvije baklave, poseže u novčanik i shvati DA NEMA JEBENOG KEŠA. Zaboravila je dić lovu na bankomatu.  Tupo gleda u prazne, razjapljene usne novčanika i prodavačicu koja joj je već spakirala baklave u malu kutijicu od stiropora i odložila ih na pult pred njom.  Moli da je pričeka dok ode podignuti novce.  Ponovno uskače u desnu traku hodača u podhodniku i hita na drugi kraj.  Putem kroz zube pjevuši melodiju stare narodne pjesme „Marjane, Marjane“ , umjesto pravih stihova ona umeće psovke, to je njen stari ritual za ispuhivanje nervoze.  Kad god to čini, pazi da je nitko ne čuje, fakat zvuči užasno bizarno.

Skoči pred bankomat ko divlja mačka, sve u želji da se netko ne uvali prije nje. Popizdi kad sto godina čeka nekog penzionera da digne lovu, a ovaj pluta ko u bestežinskom stanju, osvrće se, prtlja, gura karticu naopačke i slične pizdarije.  Misli na baklave koje se tope u šećernomj lokvici, operaciju dizanja stotke odrađuje ko Mate Parlov nokaut u trećoj rundi i hita natrag kroz šumu tjelesa. Ovaj put je učinkovita i uvježbana, generalna proba čini čuda, misli.

Pred slastičarnom malo usporava, stabilizira disanje, ne želi da ona prodavačica misli da je neka luđakinja, neki sugar junkie jer ona to nije. Samo je u PMS-u i treba joj slatko.

Sjeda na metalnu klupu na stanici i jede baklave malom plastičnom vilicom. Već na trećem zalogaju polomi dva zubca, halapljiva je.

Kap rastopljenog šećera padne joj na koljeno, gleda kako se žitka mikro masa širi i natapa joj traperice, napreduje sporo, ali sigurno i to joj odjednom ubije apetit.  Odšeta do limenog zelenog koša za smeće i baci ostatak.

Onda osjeti kako joj nešto curi među nogama, neki sasvim mali iscjedak. Pretpostavi da je u pitanju ono odvratno bijelo pranje[2], uvijek joj se po gaćicama raskelji prije menstruacije.  Ili je to ili je već menga, što bi bilo čudno s obzirom na to da je još uvijek divlja i bijesna.  Želi da danas, večeras, što prije „dobije“ i da se konačno završi drama u njezinoj glavi.  

Hana i ona zajedno žive već skoro godinu dana i ovo je prvi put da su im se menstruacije toliko približile.  Kakav bizaran odraz njihove ljubavi, mislila je i nije si htjela do kraja priznat da ju je na koncu današnjeg dana ipak frka da se ne dogodi ono o čemu su jutros pričale.

Ne želi vjerovat u tu glupu teoriju o spojenim PMS-ovima dviju žena koje žive zajedno.  Kao, isprepleteni PMS-ovi rasturaju lezbijske veze i slična sranja.  Kad nas ne sjebe treća ženska ili nedajbože frajer,  moja ili njena konzerva od starog ili stare, onda je spojeni PMS i hormoni.  Zavjera prirode koja je protiv njih, ma mo'š mislit.

Da u to povjeruje mogla bi odmah prerezat sve veze koje ju vežu s Hanom.  Zna da su njihove povremene prepirke rezultat zajebanih karaktera i točka.  Nikakvo mumbo jumbo jurcanje hormona u zajedničkom bobu, nema šanse, neće se zakačit na to i gotovo.

Raširila je polagano noge, da je ne skuže ostali putnici na stanici, uvlačila je zrak kroz nosnice i pokušavala nanjušit miris koji joj se širio iz međunožja.  Uspjela je nanjušiti svoj blago kiselkasti miris, ali ništa više od toga.  U to je konačno stigao bus, zaprašen tankim smeđim slojem prašine što ju je nakupio nakon cjelodnevnih gradskih ruta. Ušla je unutra i izabrala stajanje.  Vožnju je provela poluspuštenih kapaka, kao u nekom transu čekajući na izlaz.

Imala je plan.

**

Čim je stigla u stan, zavukla se u dnevnu sobu.  Legla je na krevet, na glavu nasadila sluške i stavila „Treći svijet“ Haustora. Uvijek je malo podigne iznad stvari, da joj odmak i nakon nekog vremena vrati se u stvarnost čistija i manje kivna.

Odmah skipa na sedmu, predzadnju stvar.

„U vrtu je sjekira, na krovovima dimnjaci, a zima zaobilazi i moj dio grada..“, saksofon je nosi, divan je i zajeban u isto vrijeme. Razmišlja o tome kako ova mahnitanja hormona i nisu tako loša, trgnu je iz bunila i tromosti svakodnevnog, dobro je to, dobro.  Mrmlja u sebi tu mantru i Isteže noge i ruke najjače što može, da malo zabole mišići.

Onda opet zaspi.

 

[1] Predmenstrualni sindrom (PMS) je skup simptoma koji se ciklički pojavljuju ovisno o fazama menstrualnog ciklusa u obliku psihičkih i fizičkih tegoba. Tegobe se najčešće javljaju u lutealnoj fazi ciklusa, 7 - 10 dana prije mjesečnice i nestaju nekoliko sati nakon početka menstruacijskog krvarenja. Mogu se pojaviti: razdražljivost, manjak koncentracije, nesanica, nagle promjene raspoloženja, nadutost i općenito zadržavanje vode u organizmu (dobitak na težini od 1-3 kg), pojačana žeđ prije samog ciklusa, naticanje gležnjeva, pojačana masnoća kože i kose, izbijanje bubuljica, potreba za slatkom, slanom i masnijom hranom.

[2] Vaginalni sekret (iscjedak) normalna je pojava kod spolno zrelih žena i najčešće je proziran ili bjelkast, a osušen na donjem rublju može biti i žućkast. Izgled sekreta mijenja se tijekom različitih faza menstrualnog ciklusa, trudnoće, emocionalnog stresa, promjene načina prehrane, uzimanja različitih medikamenata (uključujući kontraceptive) ili tijekom spolne uzbuđenosti.


Siromah 
Morana Vukmir

Ona i ja smo sirotinja. Eto, rekao sam to, po prvi put, sam sebi, kao da je to tajna, kao da se ne vidi, kao da nije nešto toliko očigledno da mi se plače. I ne znam zašto sam to prešućivao svo ovo vrijeme, kao da sam bolestan, ili kriv. Mada, i da sam bolestan, ne bih krio, priznao bih, vikao bih svima, zahtijevao suze i saučešće, ne bi me vrijeđalo ničije sažaljenje. I uopšte ne razumijem, zašto je ljudima sažaljenje uvrijeda? Meni je to, možda, čak priznanje, sa mrvicom sebičluka- druže, do neba mi je žao što se prelomilo na tebi, ali bolje na tebi nego na meni! A ja onda mogu malo i da se pravim ponosan, stoički podnosim nepravdu, kad već niko drugi ne mora. I kakav god da sam- ružan, grbav, bijesan- takav sam zbog te svoje bolesti, i svi će reći- pa dobro se on još i držii!- dok bi me, da sam zdrav i prav, častili prezrivim pogledima, kojima se inače časte ružni, grbavi i bijesni. Eto, lajao bih na sva usta da sam bolestan! Ali nisam, a nisam ni kriv, ni za šta na ovom bijelom svijetu, ne traži me niko, ne goni me niko, i miran ću stati pred Svetog Petra kad budem morao. A ipak sam krio svoju sirotinju, ili mislio da krijem, samo ne znam od koga i ne znam zašto, kao da je to moja sramota, a nit' je sramota, nit' je moja.

Ona i ja smo sirotinja... Trebaće mi malo vremena da se naviknem na ovu rečenicu, da je izgovaram slobodno, bez prizvuka šale ili podsmijeha, bez straha (od čega?), bez hladnog znoja oko kičmenog stuba. Moraću da naučim da kotrljam tu riječ 'sirotinja' preko jezika, kao da je 'dobro jutro' ili 'laku noć'. Koliko teško to može biti?

Naša besparica njoj pada još teže nego meni. Znam to, zato što se uvijek smije, i kad mora da mi saopšti kako nemamo ništa za večeru, radi to kao da je strašno zabavlja činjenica da smo dvoje mladih, sposobnih ljudi, u dvadeset prvom vijeku, koje je svijet pustio da žive od ljubavi, i samo od ljubavi. Samo, ni ljubav nije neiscrpan izvor, i jednog dana istrošiće se sve moje i njene lijepe riječi, sve utjehe, zagrljaji, a ona će nositi moje poljupce na sebi kao pohabanu košulju, hiljadu puta poderanu i hiljadu puta okrpljenu. I zato bih volio da je drugačija, da viče, da se ljuti, da me ošamari iz sve snage kad uđem pokisao u kuću bez hljeba i mlijeka, i da mi kaže da sam najobičnija fukara koja ne može ni da je nahrani ni da je obuče. Tada bih i ja imao pravo da se ljutim, i da se branim, da joj kažem kako je prokleta i sebična, kako su joj haljine i cipele bitnije od mene, i kako nisam ja kriv što je ona izabrala foliranta šupljih džepova samo zato što je imao lijepe oči. A ovako se ljutim bez prava, i ne znam na koga se ljutim, tražim jednog krivca u svemu, i ne nalazim ga nigdje i ni u čemu, dok bijes i dalje gori u meni, nepodnošljiv jer je bez cilja. Ali ona se i dalje smije, i da je ne znam, rekao bih da je sretna, a znam da nije, i plaši me što ponekad osjetim da bih je mogao i htio povrijediti zbog tog njenog besmislenog pretvaranja. Besmisleno je zato što je providno, naivno, vjerovatno joj je teško da se pretvara, a meni je teško da sve to gledam, i oboje ćutimo, i trudimo se da ne diramo tu iluziju da između nas ne postoji nešto nedorečeno.

Ali ne mogu više, ona misli da živi sa flegmom, i ne znam šta je gore: da misli kako ne vidim tu njenu šaradu, ili da misli kako mi je svejedno. A vidim je, moram je vidjeti, i nimalo mi nije svejedno- ljut sam, frustriran, nervozan, i tako mi Boga, počeću da je mrzim. Nju, koja je najmanje kriva, i koju je baš zato najlakše kriviti.

"Pogledaj što je lijepo vrijeme danas", zaključuje gledajući kroz musavi prozor. Musav je zato što stalno prislanjam lice na staklo, i dišem gutajući pogledom ulične šetače, pun otrova, uvjeren kako su mnogo zabrinuti jer ne mogu da se odluče u kojem restoranu večerati.

A musav je i zato što nemamo čime da ga operemo.

"To vrijeme ne zna više šta će od sebe, u aprilu snijeg, u januaru žega", nervozno komentarišem, svjestan da ne mogu da je odvedem u neku baštu na kafu, na limunadu. Ali ona se ne da.

"Svejedno je danas baš lijepo."

"Uživaj onda danas, sutra će vjerovatno nebo da se prolomi."

"Pa neka se i prolomi, gledaćemo kroz prozor."

"K'o što sve gledamo kroz prozor."

Na licu joj igra osmijeh, zabavljena je mojim mračnim tonom, i sa zanimanjem me pita:

"Kako to misliš?"

"Pa lijepo, sve gledamo kroz taj prozor, gospodu što idu u pozorište, parove što idu u kino, ljude koji idu da jedu...", naglašavam riječ 'jedu'.

"Pa neka imamo i taj prozor. A, bogami, jedemo i mi."

"Samo ponekad", dodajem ironično. Ne mogu da se načudim njenom lažnom optimizmu. Neka imamo i taj prozor?! Zar je tako, zar je sretna zbog prozora?!

"Da jedeš koliko bi mogao, ne bi mi bio tako vitak", smije se, netaknuta mojom gorčinom.

"Da nisam vitak, potražila bi drugog?"

"Nego šta nego drugog", šali se, i znam da se šali, ali ne mogu, ne mogu da odolim.

"Boljeg?"

"Kako boljeg?"

"Bogatijeg."

Vidim da se uozbiljila, shvatila je da se ne igram, da me nešto zaista muči.

"Šta ti je sad odjednom?"

Nije odjednom, kako će biti odjednom, živimo ovako godinama, lažemo se ovako godinama, nije odjednom! To joj i kažem. Možda malo preglasno, možda malo pregrubo. Ona ćuti, ja brzo dišem.

"Mi smo fukare", kažem pomirljivo, tiho, gotovo vedro.

"Daj, ćuti, šta ti je danas!"

"Neću da ćutim, što da ćutim? Sirotinja smo, to vidiš i ti, pa što onda da ćutim?"

Sjela je naspram mene, naslonila laktove na sto i prstima nervozno masira sljepoočnice. Nema više šarade, nema smijeha, đavo je došao po svoje! Ali ja sam sada i njen i svoj krvnik, nije mi dosta to što ćuti, to što se ne smije, hoću da prizna naglas, hoću da prizna da smo bijeda, i hoću da okrivi mene. Nastavljam značajnim tonom, kao čovjek sa poentom, kao sudija koji već zna presudu.

"Šta imamo za ručak danas?"

"Jaja."

"A šta smo juče jeli?"

"Jaja."

Klimnem glavom, znam da je shvatila. Ipak, ne odustaje ni ona lako.

"Šta fali jajima, šta bi ti jeo, jastoga?!"

"Možda bih ga i probao jednom u životu, probao bih sve osim jaja!"

"Pa ti voliš jaja!"

"Zato što moram da ih volim! Pojedem li još jedno jaje, počeću sam da ih nosim, kao kokoš!"

Sad već vičemo, jedno na drugo, ili možda vičemo svako za sebe, sam na sebe. Ali ona se opet povlači, opet ćuti, računa šta i koliko smije da mi kaže, ne želi da me povrijedi, a to je upravo ono što pokušavam da izazovem. Shvatam da  je potrebna 'teška artiljerija'. Ono što govorim boli i mene, a mogu tek da zamislim

koliko boli nju.

"Dvanaest godina smo u braku", kažem, i pravim dramatičnu pauzu, "i nemamo djece."

Gleda me tužno, skoro preplašeno.

"Ti si zdrava, mlada žena, ja sam zdrav, mlad muškarac. Imamo tek trideset i neku, mogli bismo imati snažno, zdravo dijete."

To je istina, mogli smo davno začeti dijete. Ali nismo, nismo ni pokušali, nekim prećutnim dogovorom smo sprječavali nastanak tog malog stvora, svjesni da bi unaprijed bio osuđen na glad, na djetinjstvo bez igračaka i na našu stalnu, opipljivu brigu.

"Kad bi sutra saznala da si trudna, kako bi mi to saopštila?"

"Lijepo, kao svaka žena svom mužu, radosna i nasmijana", odgovara.

"Lažeš", optužujem je, oštrim tonom, strogo, kao djetetu koje je nešto skrivilo.

"Lažeš, danima bi razmišljala kako da mi kažeš, ne bi spavala, ne bi disala, ne bi mislila ni na šta drugo.

Žena si od trideset godina, i mučila bi se kao maloljetnica koja treba da prizna ocu, strahujući od kazne."

"Ti mi nisi otac, ti si mi muž."

"I ti bi se manje plašila?"

"Ne bih se plašila tebe."

"Ali bi se plašila?"

"Plašila bih se."

"Čega?"

"Bijede. Bijede u koju bih donijela to nesrećno dijete."

"Znači, priznaješ."

"Šta priznajem?"

"Da živimo u bijedi."

"Pa sam si to rekao! Kako da poričem, da se pravim luda?"

"Praviš se luda, smiješ se, šališ se. Što mi to radiš?"

"A šta bi ti, da plačem?"

"Razumio bih da plačeš."

"E pa, neću da plačem."

Sad ja ne znam šta da kažem. Priznala je da smo sirotinja, priznala je da zato nemamo djecu. Nije rekla da se smije jer je sretna, nije rekla zašto se smije, nisam je uhvatio u laži. Inati mi se. Bojim se- inatiće mi se do zadnjeg, i ispašću budala, kao da već nisam i gore od budale, i osjećam da je mrzim i da je obožavam u isti mah.

"A zašto me to sve ispituješ? Je l' ti to hoćeš da ti rađam djecu sad? Ili bi jastoga za večeru?"

Toliko je slatka, toliko umiljata dok pokušava da se našali, sada, u najcrnjem trenutku, da se pomiri sa mnom, iako nije ni zaratila ona, nego ja. Od te njene ljupkosti me hvata bijes, osjetim gorak ukus nečega, i prvi put shvatam na koga sam ljut. Na sebe. Ljut sam na sebe. Mrzim što pet dana imamo jaja za ručak, ne zato što ih ja moram jesti pet dana, nego zato što ih ona mora jesti pet dana. Zato što sam muškarac, i pred Bogom sam obećao da ću je čuvati, poštovati, razmaziti. A ona se prži na vatri mojih frustracija i ni izbliza ostvarenih snova, dok je tjeram da ogoli svoju nesreću, iz čistog hira, sadistički.

"Žao mi je što živiš ovako", kažem.

"Pa i ti živiš ovako, žao je i meni."

"Da, ali ja sam kriv, samo sam ja kriv."

"Što bi ti bio kriv?", gleda me sa čuđenjem.

"Pa ko će drugi biti kriv? Propalica sam, ne mogu nove cipele da ti kupim za jesen, ne mogu buket cvijeća da ti kupim za Osmi mart."

"Nisi ti kriv što ne možeš da nađeš posao."

"Nisam, ali sam kriv što nisam rodio te pare, što ti nisam dao više."

"Ne budali", nježno kaže, odmahujući rukom kao da sam rekao nešto najgluplje na svijetu.

"Ne budalim, govorim onako kako jeste, zašto to ne vidiš?! Nisam ti dao ništa, vjerovatno nikad i neću, a ti me uvjeravaš da ti je to dovoljno? Da sam ja dovoljan? Da ti ne treba više od ove šake jada koju imamo? Kakva si ti to svetica, molim te?!"

Ustao sam, vičem više nego što bih htio, više nego što bih trebao, a ona me gleda pokorno, mogu da namirišim njen strah pred ovom osobom koju nikada prije nije upoznala. Nije mi važno, hoću da je uništim, hoću da uništim sam sebe, i stojim uspravno, okrutno, kao dželat.

"Zašto ćutiš? Zašto se ne smiješ, kao luda, luda od sreće, bezbrige? I zašto konačno ne priznaš naglas, i sebi i meni, da si mogla imati bolje od mene?!"

"Zato što ne mislim tako."

"Ali mislićeš, doći će dan kad ćeš misliti!"

"Neće, nikad."

"Ti si luda, ti si potpuno luda! Bićeš siromašna žena bez djeteta, bez igdje ičega! Nećeš vidjeti ništa, nećeš letjeti u avionu, nećeš ići na more! Nećeš nikada imati zlatnu ogrlicu, i umrijećeš ne znajući kakvog je okusa taj prokleti jastog!"

Ona plače, možda zbog mene, a možda zato što shvata da sam u pravu. Naglo joj prilazim, grubo joj podižem bradu, tjeram je da mi gleda ravno u oči. Blijeda je od straha, misli da ću je udariti.

"Možeš li stotinu godina bez tih stvari?", pitam je nekako ljutito, ne dajući joj da okrene glavu, manično tražeći nešto kao laž u njenom pogledu.

"Mogu", kaže.

Ne vidim laž, znam da govori istinu, i to me obara s nogu. Puštam joj bradu, i postajem svjestan koliko sam je čvrsto držao. Gledam u nju, ona gleda u mene, popravlja nekakve nepostojeće nabore na rukavu.

"Ti si luda", zadnje je što govorim.

Izlazim iz kuće, glasno lupam vratima kao kakvo dijete, ljut zato što mi je oduzeto svako pravo da budem ljut.

Hodam ulicama, stvarno je lijep dan. Pozdravljam ljude, nailazim na jednog bivšeg kolegu, koji me pita kako mi je žena, i još dodaje kako je otvorio neku svoju radnju, pa bi me rado zaposlio, ako nigdje ne radim. Odgovaram da mi je žena dobro, i da bih rado prihvatio posao. Kaže mi da već sutra navratim da se dogovorimo, i tu se rastajemo.

Počinjem da se smijem. Ne od sreće, nego od ludila. Kakva je ovo šala? Da sam ovo znao ranije, jutros, prije nekoliko sati... U glavi mi odjekuju sve teške riječi koje sam danas izgovorio, i na momenat moram da zatvorim oči od kajanja.

Dok hodam prema našoj maloj kući, lomim prste od nervoze. Znam da je ona unutra, da gleda kroz musavi prozor čekajući da se vratim, i osjećam oštar ubod stida. Sramota čitavog univerzuma se srušila na mene, osjećam se kao go pred punom salom ljudi koji me ne vole, jer sam kriv. Mislio sam da sam kriv za našu bijedu, a sada sam kriv samo za njenu, ličnu. Ponizio sam je ponizivši sebe, izopštio sam je od njene sopstvene male oaze mira koju je stvorila Bog zna kako, samo zato što ja nisam imao svoju. Možda je i lagala kad je rekla da može bez svega, ali je lagala zbog mene, i, dok je to bilo nekakvo njeno milovanje, ja sam to primio kao šamar, vraćajući joj istom zamišljenom mjerom.

Ulazim u kuću, vraćam se kao bludni sin, i vidim da je već legla u krevet. Liježem kraj nje.

"Kupiću ti zlatnu ogrlicu", kažem, znam da ne spava. Ne odgovara ništa, i bolje je tako.

"I vodiću te na more. Avionom. I našu djecu."

Okreće se prema meni, crvenih očiju.

"I ješćemo jastoga?", pita me.

"Ješćemo jastoga."


Vampir 
Voki Erceg

OTAC

U sparna avgustovska jutra nismo ni gasili sijalicu bez abažura na ogoljenom, otučenom plafonu – niko je nije primećivao – jer je sunce, kao u kakvoj hercegovačkoj pustolini, pržilo od samog svitanja; tek jedna izlomljena senka, prkoseći paroksizmu jare, klizne preko dekora grada utonulog u mrzovolju – to Tonka zasopljeno pedala na biciklu. Čini se da, lica znojavog, sa gornjom usnom ulepljenom u krabulju sopstvene grimase, lujka Tonka, ta erotska grdoba grada koju čaršija naziva kopiletom jednog našeg rođaka, hita da umakne opštoj atrofiranosti dana i žege, a u stvari, ona odlazi na periferiju naše provincije i vraća se tek u sumrak, donoseći kiselkasti vonj ispod pazuha i novac koji nosi u brushalteru – marne me po prstima tek kad dripac pokuša da izvuče novčanicu iz grudnjaka (možda će na nekom idućem skretanju istorije ta hrapava hartija postati kuriozitetom i dobiti na vrednosti, jer skurilna Tonka ne zna šta je to inflacija i da je ta guta novca upotrebljiva koliko i sećanje).

No osipanje moje porodice gradom pronosi moja mati koja, vraćajući se od urara Davida – njemu nikako da podvali neki od bezvrednih satova iz naše kuće – mahne udovici pokojnog Hrvoja Babića, a njena deca joj se narugaju, zapušavajući nos, jer ne mogu a da ne primete načete i okrnjene zube što ih moja mati, premda sve, klimavo nosi u lubanji. „A di ti je ona lipa ura s otoka?“ pita urar David naslonjen na banak a mati uvređena okrene leđa i zalupi vrata sajdžinice. Nju vređa kada neko oponaša rečnik kojim je ona govorila na otoku (Korčula), narečje koje je počelo da bledi nakon što je pošla za oca, a naša čaršija ionako zna da je svo naše pokućstvo na prodaju, osim te starine, sata što ga je mati nasledila od majke svoje majke. Kazaljke ure, kao malaksale od vrućine, kao da su splasnule. Da smo u fikciji, bila bi to metafora, jer majka u dokonosti, po ko zna koji put bezuspešno pokušava da navije sat; napokon, okupana u znoju promrmlja: „K’o onaj tamo mrc“, jer u u senci nepomičnosti leži moj otac, ta hrpica kostiju, mesa i smežurane kože, to skrušeno telo s nadutim stomačićem – nametljivo odsustvo (reči moje majke) izraslo u septičnu vegetaciju morbidece.

Ušančen u samoću otac bolećivo podnosi sebe; trpi teret sećanja i uspomena; one ga pritiskaju kao leš dvadesetogodišnjaka, tako on sam pripoveda, ispod kog se sakrio izvukavši živu glavu iz građanskog rata. Očeva umašćena glava, zarasla u masnu kosu i sentimentalnu bradu barda rata u Bosni, jedva da se pomeri kad čuje da i ja, kao terca majčinog i sestrinog glasa dobacim svoju: „Mrskiji si mi od pacova!“ No uprkos svemu, kad ocu nosim namerno nemarno skuhane obroke, dronjke gastronomske pristojnosti, sramežjiv sam i ne bez straha ulazim u njegov patetični dominij, impregniran teškim zadahom u kojem se on razilazio sam od sebe i postao dekor sačinjen od: teških zavesa, poroznog nokšira, rasutih karata za pasijans, vestern romana, nedovoljno skrivenog pornografskog časopisa, kariranih pidžama i truljavog rublja boje prezrele sočne kruške koje nam tog avgusta, prvi put nakon rata, donosi otac mog oca, a mi ih, nezgrapno, dok nam sok curi niz bradu, doslovce: žderemo, pokušavajući da ne čujemo ono što nam se svima čini da čujemo: da moj otac tiho jeca.

BORDEL

Godine koje dolaze donose u naš grad izbeglice (ili ih mi ranije nismo primećivali), a naša, spram njih tobož građanska tankoćutnost, ne mari, premda smo pod sijalicom bez abažura „isti sentimentalni hajvan“ (tako otac mog oca), sve dok jedna porodica iz K. ne unajmi prvi sprat naše kuće. Naizgled, dolaze bolji dani. Ispred pasaža, koji vodi u prostrano dvorište naše kuće, majka ističe firmu: „Sobe za izdavanje.“

Svi mi, i majka i sestra i ja, mrzimo porodicu udovice Hrvoja Babića, svi, osim oca, kojeg takođe mrzimo, i pitamo se: zašto i njih već jednom ne proteraju iz Banjaluke?! Majka nam objašnjava, zapravo sapliće jezik o svoje misli, jer kad kaže: „Babići nisu Muslimani“, odmah nam pripreti prstom da začepimo gubicu.

Sa natpisa što smo dali da nam izradi firmopisac Vili Erceg: „Sobe za izdavanje“ najstariji sin pokojnog Hrvoja Babića, izbrisao je slobo – S. U to nema sumnje, jer njega sam upratio pogledom sa prozora moje sobe kako fotografiše majku i sestru, dok prvo blenu u natpis, odmahujući glavom, a potom, u kućnim haljinama okreću se u pravcu objektiva foto-aparata. (Fotografija će osvanuti u nedeljniku “Prelom” u rubrici: Pečat vremena.)

VAMPIR

„Tata oblači tvoje haljine mama“, kaže sestra, to nije istina, to je kostim što ga je otac, kao glumac-amater, nosio u pozorišnoj parodiji „Drakule“ Brama Stokera u izvedbi banjalučkog studentskog pozorišta – (tada je, u vreme genijalne epohe, otac zamenio velikana provincijalnog glumišta Adema Čejvana).

„Hoćeš li da te našminkam?“ pita majka zajedljivo, a otac odgovara: „Ah, ne, sam ću.“ Dok stoji pred ogledalom pučeći usne, on koketira sa svojim odrazom.

„Ko si ti?“ pita sestra.

„Vampir“, kaže otac i raskrili kostim, a pod desnima mu blesnu oštri plastični zubi.

(NE)OČEKIVANOST

Tu suvu jesen, koju smo sestra i ja bolje upamtili nego druge, dani su se pred nama otvarali u monotoniji razgledanja porodičnog albuma. Samo naš otac – nije – iz dan u dan mrmljao: „Dan D. Dan dosade.“ Svaka neočekivanost bila je do nepodnošljivosti očekivana: prvo je umrla majka moje majke, potom majka moga oca i na kraju, sasvim očekivano, otac moje majke. Sad mi se čini da je majka iz dosade prodala svoj starinski sat uraru Davidu koji je tri-četiri dana nakon toga umro; taj sat i dan-danas stoji u uglu radnje koju je nasledio sin sajdžije Davida. Klatno se njiše, ali sat niko ne želi da kupi, jer, vele, donosi nesreću, to naravno nije istina, sat je preskup, a i sam sin sajdžije Davida dvoumi se da li da ga proda: vidimo ga da čas skida, čas vraća ceduljicu na kojoj je ispisana cena sata; on (verujem) ne može da zaboravi da mu je otac, nakon tri neprospavane noći tokom kojih je popravljao sat, platio glavom (apopleksijom).

Tih dana majka se njihala u svojoj zlovolji; njeno atonalno lice bilo je uronjeno u hipertrofiranu senku njene mladosti s kojom se nadmetala kao udovi s elefantijazisom; njenu jektičarsku erotiku kao da je sanjao onaj drohobički herezijarh: kao da su sve njene žalbe na oca, njene brige o nama, deci, bile samo kapricioznost i durenja nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud kušala svog muža, našeg oca, ali koliko god da su majčina pričanja bila jasna i usmerena, znalo se na koga, jedan je njen deo ostao rezervisan, nedostupan i povučen, rečju: iako prevučen tavnom koltrinom jedan je prozor njene svesti i dalje gledao kroz škure njene rodne kuće na Korčuli.

Odrastali smo primetno. Sestra je zarivala nokte u usta i grickala ih, balavila je po vrhovima prstiju koje kao da je sisala sa grimasom pod čijom sam senkom lakše skrivao sopstvenu agoniju. Sestrina zvučna ćutanja, njena mljackanja, pričala su o njoj na sav glas, razgolićavala su pred nama mesta koja je ona uporno pokušavala da sakrije: prve menstrualne cikluse, erotiku nabreklu do incestuoznosti ili dojke za koje je mislila da će se smanjiti ako obuče majčinu dugačku pelerinu; ponavljam: te dojke čiji su me oblici neretko proganjali pred sanjanja u kojima se ta infamna igra nastavljala dobijajući obličja nemogućne dramaturgije.

Ne znam šta je otac video u noćima, prema kakvom je svetlu on bauljao u svojim metafizičkim papučicama? On je u svojoj sobi, u svom ezoteričnom kokošinjcu, u koji se bio povukao, doslovce shvatao imponderabilije u koje se počeo pretvarati. Majka je rešetala po anfiladi očevih metafizičkih opsesija. Padale su teške reči, ali otac nije posustajao, govorio je da je njegov duh u stanju neprestane promene, a majka bi odbrusila: „Da se ti zaista mijenjaš, prestao bi da se mijenjaš.“ Zalud je otac pričao o iskustvu unutrašnjeg oka; izvukao bi as iz rukava i rekao: „Želim samo da kažem da nisu nepostojane stvari nepostojeće“ itd. Pred svetlošću dana, poput kakvog sumanutog Novalisa, otac je gužvao lice u grč kao da je zagrizao ceo limun, povukao bi se u svoju sobu u kojoj je mrak bio razapet kao bioskopsko platno. Ne znam zašto je majka dozvoljavala te patetične, otvorene odijume prema stvarnosti kojom smo se mi naslađivali kao šećernom vunom. Da ga strpamo u ludnicu, sećam se, nismo mogli, jer koga se još tiče ispodprosečno ludilo?! Ali lanac očekivanosti, međutim, prekida otac mog oca, penzionisani profesor srpsko-hrvatskog jezika, koji će se privremeno (kako je rekao), a u stvari zastalno (kako je mislio) preseliti u naš konak. Pa ni ja nisam ostao dužan neočekivanostima. Priču koju sam tada napisao, prvu priču koju sam objavio naslovio sam: „Moj otac tiho jeca“.

ODLAZAK

Da li je sestra još uvek živela sa nama ili je već tada pošla za gospodina Karola da nastavi našu sumnjivu genealogiju, kada smo u dvorištu našeg motela priredili oproštajnu feštu povodom odlaska udovice Hrvoja Babića u emigraciju. Dok drži najmlađeg sina udovice pokojnog Hrvoja Babića i pozira pred objektivom foto-aparata, moja majka je zamišljena i posvećena kao Bogorodica sa Đotovih fresaka (moja majka ta svojevrsna Bogorodica sa paradentozom), jer na fešti svi zaboravljamo na prošlost i odijum koji smo baštovanski spretno negovali jedni prema drugima. Sve prekirva pokrov patetike. Pred odlaskom udovice pokojnog Hrvoja Babića, i njene porodice, osećamo užaš kao pred dolaskom smrti. Istina je: možda se nikada više nećemo videti. (O prošlosti, čuje se na fešti, kao o pokojniku: „Sve najbolje“.) Noć se, naravno, svršava na granici orgije (izgred oca mog oca) a poslednji zvukovi koje čujemo dolaze iz zvučnika radio-aparata. To je hrapavi glas meštra lakih nota (Olivera Dragojevića) zagledanog, kao i uvek, u beskraje sa obala Jadrana.

SLIKA

Koliko sam samo puta opisao očevu smrt? Koliko sam je samo puta skicirao, u koliko varijacija i modulacija je otac umro sa nedovršenom rečenicom na usnama, u mojoj imaginaciji, u rukopisima? Ali da li sam ikada opisao očevo nestajenje? Stvarno nestajanje?! Ono jutro (ili je to bilo predvečerje?) nakon smrtonosnog grča srca (infarkt miokarda), kada nam je iz pogrebnog preduzeća javljeno da je očevo telo nestalo? Kada se čaršija rugala i skandirala? Kada smo raznim radoznalcima davali pogrešne odgovore na pogrešna pitanja. Tako i tako. Sumnjam, naravno, da ću ikada naći veštine da pišem o nestajanju, ali ostaje, kao fusnota porodične groteske, slika ulepljena u album tog leta:

Na vratima kuće vise češnjevi belog luka, ispod jastuka držimo kočeve, a kuća nalikuje improvizovanoj bogomolji; krstovi vise po zidovima, a u strahu od obične, pijemo svetu vodicu. Za letnjih, sparnih avgustovskih dana, jedan šišmiš zaleprša kod majčinog prozora. Majka hitra, snalažljiva, spretna kakva je oduvek bila, zalupi prozor, a šišmiš ostane časak-dva spljoštenog nosa na staklu prozora, cedeći, dok klizi nadole, balu nalik uspomeni, a mi, naoružani kočevima, krstovima i svetom vodicom, spremni na sve moguće i nemoguće konsekvence, čekamo na tišinu da uspostavi svoj red, jer dok nepokretni ćutimo, sasvim jasno čujemo da dole, ispod prozora, neko tiho jeca. Ali ja više ne silazim da tražim oca, jer znam da ću, kao i uvek, ugledati Tonkin bicikl naslonjen na zid kuće, usamljen.


Godine katastrofa 
Iva Tkalec

Godinom dvijetisućitom započela je još jedna godina katastrofa. Nizale su se jedna za drugom, bez ikakvog smisla i potrebe, odnoseći život za životom. Smatrala sam da je moj osobni zadatak oduvijek bio zaštititi ga od vanjskih utjecaja. Ali onda je otišao.

***

Sretan završetak ne postoji. On je samo proizvod holivudske filmske industrije. Filmovi su nam napunili glave idejom da će sve uvijek dobro svršiti. A što ako neće? Poslije završetka nema ničega. Zato se i zove tako. Završiti. Svršiti. Dovršiti.  Bitno je samo ono što je prethodilo kraju. Početak.

***

Godina je počela burno kao i svaka druga. Prva se nesreća dogodila u Kini, u pokrajini Fujian. Sa sigurnošću se može reći prva, jer Kina je zimi udaljena od nas čak osam vremenskih zona. U sudaru autobusa i kamiona poginule su 22 osobe. Njihovim je obiteljima nova godina zasigurno loše počela. Baš kao i meni.  Iako, kako ništa nikad nije sigurno, treba napomenuti da kineska nova godina ipak nije počela 1.1.2000 godine već 12. veljače te iste godine.

Već u siječnju srušila su se tri aviona. Jedan u Libiji, jedan u Obali bjelokosti i jedan u Kaliforniji okončavši život 279 nevinih duša. A to je bio samo siječanj. U cijeloj je 2000. godini umrlo još barem 1136 ljudi i to samo u zračnom prometu. Najsigurnijem od svih načina putovanja. U pomorskom je prometu umrlo još barem 2301 osoba od kojih su mnoge bježale u bolji život. 135 ih je izgubilo život u željezničkim nesrećama a nisu ubrojeni oni koji su sami odlučili skončati život bacivši se pod vlak. U velikim cestovnim prometnim nesrećama („velike“ podrazumijevaju da je barem 15 ljudi ugasilo svoje živote odjednom) poginulo je još 1517 ljudi. U požarima i eksplozijama umrlo je te iste godine još baren 1260 ljudi. Kućni požari nisu ubrojeni. Broj ranjenih je mnogostruko veći. U rudnicima je poginulo još 575 ljudi. Prirodne su katastrofe odnijele još 3552 ljudska života među kojima je bilo mnogo djece i staraca. Broj onih koji su ostali bez doma broji se u nekoliko stotina tisuća. Te ih je godine još barem 480 izgubilo život zbog trovanja, uglavnom alkoholom. I ovo su samo velike nesreće, ne i pojedinačne smrti. To ukupno čini 11235 ljudskih žrtava u 2000. godini koje su poginule skupno, nenadano, u nesrećama koje su poprimile pridjev katastrofa, vraćajući se s izleta, novogodišnjih zabava, u potrazi za budućnošću ili na ljetovanju, a nikako svojom voljom. Trebaju li nam na ovom svijetu stvarno još i ubojice?

***

Moja je opsjednutost katastrofama bila urođena. Predviđanja da će prvog siječnja stati sav život na Zemlji bila su pogrešna. Nije prestao sav, ali prestalo ih je mnogo. I svaki dan staje još mnogo njih. Svakog se dana odvija jedan mali smak svijeta koji je predviđen samom biti postojanja.

I danas, dok sam postavljala božićne kuglice na tužnu jelku, pitala sam se, hoće li i sljedeća godina biti jednaka. Gdje će se sutra dogoditi prva novogodišnja katastrofa.  Pitala sam se što ja uopće radim ovdje. Veza s mjestom jednaka je vezi s osobom. Loša veza s mjestom jednaka je lošoj vezi s osobom. Kao kad putuješ u neku zemlju trećeg svijeta i odsjedneš u lošem hotelu. Pokrivači su prljavi, na kauču se nalaze neke sumnjive mrlje koje nisu tvoje a u zraku se osjeća ustajali miris vlage. Želiš se uvjeriti kako je loš doživljaj vjerojatno samo greška u tvojoj glavi izazvana umorom i zatim se sagneš i vidiš omote od prezervativa. Možda čak i iskorištene prezervative. Gadi ti se spavati  tamo ali nemaš izbora. Srećom, sa sobom uvijek nosiš plahtu i ručnik. Pa onako u kaputu (ako imaš sreće da je hladno), legneš na svoju plahtu, potpuno odjevena i trudiš se zaspati. Tuširaš se pažljivo, s japankama na nogama a nakon tuširanja obavezno pereš ruke. Na WC dasku obavezno staviš tri sloja WC papira. Svojeg naravno. Drugi dan se već usudiš skinuti. Zaboravljaš oprati ruke nakon tuširanja. Treći se napiješ kao stoka i zaspiš na podu. Možda i bez odjeće. A prije toga sjedneš na WC dasku. Bez papira. Na tuđe crne dlake. Tako je i u lošim vezama. I u lošim vezama s mjestom. Na sve se čovjek navikne. S vremenom.

***

  1. je godina bila kao i svaka druga, godina ratova. U povijesti Zemlje teško da postoji ijedna godina bez rata. Amerikanci kao stanovnici zemlje snova, u svojoj povijesti nisu uspjeli izdržati niti jednu čitavu dekadu bez ratova. Što Amerikanci sanjaju? U šestom je mjesecu 2000. godine poginulo oko 1000 ljudi u šestodnevnom ratu između Ugande i Ruande. To bi značilo otprilike 166 ljudi po danu. U svibnju je završio Eritrejsko-Etiopijski rat koji je započeo dvije godine ranije.  Bijeli su vojnici jašući na devama s puškama na ramenu zasigurno zamišljali kako se nalaze na odmoru u Tunisu. U rujnu je počeo i izraelsko-palestinski rat, uzimajući žrtve na obje strane. Točan broj umrlih u ratovima nikad se ne zna. Žrtve se pronalaze godinama. Bilo bi nerazumno govoriti o brojkama. Ipak, radi lakše orijentacije, činjenice postoje kako bi se iznosile. U dvadesetom stoljeću na svijetu je u ratovima poginulo 160 milijuna ljudi.  Te su brojke u meni izazivale tjeskobu i želju da imam sposobnost  poništiti svu tu patnju i bol koju su te smrti nosile. Ali svijet je, ironično, okrutno mjesto. Nije bajka. Pa sam radila što sam mislila da je najbolje da mogu da pomognem svijetu u njegovoj patnji.

I dalje sam čvrsto vjerovala da kad bi izbacili nasilje iz svih knjiga, udžbenika povijesti, filmova, novina, vijesti, svijesti, ratovi bi prestali. Jer bi riječ rat bila nepoznata i svaki bi čovjek bez obzira bio obrazovan ili ne upitao. „Rat? Što je to? Neka vrsta zagrljaja?“ Drugi, ne želeći ispasti glupima, složili bi kako rat zaista mora biti kao zagrljaj te bi se svi međusobno počeli grliti. Kako bi to onda bila lijepa riječ! Umjesto toga, ljudi su izmislili i zvjezdane ratove u slučaju da nas ipak odluče posjetiti naši prijatelji iz Svemira, znamo kako se ponašati. Priručnik u tekstu i slici pomno je pripremljen, izreklamiran i distribuiran a ljudi su naučili lekciju mnogo lakše nego u ijednoj školi,usmenom predajom šireći upute.

***

Zašto je baš početak odabrao za kraj? To je bio naš običaj. Kititi jelku na staru godinu. Ovo je druga godina da je kitim sama. Možda je i Ivan upravo radio baš isto. Stavljala sam jednu srebrnu, jednu plavu, jednu srebrnu, jednu plavu kuglicu na bor. Oglasilo se zvono na vratima. Stavila sam još samo jednu, posljednju kuglicu na bor i čvršće stegnula kućni ogrtač.

Ispred sebe sam ugledala dječaka od nekih 25 godina, jako lošeg tena i jako izražene Chaetophobie. Izgledao je štrkljasto i neugledno. Sve je na njemu bilo obično. Pokoja oštra dlaka stršala mu je iznad gornje usnice. Oči su mu bile podbuhle i crvene baš kao i zimska jakna koju je imao na sebi. Gledao je čas u pod čas u mene odmjeravajući koliko je sekundi dozvoljeno zadržati pogled u pod kako ne bi ispao nezainteresiran i koliko je sekundi dozvoljeno zadržati pogled na nekoj osobi kako ne i ispao bezobrazan.

„Ulazi.“ Rekla sam.

Ušao je i ogledao se po kući očito ne znajući kud bi trebao dalje. Pokazao je prstom na sliku i znala sam da će reći „lijepa slika“ ili „tko je ovo naslikao?“ ili „paše vam uz boju zidova“ pa sam ga zaustavila na vrijeme jer sam o svojim slikama znala sve što sam trebala znati.

„Ne zanimaju me komplimenti. Stara godina je. Znaš da naplaćujem više. To ti je petsto kuna po satu. Imaš li toliko novaca?I rado bih da se požuriš. Sat-dva najviše.“  Uvijek sam prvo riješila financijski dio našeg dogovora. Takve stvari nije trebalo ostavljati za kraj jer ljudska zahvalnost uglavnom podrazumijeva potrebu. Jednom kad im više nisam bila potrebna, mogli su otići bez i da plate sretni što su se na tako diskretan način riješili svojih briga i olakšali dušu.

Većina mi je mojih mušterija govorila Vi što nikako nisam mogla shvatiti. Sasvim sam sigurna da se ne bih naljutila te bi bilo sasvim prirodno da su mi odmah s vratiju počeli govoriti ti. Intimni susreti ove vrste u normalnom bi svijetu podrazumijevali ne samo korištenje zamjenice „ti“ već vrlo često i nadimaka ili deminutiva svih mogućih vrsta uključujući životinje pa sve do onih apstraktnih pojmova.

„Skini jaknu, kaput, što već imaš i pričekaj me tu. Donijet ću ti nešto kratko. Bez brige, to je gratis.“ Pokazala sam mu rukom na kauč. Dok je Ivan još bio ovdje, nikad im nisam dopuštala da sjednu na kauč u dnevnu sobu, uvijek bi ih prvo odvela do svoje sobe a zatim se spustila da im donesem nešto za popiti. Kauč je bio mnogo intimniji od kreveta.

Sjeo je na kauč u stavio jaknu na koljena, očito ne znajuću kud da je odloži. Sve mu je ovdje bilo nekako strano i izgledao je kao da se dvoumi.

„Ako želiš otići dok još nije prekasno, slobodno ideš.“ Rekla sam mu.

Prestrašeno je odmahnuo glavom. Već sam se navikla da malo pričaju jednom kad pređu moj prag. Nije me smetalo, bilo je kasnije vremena i za priču ako su bili sposobni i voljni pričati. Jednom mi je na vrata pokucala i jedna žena. Nisam je željela primiti jer sa ženama nisam željela raditi. Jednostavno mi to nikada nije leglo. Ali molila me i preklinjala, rekla je da će platiti mnogo više. I popustila sam. Bilo je baš kao što sam i očekivala, tužno, depresivno, previše emocionalno. Ali na kraju sam je ipak zagrlila što s ostalim mušterijama nikad ne prakticiram.

Stavila sam čašu pred njega. Nije se ni pomaknuo. I dalje je čvrsto držao svoju jaknu na koljenima.

„Popij malo. I nadam se da si punoljetan. I nadam se da nemaš neku kapljičnu bolest.“

Kimnuo je i posegnuo za čašom. Prinio ju je ustima i onda naglo stao kao da želi nešto reći. Pa je ponovno odustao i ponovno prinio čašu ustima. Trebala sam ga zaustaviti na vrijeme.

„Nemoj pričati. Prvo popij a onda ćemo otići u moju sobu. Nažalost, ovdje ne mogu obavljati posao iz osobnih razloga. Nadam se da te ne smeta. A i u sobi je intimnija atmosfera.“

Kad bi me netko upitao zašto sam se počela baviti ovim poslom, ne bih znala reći. Došlo je nekako prirodno. Započelo je sa starim prijateljem koji mi je jedne ponoći banuo na vrata u neizrecivoj potrebi za društvom. Zatim sam stavila oglas u novine. Počeli su  kapati na vrata sve češće i češće, uvijek u noćnim satima kad je Ivan već spavao. Zatim se pročuo glas te su neki čak izjavili kako su o meni čuli mnoge dobre stvari. U početku mi je odgovaralo i zadovoljavalo kako njihove, tako i moje potrebe. Kasnije je to već postala navika, posao kao i svaki drugi, samo sredstvo da zaradim novce kako bi Ivanu pružila što bolji život.

Popio je svoj viski, napravio izraz lica koji je govorio kako još uvijek nema dovoljno godina i stavio čašu natrag na stol.

„Jesi spreman?“ upitala sam ga.

Ponovno je kimnuo glavom i tražio pogledom kud da stavi jaknu.

Uzmi je sa sobom. Ne želim nikakve tuđe privatne stvari da se gomilaju u mojoj sobi.“

Nekad sam imala mnogo više simpatije prema svojim mušterijama. Danas više ne toliko. Ništa me više nije moglo iznenaditi ili impresionirati ili šokirati. Niti jednom, osim prvom, nisam nikad čula ime. Ime je ovdje postajalo sasvim nevažno, jedna mala spona koja ih je vezala uz stvaran život. Ovdje su tražili utjehu i to je bila moja jedina i glavna zadaća. Našao bi se povremeno i neki koji je došao radi zabave ili znatiželje ali njih sam vrlo brzo otpravila kući. Prepoznala sam ih jako lako, bili su previše govorljivi, skinuli bi se čim sam zatvorila vrata da vide kako ću reagirati. Uvijek sam okrenula glavu i pristojno ih zamolila da odu i priprijetila policijom. „Droljo ofucana“ rekli bi ali sekundu poslije ipak otišli prestrašeni da netko ne sazna što se dogodilo. Srećom, takvih nije bilo mnogo. „Nisam takva žena. Nisam takva žena. Sve što radim je ispravno. Samo pomažem.“ Ponavljala bi obično cijelu noć nakon jednog od tih primitivaca.

Krenula sam po stepenicama prema gore i rekla mu nek me slijedi. Poslušno je išao korak po korak iza mene, sve dok mi nije ponestalo koraka te sam sjela na svoj krevet. On je i dalje stajao, gledao po sobi kao da se trudi zapamtiti svaki detalj koji se u njoj nalazio. I opet sam ga morala prekinuti.

„Ne pitaj. Ove te se fotografije ne tiču. Pravi se kao da ih ne vidiš.“  Upozorila sam ga pomalo grubim tonom. Svi su željeli postaviti isto pitanje a niti jedan nije bio vrijedan odgovora.

Zidove sam oblijepila crno bijelim fotografijama Ivana. Ispod svake sam napisala malenu priču, onu koja je trebala ostati jedini svjedok o njihovim životima nakon što mene više ne bude. Čak sam i datume označila na svima.

„Hoćemo krenuti? Jesi spreman?“ upitala sam ga sad već s dozom nestrpljivosti. Nisam uvijek bila takva. Nakon mnogo godina u ovome poslu, više nisam mogla zračiti nevinošću i zainteresiranošću s kojom sam zračila na početku, dok je sve još bilo relativno svježe. Ovaj je dječak još uvijek izgledao nesigurno smeteno, uplašeno. Bilo mi je jasno da mu je ovo bio prvi put, ali zasigurno je imao jako dobar razlog kad je odlučio platiti čak duplo. Nadala sam se da će završiti što prije tako da sama mogu dočekati novu godinu.

„Gle, mali, znam da ti je neugodno. Znam da ti je prvi put da si ovdje. Ali sam si došao jer očito imaš neki jako gadan problem. Namjesti se na krevetu kako ti je najugodnije pa da počnemo. „

Pokazala sam mu da za početak sjedne do mene. Nekima je više odgovaralo sjedećki, neki su više voljeli ležati, neki su samo stavili glavu u moje krilo. Sve im je bilo dopušteno osim dodirivanja. Pravila predostrožnosti. Dirala sam samo ja njih.

Sjeo je pored mene još uvijek noseći jaknu sa sobom. Nježno sam mu primila glavu i naslonila je na svoje rame. I samo iznenada, lavina suza krenula je iz njega. Jakna mu je pala na pod. Odgurnula sam je lagano nogom kako ne bih na nju kasnije nagazila.

„Tako, tako, samo ti daj.“ Rekla sam mu i počela ga gladiti po kosi. „Sve će biti u redu, samo se ti dobro isplači.“ Počeo je jecati sve više i više, hripčući, jedva dolazeći do daha. Približila sam mu kutiju s papirnatim maramicama.

Nakon jedne takve seanse obavezno bih mijenjala posteljinu, mokru od suza. Soba mi je znala biti puna ljepljivih maramica i tuge. Neki su plakali jedan sat, neki dva sata, nekima ni tri nisu bila dovoljna. Količina je suza kod muškaraca često bila proporcionalna s njihovom veličinom. Mrge su znale ispustiti svu tjelesnu tekućinu u vidu suza i sa zadnjim hroptajima, dehidrirani tražiti čašu vode.

Mali je i dalje plakao, a ja sam ga i dalje jednom rukom gladila i tapšala po glavi a drugom prihvaćala prljave maramice. Puštala bih im i neku audio kazete na starom gramofonu. Znalo se dogoditi da su se prepoznali u nekoj od pjesama, prepoznali situacije koje su ih dovele k profesionalnom tješiteljici, prepoznali ime osobe koja ih je slomila. Onda bi briznuli u još veći plač i još bolje očistili svoju dušu i novčanik.

Po intenzitetu jecaja i količini utrošenih maramica shvatila sam da se polako počeo smirivati. Neke bi primio i drugi val, neke i treći, ali većina je bila gotova nakon tog prvog i jedinog vala suza. Obrisao je nos rukavom ostavljajući na njemu cijelu sluz. Oči su mu bile još podbuhlije i još crvenije nego kad je došao.

„Osjećaš li se bolje?“ upitala sam ga.

Kimnuo je glavom iako nije djelovao uvjerljivo. Vidjela sam da neki od njih u glavi izvode računicu koliko bi jedan pristojan pravi muškarčina trebao ostati. Koliko je bi bilo dozvoljeno da društvo odobrava njihov plač. Htjela sam im reći da su vrlo vjerojatno i njihovi očevi, sinovi, bratići, stričevi, ujaci, vjerojatno jednom bili kod mene. Ali prešutjela sam. Zato nisam prihvaćala žene. One nisu imale granice ni mjere, mogle su plakati satima i pričati satima, plakati, jecati, ispričati cijelu svoju životnu priču. Nisu znale da i ja imam svoju i da mi je jedna bila sasvim dovoljna, da je moje spremište životnih priča popunjeno.

Nije zahvalio, nije rekao ništa, nije pozdravio, samo je na noćnom ormariću ostavio novac. Ja sam zahvalila njemu, podigla mu jaknu s poda i otpratila ga do izlaza. Nije se više okrenuo a ja sam mahala njegovoj pojavi koja je nestajala u mraku.

***

Sjela sam na kauč i gledala našu jelku. Bilo je već skoro 11 i Nova se godina približavala iz minute u minutu. Natočila sam i sebi čašu alkohola, zatim brojala minute, gledala sekunde kako prolaze, čekale sat da se okrene.

A onda je došla ponoć. Sve je bilo kao i minutu ranije, godinu ranije. Razmišljala sam što ću pročitati u sutrašnjim novinama i hoću li ove godine pronaći možda i njegovo ime. Upalila sam televizor, pronašla novogodišnji program i uz paketić maramica i veselu glazbu zaspala.


Okrutnost 
Jelena Zlatar

Sebastian sjedi na krevetu u bolničkoj sobi. Preko nogu je stavio šarenu deku. Gleda me kao da mi želi oguliti kožu s lica komad po komad. Pali cigaretu i približava pepeljaru. Sjednem na stolicu preko puta.

- Više me ne poznaješ, draga? - ne čeka odgovor - u redu je, ni sam sebe više ne prepoznajem. Čudno je. Većinu vremena sve oko mene treperi, kao ekrani koje ne mogu isključiti. A na svakom je neki drugi program. Kako si? Bojiš se da ćeš zauvijek biti sama? Ja se bojim samo da će me otkriti. Ne pijem tablete koje mi daju. Od njih sam stravično tup.

- Šta radiš s njima? - pitam. Netko će sigurno ući i ugasiti mu cigaretu. Moraju imati nekakve detektore.

Sliježe ramenima. - Ostarila si. Imaš bore oko očiju i usta. Čudno te gledati takvu kad znam kakva si bila prije. Znaš li da je Pauli umrla majka? Od srca. Barem je bilo brzo, sretnica. Ja sam se sa svojom mučio godinama. Nisi me ni jednom pitala kako je to bilo. - rukom prelazi preko brade.

- Gadno. - kažem - valjda je bilo gadno.

Vidim kako mu u kutu usana titra smješak.

- Da, gadno. - ponovi - ali je i bila gadura. Znaš li da o mom ocu nije rekla ništa? Nikome? Nikada. -

- Sebastiane… možda da probaš s nekim drugim lijekovima? Mislim, ipak… trebao bi… -

- Imam odličnu samokontrolu, znaš? Moja patologija mišljenja, percepcije i vjerovanja koja prethodi agresivnom ponašanju - naglašava učiteljskim glasom - nakon jednog incidenta nije više aktualizirana. Ali mogla bi biti. Bojiš se? - nesvjesno se okrećem prema vratima.

- Ne znam - odgovaram.

Sebastian pomiče glavu prema meni i naslanja je na ruke.

- Šta misliš da bih napravio? Ovdje nema noževa, nema žileta, nemam čak ni viljušku da probodem te tvoje jebene oči. -

S hodnika ništa ne dopire. Potpuna tišina. Sami smo, pomislim. Sami u sobi, sami u bolnici. Sami na svijetu.

- Znaš kako bih to izveo? Sasvim mirno. Prišao bih ti polako, kao da te želim zagrliti, a onda bih je brzo izvadio iz džepa i skvuš! Ne bi se ni snašla. Jedno pa drugo. Još bih je malo zavrtio unutra. A zatim bih se vratio u krevet. I čekao. -

Spušta se mrak. Mislim da je vrijeme posjeta završeno. Mislim da me Sebastian neće pustiti da odem, ne ovaj put. Znala sam da će se to jednom dogoditi. Zato sam se svaki put na ulazu u bolnicu ogledala oko sebe. Drveće, trava, nebo. Možda ih vidim zadnji put. Možda nisam bolje niti zaslužila.

- Bez brige, draga. Ti si jedina koja me posjećuje. Ne bih učinio ništa da to kompromitiram. Kako ti je sestra? - u sobi je sve tamnije. Trebalo bi ustati i upaliti svjetlo ali kao da sam zalijepljena za stolicu. Gledam njegove oči. Sve su šire. Kad sam došla, kapci su mu bili poluzatvoreni, a sada mu oči prekrivaju pola lica.

- Sjećaš se kad je moj otac zatvorio tvoju sestru u kupaonicu? Bila je još sasvim mala. I ugasio svjetlo. Tvoji su je tražili satima. Kad su je konačno našli, bila je izvan sebe. Povraćala je pored wc-a. Ne znam tko je bio u većem šoku, oni ili ona. Dobar je bio moj stari, ha ha! - gasi cigaretu na krevet.

Nemam snage otvoriti usta. Ipak polako progovaram, riječi izlaze sporo, kao da krvare:

- Jer je uzela neku njegovu bilježnicu. -

Sebastian naglo živne. S obje ruke prolazi kroz kosu.

- Ali to nije bila bila neka njegova bilježnica, draga! Tamo je zapisivao što je sve radio meni ! To je bila naša zaigrana teka, tako ju je zvao! - čini mi se da će ustati na krevetu i početi skakati gore dolje. Kao kad smo oboje imali deset godina i upravo saznali da ćemo ići na istu glumačku radionicu. Znala sam za zaigranu teku. I znala sam što se počelo događati sa Sebastijanom i njegovim blagim ocem. Nikome nisam rekla.

Kucanje na vratima ga prene. Sestra ulazi i baca usputni pogled na mene.

- Vrijeme posjeta je završeno. Gospodine, vrijeme je za vaš lijek. Gospođo, molim vas.- pokazuje mi glavom prema vratima. Sebastian me i dalje netremice gleda. Povikne veselo:

- Draga, hvala na svemu! Vidimo se sljedeći tjedan, budi točna! Pozdravi dječicu! Poljubi mi oca!

- Sebastiane… - prilazim njegovom krevetu. Sestra je već izvadila tablete i gleda me nervozno. - uzmi svoj lijek. Želim vidjeti kako ga uzimaš.-

On se nasmiješi.

- Uvalila si me u govna do grla, draga. Ali tek smo počeli. - zatim otvori usta.

Sestra namješta krevet i izlazi.

- Gospođo, molim vas- govori mi s vrata.

- Bit ću s vama ubrzo - govorim joj gledajući ga. - pričekajte me, molim vas, na hodniku.

Dolazim do Sebastianovog kreveta. Gleda me radoznalo.

- Što još, draga? Smjestila si me ovdje, što ćemo sad? Imaš li kakvu igru za mene, poput oca? Nešto malo nježnije, možda? Znaš i sama kako sam hipersenzibilan.

Čekam dok ne prestane govoriti. Čekam da se utiša svaki šum, izvana, iznutra. Čekam dok više ne čujem udaranje svog srca. Čekam dok ne čujem kucanje sata na zidu. Čekam dok ne popusti bol od napetosti u vratu, bol u oku od njegove ideje s viljuškom. Čekam dok ne popusti krivnja. Čekam dok sve ne iscuri iz mene, kao voda. Čekam. Zatim progovaram:

- Sebastiane, sada ću izaći i više se nikada neću vratiti. Niti ću te ikada više vidjeti. Ako želiš to spriječiti možeš to učiniti ili sada ili nikada više.

Njegovo lice djeteta, razočaranje i bol, kao onda kad smo se voljeli, a netko bi rekao ili učinio nešto zločesto. Zatvaram oči. Znam u što se bol pretvara kada ga obuzme. Okrećem se od njega i polako napuštam prostoriju. Ledena kraljica jen, dva, tri, brojim naglas. Naša omiljena dječja igra - tako sam brojala okrenuta njemu leđima i svaki put kad bih se okrenula on bi bio sve bliže. Nisam ga smjela vidjeti kako se pomiče jer se onda morao vratiti natrag na početak. To su bila pravila igre. I tako bi se približavao sve dok me ne bi dotaknuo. Ledena kraljica jen dva tri. Okrećem se. Sebastian sjedi u krevetu i nasmiješeno me gleda, potpuno miran. Ponovno se okrećem. Ledena kraljica jen dva tri. Već sam kraj vrata. Ponovno se okrećem. Sebastian me gleda s kreveta nepomično, njegove ogromne crne oči. Ne vidim mržnju, ne vidim strah, ne vidim povrijeđenost. Ledena kraljica jen dva tri. Primam kvaku i izlazim, posljednji osvrt. Sebastian me gleda s poštovanjem. Zaleđen.

Izlazim u mračni hodnik.


Jučer mi se dogodilo nešto famozno 
Marina Giunio

Iden na faks, stres mi je u glavi i grč u želucu, krećen za 4 dana, a ništa ne ide kako sam predvidila. Pomišljan čak da odustanem od putovanja, ali kasno je za promjene, pa odlazin kud puklo da puklo.  Još uvik kašljen i ne osjećan se najpoletnije pa odabiren tramvaj umisto bicikle. Ne znan uopće zašto iden na posal na neradni dan, uglavnom da bi umirila savjest, a manje zato što ću stvarno nešto spomena vridno učinit u subotu popodne. Trudin se maknut misli s negativnosti, čitan Terapiju, znaš onu knjigu koju već misecima neuspješno pokušavan pročitat, vucaram je svugdi sa sobom, donila san je i doma za Uskrs? E, uglavnom, nekidan sam je išla produžit po 3. put, ali nisan više mogla, znaš kakvi su Nijemci sa pravilima, ne može pa ne može, iako je niko nije posudio valjda u dvaestipet godina kako je izašla. Tako da san je vratila na jedan dan i onda opet podigla idući. Rupa u zakonu, ni Nijemci nisu savršeni. Zainatila sam se i moran je pročitat do sride, makar na uštrb spavanja i sl.

I tako, čim se tramvaj odmaka jednu stanicu od centra, nije bilo više ljudi, vagon se ispraznio, sila san i čitala u miru. Odlučila san pričekat drugi tramvaj na banhofu. Inače to ne volin: čekat na mistu nego krenen pješke do iduće stanice, pogotovo kad je ladno ka ovih dana, al morala san završit knjigu tako da san sila na prazno misto na klupi pored jedne muslimanske familje.  Zapravo, samo otac i 3-4 dice, bez  supruge. On je ima onu kukičanu kapicu, gustu bradu i bilu opravu do poda, a najstarija kćer je čak nosila veo. Uvik san se pitala kad se žene počnu pokrivat, pretpostavljan nastupom spolne zrelosti. Al ko to moze znat, osim cura samih? Ovlaš bi procijenila da nema više od 12 godina. I oni su sidili i čekali. Jaketa mi je srećom bila dovoljno duga da sidnem na nju jer je metalna klupa bila ledeno ladna. Ušuškala sam se, izbavila kažiprst iz ralja knjige u koju sam ga ugurala da ne bi zaboravila di san stala i nastavila čitat.

Toliko san se zadubila u roman da nisan ni primjetila nekog starčića koji je doša konzultirat vozni red iznad moje glave. Tek u pauzi izmedju dva poglavlja, kad san digla pogled da provjerim na displeju kad dolazi šestica primjetila san ga, ima je dvi štake i očigledno je čeka tramvaj. Digla sam se i rekla "zicen zi", nadajući se da san pogodila lice, a opet da san rečenicu dovoljno opteretila naglaskom da bi ga obeshrabrila da priča sa mnom jer a) ne znan njemački, b) taman je došlo do najnapetijeg dila- glavni lik mi se razvodi.

On je odmahnuo glavon, napućio usne govoreći nešto u stilu "nema potribe", maha je i štakom, mahala san i ja i rekla "ne ne" i tvrdoglavo ostala na nogama. Nekad se to uljudno ustajanje starijima u Njemačkoj pretvori u nadmetanje ko može dulje bez da sidne (nisam sigurna je li zbog ponosa ili praktičnosti), ali na kraju uvik ja pobijedim. Kad je vidio da neću odustat, sija je i zahvalija, a ja više nisan znala kako se kaže "nema na čemu" na njemačkom,  pa san rekla "you are welcome".  Sada više nije bilo sumnje da san strankinja šta ga uopće nije obeshrabrilo i nastavio je veselo rogoboriti sebi u bradu. Starčić je ima velike uši i nos, a kad se nasmiješio primijetila san da ima i ogromne zube koji očigledno nisu bili umjetni. Pomislila san kako bi i ja rado u njegovim godinama imala svoje zube. Uvik san volila svoje zube i grozila sam se dentjera. Nadan se da će stomatologija do tada evoluirati, a ja ću ih u svakom slučaju prati.

Ovaj naš mali igrokaz je zabavio obitelj na klupici i mladi par koji je stajao nedaleko od stanice, svi su se nekako razvedrili. Više nije svatko bio zadubljen u vlastito čekanje nego smo komunicirali. Bez riči, doduše, ali osmijeh je čarobna stvar. Nasmiješio se i pater familias, a on je ima najlipše zube koje pamtim. Pravilni, veliki i sniježno-bijeli. Moguće da su mi se učinili bjelji nego što jesu zbog kontrasta s bojom kože, ali to uopće nije bitno.

Naslonim se na stup od stanice i nastavim čitat, bilo me je straj da se glavni ne razvede bez mene.

Nisan ni uvatila nit, osjetin da mi je neko priša s desne strane i ugledan velom sakrivenu glavicu u ravnini knjige koju san držala naslonjenu na prsi. Djevojčica je nešto promrmljala, na njemačkom s teškim naglaskom, to čak i ja mogu prepoznat, i rukom pokazala na upražnjeno misto pored oca koji se i dalje smješkao, ovaj put ponosno. Ne triba naglašavat da san se oduševila ovon geston i da bi je najradije bila ono zagrlila, odigla od poda, zgnječila i zavrtila kolko sam se razgalila, ali se aktivirao čip rezerviranosti, moj pokušaj prilagobe na sjevernjake, a koji se na vlastito razočarenje, palio sve češće. Umjesto toga mi je uteka osmijeh, rekla sam  "nein nein danke" zatresla glavom dva puta šta je trebalo značiti "vrati se i slobodno sjedni, dolazi mi tramvaj za 2 minute". Naravno, svi pristuni su se smijali i šutke sudjelovali u ovom momentu. Sad smo bili ekipa.

Uto je došla šestica u koju nije ušao nitko osim mene. Instantno sam se rastužila jer je ova ljubavna priča s banhofa tek počinjala. Sjela sam uz prozor i pokušala uhvatit pogled djevojčice, ali ona se već zabavljala nečim drugim. Možda nije osjetila što i ja. Zapravo, niko od ekipe nije gleda u mom smjeru. Tek sekund prije polaska tramvaja otac me primjetio, zatreperila san prstima, onako kako missice to rade, a on je uzvratio najširim osmijehom i spontanim mahanjem kakvo viđam samo još kod dice. Znaš, ono nekoordirano mlataranje rukama, znaš da je iskreno po tome kolko je nezgrapno i necenzurirano.

 

 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica