Najbolje priče za 2014. godinu prema ocjenama žirija u sastavu Božo Koprivica, Enver Kazaz i Teofil Pančić.

 

Dečko koji obećava 
 Bojana Babić

Drugi kontinent 
Branko Dedić

Dnevnik posljednje godine 
Elvir Bajraktarević

Kroz prozor Štefice Cvek   
Jasna Dimitrijević

Franka 
Korana Serdarević

Buka, bijes i ona 
Lejla Kalamujić

Gospodin A.  
Martina Vidaić

U ormaru  
Mima Juračak

Čistači lišća 
(nepoznat autor)

Prestali su puštati plin 
Natalija Miletić

Polako smo se davili u crnoj temperi    
Nikola Petrović

Razdor, samo razdor   
Raša Kominac Radoslav

Puno šećera   
Ružica Aščić

Marke s greškom 
Sebastian Antonio Kukavica

Gutanje  
Stanislava Nikolić Aras

Idealni čitalac  
Vasko Raičević

Najgora stvar na svijetu  
Vlatka Daněk

Pozdrav iz Dalmacije  
Želimir Periš

Gnadenschuss  
Dragić Cvjetinović

Mak, zelena faza  
Mirko Jovanović

 


Dečko koji obećava 
Bojana Babić

Predlažem da obaramo palčeve, dok čekamo da se upali zeleno svetlo na semaforu. On sa zadovoljstvom prihvata i izgubi već u prvom okršaju. „Tri ode pet.“ Kaže on hrabro, ali moj palac poklapa njegov svaki sledeći put. Smejem se, a onda u retrovizoru vidim da nas taksista prekorno posmatra. Pitam se koliko je on ovakvih blesana već  prevezao sa jednog kraja grada na drugi ove subote i gledao kako da im probuši ionako kratkotrajni mehur sreće...

Lukavo zadržavam svoju šaku u njegovoj i gledam kako se kroz prozor smenjuju ulične svetiljke. Umilni glas sa radija ponavlja refren tri puta. Ljubav nije za nas. Osećam kako mu neprijatnost struji čitavim telom, ali ruku mu ne puštam.

Kada me je prvi put pozvao kod sebe, išli smo njegovim kolima. Vozio je malo brže nego što je dozvoljeno, ali stigli smo zdravi i čitavi. U međuvremenu je kola slupao i prestao da vozi. Sam udes nisam videla, dogodio se ispred zgrade našeg zajedničkog prijatelja. Prošao je sa manjim ogrebotinama, za razliku od kola čiji je prednji deo bio smrskan. Pritrčala sam mu i udarala ga dlanovima po licu, po leđiima,  sve dok me nije odgurnuo od sebe. Demonstrativno sam se okrenula i plakala sve do kuće.

„Fuj, koja patetika.“uzvikne on nakon što zalupimo vrata taksija zaustavljenog ispred njegove zgrade. „Ko još  sluša takva sranja u kolima.“

Pored poštanskih sandučića, dočekuje nas zalepljeno parče papira sa upozorenjem. Odštamapano je onim namrgođenim, komšijskim fontom. Zabranjeno je zadržavati se u hodniku i praviti buku.

Dok se penjemo uz stepenice osećam kako moje potpetice u ujednačenom ritmu udaraju po glavama usnulih stanara. „Opet je neki kreten ostavio vrata.“ Kaže on.

Pronalazimo otvoren lift na trećem spratu i ulazimo. Namerno pritiskam pogrešno dugme. On shvati da mi se ne žuri i predloži da odemo na krov. „Možda imam ključ.“

Odjednom, iako nisam o tome mislila, odlazak na krov čini mi se kao najuzbudljivija stvar na planeti. Želim da viknem neku budalaštinu sa vrha zgrade. Ova nije visoka, ali sigurna sam da bi se moje reči daleko čule. Ipak, šta da viknem? Nisam ništa pripremila, a spontanost u ovim sitnim satima ne deluje kao dobro rešenje. Da on nije tu, možda bih uzviknula njegovo ime. U njegovom prisustvu to ne dolazi u obzir, pomislio bi da sam paćenica.  Čije onda ime da viknem? Ne znam... Možda da prozborim nešto nerazumljivo? Ili nešto na nemačkom? To bi zvučalo inteligentno, ali možda bi izgledalo kao da se pravim važna... Dok on pokušava da otvori katanac na strogim, metalnim vratima, odlučujem da ne viknem apsolutno ništa. Samo ću uživati u noćnom pogledu i noćnom vazduhu.

 „Nije nijedan od ova tri.“ kaže on razočarano i vraća vezicu ključeva u džep. Idemo nazad u lift i ovog puta pritiskam pravo dugme.

Vrata od njegovog stana zapinju na ulazu. Hodnik mu je pretrpan patikama koje nabacane jedne preko drugih formiraju mini buvlju pijacu. Sve su markirane i poprilično nove, sigurna sam, a on ih namerno drlja u blato da bi izgledale iznošeno. Da bi izgledalo kao da mu nije stalo.

Dok izuvam čizme, on seda za klavijature. Lupka prstima po dirkama i čita tekst sa lap topa. Pesmu ne prepoznajem, ali mu sednem u krilo. Sećam se da mi je u osmom razredu muzičarka rekla da imam zvonak glas. Bila sam druga najbolja pevačica u razredu. Prva je bila Kristina, moja najbolja drugarica koja se spremala za profesionalnu pevačku karijeru. U međuvremenu, preselila se u Kanadu, ostavila pevanje i počela sa pušenjem. Ja sam iz nekog neobjašnjivog razloga potpuno izgubila sluh i pevala sam podjednako grozno kao i moja mama. Valjda je to u našoj porodici išlo s godinama.

Dok on peva, ja mudro hmćem. Kad završi sa refrenom, krene da mi otkopča dugme na farmerkama, ali ja sam rajsfešlus vezala crvenom gumicom za teglu.

 „Nemam dugme.“ Kažem mu tugaljivo.

„Imaš ti toliko toga“, kaže on i spretno mi odvezuje čvor.

Skida me polako, ja njega skidam brže. Energično razbacujem komade naše odeće po čitavoj sobi. Najdalje sam zafrljačila njegov kožni kaiš. Pao je na policu sa knjigama i zakačio se za sabrana dela Dostojevskog.

Nas dvoje skrojeni smo tako da savršeno prianjamo za njegov krevet. Ništa ne viri, za sve ima mesta. Prazne prostore na čaršavu popunjavam svojim večitim pitanjima.

Pitam ga, „Zašto me nikada ne zoveš da vidiš kako sam?“ Pitam ga, „Zašto se ne viđamo utorkom? Ili sredom?“ „Zašto ne postoji život posle smrti?“ pitam ga,  „i zašto ne postojimo mi pre kluba?“

On odgovore izbegava veštinom pravog dečka koji obećava.

„Moramo nešto zajedno da napravimo, ti napiši, ja ću da glumim“, rekao bi. Ili, „moramo zajedno da ručamo, da li umeš da kuvaš?“ „Moramo da otputujemo sutra u Novi Sad.“ rekao bi. „Moramo,“ rekla bih ja, iako nisam znala zašto Novi Sad, ni zašto baš sutra...

Pre nego što zaspim, prisećam se dana kada smo se upoznali. Bilo je to pre više godina, na snimanju nekog školskog filma. On je bio skejter, a ja ispravna osmakinja. Nismo uspevali da snimimo jednu scenu, pa se on kamerom popeo na drvo i rešio problem. Svi su iz ekipe vikali kako je on prokleto kul. Ja sam prekrstila ruke i pogledala bubuljičavu Mariju koja se odavno ložila na njega. „Koji kreten“, frknula sam pubertetski.

Ne znam kako se u međuvremenu ta mudra četrnaestogodišnjakinja pretvorila u ovu naivnu devojku u dvadeset i kusur godinama. Promena se dogodila postepeno i bez moje saglasnosti.

Kada se sretnemo, to je kao da gledam na platnu horor film u kom igram glavnu ulogu. „Ne idi tamo, glupačo.“ Vičem uznemireno. Ili, „beži dok još nije kasno, gusko jedna, nastradaćeš!“ A onda ostanem gluva na sopstvena upozorenja...

Pre nego što on otvori oči, ja ću se izvući iz njegovog hladnog kreveta. Skupiću svoje stvari sa poda i obući ću se, postiđeno. Zastaću pred velikim ogledalom u hodniku. Pogledaću svoje butine. Svoj struk. Svoje sitne grudi. Pokušaću da zamislim sebe kao predmet muške požude, ali mi to neće poći za rukom. Oprezno ću okrenuti ključ i išunjaću se iz stana kao tinejdžerka kojoj su roditelji zabranili izlazak.

Krenuću kući prečicom, kroz pijacu. Usput ću sresti ljubazne bake i užurbane majke koje smišljaju šta da naprave za ručak. Stići ću kući umorna, a koža će mi i dalje mirisati na njega.

Zaplakaću par puta pod tušem, a onda ću otići preko puta, kod Lane.

„Kreten hladnokrvni“, reći će ona i tutnuće mi jednu tanku cigaretu u ruku. Ako bude imala vremena, možda mi napravi i palačinke.

Zapaliću cigaretu i već od prvog dima zavrteće mi se u glavi. Dok mi ona bude davala savete o muško-ženskim odnosima, ja ću se polako udaljiti, kao da klizim po rampi. Udaljiću se od svoje drugarice. Udaljiću se od dečka koji obećava. Između mene i svih njih ostaće samo jedan zadimljen, prazan prostor, veličine Titanika...

On izvlači ruku iz pokrivača i stavlja je preko mojih ramena. Šaku naslanja na udubljenje između ramena i ključne kosti. Okrenem se da vidim je li budan, ali njegovi kapci su čvrsto sklopljeni.

Otići ću, samo malo kasnije. Još malo i počeće jutarnje šuštanje radijatora. Onda će se probuditi i porodica iz stana pored. Histerična majka, dva buntovna sinčića i otac, pasionirani obožavalac televizijskih kvizova. Nikada ih nisam videla, ali sam ih prisluškivala...

Otići ću, ali kasnije. Imam još vremena za odlazak. Imam vremena i za taj Titanik, pomislim i onda spustim glavu na jastuk pored svog dečka koji obećava.


Drugi kontinent 
Branko Dedić

Pet mjeseci čamili na vezu na istočnoj obali drugog kontinenta. Ravno more na sve strane. Dani kao u zatvoru. Tijesna kabina i južina. Kasarna, žica, luđaci. I ovaj komadić kopna.

Da pobjegne od očaja spusti se u gradić. Upoznao jednu. Na zidiću gdje prodavala neke njihove sjemenke i drangulije od svjetlucavog kamenja. On odvaljena stijena s otoka. Kilo janjca za predjelo. Takve u vojsci uvijek dopadne tegliti puškomitraljez i budu na čelu kolone.

Jezik ne zna ni on ni ona.

Sjedne pored nje. Puši. I tako danima.

I što ćeš, jednom moraš početi pričati. Da kako kod njega vinograd, da ima veliku kuću u gradu, da mu žena umrla ima već tri godine, sinovi na moru kao i on, ostavili žene, plove.

Ona topla i mekana, u tankim japankama. Lagana zelena, na uske bijele pruge lepršava haljina. Sitna. Tiha. Šuti i sluša.

Niti jednu riječ da bi razumjela. Ništa sličnog njenom. A ovaj drobi.

Doprati ju do kuće. Crveno žutim popločani trg. Kamena klupa. Počne mu objašnjavati da je njen muž isto mornar i da je prije pet godina otišao na brod i da od njega ni traga ni glasa.

- Nestao. Sama se snalazim. Držim satove solfeđa i eto prodajem te lančiće, prstenje i privjeske. Sve sama napravim. Što ćeš, noći su duge.

- Ha, ne razumijem te ni slovceta ali fino govoriš i vidi se da si dobra žena.

Titraj usne spuštenog pogleda i malo mu se nakloni.

- Cee e ste, a nooa.

- Laku noć.

Opet poranio zorom i pred njen dućan. Nema je. Ajde nema veze. Sjeo na zidić i čeka. Bolje tu nego u kabini. Kockaju, loču već pola godine. Kurve i ona opaka trava što ubija volju. Grizu jedan drugog. Naši Filipince, oni Bugare, ovi nas, pa svaki svakog pojedinačno. Spava se s nožem ispod jastuka. I ne spava, nego se mrtav pijan i prljav stropošta u mračni ćošak spreman da ti je noć posljednja.

Ma bilo već davno prošlo podne, ulaštio onu već izlizanu klupu kad eto ti nje. Razvalio smiješak. Njoj cakle oči, usnu stisnula na drago mi je.

- E, dobar dan šjora.

- Te, da striti ge e dea.

I opali joj priču da eto kako je tu cijeli dan, ne zna kud bi sa sobom, da čeka i hoda po obali i da ga već i galebovi primili pod svoje.

Smije se.

- Da, da. Lako se  vama smijati gospođo. Vi ste sigurno već oprali veš, bili na kavi u komšiluku, što li već sve ne, a gle mene. Kao manijak po zvizdanu.

Prstom upire na zalijepljeni papir na izlogu. Valjda radno vrijeme i nešto prekriženo. Može biti i da je nedjelja. Tko bi još lud znao koji je dan.

Cimne ga za rukav da pođe. Kaže da je kao neki praznik i da joj se ne kuha. Dosadilo joj samoj, a s balkona pogled na njegov brod i da eto odlučila ići vidjeti ima li možda onog što čeka.

Vrlo ozbiljan i uljudan konobar.

- Što mi vrijedi čitati jelovnik kad ništa ne razumijem. Daj izaberi nešto i za mene.

Kroz smijeh objašnjava da je naručila jednu žensku i jednu veliku porciju.

- Dovoljno je što si tu. Lako za jelo.

Pa spusti pogled.

- Ovdje me svi znaju i zato su tako jako ozbiljni. Prvi put u životu ušla u lokal. I još stranac s broda u društvu. Ne znam ni ja što mi je, ali mi nešto govori da ne griješim iako ne znam kako će završiti. Drago mi je kad te ujutro vidim.

- A što da ti kažem. Ja se stalno mislim kad se opraštamo ispred tvoje kuće da li te zgrabiti i poljubiti, što bi bilo vrlo glupo i neukusno ili te zagrliti i poljubiti što bi bilo vrlo pametno. Da se dalje stalno rukujem, nema smisla. Nisi ti ni veletrgovac niti lučki kapetan.

- Ruu,  gaza malava – što bi trebalo valjda značiti - de de, ti jedan.

Nakon večernje šetnje više ne bi ni išao nazad na brod. Smotao bi se ispod mjeseca, s  prvim galebovima kupao u moru. Izroni joj školjku, nađe neki zeleni kamen.

Drago joj, ali zabrinuta.

- Ne spavaš. Ne jedeš.

- Ženo, ne znam kako ti, ali ja nemam pojma što ćemo nas dvoje dalje. I nije to samo zato što si ti žensko, a ja sluđeni mornar. Barem ovdje imaš za novce svega.

- Kimne glavom, kao, pa nisam to ni pomislila. Misliš da bi bila sad tu s tobom.

I onda joj priča o jednom našem momku. Plovili za Osaku, stali na Borneu na dokrcaj. Balvane neke. Mjesec dana se rastegao utovar. Zapušteno i siromašno mjesto. Dečki se razmili po birtijama i taj mali s Mljeta se zateleba u jednu domaću curu. Zaljepilo se jedno za drugo. Izroni joj koralj, pentra po kokos na vrh drveta. Sklupčani u visećoj ležaljci između dvije palme. Nit koga čuju niti koga vide. Ne puštaju se iz zagrljaja. Brod natovaren, valja poći, ali on odluči ostati. Što ćeš sinko u toj bijedi i sirotinji, hajmo dalje. Na more, na pučinu, na zrak. Na slobodno.

Ali ne. Od nje on ne ide.

Ostavili mu sve što je bilo na brodu. I šerpe i tanjure i jedinu tavicu, i alat. Drvene palete da sklepa kakvu izbu. Pet buradi nafte, čamac za spašavanje, vesla, konope. Baterije, sijalice, ogledalo. Ogolili brod. Otplovili sa suzama u očima, a on ostao sretan. Zagrlio ju, smije se i maše. Kaže da mu reknemo čači da ne brine i da će ju dovesti.

Tajac. Dugo šutjela. Drži njegov dlan u krilu.

- Sudbina. Možda je i onaj moj tako negdje.

Sreća zakuca na prozor kad joj se uopće ne nadaš. Jednako kao i nesreća.


Dnevnik posljednje godine 
Elvir Bajraktarević

Na posljednjem sam se razgovoru s doktorom Ivićem požalila: primjećujem da mi u pojedinim situacijama počinju nedostajati riječi; znam šta želim reći, znam šta mislim, ali kad to i poželim reći, ponestane mi odgovarajućih riječi, ili im zaboravim značenje. I to značenje običnih riječi, frekventnih. Evo, rekla sam, recimo: aproksimativno; ili: preciozno. Ne mogu da se sjetim značenja tih riječi. Naravno da je rekao da je mozak mišić kao i srce ili triceps, i da ga je potrebno održavati u formi, ali sam mu rekla da naša biblioteka i ne obiluje naslovima koji zahtijevaju veliku koncentraciju. «Ne čitanje, gospođo Senija», rekao je, «čitanje je samo pola puta. Pisanje.» «Pisanje?», odgovorila sam; «pisanje o čemu? Pa nama se ništa ne događa.» «Izmišljajte», rekao je, «ili zapisujte svoja zapažanja. Djelujete kao osoba koja dobro zapaža.» Laskavac. Ali, rekla sam sebi, zašto da ne. Izmišljanje? Zapažanje? Ili je i zapažanje samo druga forma izmišljanja?

(…)

***

Danas sam, u povratku sa šetnje, uletjela u gužvu. Iz kamiona parkiranog nasred ceste dvojica muškaraca su okupljenoj gomili (nažalost, sve mojoj ostarjeloj subraći) dodavali kokoši, već i same vremešne, izblijedjelog crvenomrkog perja i golih vratova. «Šta se ovo dešava?», pitala sam mladića koji je sjedio na klupi i, sasvim čudno, uperio svoj telefon u gomilu, kao da je kamera. «Kakve su to kokoši?», pitala sam.

«To su koke nosilje sa farme u stečaju», rekao je mladić. «Radnici štrajkuju; dijele kokoši narodu.»

«Ali šta će sad ovaj narod s njima? Gdje će sad te jadne koke da nesu jaja?»

Mladić se nacerio: «Nigdje, gospođo. Zavrnut će im vrat, i u lonac.»

***

Završila se zima. Prvi je dan proljeća. Tim je povodom i uprava našeg doma priredila malu tematsku zabavu: u dnevnom boravku, prigodno ukrašenom, slavili su dolazak proljeća ljudi u jeseni života, sve pod budnim okom njegovateljica.

Mislim na selo: uskoro će početi da listaju šume na bregovima; trava će početi da se oporavlja od snijega. Ljiljani će da niču i cvjetaju trešnje. U živicama pored putova će da raste prekrasan korov. Ljudi ga neće dirati, pustit će ga da raste. A ako budu pokušali da ga istrijebe, neće im uspjeti; opet će da niče, uvijek i uvijek iznova.

(…)

***

Radijska voditeljica pita nekad poznatu televizijsku zvijezdu: «Šta je najgore u starosti?»

Bivša zvijezda odgovara: «Osjećaj nevažnosti, osjećaj nepotrebnosti; saznanje da više ničemu ne služimo; da smo postali višak, smetnja.»

Ja bih to drugačije formulirala. Da mene neko pita: «Šta je najljepše u starosti?», rekla bih: «Osjećaj nevažnosti, osjećaj nepotrebnosti; saznanje da više ničemu ne služimo; sloboda da više nikome i ničemu ne trebamo.»

***

Jedna djevojka mi povremeno dolazi u posjetu; Enisa, ako joj je vjerovati. Traje to već neko vrijeme. Zove me svojom nanom, materom svoje matere. Sjedimo u dnevnom boravku ili, ako je lijepo vrijeme, u parku. Sve su prilike da je iz, kako se izrazila sestra Alma, «ustanove za osobe s funkcionalnim poremećajima». «Znači, iz ludare», rekla sam. Svaki put donese neku sitnicu, voće ili sok u tetrapaku; vjerovatno pokloni koje joj donose. Uvijek su ulice kod nas bile pune luđaka i pasa lutalica; luđaci i psi slobodno hodaju ulicama, kao ostaci arhaičnog otomanskog naslijeđa.

 Ponekad glumim da sam njena nana; nekad je pitam: «Zašto misliš da si moja unuka?» «Zato što jesam», odgovara. «A šta ti je s materom? Zašto me ona nikad ne posjećuje?» «Posjećuje te» kaže djevojka. «A kako to da se ja ne sjećam nijedne njene posjete?» Djevojka šuti i skreće pogled. Često je duhom odsutna. Dok guli naranču i pruža mi režnjeve, ili dok samo sjedimo na klupi, pogled joj bude prazan; kao da joj misli lutaju, kao da je zamišljena. Samo, mogu li luđaci biti zamišljeni? Da ga nisam izmislila, mogla bih to pitati doktora Ivića.

***

Primjećujem da mi je trpezarija ove godine udaljenija. Dosad mi je do nje trebalo 78 koraka: 33 do lifta, i 45 od lifta do trpezarije. Sada se ta udaljenost povećala na 83 koraka; 35 do lifta, i 48 do trpezarije.

Kome da prijavim ove promjene u prostoru?

Reumatologu.

***

Ljubav. Mužjak rode koji se svake godine vraća svojoj dragoj slomljena krila, nesposobnoj da s njim leti na jug, i s kojom gradi isto gnijezdo na istom dimnjaku; golubovi koji život provode zajedno; mačori koji bauljaju ulicama, obnevidjeli od strasti, i besramno se pare sa svojim izabranicama; čičak koji se kača za suknju da bi se – ma šta o tome govorili botaničari – spojio s drugim čičkom; pčela koja slijeće s cvijeta na cvijet, da prenese polen s prašnika na tučak; bik iz mog djetinjstva koji se sprema da skoči na kravu, i kojem ud visi kao neka dugačka motka; hiljade, desetine hiljada lososa koji plivaju uzvodno da bi položili jaja i umrli; Ofelija koja se utapa u rijeci, i Romeo koji ispija otrov. Možda bi trebalo našoj djeci i unucima navoditi sve ove primjere (i mnoge druge, mnoge druge) svaki put kad nam dođu u posjetu (rijetko, sve rjeđe) i kad nezadovoljni, ili ljutiti, ili s podsmijehom vide stare duše kako traže pomoć u drugim starim dušama.

P.S.

Jednom je neki šaljivdžija napisao grafit na zidu Doma: ANTIKVARNICA. Ljubav u osamdesetim: antikvarna ljubav.

  1. Prednosti: tu je neko ko će da ti doda štap ili pomogne da ustaneš; neko ko će da ti posudi tabletu; da ti obriše bradu niz koju kaplje supa.
  2. Mane: s godinama sve manji izbor partnera; neizvjesnost u «planiranju zajedničke budućnosti».

***

«Reci mi nešto o sebi», kažem Enisi. «Ko ti je dao ime?»

«Ti», kaže.

«Ja?»

«Po svojoj majci, a mojoj praneni.»

«A kako se ja zovem?», pitam je.

«Paša.»

«Ali, ja se ne zovem Paša, ja se zovem Senija. I moja majka se nije zvala Enisa, nego Hasiba.»

Ona se smješka. Ne, kaže, ti se zoveš Paša i tvoja majka se zvala Enisa.

Sjedile smo na klupi u parku, grijane popodnevnim suncem. Vrtlar (nikako da mu zapamtim ime) zabadao je tanke letve u zemlju i privezivao za njih nježne ljiljane. Dva građevinska radnika (spori, lijeni) lupkali su monotono svojim čekićima (nove kancelarije ili slično).

«Ispričaj mi nešto više o meni», rekla sam.

Ispričala je fantastičnu priču. Da sam prije dolaska u dom živjela s mužem u dvosobnom stanu; da imam kćerku koja me redovno posjećuje, i unuku punu ljubavi; da smo redovno išli na selo u moju staru roditeljsku kuću, s nakrivljenom drvenom ogradom i odrinom zaraslom u lozu. Itd, itd. Ta vrsta priče. Vjerovatno zbog njenog jednoličnog glasa i sunca koje je ugodno grijalo, u neka sam doba, prije kraja priče, zaspala. Kad sam se trgnula, njena ruka je bila na mom koljenu; djevojka se smiješila i ustajala; onda je otišla. Trebalo mi je vremena da se osvijestim, i već je izlazila kroz kapiju, kad sam se sjetila: A zašto sam, onda, ja ovdje? Zašto sam ja ovdje ako su svi tako puni brige i ljubavi?

(…)

***

U dvorištu već neko vrijeme hranimo dva mačeta. Jedno je potpuno crno, drugo žuto s prekrasnim plavim očima. Ivan («bivši psihijatar») dao im je imena Žućko i Mrki. Ali im je zamijenio identitete: crnog zove Žućko, a žutog Mrki. «Da vidimo hoće li zbog toga imati identitarnih nesuglasica», kaže. Duhovit čovjek.

***

S Mirom na kazališnoj predstavi. Dramatizacija Tvrđave. I da je nisam nedavno ponovo čitala (biser u moru lake literature u našoj biblioteci) posumnjala bih u svoje pamćenje. Ništa u predstavi nisam razumjela: drugo historijsko vrijeme (radnja iz osmanske Bosne prebačena u neki bezvremenski prostor); neusklađena dob protagonista; nekakav ples o kojem u romanu nema ni govora; reflektori koji su nas neprestano zasljepljivali, i totalni mrak koji je slijedio nakon njihovog gašenja; izvještačena, histerična atmosfera. Sanja, Mirina unuka, koja nas je vozila natrag, kaže da se radi o savremenom čitanju Selimovića. Navodno, onako kako smo mi (mi, bivši) čitali, više se ne može čitati. «Zar se može čitati drugačije od onoga kako je napisano?», pitam naivno. Sanja zausti da odgovori, ali se predomisli. Vjerovatno je pomislila da je to gubljenje vremena. «Ipak, malo sam toga vidjela što korespondira sa romanom», insistiram. «Ne vidim razloga zašto se predstava reklamira kao dramatizacija Tvrđave. Mirne duše može proći kao autorsko djelo.» Krv nije voda, i Sanja izvodi iste one geste mirnog neslaganja (slijeganje ramenima, krivljenje glave, dizanje obrva…) kakve svakodnevno viđam na Miri. Kad nas je dovezla do Doma, izašla je i ispratila nas do vrata. Cijelim je putem suknju povlačila naniže, kao žena svjesna viška kilograma na butinama.

(…)

***

Aspirin, zbog cirkulacije i prevencije moždanog udara;

Paracetamol, zbog opuštanja mišića i bolova svih vrsta;

Voltaren, zbog bolova u kičmi i koljenima;

Decortin, zbog reumatoidnog artritisa;

Polarni gel, isto;

Vitaminske tablete, zbog jačanja imuniteta;

Lopril, zbog pritiska;

Lekotam, isto;

Flonidan, zbog alergije;

Angine plus, zbog jetre;

Risperidan, zbog srca;

Olanzapin, isto.

(…)

***

Poslijepodne je dolazila Enisa. Nisam imala srca da je odbijem. Krijući se od teške sparine, sjedile smo u trpezariji. Kad je ništa ne pitam, ona šuti; guli jabuke i odsijeca manje komade da mogu žvakati. Onda smo malo i razgovarale, o običnim stvarima: pitala me je jesam li se naviknula na novu sobu; guši li me i dalje u grudima; jesu li nam se vratili tv-kanali. Činila se gotovo normalna. Donijela je malu sliku, ne veću od dječje sveske, da je postavim na komodu: prigušenim bojama, na smeđoj podlozi, mrtva priroda: pletena korpa puna cvijeća. Dok je odlazila, posmatrala sam je kroz prozor: nešto se turobno uvuklo u njene korake.

A propos cvijeća. Jutros sam, «u hladu jasmina», sjedila s vrtlarom Miralemom. Bilo je nekako prirodno da nastavimo naš prethodni razgovor.

Koji mu je najdraži cvijet, pitam.

Ljiljan, odgovara bez razmišljanja. Njega nikad nećete naći u cvjećari, kaže; previše je nježan, krhak.

Ko su najveći neprijatelji cvijeća?, pitam.

Nabraja: puževi, cvjetna uš, zlatica.

A ljudi?

Ne ljudi, kaže uvjereno. Mi smo prijatelji. Da nema nas sve bi ovo brzo podivljalo.

Kasnije sam ga gledala kako radi: ima u njegovim pokretima, u njegovom ponašanju, nešto neozbiljno, dječačko, kao kod svih ljudi koji nemaju djece.

(…)

***

Zbog svega ovoga s Mirom, sjetila sam se trača od prije mjesec-dva (sigurna sam da sam ga bila zapisala, SIGURNA, a sad kad listam svesku, nema ga). Sasvim slučajno (otvoren prozor, klupa u parku, veliki grm jasmina) čula sam razgovor između sestre Alme i žene kojoj nisam vidjela lice. Govorile su o nekoj štićenici doma. Ključne riječi su bile: fabulacija, halucinacije, lažna uvjerenja, katatonija, kriva percepcija i, ako sam dobro zapamtila, pozitivno odsustvo anhedonije. Nisam čula o kome se radi i, sad to pred samom sobom priznajem, ušutjela se i naćulila uši da čujem hoće li izgovoriti ime. A onda sam pomislila: Zašto? Zašto da slušam kako je neka nesretnica nesretnija nego što misli da jest? (Može li se to biti: nesretniji nego što misliš da si nesretan? Ideja za razmišljanje.) Zašto da trošim vrijeme na slušanje takvih priča i na razmišljanje o njima. Pa ja već godinama odbacujem sve suvišno; već me godinama sve manje zanima svijet oko mene. Dok je čovjek mlađi pokušava da pogledom obuhvati kompletnu stvarnost (pa i nečije ludilo), poput jeftinih foto-aparata koji demokratično svima na slici pridaju važnost. A kad ostari, čovjek postaje poput onih skupih profesionalnih aparata koji fokusiraju objekt, ostavljajući sve drugo na slici van fokusa, u blagoj izmaglici nezanimljivosti. Ljepota starosti: mičemo objektiv sa svega onoga što ne donosi konkretan užitak.

A ovo s Mirom čini se da neće prestati. Sinoć je vikala, skakala s kreveta, trgala sa sebe odjeću. Na kratko vrijeme su je uspjeli primiriti, s dvije jake injekcije. Zaspala je. A onda se probudila i opet vikala: Zovite mi Pašu! Zovite mi Pašu!, da je sve odjekivalo. Došla sam, sjela pored kreveta i držala je za ruku. Pričala je bez prestanka, kajala se, izvinjavala, plakala, smijala, vrištala. Sjetila sam se: fabulacija; halucinacije; lažna uvjerenja… Nažalost, sve nas ovo čeka, manje ili više isto. Pomračenje uma. Ludilo. Sigurno je da nam s godinama um ne postaje bistriji. Ali šta da se radi; naše je da tjeramo i tjeramo naprijed. Šta nam nosi budućnost? Pa to ionako više nije važno. Vjerovatno je nećemo ni biti svjesni.

(…)

***

Sretnici hodaju blago se oslanjajući na štap. Manje sretni se pridržavaju za rukohvat zašarafljen u zid. Još manje sretni sa sobom vuku hodalicu. Malo manje nesretni sjede u kolicima. Nesretni nepokretni leže u krevetima.

***

Sklonili smo ustranu svoje ljetne suknje, kratke majice, tanke čarape, lagane marame, otvorene papuče; iz ormara vadimo debele čarape, vunene džempere, tople trenerke, zimske jakne, duboke cipele.

***

Umro je Ilija Rožić, pjesnik. Iako, niko od nas nikad nije vidio neku njegovu knjigu pjesama. Mršav čovjek, uvijek neraspoložen, namrgođen. Nije se ponašao nimalo pjesnički. Dane je provodio u dnevnom boravku, zavaljen u fotelji ispred televizora. Iako se ovdje sa smrću ponaša diskretno (nema osmrtnica na vratima, nema oproštajnih govora), teško je bilo biti diskretan u Ilijinom slučaju: umro je u fotelji, uzdahnuvši jednom duboko i klonuvši glavom. Trebali smo čekati više od pola sata dok su došli s kolicima da ga odvuku. Dotad se boravak uglavnom ispraznio. Čekala sam s Milicom dok su ga odnosili. «Jadni Ilija», rekla je, «jadni, jadni Ilija.» Bili su često zajedno, njih dvoje; to je sve što želim reći.

***

Dugo već ništa nisam zapisala u ovaj dnevnik. Jesam li imala šta? I da i ne. Sad kad ga listam vidim da je započet entuzijastično, a da se pri kraju već zamara, posustaje. Tako je sa svime što započne s oduševljenjem: dokraja se oduševljenje potpuno potroši, gotovo da ga se više niti ne sjećamo. Baš kao i život sam.

Zima, suha, bez snijega, mada kalendarski nije ni počela, klimatski nam je već odavno došla: mraz steže svako jutro i ostaje na travi do podneva; stružemo ga s prozora da bismo mogli gledati na vrt i ulicu.

Poslije Ilije, po mojim zapažanjima, umrlo je još sedmero stanara, među njima i Milica.

S prozora smo gledali studentski štrajk. Prvog dana su marširali gradom s transparentima u rukama. Konačno da se omladina podigla i pobunila… Neka skinu, neka posmjenjuju… Vrijeme je da mi mladi konačno..., bili su neki od optimističnih komentara na televiziji. Drugog dana su se skupili na trgu na kojem ih je čekala bina. Zahtijevamo… Dosta je više… Vrijeme je isteklo… Onda se na binu popeo predstavnik općine (čak ne ni načelnik, već njegov predstavnik) i pitao ih šta konkretno žele. Sobe su nam hladne, rekli su. I menza je loša. Sredit ćemo to, rekao je predstavnik općine; odsad ima duplo više da se loži, i u kotlovnici i u kuhinji. I omladina se, zadovoljna, razišla.

Enisa je nastavila da dolazi svakog utorka poslijepodne; pretpostavljam da je to dan kad je puštaju van. Nije promijenila svoju priču. Idalje insistira da mi je unuka. Pitala sam je zašto me njena majka, moja kćerka, ne posjećuje. «O, kako da ne, posjećuje te; upravo sjedi ovdje s nama», pokazala je na stolicu do sebe. «A kako to da je ne vidim?», pitala sam. «Je li ona nevidljiva?» «Ne», rekla je, «nije nevidljiva. Ti ne želiš da je vidiš i zato je ne vidiš.» «Zašto ne želim da je vidim?» Nije je zbunilo moje pitanje: «To je zamršena priča koja se tiče vas dvije. To ćete vi morati da raspravite.» Zanimljivo, ali to mi je konačno objasnilo mnoge nedoumice iz prošlosti: Luđaci nikad nisu iznenađeni; oni uvijek imaju odgovor.

Bliži se Božić i opet ćemo svi bez izuzetka dobiti paketiće, kao osnovci. Lift se pokvario treći put u posljednja dva mjeseca i ne radi već dva dana; hranu nam donose u sobe i cijeli sprat smrdi.

 Kraj godine je vrijeme kad se zatvaraju stara, a otvaraju nova poglavlja, i pitam se hoću li imati volje i snage da uradim ijedno. Je li vrijeme da okončam priču s Enisom, ili se iz toga ima još šta izvući? Ako čovjek izmisli lik koji za njega samog kaže da je izmišljotina, ko je onda tu u pravu? I koliko se dugo može opstati u tom svijetu: ko od koga zavisi; ko kome udahnjuje život?

Je li to ono što me čeka u narednoj godini: pitanja, pitanja?

Trebaju mi odgovori.


Kroz prozor Štefice Cvek
Jasna Dimitrijević

Votka je razvila vrtoglavicu i pre nego što su otvorili prozor, ščepali me kao vreću i bacili na stepenice. Lako, glatko. Nisam se branio. Plesao sam. Ovo bi mogao biti rođendan dokumentarnog baleta, bez zezanja. Konzumirajući stereotip, izbegao sam batine za crnu hroniku. Ni ceo ni slomljen.

Dečko nas je maltretirao od ranog jutra. Poslednje što mi je trebalo na kraju paklene nedelje bio je arhitekta s viškom ideja i manjkom znanja iz fizike pod pomodnim šeširićem. U prvih pet minuta čovek ne može sa sigurnošću da razlikuje renesansnu ličnost od nadobudnog magarca, ali s ovim „Šeširdžijom“ nije bilo greške. Pojačao mi je nivo mizantropije u krvi preko dozvoljene granice i samo je votka mogla da me dovede u balans. Malog skota je Institut angažovao na restauraciji jedne od zgrada na obavi Save u okviru projekta Savamala Today. Ili Tomorrow? Zaboravio sam šta je pisalo u dokumentima, nisam pažljivo ni pogledao predmet. Skoro dve decenije provedene u administraciji, a bogme i na terapiji, anestezirale su Kafku u meni i donele blagotvornu ravnodušnost, ali su zauvek odnele sve mladalačke ambicije. Za napredovanje u poslu, za pisanje, za život. Ali ne bunim se.

Dakle, bio je to jedan od onih projekata koji mi već samim imenom ulivaju nepoverenje. Razlog za brzo reagovanje, započinjanje sutrašnjice danas, bio je najavljen dolazak Arapa. Nije da su poverovali da će šeik el burazer napraviti Las Vegas za 1001 noć, nego su morali da stave šapu na lokaciju, da započnu radove pre nego što PPV obori ugovor sa Opštinom i dodeli mesto i posao istaknutom preduzetniku iz Rakovice.

Već se spremao ranoprolećni mrak kad smo se konačno razišli. Rašrafljena „dvojka“ zamalo da me liši te male slobode dok sam pretrčavao Karađorđevu ispod Brankovog mosta.

Pritisnuo sam dugme pored imena Štefica Cvek i pogledao u kameru iznad vrata. Nekoliko sekundi je trajalo odmeravanje, a onda je mašina zazujala u znak dobrodošlice. Jedan sprat ispod Apartmana, poznatog gej kluba, Štefica je za kratko vreme postala mirno mesto za odmetnike od klabinga koji bi samo da popiju piće sa svojim partnerima bez rizika da se vrate kući razbijenog nosa.

Mesto je bilo gotovo prazno. Lik iz obezbeđenja bi nas najradije bacio lavovima, ali su ga u tome sprečavali nepouzdani temelji izbegličke montažne kuće u Smederevskoj Palanci i kredit za „golfa“. Takav mi treba. Jedan koji ćuti i ne dira.

Da nemam 40 godina, da radim brze droge i volim tehno žurke – da volim žurke uopšte! – sada ne bismo bili ovde. Odveo bih vas u neku hipstersku baštu, detoksicirali bismo se ciderom i nosili tamne naočare po mraku. Muvao bih konobara po povratku sa pišanja i igrao bih na sigurno. Plesač na pozornici geta. Ali glup sam. Ili samo jesam.

U Šteficu sam odlazio po inerciji i kada smo prestali da se čujemo, srećemo, dodirujemo. Valjda kad jednom prihvatiš da je na većini mesta preporučljivo da budeš neko drugi, onda i na solo kafu počinješ da odlaziš samo tamo gde ne moraš da budeš na oprezu. Nauka sigurno ima objašnjenje za to ponašanje. Nadam se da ono ne vodi do Pavlovljevog psa.

Dupla votka br. 1.

Dakle, ipak Nataša. A verovao sam da je to jedini argument koji sam mogao da pobijem. Pobogu, pa priroda je na mojoj strani!

Pouzdana, samostalna, duhovita i posvećena. Taj refren slušam od Nove godine. Zapravo, to je bio hit decenije, ali ja sam sebi podesio drugu stanicu. Blizanci su odrasli, sva letovanja su odletovana, svi roditelji umrli, svi krediti otplaćeni, svi homofobni šefovi penzionisani. Ostala je samo Nataša. Doduše, i prostata. A kad se tome dodaju iscrpljenost prestupnika u bekstvu i komfor porodičnog doma – jasno je kao dan da ja tu ne mogu da dobijem. Društvo uvek sjebe prirodu.

Dupla votka br. 2.

Ma sve bih ja lakše preležao da mi detlić nije probijao lobanju i vadio na sunce crva nade koji samo jedno zna da kaže: nisi ti odlučio, ti si bio odlučen.  I njegov ljigavi trag maglio mi je činjenicu da odluka time ipak nije bila manje čvrsta, manje stvarna i manje tvoja. Na toj sam infuziji sam predugo živeo parelelno sa životom.

A ti si živeo dvaput. Nije fer. Nije fer.

Dupla votka br. 3.

Galama dolazi spolja. Pogledam kroz prozor i vidim Šeširdžiju. I on će u Šteficu. Jebiga. Na njega viču trojica sa klupe. Ostavljaju pivo u plastičnoj flaši i stavljaju kapuljače na glave. Pritrčavaju. Stižu na vreme da uđu u zgradu dok se vrata nisu zatvorila. Trčanje uz stepenice. Tresak pred Štefičinim vratima. Šamar!

Da skratim, kad bi postojao Bukvar za fašiste, na slovo P stajala bi Šeširdžijina slika. I to ga je zamalo koštalo lepog lica i ponekog rebra. Danak neiskustvu platio je kada je glas iz kapuljače (Jebem te u ta usta pederska!)  pokušao da nadmudri dramskom pauzom i ironičnim gestom. Uglavnom, dobio je šamar.  Pomislio sam da bih mogao da sačekam da primi još jedan, ali nešto se oglasilo u glavi. Neka je pištaljka svirala za kraj. Izašao sam u hodnik.

Ljudi spasavaju pse lutalice, protestuju s fabričkim radnicima, volontiraju u centru za slepe i slabovide, ali nisam ja od tih. Možda se u meni znojio loš karakter – ne volim ni životinje ni ljude – pa se zato nisam preterano trošio na tuđu muku. Spustim neki novčić u kutiju, pustim SMS za gladne i bolesne, malo češće pomognem ženi s detetom i pratećim teretom da lakše prođe kroz tramvaj, dom zdravlja, život. Ali to je sve od mene. Samo s bezbedne distance. Ja skačem za bližnjeg svoga u punoj rezoluciji onoliko često koliko bližnji skače za mene.

Kad sam sutradan hladne glave pokušao da razmislim o svemu, prestravila me je primisao da nije u meni proradio altruizam kad je banda bila na granici dozvoljenog nasilja u službi folklora, već nervna žica samoubice.

Samo da prestane svesno stanje, prokleto svesno stanje.

„Ko je tražio pušenje, moliću lepo?“, progovorio sam razgovetno i staloženo kad se niz grlo spustio poslednji gutljaj votke br. 4. Očekivao sam nož ili pesnicu u stomak, ali umesto toga sam dobio samo malo mlake pljuvačke u lice. Zgledali smo se nekoliko sekundi jedna kapuljača i ja, a onda mi je na um palo nešto blesavo: umesto da bežim i da se branim, mogao bih ja prvi da reagujem. Polako sam podigao dlan. Pomislili su da dižem ruku u znak predaje i molbe da me ostave na miru, ali ja sam, umesto toga, prstima samo blago pomilovao alfa-kapuljaču po ramenu. On je ustuknuo, pogledao u ostale i za sekund smo otpočeli kratku jurnjavu po Štefici. Ubrzo sam leteo kroz prozor, a šta je obezbeđenje uradilo s kapuljačama nije me bilo briga.

Ležeći na starim stepenicama iz nekog od bivših života Beograda, s glavom nizbrdo i dušom u nosu, jasno sam video ovaj svet i svoje mesto u njemu.

Video sam Novi Beograd, Genex, 28. sprat i sofu na kojoj sediš pred televizorom. Video sam Natašu kako oblači moju prugastu potkošulju, češka jaja u šljampavoj trenerci, iznosi na sto pistaće i grisine. Smešta se pored tebe. Jastuk na butinu, glava na jastuk. Ljubiš je u teme, u onaj proređeni krug koji frustirano nosim poslednjih godina, dlanom joj prvo široko pređeš preko dvodnevne brade, a onda temeljno počneš da češkaš od uva do uva. Promrmljaš ono što si prvi put izgovorio u Pragu pre devet godina: „Nećeš mi prodati aljkavost kao stil, lenštino. Ja znam da si se samo uspavao.“

Video sam kako planirate uskršnje praznike (Breaking Bad ili True Detective?), video sam kako je usred neke noći, ne toliko daleke, voziš u Hitnu (hipertenziju vučem od gimnazije), video sam kako ulaziš u bolničko sobu kada se stanje stabilizuje, kako joj spuštaš dlan na čelo (dlanovi ti se znoje, tvoj dodir je uvek mekan), kako shvataš da je prošlo i da ste preživeli.

Video sam kako jednog dana, kada kafa i holesterol budu uveliko zabranjeni, vrelom vodom prelivaš kesice čaja u napuklim, flekavim šoljama, dok Milka Canić iz TV-a  progovara: „Dobro veče.“ Tačno je, ja sam čitavog života samo želeo da budem malograđanin, ali jedino to mi je uvek izmicalo. Zato sam morao da budem Kafka, Vudi Alen, poznavalac Konvencije o ljudskim pravima i ko zna šta sve. Morao sam to da budem jer nije bilo drugog načina da shvatim.

A vrlo je jednostavno.

Ono što sam video dok sam ležao naglavačke na tim stepenicama, bilo je sve što se ima videti i znati. Kada se stišao kovitlac tuge, straha, zavisti, stida i svih drugih tegoba koje tutnjale mojim bićem, jedino što je ostalo, nepromenljivo i nepobedivo, bio je ovaj ravnodušni grad i modro nebo pod njim.


Franka 
Korana Serdarević

Franka je ružna. Pogledao sam je izbliza i zaista: nju njezina ružnoća određuje više nego ikoga.

Ujutro sam ispao iz autobusa kao da me netko gurnuo nogom u leđa. Zateturao sam prema kolodvorskom betonu i s mukom uhvatio ritam suvislog hoda. Popio sam noćas cijelu tabletu protiv mučnine, a moje ju je tijelo još uvijek poslušno probavljalo. Vani se spustila gusta bijela magla pa sam vidio samo sitni dio svijeta ispred sebe. To je dovoljno da dođem na svoj cilj; prostor mi se otvara kad nogom već zagazim na novo mjesto. Nema dalekih vidika ni praznina koje bih pokrivao plahtama nostalgičnih prisjećanja. Grad mojeg djetinjstva bio je zakriven niskim oblakom i to mi je odgovaralo. Takav je bio i u mojoj svijesti.

Zrak hladan, vlažan. Zvukovi mi se približavaju iz potpune nepoznanice. Sve do nove autobusne stanice vukao sam za sobom torbu kao da je preteško tijelo mrtvaca; stalno svjestan njezine unutrašnjosti, onoga što se tiskalo između mojih majica. Četiri mjeseca premještao sam po stanu kuvertu koja je stigla preporučeno, potpisano i otpisano, sa sudskim žigom na poleđini. Nevoljko svjestan da to ne smijem zgužvati i baciti, ostavljao sam sadražaj pošiljke po radnim površinama stana, samo da vidim može li se nekako zametnuti ili zaboraviti. Nije uspjelo. Štogod radio, štampa tih papira doplazila bi mi pod ruku i  zabadala se u svijest poput nedovršene domaće zadaće. Morao sam nešto učiniti, otpisati, potpisati, nazvati nekoga, ili otići na lice mjesta i riješiti sve odjednom. Neočekivano i s dozom prkosa prema samome sebi, ovo posljednje je prevagnulo.

Gradski autobus je još uvijek bio javno predvorje. Ispred mene su se tiskali mlohavi ljudi, obješeni kao kaputi na vješalicama, zgužvani od grubog buđenja, a dovoljno budni za suvišne razgovore. Umor me razmazao po sjedalu kao pijanog balavca. Moja stanica je pretposljednja, nakon nje se limena čekaonica okreće i vraća natrag, na početak svog kruga.

Ostalo je samo još nekoliko koraka do kuće. Izranja iz magle kao mokra fotografija. Mali bakin vrt, već posve trulo stablo smokve i obrisi jednokatnice koja je prema papirima u mojoj torbi sada bila samo moja.

* * *

Mama i ja smo uglavnom bili sami u prizemlju. Otac je radio od sedam do sedam, a njegovi povratci doma nisu uključivali toplu idilu, društvene igre ili gledanje komedija na večernjem programu. Bilo je ključno da ga se ostavi na miru i mama me nježno opominjala svaki put kad bih mu se htio približiti.

Baka, tatina mama, živjela je sama u potkrovlju i njezine su se biljke spuštale s balkona sve do moje sobe. Jednako tako, njezin je utjecaj sezao do najintimnijih kutaka mojih roditelja. Baka je bila ponosna vlasnica kuće, ona je sve znala i pratila, svemu je dodavala spektakularnu interpretaciju koju bi nam onda mirno izreferirala na nedjeljnim ručkovima. Mama se očekivano vrijeđala tim uplitanjem, potom se ljutila pa i smijala, a onda ju je jednoga dana, na naše čudo, počela ignorirati. Pretpostavljam da je u tom trenu baka počela umirati. Njezina zabadanja u život više nisu imala snagu da zatalasaju tuđe živote i, kada je zaspala one godine noć uoči Uskrsa, više se nije probudila.

* * *

Pokucao sam na susjedova vrata punom šakom. Magla se već dizala i prisjećao sam se te kuće preko puta, njezinih golih neožbukanih zidova i prenisko postavljenih prozora. Na ulici još nije bilo nikoga s kime bih morao prolaziti mučno preispitivanje gdje sam bio i što sam radio pa sam se zgrčio od pomisli na razgovor koji će uslijediti. Otvorila mi je Franka.

‒ Dobar dan?

Imala je visoko čelo, plosnato lice uokvireno sitnim plavim kovrčama, male oči duboko usađene i predaleko od korijena nosa. A najveću je pažnju privlačio veliki madež na lijevom obrazu koji je curio iz oka kao gigantska smeđa suza. Taj tužni klaun buljio je u mene s vrata, čekajući. Predstavio sam se.

‒ Marko? Naš Marko? Isuse, nikad te ne bih prepoznala! ‒ ciknula je i rastegla zubati osmijeh koji njezinu fleku razmaže do uha. Ja nisam imao pojma tko je ona i sekundu sam se predomišljao trebam li joj to priznati. Sumnjam da bih zaboravio takvo lice. Iz lijenosti, odlučio sam se samo nasmiješiti. Pozvala me unutra, a ja sam nervozno objasnio da trebam ključ od kuće, da sam umoran, da neću ništa piti i da ću navratiti kasnije. Frankina velika stražnjica zanjihala se prema ormaru u hodniku odakle je izvadila snop ključeva. Dok je brbljala, trudio sam se da ne zurim u madež.

‒ Ako bilo što trebaš...

‒ Da... Hvala lijepa!

Otključao sam vrata i snažno povukao torbu za sobom u dugački hodnik. Sve je bilo kako sam ostavio poslije maminog preseljenja. Četiri godine kuća je tražila svog stanara, mirno je taložila prašinu na svoje površine i čekala. Prije nekoliko mjeseci stričevi su konačno odlučili da će mirovati u svojoj prekooceanskoj zemlji i prepisati je potpuno na mene. Na Borinog sina. On je ionako tamo odrastao. Neka malome, tko će mu pomoći ako neće familija. Gdje je uopće? Što radi? Neka, neka bude cijela kuća Borinom Marku, možda se i oženi pa da ima gdje začeti obitelj. Neka, neka njemu. Dogovorili su se, dirnuti vlastitom darežljivošću.

Upalio sam svjetlo, progutao slinu i zakoračio prema dnevnom boravku. Nisam ni primijetio da je Franka još uvijek iza mene.

* * *

Moj pubertet protekao je u neoriginalnim okršajima s ocem, koji se nalazio prozvanim da, tako naglo zainteresiran, verbalno usmjerava i komentira moj put k zrelosti. Nikada s dovoljno objašnjenja, rezao mi je svaku ambiciju u korijenu, koliko god je majka u tajnosti zalijevala brižnim suzama. Na cijelom tom putu ja nikada nisam ciljao previsoko, ali ponekad iskrena želja da odem na skijanje ili na kampiranje, ugušila se očevim tupim prezirom i zatvaranjem novčanika. Iako više ne razmišljam o tome, mislim da je tako činio jer me nije volio.

Sjećam ga se kako maše s vrata dok majka i ja sjedimo u susjedovom prekrcanom Peugeotu. Rat je došao preblizu i samo su pravi muškarci ostali da ga gledaju u facu. Posve sam, strog i tih, ostao je i otac. Bila je skoro ponoć i ulice su bile potpuno uronjene u tminu, a mi nismo palili svjetla na automobilu. Sjećam se trudnice koja je sjedila lijevo od mene, na zadnjem sjedalu, njezinog velikog tamnog trbuha, mokrih obraza i majčine ruke koja me stiskala. Pobjegli smo.

Kad smo se konačno vratili, mama se brzo pobrinula da zamijeni betonsku ploču na groblju mramornom, što otac nikada ne bi dozvolio. Takvo bacanje novca na mrtve.

* * *

Koliko god se upinjao u svojoj odluci da bude tvrd, koliko god odolijevao gnjecavoj kaljuži osjećaja, čovjek je u svojoj srži uvijek mekan. Osjetio sam to dok sam gledao drveni stol u uglu, vitrinu s majčinim kristalnim čašama koje nikada nismo koristili, kauč isfucan od samotnog gledanja sapunica, predugo kukičane zavjese. Otvorio sam prozore. Magla se povlačila.

‒ Usisala sam prošle nedjelje ‒ rekao je odjednom glas iza mene. Ustuknuo sam.

‒ He he ‒ iskesila se ‒  Došla sam vidjeti je li sve ok. Upalit ću ti frižider, mogu i namjestiti postelju...

Franka je prtljala po kuhinji svojim debelim prstima, svjetlo je polako otkrivalo svu starost poznatog prostora i sve više sam se osjećao kao uvučen u neki davni život koji me sad žulja kao kriva cipela.

‒ Stvarno ne treba ništa!... Ne mislim se zadržavati ‒ procijedio sam.

‒ A je li? ‒ provirila je iza frižidera onim svojim obilježenim obrazom, kao neka tužna opsjena. Gledajući je kako viri s tog mjesta gdje je najčešće boravila moja majka, obuzme me tiha jeza.

Meni posve nepoznata i strana, Franka je sa svojom ružnoćom zaposjela našu kuću. Njezina figura ovdje je izgledala još upečatljivija, prostor koji sam držao simbolom intimne katastrofe, njezino je lice obilježilo maskom tužnoga klauna.

‒ Mislila sam da ćeš malo ostati, vidjeti kako se tu diše, sad kad je kuća tvoja ‒ progovorila je Franka. Približavala mi se, zapiljena ravno u moje zjenice, sve dok mi nije stala preblizu. Vidio sam tamne dlačice na njezinom madežu i to me ispunilo reskim gađenjem.

‒ Došao sam srediti papire da mogu prodati kuću ‒ rekao sam, brzo zaobišao njezino bačvasto tijelo i krenuo prema svojoj sobi. U kuhinji je hladnjak zabrundao kao da se netko značajno nakašljao.

* * *

Kad sam otišao na faks, mama je nekoliko godina živjela sama, boreći se s visokim režijama i predugim danima u koje je raspoređivala sitne obveze. Povremeno bi otišla nekome počistiti kuću da nadopuni svoju službeničku plaću, a kad sam ja konačno dobio posao, mirno je otišla u prijevremenu penziju i preselila se kod bake u Split. Zapravo, mislim da je cijeli život čeznula za tim gradom, živjela je svjesno iščupana iz svoje sredine, u nepoznatom gradu i u tuđoj kući. Razumio sam je.

Znao sam da se vlasništvo kuće mora riješiti i pristojno sam odgovarao na pozive svojih stričeva. Ničime im se nisam nametao, očekujući da će podijeliti kuću na sitne prostore, da će je izrezati kao rođendansku tortu i razdijeliti na kušanje. Svoju bih mrvicu odmah pljunuo nazad. Ja nikada više neću živjeti u ovoj ulici, u ovoj kući. Nikada više neću biti dijete, dječak, mladić. Od svih vrata kroz koje ću proći, neću se vraćati onima iz kojih sam istrčao. Ne, ta se kuća mora riješiti. I mama se slaže. Šteta da propada. Neka ode u druge ruke, neka se napuni novim ljudima, neka je sravne sa zemljom. Kuća mora otići.

* * *

U sobi se osjetio ustajali zrak pa sam širom otvorio balkonska vrata. Ravno ispred mene su  samo kuće, a na ulici djeca. Iza mojih leđa sredina sobe je zjapila prazno, a na rubovima se stisnuo krevet, malo zidno ogledalo, pa pisaći stol i ormar. Sve čisto, ostavljeno, samo. Izvadio sam iz torbe papire i sjeo da odlučim što mi je činiti. Kad sam se opet okrenuo, vidio sam da na mom krevetu sjedi Franka. Nervoza mi je protresla tijelo.

‒ Oprosti, trebaš li nešto?

Šutjela je.

 ‒ Tko si ti uopće?

‒ Franka ‒ rekla je mekano i pogledala me prijekorno.

U tom trenu mi se učini da je zapravo puno starija od mene, možda je već gospođa ili nečija majka. Šutjeli smo. Širokim dlanom mazila je goli madrac na mom krevetu.

‒ Trebaš li što? ‒ ponovio sam, već jasno nemiran. Odmahnula je ružnom glavom, ali je ostala sjediti. Njezin dlan povlačio se po madracu preprisno, lagano šušteći, ostavljajući za sobom ravnine.

Gledao sam je s tom novom mržnjom koja je u meni rasla poput korova i gušila svaku empatiju prema kovrčavoj nakazi koja sjedi na krevetu u kojem sam toliko puta oplakao svoje djetinjstvo.

Kao da je pročitala moje misli, Franka je spustila ramena i tužno se zagledala kroz balkonska vrata, a njezina smeđa suza objesila se do brade.

‒  Hvala na pomoći, Franka, ali stvarno bih htio biti malo sam ‒ omekšao sam ton i ustao. ‒  Imam puno posla.

Uglovi usana su joj se opet popeli u nezgrapan osmijeh. Svojim vodenim pogledom šeta mi po licu i tijelu i obuzima me osjećaj kao da se po meni premješaju mokri pipci hobotnice.

Stajao sam nasred sobe, otrovan gadljivom nelagodom, zatočen.

‒ Nisi ti kriv što je kuća prazna ‒ Franka šapne i ustane. Zagrli me jako, svom snagom.

Propuh je pritvorio balkonska vrata. Vani se sunce probijalo kroz taloge oblaka, dopirali su glasovi i prolazili automobili. Jutro je bilo zrelo.

Kad sam povratio dah i pogledao preko Frankine glave, vidio sam svoj odraz u malom zidnom ogledalu. Stajao sam tamo potpuno sam.

* * *

Prodao sam kuću.

Kad sam poslije otišao k mami, pitao sam je sjeća li se neke Franke iz susjedstva. Mama me prvo dugo gledala, a onda je neko vrijeme plakala. 


Buka, bijes i ona 
Lejla Kalamujić

Ne mogu da spavam. A ne mogu ni da se prevrćem, probudit ću je. Ima lak san. Oduvijek. I one prve noći, probudio je moj nemir. Ujutro otvorim oči, a ona sjedi na krevetu, budna, gledala me. Ružno si sanjala, kaže. Škrgutala si zubima, mrmljala u snu, stiskala pesnice ...

Najtiše što mogu izvlačim se ispod deke. Kiki sklupčana drijeme ispod njenih nogu. Na moje pokrete mrdne ušima, otvori oči i istegne šapu. Zijevne. „Šššššš“, primičem prst ustima. „Spavaj Kile“, šapnem. Tražim papuče ispod kreveta. Virim kroz zavjese. Vani, buka i bijes. Jugovina stigla u Sarajevo. Rasteže krošnje, vitla smeće na pustim ulicama. Jadno pseto drhti pored trafike. Čitala sam danas o užasnom nevremenu u Hrvatskoj. Rastjerivalo je ljude, nosilo krovove, u Dalmaciji su nabrekli valovi šibali obale. Okrenem se ka njoj. Dobro je, spava. U kuhinji nabrzaka napravim kafu i zapalim. Sat otkucava pola tri. Daleko je od svitanja. Hodam po kuhinji. Zabrinuto gledam kroz prozor. Zebnja mi ubrzava disanje. Slučajno sasvim, uočim da mi na mobitelu blica lampica. Mora da baš sad, dole na Jadranu, svjetionici ovako razgovaraju u buri. Uzimam mobitel, čitam poruku od Nermine: „Hoćemo li Hana, ti i ja u srijedu na kafu?“.

Onog jutra, pod izgovorom da moram štošta uraditi, brzo sam otišla iz njenog stana.  Neprestano su mi stizale poruke od Hane i Nermine. Pitanja, znatiželja, zadirkivanja. Na kraju, dogovorismo večernje druženje u Nermininoj sobi. Stigla sam posljednja, a one sve pripremile: kafu, karte, muziku ... Tu noć, moje je bilo samo da pričam. Da ispljunem iz sebe sve, do najsitnijih detalja. Ali moj zamišljeni, inače uobičajeni izraz lica, ovog im je puta zasmetao. Gdje su ti osmjesi? Zašto izgledaš ko' pokisla gljiva? Šta ću, priznam da sve i nije najbolje prošlo. „Hajde, Lelo, pa prvi je put. Šta si brate očekivala“, glasno i jasno će Hana. „Ma ne, nije to, nego poslije, ...“. Govorim da su je moje more probudile i kako to mora da nije dobar znak. Jer ta moja prošlost, ... Nermina više ne sluša, dijeli karte, i ispali onu svoju čuvenu: „Leli, bilo bi veoma poželjno da zaboraviš“. Smijemo se. Hana nas u kartama uzima lopatom i stalo dolijeva vodu u kafu, jer joj je pojaka. A sve me gledaju onako zagonetno, s nestrpljenjem. Hana pogotovo! „Nego, hajd' ti sad nama do u detalj. Šta bi? Kako?“ Sve sam vedrija, raspoloženija. Kulise padaju, postajem brbljiva, pričamo do duboko u noć, nas tri. A obrnemo i još koji krug karata. U neka doba Hana pogleda u svoju šolju i kaže: „Majke mi,  ja evo cijelu noć pijem ovu kafu, a šolja mi i dalje puna“.

Oluja pojačava kakofoniju u meni. Provirujem, strah me tog kovitlaca. Gledam na sat, hodam tamo-vamo. Kiki ulazi, žmirka. U zdjelicu joj sipam šaku briketa. Krckaju pod oštrim mačijim zubima. Oblizuje se, ja pripalim još jednu. Skače mi u krilo, mazim je po vratu, prede. Tipkam Nermini poruku: „Može.“ Znam da spava, da buka i bijes ne zapljuskuju njene snove, ali dopisujem „Vani jebeno“.

Hodam prema Čeki. Dogovorile smo se u sedam. Imam vremena, ne žurim. Razmišljam, možda je Nermina upravu, možda je vrijeme da zajebem samu sebe i zaboravim. Na kraju, preživjela sam psihijatriju. Evo me tu, na ulici, na otvorenom. Hodam, i ne mislim da ću se sa sljedećim korakom srušit. Nebo je gore, zemlja dole. Ohrabrile su me one sinoć. A i doktorica jutros. Banula sam joj u ordinaciju onako neplanski, nenajavljeno. Sjedila je za radnim stolom, bijeli mantil kao i uvijek, pisaća mašina na stolu. U rukama joj puna kesa košpica od tikve. Izvinjavam se što dolazim mimo termina, i kažem da mogu pričekati ispred, ako prekidam nešto. Osmjehuje se, nema govora, neka slobodno uđem. Zabrinuto pita da se nije nešto desilo, da mi nije nestalo lijekova? „Ne, ne“, kažem.  Nudi me košpicama, kaže prestala pušiti pa mora. „Ne, hvala“, odmahnem. Stid me, ali me ta situacija pritišće toliko da mi treba i stručno mišljenje. Pričam joj o njoj, o našim mailovima, izlascima, spomenem i prvu noć. Ali onako sve gledajući u plafon, mislim ne bih ja da doktorica pomisli kako ću ja sad o tome nadugo i naširoko, ali eto, mora znati da se desilo. Pogledam je. Žvače one košpice, smješka se. Mene sad još više stid, pa buljim kroz prozor, i molim nebo i zemlju da ne pocrvenim. Puši mi se, ali kako ću, žena tek prestala. Šutimo. Ne znam šta bih pa ponovim da mi je strašno žao što sam ovako nenajavljeno upala. „U čemu je problem?“, pita. „Vidite ... stvar je u tome ... znam da li je ovo fer ... mislim ... vi znate kakva sam bila ... pred vašim sam se očima raspadala .... i sad ...“ Prekida me. „I sad smo u stabilnoj remisiji, jesmo li?“. „Da, jesmo, već godinu“. Pita, pa šta ta djevojka kaže. Ne mogu a da se ne osmjehnem: „Ona ... samo gleda svojim plavim očima, kao da ništa nije bitno. Kaže, to joj ne smeta, možemo mi to.“ „I, u čemu je onda problem?“, doktorica će. „Vidite ... mislim ... da li je fer da je uvučem u svoj svijet ... mislim ... u ovom što je od mene preostalo ... šta ako se ja opet slomim ... ako buka i bijes ponovo ...“ Uzima me za mišku, stari način da prekine napad mojih sumnji i strahova. Par trenutaka me gleda netremice, a onda mi mehanički ponovo ispruži kesu sa košpicama. Ma ženo, neću košpice, vrisnula bih, a u stvari se samo slabašno osmjehnem. „I ti imaš pravo na ljubav“, kaže. E, jebi ga. Hoću da umrem od stida. Crvena sam kao svježa rana. Vidim ja, simpatičan njoj moj stid, ali kuliram da ne kontam. Naglo ustajem, zahvaljujem se i još jednom se izvinem što sam došla nenajavljena. Doktorica okreće stolicu ka prozoru, prstima gura košpicu među zube, i više za sebe promrmlja:  „A, život ko život.“

Vidim je iz daljine. Kačketić, prsluče, kišobran u ruci. Zastanem, ljudi koji prolaze čude se mom osmijehu. A, ja bih samo malo stajala, samo je gledala. Pomalo nervozno pogleda na sat. Približavam se, nešto me tako snažno vuče ka njoj. Radost u njenim očima kada me vidi. Pita me gdje bih željela da idemo. Negdje, gdje nema puno ljudi. „Znaš“, kažem oprezno, „gužva mi još uvijek baš ne odgovara“. Njoj je to ok, sjedamo u neki mali kafić. Same smo, nas dvije, i konobarica za šankom. Tiho pričamo, sve se više naginjemo jedna ka drugoj preko stola. A onda ona pomalo bojažljivo pita je li sve ok, jučer sam nekako nabrzaka otišla. Tada znam da je došlo vrijeme. Ustajem, oblačim jaknu i govorim: „dođi, nešto ti moram pokazati, bitno je“.

Vjetar nanosi sitne kapi kiše na naša lica. Idemo, šutke. Zagrebačkom. Hodamo. Ja znam da je vrijeme, jednostavno moramo tamo. Ulazimo u zgradu, penjemo se na prvi sprat, otključavam vrata. Palim svjetlo u praznom, napuštenom stanu. „Gdje smo ovo“, pita. „U mojoj prošlosti.“ Okreće se oko sebe. Zbunjeno gleda vlažne, potamnjele zidove. „Ovo je stan moje bake i dede“. Pita me gdje su sad oni. Umrli, kažem. Doguram jednu kutiju iz ćoška, na sred sobe i ponudim joj da sjedne. „Vidiš ... Ja sam njih iznevjerila. Trebaš i to znati. Umrli su u jednom drugom gradu. Sami. Deda, '94., u jednoj kući, u snu. Baka šest godina kasnije, u jednoj bolnici, isto u snu“. Ne pita više ništa. Primičem drugu kutiju, sjednem i ja. Šutimo. Dok palim cigaru, ona uzima moju lijevu ruku i stavlja je na svoj dlan. Krajičkom oka uočim da je lak na mojim prstima napukao. Pokušam povući ruku, ali ona ne da. Onda pokušam objasniti. Nermina i Hana, su mi neku noć nalakirale nokte. Nisam mogla odbiti. Obišle su pola drogerija u gradu da pronađu kvalitetan bezbojni lak. „A lijepo sam im rekla. Znala sam ja da to neće ići. Ne na meni. Na meni sve puca.“ Kao da ništa nisam rekla, ona stavlja moju šaku na svoj obraz. Ljubi je. „Kako je izgledao ovaj stan, mislim nekada?“, pita znatiželjno. Nikada nijedan pogled nije ušao u mene, kao njen. A gledali su me izgubljeni, sjebani, bijesni, veseli, sretni, uplakani, psihotični, ... Prodire mi u kosti, pronalazi i najudaljenija mjesta. „Ovdje je bio trosjed, platneni, u tri boje“, rukom pokazujem na zid. Osmjehuje se. Pogledom me ohrabrujem da nastavim. „Trpezarijski sto ovdje, i tri stolice, za nas troje.“ Vodim je kroz hodnik, u drugu sobu, kuhinju. Riječima crtam jedan izgubljeni svijet. Sluša, tako dobro zna da sluša.

Mi već deset godina dolazimo tu. Ulazimo u šuplju utrobu mog djetinjstva. Pomaže mi da očistim podove. Trči sa mnom kada mi jave za poplavu. Kad crna voda prsne, i isprlja komšijske zidove. Stoji uz mene dok im se izvinjavam. Stoji uz mene i kad me neke stare komšije zaustave i upitaju: Lejla, sine, što se ne useliš?“, a ja im, ko zna koliko godina već, isto odgovaram. „Ne mogu. Nemam papire. Ne daju mi.“ Imam tek ključ, koji zapravo ništa ne otključava, i hrpu sjećanja koje nemam gdje smjestiti. Klima glavom, kad oni psuju takvu vlast i ova vremena, jer, „dušo, oni su samo tebe imali“. Ili, kad mi vadi trn, koji mi se zabio u prst dok sam pokušavala zapušiti rupe u istruhlim prozorima.

Vraćam se u sobu, najtiše što mogu. Stojim pokraj prozora. Tamo dole, ispred zgrade, odraz mjeseca se gužva u lokvama. Ona se iznenada trzne, uspravlja se u krevetu, zove me. „Tu sam, spavaj“, kažem. Ali neće, budna je, pomalo uplašena. „Da ja odem?“, pitam je. „Šta ti je opet? Jesi normalna?“ „Strah me, vidi ovog nevremena, da ne popuste prozori, polupat će se stakla. Možda da ponesem selotejp, da oblijepim rubove ... Ko zna šta bi vjetar mogao nanijeti.“ Zove me imenom. Sjedam na rub kreveta. Grli me s leđa. Umiruje me. „Sve je uredu.“, šapuće. Obećava da ćemo ujutro zajedno otići, provjeriti, sredit ćemo sve što treba. I neka sada legnem, ne mogu probdjeti noć. Evo i Kiki se ponovo sklupčala. Uvlačim se ispod deke. Poljubim je. Ona me grli, a ja se sve više privijam uz njeno tijelo, uz njenu sliku svijeta. Osjetim njen miris i shvatim da ti život uvijek ne vraća po zaslugama. Jer ja nju nisam ničim zaslužila. Tad, dok napolju bukte munje i odzvanjaju gromovi, ja tonem u san, vjerujući malo više u to da sam ipak preživjela. 


Gospodin A.
Martina Vidaić

Bilo je točno četiri i trideset popodne kad sam pomislio da neće ni doći. U četiri, kad sam se vratio, učinilo mi se da je prostorija tamnija no inače, jer je vani bilo previše sunca. Sjeo sam na stolac, bliješteći žuti krugovi pulsirali su na ladicama s unutrašnje strane pulta i ekranu kompjutora. Sjedio sam tako neko vrijeme, iz mene je izlazio znoj, prešao sam preko mokre kose na zatiljku i osjetio se bolesnim. Naslijepo sam napipao ručicu najdonje ladice i u nju ubacio ključeve, kratko sretan tom radnjom, a onda se opet koju minutu (ili, činilo se, sat) nisam mogao dosjetiti što treba raditi. U nekom trenutku iznova sam dotaknuo kosu na zatiljku i začudio se da je potpuno suha. Vlastiti dodir me stresao; prsti su bili hladni. Tek sam tada primijetio da nisam ugasio klimu na izlasku. Prvo sam bio snizio temperaturu na nedopuštenih dvadeset, a onda još i zaboravio ugasiti. Pomislio sam na šeficu, što me, gotovo istovremeno, i nasmijalo i unervozilo. Brzo sam uzeo metlu iz zahoda i dao se u metenje. Kod središnjeg stalka, na kojem su visjele nove haljine u tri boje, načas sam zastao i bacio pogled na zidni sat iznad pulta. Bilo je prošlo tek petnaest minuta. Pomislio sam na limun, jer me taj sat uvijek podsjeti na kolodvor, kolodvor na žuto, a žuto na limun. Onda sam, nastavljajući mesti, pomislio na vitamine, na farmaciju, na studentsku referadu, pa opet na šeficu. Tu sam završio s metenjem i počeo brojiti. Od brojenja prestanem misliti, zato ga volim. Nažalost, brojevi su sve manji. Prije pola godine imali smo tri središnja stalka, prije tri mjeseca dva, sad imamo jedan. Prije tri mjeseca imali smo i sva slova u neonskom natpisu iznad ulaza. Sad, ne samo da je O odozgo okrhnuto pa izgleda kao podbuhlo U, skoro zatvoreno kao vinska čaša iz koje bi neki nesretni kukac teško izašao, nego je još i K prestalo svijetliti pa natpis više ne palimo noću, šefica kaže: Samo dok je sunčano, još nas se može naći.

    Kad sam prebrojio svu robu (pet crnih muških odijela, šest sivih, četiri muška sakoa od tvida, četiri crne suknje, tri prljavobijele, deset ženskih odijela s hlačama, jedno žensko odijelo sa suknjom boje pistacija, dvanaest različitih bluza, po dvije ženske košulje u bijeloj, crvenoj i sivoj boji, i po jedna muška u plavoj, zelenoj, kariranocrvenoj i bež - plus pet crvenih, bijelih i crnih haljina na središnjem stalku) stao sam uz dvije lutke, stisnute na kraju izloga, i pogledao ih iskosa, da utvrdim jesu li u ravnini. S lijevog ramena crnog odijela u koje je bila odjevena muška lutka visjela je sijeda dlaka. Pažljivo sam je primio za donji kraj, koji se mrtvo ljuljao u zraku, kao bunji-jumping uže nakon skoka, pa ostao nekoliko trenutaka bez ideje gdje bih s njom, jer je pod bio upravo pometen. Metla mi je još stajala u rukama. Ne znam zašto, ali dok sam gledao kako dlaka iz razmaknutih prstiju pada kroz prašinu pred moje cipele, nasmijao sam se. Tad sam drugi put pogledao na sat i vidio da je točno četiri i dvadesetsedam. Kad sam nanovo spustio pogled, nisam više mogao vidjeti dlaku. U blijedosivom linoleumu nije postojala, ili su postojale stotine istih. Čučnuo sam, ali je i dalje nisam vidio. Sagnuo sam se još niže, lijevom se rukom oslanjajući o metlu, a desnom opipavajući pod uz rub cipela. U jednom trenu učinilo mi se da je pritišćem kažiprstom i palcem pa sam, da bih se uvjerio, prethodno naslonivši metlu na leđa, kažiprstom lijeve ruke prešao po linoleumu između ta dva prsta. Osjetio sam napetu nit, nalik na ispupčenu brazgotinu, kao da je netko s druge strane poda prešao vrhom noža. Pomislio sam na susjeda s petog kata koji je prije desetak dana, ulazeći u lift iz kojeg sam izlazio, napravio onaj pokret preko grkljana. Nije to napravio cijelim dlanom i uz krkljanje, nijedan mišić na licu nije mu se pomaknuo, samo je, prije no što će se vrata zatvoriti, malim prstom, podužim žutim noktom, prešao lagano preko grla, kao da se počešao. Pomislio sam opet na limun, na vitamine, na farmaciju, na svog oca u odijelu s popustom dok govori koji će mi kurac odijelo, onda opet na šeficu. Opipavao sam brazgotinu jagodicom. Sad mi se već činilo da je mogu vidjeti. Bila je tek neznatno svjetlija od poda, ali raspoznati se ipak mogla. Uspravio sam se, nastojeći ne izgubiti dlaku iz vida i pazeći da ne srušim metlu. Potom sam, neprestano gledajući u pod, pokušavao metlom pogurati dlaku do kante koja se nalazila s druge strane pulta. Uspijevao sam u tome sve dok nisam došao do mjesta za koje sam pretpostavljao da se nalazi ispod zidnog sata. Htio sam pogledati koliko je sati, već sam gotovo podignuo glavu, ali sam se sjetio da bih mogao izgubiti dlaku. Na trenutak mi se učinilo da se to i dogodilo, zatreptao sam nekoliko puta i činilo se da je više ne vidim, no onda sam hrabro zamahnuo metlom po podu i s olakšanjem utvrdio da se linoleum pomaknuo, kao da puže neka vrlo sitna zmija. Mogao sam mirno nastaviti s poslom, ali sam usput, da budem još mirniji, počeo brojiti. Kad sam nabrojio pedesetčetiri, zmijica je došla do kante. Nisam je odmah ubacio unutra. Naslonio sam metlu na pult i sjeo.

    Sudeći po pedesetčetiri, plus put od izloga do pulta, plus traženje dlake, moglo je biti četiri i trideset. Zamislio sam prolaznika koji bi sad prošao pokraj dućana i koji bi, ugledavši me kako sjedim, morao pomisliti na neki lik s početka kadra koji gledatelje treba uvjeriti da mu je prethodilo dugo čekanje. U trenutku kad je zamišljeni prolaznik nestao iza ruba stakla, pomislio sam: Neće ni doći. Zapravo, pomislio sam da bi bilo dobro tako nešto pomisliti jer pristaje u kadar. Također jer bi se moglo napisati: Bilo je točno četiri i trideset popodne kad sam pomislio da neće ni doći.

    Odlučio sam da će biti četiri i trideset i neko vrijeme je bilo. Upravo zato nisam siguran koliko je brzo/sporo bilo ono što je bilo poslije. Moglo se raditi o vremenu kraćem od minute, o nekoliko minuta, pa sve do četvrt sata. Znam samo da sam neko vrijeme sjedio iza pulta i gledao u staklo. Svjetlo koje se lomilo na betonskom stupu pred dućanom došlo je do nogu desne lutke, ženske. Žuta izmaglica polako je pretvarala staklo u ogledalo. Tek sad, u odrazu, primijetio sam da muška lutka nosi crvenu kravatu. Crvena kravata i crno odijelo vs. bijele hlače i bijela bluza s cvjetovima koji bi se najtočnije mogli nazvati makovima, zbog čega tirkizna boja na njima još jače ističe grešku. Ne, ne, ne, mislim, neskladno, neskladno, neskladno. Pomislio sam na gospođu A., na polumjesece znoja pod sisama od kojih mislim na mlijeko, kako masira dlan u dlanu kao da se tuku dva mala prasca, pa kad kaže prereži mi ga, pa se strese od hladih škara na vratu. Već sam si mogao predočiti galeriju slika na lokalnom portalu koja prikazuje novi saziv gradskog vijeća, tirkizne cvjetove koji rastu sa svakim klikom, kao sramota.

    Ustao sam, zaobišao pult i stao kod stalka s najnovijim haljinama. Ponovno sam ih prebrojio: pet, pet, pet. Bijela, crna, crvena, svaka bi pristajala uz crno odijelo i crvenu kravatu. Prvo sam posegnuo za bijelom, ali gotovo istodobno pomislio sam: Prelako, ostao bih nedužan, kao da sam presvukao lutku iz najobičnije dosade. Pogledao sam crnu: tamna zona, neodređenost, hod po rubu. Crna se može čitati: boja koja pristaje uz crno odijelo, ali i: boja koja pristaje uz bilo koje odijelo, dakle također čista dosada. Dotaknuo sam rame crvene haljine, ali se nisam usudio skinuti je s vješalice. Crvena uvijek znači samo jedno, da će biti krvi. U ovom slučaju potpuno zanemaruje crno odijelo, ispušta iz vida takozvani opći dojam i sva značenja koja je on sposoban podnijeti te bezobrazno upućuje na boju kravate, kao da kaže: Uz crvenu kravatu pristaje crvena haljina, a ne bijela bluza s tirkiznim cvjetovima. Opet sam pomislio na šeficu, na njenu gotovo identičnu bluzu sa žutim makovima, pa na susjedov nokat, pa na gospođu A. koja se isto tako češe malim prstom. Nisam se mogao sjetiti je li gradsko vijeće već zasijedalo ili će tek. Već oko pet gospođa A. mogla bi se vraćati s ručka poslije sjednice, a onda će, kad parkira s druge strane ceste i pogleda u izlog, biti prekasno.     Uzeo sam jednu crvenu haljinu zajedno s vješalicom i krenuo prema lutkama. Sunce je bilo tako oštro izrezano na betonskom stupu da se činilo kao da je ženskoj lutki zaboden svijetleći nož u potkoljenicu. Izgledala je kao da se blago naginje prema staklu, suzdržavajući se da ne jaukne od boli. Odvojio sam haljinu od vješalice. Sad su mi obje ruke bile zauzete i nekoliko sam sekundi stajao sasvim zakočen, bez prave ideje kako osloboditi barem jednu od njih. Svo mi se disanje sabilo u ključnu kost, a ključna kost u vješalicu. Nervozno sam je stiskao kao da se pokušavam ugušiti. Onda mi se učinilo da je nešto krcnulo, ali to je zazvonilo zvonce na ulaznim vratima. Ušla je žena s ogromnim bijelim šeširom. Osjetio sam da ću pocrvenjeti. Ne pogledavši je, rekao sam dobar dan izvolite i pogledao vani.

    Tada sam ga vidio. Sunce je padalo na parkirane aute tako da su se jedva mogle raspoznati njihove boje, sjajni lukovi krovova podsjećali su na gola leđa. On se nalazio na kraju parkirališta i na početku parka, ili na kraju parka i na početku parkirališta, kako se uzme, u svakom slučaju bio je dobro zaklonjen iza desetak redova auta, tako da sam ga mogao prepoznati samo po ćeli koja se, poput krovova auta, sjajila na suncu. Čuo sam kako žena govori: Mladiću... Ton joj je bio pomalo začuđen, pomalo ljutit i pomalo podsmješljiv, osjećalo se da govori treći ili četvrti put i da više ne želi ponavljati. Pogledao sam u hrpu robe u njenom naručju i čuo kako pita: Mogu li probati? Da, da, rekao sam, može, rekao sam. Shvatio sam da još uvijek u desnoj ruci držim crvenu haljinu, a u lijevoj vješalicu i osjetio se glupim. Istodobno, pomislio sam na dlaku koja je još ležala iza pulta. Vratio sam haljinu na vješalicu, ali, prije no što bilo što učinim s njom, pogledao sam opet preko parkirališta. Više ga nisam vidio. Pomislio sam da se možda sklonio u park, pomislio sam na stabla koja su previsoka i kroz koja puše jače nego na otvorenom i osjetio da su mi prsti plavoljubičasti od klime. Iz kabine za presvlačenje nije dopirao nikakav zvuk, činilo se da sam sasvim sam. Gledao sam preko parkirališta, nešto se micalo daleko iza, na pločnik je najprije izbio njemački ovčar, a za njim i dječak, zatim je ponovno bilo mirno. Prenuo sam se kad je žena izašla. Nosila je odijelo sa suknjom boje pistacija, rekao sam: Dobro. Rekla je: Ne tražim ja to, i vratila se u kabinu. Na parkiralištu i dalje nije bilo nikoga. Lagano sam se odmaknuo od stakla, tako da sam sad mogao lijepo promatrati potiljke dviju lutki. Kao da sam u prednjem planu gledao glave lutki, a u pozadini, ali s oba oka, vrebao na njegovu ćelu. Žena je izašla iz kabine, jedanput, dvaput, pa još dva ili tri puta. Svaki put nosila je crnu suknju na koju je oblačila različite bluze. Govorio sam dobro, dobro, a ona ne tražim to, ne tražim to. Parkiralište je bilo mirno i sjajno. Plastika na potiljcima lutki imala je smeđe mrlje, nalik na lišajeve. Onda je žena opet izašla iz kabine, ovaj put u crnoj suknji i crvenoj košulji. Pomislio sam na voditeljicu zbora u osnovnoj školi, na odu radosti, na inozemstvo, na svog oca koji kaže jebem ti dućan da ti jebem, na susjedov nokat, na kolodovor, na sat, na dlaku iza pulta. Rekao sam dobro. Žena je rekla: Ma ne tražim ja to, ja tražim, kako da kažem, nešto dojmljivije, idem, znate, na godišnjicu mature, tražim nešto da kaže odlično mi je, ne dobro, nego predobro mi je. Osjetio sam neki čudan, kameni strah, učinilo mi se da ta žena, ma što učinio, više nikad neće htjeti otići. Pogledao sam po dućanu bez ikakve ideje, pa ponovno na parkiralište. Kad bi se barem pojavio, činilo mi se, sve bi se riješilo. Žena upita: A što je s tom haljinom koju držite? Pomislio sam na dlaku iza pulta, moram je što prije baciti, pomislio sam. Bez riječi sam joj pružio haljinu i nastavio gledati u potiljke lutki. U pozadini se dugo ništa nije micalo, a onda jest. Usmjerio sam sav pogled preko parkirališta. Sjajna ćelava glava prolazila je između krovova auta kao lopta koja slobodno pluta na površini mora. Postajala je sve veća i veća, onda se između dva automobila na trenutak vidjela svijetloplava majica, a kad je stupio na pločnik, odsjaj je progutao ćelu i majicu, tako da sam najbolje mogao vidjeti patike. Patike su nekoliko sekundi stajale na mjestu (činilo mi se da gleda prema dućanu), zatim su se okrenule i otišle nalijevo. Izašao je iz odsjaja i mogao sam mu vidjeti čitavi profil, ali odmah potom zaklonio ga je betonski stup. Nekoliko sekundi poslije opet se nakratko vidio iza stupa, a onda mi je posve nestao iz vidokruga. Možda je otišao na pješački, pomislio sam. Napeto sam iščekivao. Osjećao sam se kao sam iznutra napravljen od balona koji se širi i uskoro će postati prevelik. Činilo mi se da mogu čuti pucketanje kože. Poskočio sam kao podboden kad me žena potapšala po ramenu. Dok sam je poslušno, ali još uvijek napet, slijedio do pulta, ugledao sam poveći sijedi izrast na njenom tjemenu. Djelovao je tužno i uznemirujuće, kao pepeo pokojnika prosut u crvenicu. Pomislio sam na dlaku iza pulta, na šeficu, na slova iz neonskog natpisa i prvi sam put jasno osjetio da će sve propasti. Žena je stavila na pult jednu bijelu košulju. Nešto je govorila, nisam slušao. Samo sam želio da napokon ode, da mogu pronaći i baciti dlaku. U jednom se trenutku nekako čudno nasmijala i onda sam je pogledao. Bila je starija no što sam isprva mislio. Tek sam tada vidio da joj je oko vrata zavezan poveći plastični cvijet kričavoružičaste boje. S nelagodom sam shvatio da su na njemu prozirne kapi od silikona ili gume koje bi trebale predstavljati rosu. Možda to, ta gumena rosa na smeđem, nalik na sasušenu glinu smeđem vratu, ili to, ta bijela haljina i taj bijeli šešir koji je pažljivo namiještala na glavu, ispunili su me stravičnom tjeskobom, kao da je neka mlada žena u trenu ostarjela pred mojim očima, poput biljke na ubrzanoj snimci.

    Platila je i otišla, i onda je odjednom bilo nešto drugo. Činilo mi se da je preskočen ogroman vremenski period, sat, dva ili čitav dan, i da je za sve prekasno. Nisam više bio napet, nisam gledao vani, znao sam da neće doći. Pogledao sam dolje i jasno vidio dlaku, ali je nisam taknuo. Spremio sam metlu u zahod, zaobišao pult i pogledao na sat. Bilo je točno pet i petnaest. Vani je sunce sijalo pod drugačijim kutom, dobro su se vidjele boje auta. Žuta izmaglica izgledala je tako da je poželite osjetiti. Pogledao sam plavoljubičasto na noktima. U ovo doba godine nema puno toplih tkanina, sve svila, viskoza, saten, cvijeće potpuno prozirnih latica. Spašavaju me muška odijela, sakoi od vune i pamuka; njihova je tajna pod kragnama, tamo meso na prstima opet postaje ljudsko. Stavio sam prste pod jednu kragnu, svih deset kao da masiram vrat muškarca koji će je kupiti. Pomislio sam: Trebalo bi povećati temperaturu. Pomislio sam: Trebalo bi presvući lutku. Onda sam opet počeo brojiti odjeću: pet, šest, četiri, četiri, tri, deset, jedan, dvanaest, jedan (minus jedna bijela košulja koju je kupila žena sa šeširom), dva, dva, jedan, jedan, jedan, jedan. Tu sam došao do središnjeg stalka. Brojio sam: jedan, dva, tri, četiri, pet bijelih; jedan, dva, tri, četiri, pet crnih; jedan, dva, tri, četiri crvene. Zastao sam. Povukao sam bijele i crne u stranu i ponovno prebrojio crvene: jedan, dva, tri, četiri. Četiri, ne pet. A bilo je: pet, pet, pet. Pogledam žensku lutku, kao s nekom glupom nadom da sam je možda ipak uspio, nesvjesno i uz potpuni zaborav, presvući u haljinu koja nedostaje. Čak, potpuno smeten, pogledam svoje ruke i k tome u zraku preokrenem dlanove, ne bi li haljina ispala iz nekog nabora. Pomislio sam na šeficu i na svog oca. Onda sam nazvao policiju i sjeo. Sunce je prolazilo kroz prorez na pultu i ubadalo ravno u mjesto gdje se još uvijek nalazila dlaka. Susjedov nokat, limun, vitamini, farmacija, kolodvor. Pomislio sam da će me, kada dođu, zateći u potpunom neredu, i kako bi trebalo nešto poduzeti oko neonskog natpisa, oko plavih prstiju, ili makar oko dlake. Ali, sve je bilo tako nekako drugačije, tako da je bilo čiji dolazak izgledao potpuno nemoguć. 


U ormaru
Mima Juračak

Vozim ju otprilike svaki drugi dan na posao. Kaže da predaje u školi, ali da nema punu satnicu. Teško mi je pohvatati sve čime se bavi, jer uglavnom ne razumijem o čemu govori – to je nekakva  gomila stvari koje sve zvuče komplicirano.

Ponekad je jako dobre volje pa sjedi  točno iza mene i pogledi nam se susreću u retrovizoru. Kad je tako, ja ju obično pitam nešto u stilu: „Šta si se ti ušutila…?“ i smijem se.

Onda ona obično počne o vremenu i o tome kako promjene u atmosferi utječu na nju. Kako je odmah bolje kada je vani sunce i tako.

Kad nije dobre volje, sjedne u treći red, posve iza, šuti i gleda kroz prozor. Sakrije se nekako između ljudi koji ulaze i izlaze na stanicama, tipka po mobitelu, izbjegava razgovor. Kao da je nema. Tih dana nešto prokomentira tek kad i ako ostanemo posve sami, čisto iz pristojnosti.

Jednom je bila gužva u kombiju pa je morala sjesti naprijed, pored mene. Sjećam se, tada me pitala kako to da krećem iz druge. Objasnio sam joj kako svaki jači auto to može pa mi je za koji dan rekla kako je probala na tatinom autu i da je od prve uspjela. Zamišljao sam ju kako sjeda u auto, razmišlja, prebacuje u drugu i pokušava krenuti.

Jednom smo se vozili sami cijelim putem. Bila je zbog nečega sretna pa se raspričala, iako sam opet teško hvatao o čemu govori. O nekakvom programu u školi, učenicima koji su dobri ali nisu završili tamo gdje su htjeli, o tome kako ju sve to i rastužuje i usrećuje. Činila mi se ponekad kao vanzemaljac. Ili barem kao da nemamo baš ništa zajedničko. Osim toga da sada oboje ponekad krećemo iz druge.

Ne mogu reći da nije zgodna - na neki čudan način sigurno jest. Mala i štrkljava, bez oblina, ali prodornog pogleda koji me hipnotizira.

Pogled joj neprestano nekamo bježi,  jer , valjda - tko zna što bi čovjek susreo kada bi ga predugo gledala ravno u oči. Jednom se iznenada nasmijala kad su nam se oči susrele u retrovizoru, a ja sam se zamalo slupao. U mislima sam joj u tom trenutku strgnuo  sva ta sranja koja je oblačila i na licu mjesta ju povalio. Da sam i malo nepristojniji nego što jesam, stvarno bih to i napravio. U nekom paralelnom seks-svemiru.

Odjeća joj je uvijek nevjerojatno ružna i nimalo ne ističe njenu privlačnost. To žene jednostavno ne bi trebale nositi.

Ponekad mi se čini kako je svjesna da se poigrava mojim živcima, ponekad ne. U ništa nisam siguran. To traje već mjesecima. Nikad mi barenje nije tako dugo trajalo. Ponekad imam osjećaj da ću se umoriti i da mi je dosta, da odustajem, no onda njoj bude dobar dan, uđe u taksi i opet sve iznova.

Svaki put kad s putnicima počne neka zafrkancija, ona se isključi i ne sudjeluje. Pokušao sam par puta s muškima izvaljivati nešto seksualno, neki vic ili nešto, no na to bi redovito nastavila gledati kroz prozor.  Nikako da se upeca na nešto, pa da vidim kako realno stojim.

***

Jučer je bio prolom oblaka. Čitavo sam se jutro vozikao svojom rutom nasmijan – znao sam da danas ide na posao. Svakog dana za koji znam da joj je radni, vožnja je patnja. Molim sve svece da ju ne pokupi netko od kolega. Dosta puta zaista fulam. Do sad sam se doduše već donekle ispraksirao pa otprilike znam kada trebam biti na njenoj stanici. Najgore je što zbog toga vozim kao luđak. Putnici se često žale, čak mi i šef prigovara. Sve to s njom velika je patnja, a nikako da ju povalim.

Kombi mi je bio prazan i vidio sam ju izdaleka kako stoji na stanici pod kišobranom. Dao sam gas i elegantno se uparkirao, pazeći da ju pritom ne poprskam. Otvorio sam prozor suvozačkog mjesta kako bi ju spriječio da sjedne iza.

„Odi tu naprijed, brže, brže…!“

Ona je poslušno otvorila vrata i ubacila se na sjedalo do mene.

„Brže se ulazi od naprijed, šta ćeš se sad tu mučiti iza.“

Sjela je i nespretno manevrirala mokrim kišobranom dok ga nije nekako namjestila između nogu.

„Na posao, ha…?“

Pipkao sam teren da vidim kakve je volje danas.

„Joj da, ali ova kiša je koma...imam osjećaj kako nikada neće prestati, kako je vani, tako mi je i u glavi…“

„Meni je super, ja obožavam kišu, najbolji sam kad pada kiša!“

Počeo sam jednostavno trkeljati od uzbuđenja i nervoze. Jedna kava previše toga jutra učinila je svoje. Krenuo sam s tim da volim kišu i kako volim voziti kad pada kiša. Nastavio o tome kako sam jutros neku curu pošpricao od glave do pete kad sam prošao kraj nje i čak izišao iz kombija da joj se ispričam. Pričao sam kako volim kad sve curi i kad je mokro, kad se sve cijedi i šprica.

Pričao sam i pričao i nisam se mogao ugasiti - netko je pritisnuo gumb i ja ću sada drkariti s tom kišom dok mi ne iscuri baterija, znao sam.

Ona je šutjela i slušala, nije drugo niti mogla. Tu i tamo sam ju pogledao između rečenica no ona je samo gledala naprijed na cestu, vjerojatno se bojala kako ćemo nastradati koliko sam bio nabrijan. Pukao me adrenalin pa sam uz to još i vozio kao kreten.

Dovezao sam ju točno pred školu, lijepo smo se pozdravili i ona je otišla, nezainteresirana. Duboko sam udahnuo i krenuo.

Molio sam Boga da ju danas ne pokupim za natrag. Mislio sam kako sam ispao kretenčina i kako nema šanse da to popravim. Seljačina. Bilo mi je neugodno uopće razmišljati o tome što sam sve izgovorio.

Znao sam otprilike kada će biti na stanici pa sam sredio s Damirom da on tada bude tamo jer ja kao trebam nekoga odvesti uz nadoplatu. Sve je trebalo proći savršeno.

Kurčina.

Kad sam došao na stanicu, evo je. Mora da je zbog nečega ostala dulje.

Naprijed mi je već sjela neka baba i na tome sam bio zahvalan.

Ona je sjela u zadnji red ali sam ju mogao vidjeti u retrovizor. Baba je nešto kenjala o vremenu i placu i o tome kako ju ja uvijek fino vozim, no ja nisam ništa od toga svega zapravo čuo. Bacao sam pogled u retrovizor, no ona je čitavo vrijeme uporno gledala kroz prozor.

Baba je izašla kod bolnice i od tada smo se vozili sami.

„Što radiš sad?“

Pogledao sam u retrovizor, a onda sam okrenuo i glavu kako bih provjerio da nisam nekoga previdio.

Nisam. Bili smo sami - ona i ja.

„Kako misliš… evo vozim…“

Bio sam kao humorističan. Nisam uopće shvatio što želi s tim pitanjem.

„Pa, mislim, znam da voziš. Što radiš nakon što mene ostaviš na stanici?“

„Pa, ovoga, idem dalje…voziti.“

„Imaš kojih pola sata za neku pauzu?“

Tu već nekako nisam znao što reći.

„Ovisi…“

Nasmijao sam se i znakovito podigao obrvu dok smo se gledali u retrovizoru, no ništa mi nije bilo jasno. Momentalno sam protrnuo u nemoći da shvatim kamo ovo vodi.

„Ideš do mene na pola sata u stan?“

Ideš do mene na pola sata u stan. Ideš do mene na pola sata u stan. Koji kurac. Zašto da idem u stan. Koji stan. Njen stan?

„Zašto? Treba ti neka pomoć…?“

Totalno sam se zbunio.

„Pa ne… u biti…da, treba mi neka mala pomoć. Možeš doći na pola sata?“

Ostao sam bez riječi i u glavi mi je bila blokada. Što je sad ovo. Zar se igra sa mnom? Zajebancija?

Djelovala je potpuno ozbiljno.

„Pa… mogu, naravno, kako ne…“

Vjerojatno nikad u životu nisam bio toliko zbunjen. Osjetio sam par kapi znoja ispod pazuha, što me zaškakiljalo i još više uznemirilo. Nisam više niti riječ mogao progovoriti, u potpunosti sam bio oduzet. Pogledao sam u retrovizor no ona je samo gledala kroz prozor kao da maloprije nije ništa rekla.

Da li se ovo uopće dogodilo? Je li ona to stvarno izgovorila?

Jesam li ja zabrijao? Nisam više bio siguran. Mozak mi je bio u vakuumu.

Pričala mi je jednom kako živi odmah preko puta stanice, tamo je postojao i parking. Prvo sam ipak stao na stanici da vidim da li će reagirati kako bih se uvjerio da sam dobro čuo.

 „Nemoj ostavljati kombi tu, imaš pred mojom zgradom parking.“

Odvezao sam se bez riječi sa stanice i parkirao pred zgradu. Ona je šutke izašla i pričekala da zaključam. Bilo mi je žao samoga sebe u kakvom sam stanju bio sada kad se stvarno nešto događa.

„Dođi samnom.“

Pošao sam za njom kao cucak. Ovo mora biti neka zajebancija. Ona stvarno treba neki popravak, to mora biti to.

Popeli smo se na drugi kat uskim stepenicama i zastali pred vratima dok je tražila ključ u torbi. Otvorila je vrata, unutra je bio polumrak, kao odbljesak tmurnog vremena vani.

Stan je bio ugodno namješten, no nekako težak, opterećen. Kao još jedna osoba.

„Lijep ti je stančić… i, što ti treba?“

Pokušao sam nekako opaliti nokaut svojoj nervozi, a jedini način bio je taj da nešto govorim.

Stajao sam tako s rukama u džepovima i vjerojatno imao izraz lica prosječnog tumpleka.

„Čekaj, samo tren.“

Otišla je u sporednu sobu, nije je bilo neko vrijeme i potom se pojavila potpuno gola.

Noge su mi se odsjekle. Trenutno sam osjetio snažnu napetost u gaćama, prsti na rukama su mi se odjednom lagano tresli i nisam više mogao pouzdano  kontrolirati niti jednu svoju tjelesnu funkciju. Samo sam čekao da mi slina nekontrolirano počne curiti iz usta.

Ona je bila posve hladna i odjednom čudno samouvjerena. Prišla je golemom ormaru u kutu sobe i širom ga otvorila. Iznutra je bio potpuno prazan, bez polica ili šipke za vješanje kaputa.

„Odi tu.“

Nisam imao pojma što se događa, a pokrenuti se nije bilo ni najmanje jednostavno. Jedva sam zakoračio. Prišao sam joj jedva, kao popišan. Ona me uhvatila za ruku na što smo oboje zakoračili u taj jebeni ormar.

Koji kurac, prolazilo mi je kroz glavu dok sam istovremeno bio napaljen kao životinja. Ona je zatvorila vrata. Stajao sam tako u mraku ormara i odjednom odlučio jednostavno prestati razmišljati. U biti nisam ništa odlučio, jednostavno sam prestao misliti.

Posegnuo sam za njom i privukao ju k sebi. Nisam ništa vidio i osjećao sam se nestabilno, ali počeo sam ju ljubiti i ona mi je raskopčala hlače, tako da sam ju kroz par trenutaka jebao.

U ormaru.

Nekako sam ju pribio na čvršću stranicu, ona je bila meka i potpuno opuštena, pa sam navalio.

Bilo je to sve ludo preko granice.

Trajalo je možda minutu, dvije, ali nikad u životu nisam više svršio u nekoga.

Sjedili smo poslije pred ormarom, ona gola, a ja samo spuštenih hlača i jedva sam dolazio k sebi. Nije ništa govorila, a ja nisam mogao ništa govoriti. Bio sam u potpunom šoku. Nekako polusvjesno sam joj mazio podlakticu.

Zvonio mi je mobitel i instinktivno sam ustao jer mi je kroz glavu proletjelo da je sigurno šef. Morao sam brzo natrag do kombija. Već sam jednom danas bio na pauzi.  Za vrijeme kratkog objašnjavanja gdje sam i zašto me nema na cesti ona je samo sjedila na podu i gledala kroz prozor.

„Moram ići!“

Pogledala me i samo kimnula, bez neke namjere da ustane, činilo se. Blijedo lice obasjavala je blaga svjetlost  s prozora dok joj je tijelo izgledalo kao da je izraslo iz vrata ormara.

Nisam imao pojma što da kažem, ona jednostavno nije ništa govorila, a ja sam morao žuriti. Situacija je bila toliko čudna da je najmanje što sam mogao učiniti brzo otići.

Pokupio sam ključ od kombija sa stola i krenuo prema izlazu. Bacio sam još jedan pogled na nju i sve što sam uspio reći bilo je „Bok“.

Zatvorio sam vrata, sišao dolje i sjeo u kombi. Sjedio sam tako minutu i gledao naprijed, potpuno prazan.

Sivilo dana zatvaralo se u večer, a ja sam se zatvorio u sebe.

Ostatak smjene bio sam neupotrebljiv, neprestano sam se u mislima vraćao u taj stan i razmišljao o tome da li ona još uvijek sjedi tamo na podu, da li se uopće pomaknula. Razmišljao sam o tome kako sam otišao, kao kukavica. Nisam mogao vjerovati da se sve uopće dogodilo. Vrtio sam film unatrag dok sam primao ljude u taksi, puštao ih van, naplaćivao… pipkao sam po kurcu kad bih ostao sam da nekako osjetim je li to sve bilo stvarno .

Razmišljao sam da li bih se možda nakon posla trebao vratiti u taj stan. Vidjeti što radi, kako je.

Kad sam odvezao zadnju turu, parkirao sam se ponovno pred njenu zgradu. Sjedio sam i gledao prema drugom katu. I odlučio poći gore.

Vlažno stubište bilo je sada nekako još uže, ili mi se barem tako činilo. Na drugom katu zastao sam pred poznatim vratima i duboko udahnuo. Nisam bio siguran da li je ovo što činim dobra odluka.

Pozvonio sam jednom, dvaput.

Triput.

Ništa.

Onda odjednom koraci iza mene i šuškanje vrećice.

„Koga trebate, tu vam nitko ne živi…? Ako trebate Margetića, to su vam ova vrata do.“

Okrenuo sam se i ugledao starijeg čovjeka sa štakom i vrećicom u ruci.

„Dajte da vam pomognem…“

Primio sam vrećicu i on se ponešto lakše uspeo još par stepenica.

„Margetić, hvala vam lijepa.“

Pružio mi je ruku.

„Ne živi li tu neka mlada djevojka, niska, smeđokosa…?“

„Nitko tu ne živi već godinama. Zadnji stanari su bili mladi par s djetetom, no oni su davno otišli. Mislim, to je gradski, socijalni stan. Prazan je već jako dugo. Mora da ste se zabunili.“

Starac je primio vrećicu od mene, izvadio ključ iz džepa i pošao prema svojim vratima.

„Probajte na trećem, možda ste kat fulali.“

Znao sam da nisam fulao kat. Ništa nisam fulao. Kada je stari ušao u stan probao sam kvaku na vratima. Zaključano.

Nakon dužeg razmišljanja okrenuo sam se i pošao natrag.

Stajanje i razmišljanje me neće nikamo odvesti. Sve mi se pomiješalo i sve mi je manje toga bilo jasno.

Te noći nisam uopće spavao.

***

Dan za danom išao sam na posao i nju više niti jednom nisam sreo. Ni u „njenom“ terminu, ni izvan njega. Nula. Ništa.

Dugo me sve to proganjalo, no mjeseci su prolazili, zatim i godine, pa sam postepeno sve manje i manje mislio o tome.

Tu i tamo sam osjetio poriv da nešto istražujem, da joj pokušam ući u trag, no nekako više sam sebi nisam bio pouzdan svjedok.

Nevjerojatno je o čemu sve čovjek može prestati misliti i nevjerojatno je što sve vrijeme pojede.

Dane, događaje, razgovore, osjećaje, sve pojede. Čudne događaje – pojede.

Sve nestane u toj utrobi, sva mljevena masa ostataka krhkog pamćenja.

Sanjao sam mnogo puta kao na filmu sve što se dogodilo. Sanjao sam to kao da nisam zapravo jedan od aktera, nego kao da gledam sebe i nju kroz prozor, ili iz kuta sobe. Sanjao sam ponekad i da ponovno sve sam proživljavam.

Pročitao sam negdje kako su japanski znanstvenici uspješno razvili tehnologiju kojom će uskoro moći projicirati snove na platno.

Koliko mi god to djelovalo stravično, ponekad pomislim kako bi bilo dobro sve svjesno pogledati. Svaki detalj temeljito budan promotriti, nešto objektivno zaključiti.

Ovako sam jednostavno odlučio da sam sve zaboravio.


Čistači lišća
(nepoznat autor)

I

Moj otac je istoričar. Ponekad za ručak popije čašu vina, crvenog kao zgusnuta krv. Ima ljubavnicu.

Moja majka svakoga dana čisti kuću. Traži paučinu, ostatke blata, tragove prašine, mrave. Kada smo sestra i ja bili mali ona bi povikala „Ko ima najbolje oči?“. Zurili smo u zidove, da ih ne propustimo. Varao sam. Iz parka, krišom, donosio bih crne, pegavo-crvene, jesenjo-žute, tamno-kafene bube, različite, brze, prespore, letelice, još zaprljane od blata, polužive, mnogo buba što sam ih skrivao u tegli, a onda čvrsto stiskao u šaci čekajući trenutak. Otvorio bih dlan, sačekao u nekom ćošku i kako bi mnogonožno biće projurilo, brzo bih dozvao mamu i ona ga je stizala. Ubijala ih je tako da nikada na zidu ili pločicama nije ostajala mrlja. Uvek bi me posle pomilovala po glavi, skoro da bi mi namignula. „Kako on pomaže mami.“

Sestra je ubrzo odustala. Ako je i shvatila moju prevaru, ćutala je. Kada bi nas mama pozvala ostajala bi da čita ili da crta na koricama zaboravljenih istorijskih romana.

II

Kažu da ima ljudi koji grade kuću i kada postave poslednji crep umiru.

III

Veroučiteljica je imala plačljive oči. Činilo mi se da je neko navukao zavese na njene zenice i da ih nije razgrtala čak ni kada bi svetlost hrupila u učionicu poput neveštog lopova. „Treba da se ispovedite, sve ružno što rekli, pomislili, uradili“. Plašio sam se. Crkva je bila hladna. Nas nekoliko dečaka držali smo se za ruke, dlanovi su nam bili klizavi od znoja, niko nije govorio, nismo se ni gledali, samo su otkucaji srca kao zaraza odzvanjali među ikonama.

„Doneo sam u kuću mnogo buba, paukova, mrava, raznih buba, čak i bubamara, i onih bez krila, i gusenica, i onih brzih crnih sa oklopom. I onih...“, pričao sam i pričao, pokušao sam da ih nabrojim sve, jednu po jednu. Kazao sam da ih je moja majka sve ubila i da sam ja za to kriv. A i kriv sam što je lažem. „I otac ponekad dođe kući kasno. Mi ga čekamo. Ja podižem slušačicu jer mislim da se možda telefon pokvario a on nas zove i zove. Ponekad dođe kasno. Svi smo budni i svi čvrsto držimo oči zatvorene da on to ne primeti.“

 IV

Ne znam zašto smo se preselili. Predratna kuća sa dva sprata i stepenicama sablasnim poput predvečerja u praznični dan. Miris mačije mokraće, a mačaka nigde. Samo sam voleo debele gelendere. Često sam zamišljao male ljude koji se sjuruju do prizemlja, jašući rukohvate. Jedino  sam tako stišavao bojazan od zgrade koja je delovala kao da jede svoje stanare. Ako bi se dogodio nekakav zemljotres, rekao sam jednom sestri, naša zgrada bi se raskomadala i pretvorila u brdo, veliko brdo ružnih kamenčića.

V

Sedeo sam satima na klupi. Vetar je gurao trunje u prašnjave oči. Mislim da sam plakao. Čistači ulica, njih dvojica, mladi i premršavi, skupljali su lišće na gomilu. Ono se bacakalo poput bolesnika. Čistači su ga ponovo kupili, dok im je vetar odnosio kose. Sizifi jesenjeg parka.

Kada sam taj dan došao kući, majka je držala kese sa ledom na zglobu. Dok je brisala paučinu sa previsoke tavanice pala je sa merdevina. Ćutala je za večerom. I za doručkom. Čulo se glasno kako nož probija koru hrskavog hleba.

VI

Čim bi otoplilo, bubašvabe su se skupljale po simsu. Crne, velike, okretne. Ako bi se okrenule na leđa, mahale bi svojim oštrim i dlakavim nogicama. Mama je sve pokušavala. Nekada mislim da su izlazile iz samih zidova.

VII

Otac mi je jednom poklonio hrčka za rođendan. Imao je male kliker-crne oči i gledao nas je stojeći iz svog kaveza. Kako li smo mu izgledali? Mama je bila besna jer je četrdesetak grama krzna pravilo nered. Sestra i ja smo ga neprestano posmatrali. Zvali smo ga Vilijam.

Vilijam je uginuo posle dva meseca. Bez razloga. Sestra i ja smo se vraćali kući sa pogreba i ona je kazala „Ako budem pamtila oca po nečem lepom, jedino šta mi pada na pamet je da je on čovek koji je doneo Vilijama.“ Ako odlučim da mu oprostim, setiću se Vilijamovih obraza i sićušnih šapa kojima je držao kolut krastavca.

VIII

Sedeo sam u njenom stanu, pio kakao, nespretno vadio skorup i lepio ga na ivicu šolje. Ruke su joj se tresle, a po bledoj koži jasno su se videle teget nabubrele vene. Živela je preko puta nas. Bila je slepa i stara. Nisam se plašio da će se ona saplesti, razboleti ili umreti. Nisam se plašio ni da će jednog dana početi da ćuti.

Glas joj je bio pomalo piskav i vikala je kada bi pričala. Njen stan se osećao na buđ. 

Kada god bi se srele, moja majka je govorila o bubašvabama. Uporno, tiho prepričavala je svoju borbu, otrovne kuglice, mreže, krede, sprejevi.

Ako bi razočaranje imalo boju, bilo bi belo, tako belo da od njega bole oči.

IX

Kakao i miris buđi, tako je izgledala sreća. I starica koje me je naučila da deca ne treba da se plaše za odrasle. Da nije bilo nje, ostao bih, poput moje majke, da čistim lišće po podivljalom vetru.

X

Sestra.

Trči nekuda. Šminka se. Hoće da nauči da vozi kola. Kaže da sam mnogo ozbiljan. Vrišti u snu. Trza se kao zarobljena životinja. Uđem kod nje da bih je probudio. Nekada je taj krik tako strašan da ja počnem da povraćam.

Majka.

Koža joj je popucala . Kaže mi: „Reci ocu da je sto postavljen“. Ustaje ujutru oko šest. Dok ne čujem škripu vrata, a potom pištanje čajnika, budan sam.

Otac

Nekada dođe posle posla nakon što je čitav bio odsutan. Čujem ključ u bravi oko tri, četiri noću. Spusti kofer na pod. Sedne u dnevnu sobu, uključi televizor. Gleda desetak minuta i onda zaspi na trosedu.

XI

Nema predosećaja. Stvari se samo dese. I onda je gotovo.

XII

Bio sam žedan. Sestra je noćas spavala mirno, otac nije ni došao. U kuhinji, pored plinske boce, bubašvaba je ležala na leđima. Batrgala se. Stajao sam nad njom minut, dva. Ostavio sam je tako. Nekoliko minuta kasnije čuo sam kako majka ustaje. Tišina je trajala. A ja sam ležao budan, ukočen, kao pod groznicom.

Majku je pronašla sestra oko osam ujutru.

XIII

Šaka pilula za spavanje. I nekoliko njih protiv povraćanja. Sestra je pričala sa doktorima u bolnici. Otac je utrčao, spustivši pogled kada me je primetio na hodniku. Ja sam stajao sa strane. Moja sestra je prišla i kazala da možemo da je vidimo, ona i ja. Tek kada sam prekoračio prag bolničke sobe, shvatio sam da nisam ni pitao da li je majka uspela da se ubije. U tome trenu je pored mojih nogu protrčala velika crna bubašvaba. 


Prestali su puštati plin
Natalija Miletić

Sve moje bore ne punim puderom, talkom ni kremom, punim ih tugom jer su nam danas isključili plin. Zemni plin za domaćinstva. Nije da nisam platila račun, već su plin isključili cijelom naselju. Jer u njemu ne živi dovoljan broj ljudi zbog kojih bi u zgrade stizao plin. Jer na plin samo kuhamo. Grije nas toplana. Nemaju računicu. Po ulici sada starci guraju tačke s plinskim bocama. Tačke su iz vrtova. Zgrade kradu livadu za vrtove. Jer  nikad nije sagrađen dječji park. Uglavnom, da se sad ne izgubim, ne mogu ništa skuhati jer imam peć na plinske ringove. Dok ne kupim novo crijevo, diznu i to sve instaliram na sred kuhinje. Jer za plinsku bocu nema mjesta. Ostarjela sam u tom kvartu. I postala nepotrebna. Skupa s njim. Zato bore spominjem. Nisu one inače neka moja tema. Ali kad malo bolje razmislim, ne znam jel išta više moja tema. Kompas sam zametnula. Tu sam radila, u tom kvartu. U velikoj tvornici. Ona, tvornica, bila je dio velike ideologije. Pa je imala veliki broj radnika. Mnoštvo, reklo bi se, da zvuči moćnije. Jedina tvornica bešavnih cijevi, govorili smo. Danas kažu u ovom dijelu Europe. Nekad je bilo jedina bez suvišnih dodataka. Kako se mijenjalo vrijeme, tako je nestajala potreba za tim posebnim cijevima bez šava. Jednako tako je nestala potreba za mojim radnim mjestom. Diploma inženjerke metalurgije zaslužila je mjesto u muzeju. Ali nije me to tada uništilo. Bilo je u meni još onog nečeg, možda prkosa, a možda naivnosti, nikad nisam sigurna koje od tog dvoje je zaslužnije za preživljavanje ljudi. Pa sam krenula vlakom u veliki grad, na posao. Svaki bi dan prelazila pasarelu. Do nedavno nisam imenovala most koji omogućava dolazak na željezničku stanicu, a da se ne preskače šine pruge. Saznala sam mu ime kada su nam ga zatvorili. Novinarima je trebala jedna riječ za veliki naslov. Snalazili smo se. Mi radnici putnici i ubogi studenti, kako smo znali i umjeli. Nekad smo se penjali na zaustavljene kompozicije, prolazili kroz vagone, padali po šinama, mazali se crnim uljem. Nekad bi nas skupili na autobusnoj stanici oni s autima. Stali bi na busnu i viknuli, Ide ko na vlak. Pa bi se stiskali do stanice. I tako, bili smo snalažljivi, ili smo hodali, zdravo je za srce i samo je pola sata duže. Tko nam kriv što nam je kvart s krive strane željezničke stanice. Put do te stanice ide kroz šumu. Šuma grli tvornicu i skriva je od naseljenika kvarta. Da im bude lijepo uz nju. Da ih hrani, a da im nije ružna. U šumi je vrtić, sportski tereni za odbojku, rukomet, tenis i mini golf. I olimpijski otvoreni bazen. I kuglana. I kino. Od svega toga još uvijek funkcionira vrtić. Ostalo propada jer nema se za koga održavati. Najvrjedniji dio kompleksa jesu metalni dijelovi koje prodaju u staro željezo. Prvo ih je napadala hrđa. I vjetar. I kiša. I zaborav. Sad ih se ogoljuje kidanjem, trganjem, sječom. Putem do željezničke stanice svaki dan nestane barem jedan dio. Letimičnu tjeskobu obično neplanski uokviruje i jutarnji miris plinske stanice, sada će mi i taj pojačivač uskratiti. Nekada, ne tako davno, kipari su ostavljali tragove u željezu po cijelom naselju. U šumi ih je najviše: Ivan Kožarić, Branko Ružić, Vera Fischer, Mila Kumbatović, Milena Lah, Josip Diminić, Peruško Bogdanić, Ratko Petrić, Petar Barišić, Zlatko Zlatić, Dubravka Duba Sambolec,... Hrđaju već dugo. I životare u visokoj travi među komarcima. Nisu ih još rezali za otkup. Ne znam kako je to moguće. Kipovi ipak ostaju dok drugo sve nestaje: „Naš život“, „Crne vizije 1“, „Slučajan oblik s tezom“, „Zid“, „Visoki napon“, „Čovjek stroj“, „Crne vizije 2“...  I jezero se skrivalo u šumi. S umjetnim slapom i klincem koji piša u jezero. Klinac je rastaljen. Nitko nije ni primijetio da je nestao. Jezerce je presušilo. Nije više nitko pišao u njega. Logično sam si to tako objasnila. Da si ne objasnim onako kako zbilja jest. Taj je upišanac jedini dobro prošao od svih nas u tom naselju, poslužio je za nešto drugo. Dok mi ostali u tišini nestajemo. Više nas ni patetika ne dotiče. Smeće napušteno. Relikvija nekog vremena. I zato vam ni ne govorim o djetinjstvu. Jer je tada ideja funkcionirala. Bilo je i plina, i vode, i sportaša, i putnika u vlaku i matineja. Osam sati rada, osam sati rekreacije i kulture, osam sati spavanja. Nova ideologija gradi nova mjesta sreće. Na ulazu u kvart strateški su smještene dvije katedrale. Jedna s mantrom kupujmo oj Hrvatsko, druga s mantrom život je bolji nakon smrti. Jedna ima zvonik u kojem je snimljeno zvono pa se megafonom zvuk pušta u raju, a druga benzinsku, samouslužnu. Obje su na ulasku u kvart, ali ne u samom kvartu. Da na njih ne prijeđe blijeđenje, oksidacija, apšisanje. Kupovna ustanova ponudit će topli obrok, na akciji, zbog izvanrednog stanja, možda u paketu budu i dizna i crijevo. Da si sama pustim plin, jer nama više ni plin ne puštaju. A možda me od namjere spasi zvono u podne, kad se kiselo nasmijem jer je opet stalo usred takta, onog trena kad netko važniji stisne prekidač.


Polako smo se davili u crnoj temperi
Nikola Petrović

Osećao sam se kao da sam u nekoj ludačkoj sobi. Soba koja je mirisala na vlagu, kao da je neko gnječio moja pluća. Soba u kojoj je otpao luster, malter…u kojoj je otpao život. Soba u kojoj prozori čine male, potamnele oči, pune izbrazdanih linija krvi, koje izbezumljeno gledaju u mene. Mirisalo je na ludilo, na strah, na smrt. Strah se besno popeo na mene. Sitno i zlobno mi je čupkao kosu, stavljao mi svoje ruke na nos i na usta, pa mi se onda divljački obesio za vrat. Svuda je kipeo stres, plivao po prostoriji, zapljuskivao me svojim snažnim talasima, a jedan čovek se teško od njih brani. U to more sletela je kap znojnog kristala sa mog čela. Vatra na mojim obrazima se samo jos više rasplamsala. Moje telo, lice, čudno su reagovali - kao jezero u mom rodnom gradu - bili su čas vreli čas podmuklo hladni. I suze su se u kolonama gurale da prodru, ali sve sam dao od sebe da ih strast mog usiljenog mira vrati u svoje stanište.

Vatra je obasipala moje telo, širila se. Palo mi je na pamet kad sam bio mali i kada sam sa drugovima zapalio suvo lišće pored putića, a vatra se naglo prenela na ostale delove šumarka. Sećam se svog tadašnjeg izbezumljenog pogleda, utrobe koja se haotično kolutala i nogu koje su dobile adrenalinsku brzinu. Bilo je to potpuno čisto, neumrljano osećanje straha. Sada sam to osećao u bezgranično većim količinama. Pogledao sam u neko staklo u kom sam jasno video svoj odraz. Uši su primile zabrinjavajuće jarku boju zgažene višnje. Zamišljao sam kako se na mene obrušavaju tone leda i kako bi mi samo tako bilo malo podnošljivije. Napetost je zaigrala mojim čelom. Treslo se brzinom svetlosti i samo je još više zaintrigirala moju napetost. Trljao sam ga snažno svojim prstima, ali je napetost bila samo prohodnija. Oči su bile presvučene tankim najlonom. Bile su u pitanju mili-sekunde da se rasprsne svuda po bolničkom podu. Disanje kroz nos je bio imaginarni skup misli u tom trenutku. Kao da su se na disajne puteve obrušile teške stene, slamale se unutra, kolutale suv prah, dizale kolutove bele prašine. Vazduh je bio pretežak i suv, a i umoran da bi uopšte kretao. Disanje kroz usta me je činilo nervoznim. Plućna krila su bila natopljena, na teretu celom telu. Jesam disao, ali kao da sam uvlačio ogromne plamenove prašine. Setio sam se svoje majke koja je, kad sam bio mali, uvek vikala na mene, dok leti čisti dvorište i razgali prašinu, da se odaljim i da je ne udišem, a ja joj pričam o nekim najnebitnijim temama. Čekao sam u toj pretesnoj, bolničkoj prostoriji.

Usta postaju stari malter, protkan debelim slojevima prašine. Teško mi je da ih malo više otvorim, da udahnem, da progovorim. Nisu vapela za vodom, već su samo sklupčale svoj život. Nervoza se sada poigravala mojim telom, pravila duboke brazde u meni. Širila se poput kiča i šunda. Izvirala je iz stomaka, završavala se u drhtavim prstima. Granala se na neizvesnost, beznadežnost, bezizlaznost. Poput snažne, sumporne kiše, pržila svaki treptaj nade koji je savijen čekao. Grudni koš - zgažena limenka. Barutno grlo šišti.

Bio je to samo jedan običan porodični odlazak na more - otac, majka, mala sestra i ja. Pre dve godine. Među nama se iznedrila neočekivano idiličnost. Valjda je ovaj put na more bio njena proslava, ili korišćenje tako, među nama, retkog trenutka. Buntovnom tinejdžeru, po definiciji, trebalo je da bude dosadno sa njima, ali nije bilo toliko nepodnošljivo povremeno se zbližiti sa porodicom. Očekivano, odlazak na put i, za kratko, promena mesta, nikako nije mogla da izmeni naše ustaljene karaktere, oblikovane u jednoj formi, i čvrsto zavijene neprobojnom folijom. Otac je samo želeo da se zavuče u obližnji bar i naruči neko crnogorsko pivo, da razgovara sa bilo kim o vremenu, za početak, a onda o velikim rupama u politici, propaloj ekonomiji, lepim ženama... Bio je to prosed čovek pivskog stomaka, ogranicenog koriscenja leksike u razgovoru, a neograničenog upotrebljavanja psovki i posedovao je mnoštvo sitnih mana: zevanje široko otvorenih usta, bez bilo kakvog traga od pokušaja da približi ruku toj ogromnoj rupi, nadrealno snažno vikanje tokom razgovora preko telefona (srazmerno udaljenosti na kojoj se drugi čovek nalazi) itd. Nikada ga niste mogli videti bez one najjeftinije cigarete, odnosno duvana, koji je svako jutro motao, a da se prethodno nije ni umio. Otuda potpuno demolirani zubi i žuti prsti. Majka je bila jedna napaćena žena. Kao da je sedela na sitnim, dobro naoštrenim bodežima. Svakog sekunda je za nešto strepela. Bolesna potreba za ispravljanjem svačega i svakoga bila je njena centralna osobina. Kada bih stavljao čašu na sto, a da je ceo lakat bila daleko od ivice, ona bi je uvek pomerala na sredinu stola, da ne bi pala. Ona je to smatrala brižnošću, ali to nikako nije bilo to: "Pa je l' vidiš da ti ispada iz usta! Ne jede se tako, moraš da držiš viljušku ovako! Jedi paradajz. Evo ti malo sira. Što nisi obuo papuče?" Ipak, između svih tih iritantnih stvari koje je svakodnevno činila, stajala je najveća duša koju sam ikada znao.

Porodično smo se uvek žalili na sve. Uvek nam je falilo nešto. Mom ocu je preko potreban bio televizor sa ravnim ekranom, skuplje cigarete i kuća na nekoj mirnoj livadi. Majka je uvek tugovala za mašinom za pranje sudova. Uvek je posle pranja uzdisala i vidno mrštila čelo. Sestra je gotovo svakog dana plakala za preskupom lutkom koja se nalazila u izlogu u centru grada. A meni? Pa šta namrgođenom, tada urbanom tinejdžeru sve ne fali! I zato smo odlučili da barem jednom u životu zaboravimo naše prosečne i siromašne srpske živote, pozajmimo pare i odemo daleko na more. Naravno, daleko koliko novca skupimo. Dalje od Crne Gore nismo mogli.

Jurio sam se sa sestrom na plaži. Kao pušač (koji je to tada vešto krio) brzo bih se zamarao i jedno nejako, malo dete bi bilo i brže i jače od mene. Iako meni nimalo zabavno, ona je urlala od smeha tako da bi svako na plaži trčao za njom samo da je ućutka. Ubrzo sam i video te poglede “ne dovodi dete koje urla jače od političara koji drže govore na javnim skupovima”. Prskali smo se, vikali, kupali... Uvek sam osećao posebno težak teret u grudima kada je trebalo da je čuvam i da se igram sa njom i često sam to sa banalno loše smišljenim izgovorima izbegavao da radim. Valjda sam toliko, u tinejdžerskim danima, bio namrgodjen i zaokupljen imaginarnim problemima da mi je i teško padalo kada treba da pričuvam rođenu sestru. Međutim, tog pretoplog dana, pored zelenokristalnog mora osećao sam se drugačije. Izvlačila mi je osmehe, primećivao sam koliko je ona srećna i pored vike i buke koju svakodnevno sluša u kući. Koliko je lepo videti jedno naivno biće koje se ne zbunjuje među problemima jer ih jednostavno i ne oseća. Bilo je divno gledati kako ona diše, a ne uzdiše, smeje se i osmeh joj ne pada. Na malo duže trenutke i mene je činila takvim. Mozak mi nije bio u otrovno zagušljivoj prostoriji problema već je lebdeo po plaži i emitovao iskrene osmehe. Zagrlila me je i rekla kako sam čupav i kako mi ne da da je poljubim u obraz jer su mi brkovi ružni. Nikada ne bih ni sanjao da bi me takve rečenice iskreno nasmejale. Rekao sam joj kako je i ona ružna, a ona se izmigoljila iz mojih ruku, trčala i svojim piskutavim glasićem uzvikivala: “Lepša sam od tebe, lepša sam od tebe…!” Da, shodno njenom karakteru, pomislio sam u sebi. Nikada nije bila ljuta kada joj neko nešto loše kaže već bi odmah brzinom svetlosti vratila uvredu. Vrag – kako bi moja baba često govorila.

Trenutak kada je ona pala, kada je vreo pesak bio utaban u obliku njenog omalenog tela i zatvorila oči mi je pokidao svaki otkucaj srca. Podigao sam je, ali je ona bila u nesvesti. Urlao sam, mnogo jače nego oni političari i ona zajedno...

Prisećao sam se svih svađa sa sestrom Draganom. Slike su samo nadolazile i umeo sam i da se u ovom trenutku tome nasmejem. Mrzeo sam kada me šljepka svojom ručicom po čelu dok spavam. Probudi me, a onda mi se onim njenim mlečnim, neskladnim zubima iskezi na milimetre od face. Onda ja urlam i pritisak mi toliko poraste da ne mogu da spavam naredna dva dana. Umela je i da mi sakrije novac koji mi je majka ostavljala za grad i da pobegne u komšiluk kod drugarice. Imala je narav koja je bila skladan sistem lukavstva i mudrosti. Opasna - kako bi moja baba često govorila.

Uvek su me užasavali ti uvek isti porodični događaji koji su bili vezani za nju. Iznova i iznova su se ponavljale sve te stvari duboko prožete tradicijom. Recimo, kad nam dođu gosti majka ih zatrpa pohvalama na Draganin račun: "Jao, sve petice mi ima dete. Kaže učiteljica da je najbolja!" Nekad bi umela i da pokaže đačku knjižicu i da priča opet o učiteljici koja je rekla da je najbolja u razredu. Ma kakav razred, u celoj školi! Učiteljica to nikada nije izjavila. Baba ju je uvek pretrpavala hranom, kako bi dete bilo debelo i rumeno, što bi po njenim razmišljanjima bilo jednako zdravlju. Ne želim ni da pominjem silne časove folklora koji su plaćeni, iako malu Draganu to nikada nije zanimalo.

A onda sam sebe uhvatio kako sedim u bolničkoj prostoriji i čekam. Odjednom sam istinski želeo samo da se vratim u tu jednoličnu stvarnost. U tu srpsku, klasičnu, prosečnu stvarnost gde ću se buditi uz sestrin iritantan osmeh i gde ćemo zajedno jesti babinu prekuvanu supu (iako to niko nije smeo da izjavi), sarme i piti domaći sok od malina u kombinaciji sa cveklama. Shvatio sam da nam u stvari ništa ne treba - ni kuća na livadi, ni mašina za pranje sudova, ni skupocena lutka...

Mrak je poput kandži stezao moje oči. Sada su mi se one kolone suza otimale, bile su previše dobro naoružane da bih mogao da se branim. Kapi su nadrealno brzo padale iz mojih očiju. Ono malo pljuvačke je gubilo oblik, skupljalo se i grčilo, pretvaralo u prah. Pridružila se svim onim elementima koji su me gušili. Strah je bio sve gušći i teži. Topio sam se svuda po prostoriji, a u isto vreme sam se grčio i kočio. Morao sam da se sklupčam kako mi se stomak ne bi raspukao na komade. Draganica negde, u nekoj prostoriji, grebe za život, i ne da da joj nokti pucaju...

Prišao mi je doktor. Prestravljeno je pogledao moju izobličenu facu. Znao sam da dolazi da mi nešto kaže. Isto sam tako znao da je nešto loše u pitanju. Valjda brat oseti. Pomislio sam na svoju majku koja često ume da kaže da oseća svaki naš bol. Pretvarao sam se u santu leda, a onda u zahuktalu vatru. Rekao je da se probudila. To me je smirilo. Odmah zatim je počeo da priča da nešto nije u redu. Pominjao je srce. Onda je rekao kako mu to ne izgleda dobro. Da izgleda opasno. Sve posle toga što je rekao jedva da sam slušao. Razmišljao sam o njenom osmehu. Kako taj osmeh mora da bude samo u tom obliku i da ništa ne sme da ga izmeni. On je i dalje pričao. O nekim analizama. Pominjao je neke doktore. Tada su pristigli i moji roditelji. Poslednje doktorove reči su bile nekoliko krvničkih udaraca sekirom u glavu. Onda u grudi, pa iz sve snage u stomak...

Posle nekog vremena sve je bilo jasno. Sve me je podsećalo na jedan moj likovni rad iz ranih razreda osnovne škole, kada sam, da bih nervirao učiteljicu, ceo papir obojio crnom temperom. Bilo je sve savršeno crno. Bolno i preoštro crno. Polako smo se davili u crnoj temperi.     

Na televiziji sam često viđao slične situacije. Humanitarne akcije. Koncerti. Gradska dešavanja. Svašta smo zakazivali, ali ono što je otkazivalo je bilo srce.

Otac je još češće pušio. Malo je pričao. Nije vikao. Baba je tokom celog dana imala svoju krpenu maramicu u ruci kojom je brisala gotovo krvave, suzne oči. Majka – nakostrešena, siva, bleda, pa bezbojna. Između ćutnji tražilo se rešenje za neke sumanuto velike cifre novca. Kada nismo pričali o tome onda smo samo ćutali, pušili, zurili… Dok sam tako sedeo razmišljao sam. Sada su svi oni moji problemi koje sam imao toliko iščezli i postali zaboravljeni. Bilo nas je briga samo za jedno. Svi u kući su teško hodali. Svi su vukli noge do kupatila i sve je bilo nečujno, čulo se samo puštanje vode. Krenuo je da prokišnjava krov. Tada sam prvi put u životu ugledao pravi bes u mom ocu. I ne samo to – takođe sam u njemu prvi put video snažnu nemoć, pa onda taj bes koji je izvirao iz toga. Udario je pesnicom u ormar i slomio drvena vrata. Neka bolesna simbolika – i život kuće se gasi.

Njeno klasično, srpsko detinjstvo pretvorilo se u sobni život. Vreme je prolazilo, a mi smo samo mislili o tom potpuno neuhvatljivom novcu za inostranu kliniku, koju su nam preporučili. Moji dani su se pretvorili u onaj jedan bolnički dan. Imao sam velikih problema sa stomakom. Kada god je ugledam, kada god pomislim na nju, osetim nabujali požar u stomaku, koji se širi i ne može da splasne. Depresija je preplavila našu kuću – mogao sam da je ugledam svuda: u zavesama, u ćoškovima punim paučine, na prljavim prozorima i prašnjavim stolovima. Polako smo se davili u njoj i u onoj crnoj temperi.

Ne mogu da kažem da ljudi nisu hteli da pomognu. Ali to jednostavno nije bilo dovoljno. U pauzama od nabujalog stomačnog požara, glava je pulsirala u ritmu besa. Bio sam besan što niko bitan, imućan ne stoji iza svega ovoga. To je bilo poražavajuće. Naravno da smo pisali, da smo radili sve što smo mogli. Gledamo ljude i na samoj televiziji kako se šepure u svojim bazenima, sa svojim napirlitanim ženama i decom u inostranim školama. Gledamo kako se pevačice svađaju oko kilaže, kako se hvale svojim "prosečnim" vilama i automobilima. Bes je sve više probijao koru mozga, procureo kroz oči, ubrzavao srce...

Ne, ova priča nema srećan kraj. Nema ni tužan kraj. Ni uzbudljiv, ni zanimljiv. Završiće se u besu. Postoji mnogo porodica sa istim problemom. Ljudi su i dalje zaokupirani nekim problemima koji i nisu problemi. Kroz suze sam, na nekom stranom programu, video devojku kako plače jer joj kosa nije bila dovoljno dobra uvijena, a trebalo je da se nađe sa novim dečkom. Uporedio sam njene i moje suze. Ljudi se retko osvešćuju. Ja sam bio jedan od njih dok nas nije obojila moja crna tempera iz osnovne škole. Ljudi su i dalje zaokupirani televizijskim imanjima, pop divama i problemom o ulasku u Evropsku Uniju.

Kandže mraka su i dalje stezale oči. Kao svi slabići, i ja sam svojim kolonama suza dozvoljavao da marširaju. Više nije bilo kontrole u meni.


Razdor, samo razdor
Raša Kominac Radoslav

a ta druga, mlada žena je, samo nekoliko dana pred novu godinu, kad sam bio u sitnoj nabavci, ta je žena ležala na parkingu ispred supermarketa dok joj je iz nosa šikljala krv, jasno sam to video iz donjeg rakursa u kome sam bio i, iz njene jetre je liptala ta odvratna tekućina, bože, ta tečnost, ta tečnost je kolala po tom hladnom asfaltu, kraj je decembra, rasprodaje & popusti, znate o čemu govorim, zar ne, a usta te žene su bila puna tamne,  zgrušane skrame na hladnom vazduhu, i ta je skrama samo curkala po asfaltu, da, baš je curkala, ali, nije krkljala, niti jaukala, ta žena na asfaltu, nije prizivala majku, ni svevišnjeg, nije bilo kao na filmu, to nikako, ne čuju se sirene policijskih automobila, nema vatrogasaca, bilo je preprekasno, za nju, za svakog od nas, a ja sam bio sakriven ispod auta, sakriveni svedok, a ta žena, tako mlada, umirala je, i te njene oči, te oči mlade žene, bile su zelene, a onda, poverovali vi meni u sve ovo ili ne, samo tren kasnije, zgasle su, te oči, o tome bi trebalo pisati, da, još uvek su tu, prisutne, te oči, ali, ipak, tako daleko su od mene, i stid me je zbog toga, ti nikoga, govorio sam sebi u panici, ti nikoga nisi ubio, nisi ubijao, još uvek ne, i strah me beše svog obuzeo, kažam vam, ležao sam na hladnom asfaltu, dole, ispod svog starog, polovnog pežoa, lamele su popucale, truli auspuh mi je pritiskao grudi, bože, truplo sam ispod tog starog auta, a ulje je curkalo po meni, gospode, govorio sam sebi, to je samo ulje, ulje, nije krv, samo ulje, o, presvetli, mrmljao sam, sada me spasi, pa me posle ubij, a ta upucana žena je imala dovoljno prisebnosti da iz torbice sa boka desnog kuka izvuče mobilni telefon i pozove policiju, poziv očajnika i ništa više, i ti su policajci, malo kasnije, ubili tog čoveka, čoveka koji je tako lako upucao svoju ženu na parkingu supermarketa, tik pred novu godinu, ti su ljudi ubili čoveka, čoveka punog ljubavi, to sam tek kasnije saznao, upucali su ga, po dužnosti, ali, ako ste se ikada zapitali zašto, objašnjenje možete naći u preteranoj upotrebi narkotika, alkohola, ljubavi i još koje čega, tako je bilo, a dijareja me nikada nije ostavljala samog, ili usamljenog, u to vreme, u tom mom bivšem životu, ali, vidite, moja žena ne pije i ne puši, ali, moja žena guta pilule i, evo je, silazi niz stepenice naše kuće, i vi je čujete, zar ne, napravite samo mali napor i čućete te sitne korake, evo je, u dnevnoj sobi je, kažem, ona guta pilule, i previše pilula, a ja gutam alkohol, i previše alkohola, i to je naš mali dogovor, prećutni aneks bračnim obavezama, moja žena prilazi i kaže, „biću fina i tiha, obećavam, to je ono što ti želiš, zar ne?“, a ja tiho velim, „ne, nije  to ono što ja želim“, lakrdija, tako živimo, ušuškano, saamo laži klijaju iz nas, dilaudid me je održao, bez njega, sada ne bih bio živ, i nikada joj, toj mojoj ženi, nikada joj ne bih bio bliži, pri ruci, promaja sam u našoj spavaćoj sobi, trun u oku, evo, osluškujem bat njenih koraka, i više od toga, rekoh već, sišla je niz stepenice, a te su stepenice pakao našeg zajedničkog života, istinu govorim i samo to, pogledajte tu ženu, lepa žena, zar ne, još uvek lepa, unakažena u bolesti, a te stepenice drhte čak i kada ona ne silazi dole, ka meni, te su stepenice prestravljene, samo drhte, a stvarnost ne pokriva baš sve, nikako, verujte, ja sam samo pisac, pijanac, muž i otac, tim redom, znate li, pitam vas, znate li išta o patnji i usamljenosti, ako znate, ili nagađate, vas ovaj svet uopšte ne zanima, nije vas briga šta se tu naokolo događa, lepota, lepota više nema nikakvog smisla, skrajnuta je, a onda, moja majka ulazi u moju kuću bez kucanja i najave, a ja stojim u svom predsoblju, zatečen njenim prisustvom i, kažem, “oprosti”, njen tupe je tamo, baš tamo gde mu je i mesto, “pronaći ću oca, majko, ovog puta, obećavam”, šapućem i drhtim, a majka klima glavom, briše nos čistom, papirnom maramicom, da, hektari šuma su baš zbog njenog nosa otišli u nepovrat, ali to je nešto drugo, “ja”, veli majka, “ne mogu da živim bez pažnje, bez pažnje onog drugog”, ovo bi trebalo da bude dobra priča, pomišljam, patetična, pomalo sentimentalna, melanholična, a dobro uravnotežena, sa humorom u najavi, ali, humora nema, a moj otac se ne pojavljuje, nema ga, odavno nije sa nama, ovde ništa nije kao u priči, ili na filmu, ali, hajde, zamislimo, svi skupa, napravimo taj mali napor i zamislimo tog čoveka, moga oca, zamislimo ga ovde i, evo, otac se pojavljuje na pragu moje kuće, nakon svih tih godina, tako star, “tata”, velim tom nepoznatom čoveku, „ti znaš da ja nikada i nikuda nisam putovao, nikuda i nikada nisam otišao, nijednu avionsku kartu sebi nisam kupio, samo sam sedeo ovde, u ovoj fotelji, baš ovde i…“, a ti ljudi, koji su poznavali moga oca, vele da je oduvek bio kao neki baron, isuviše fin za njih, za gomilu, a bio je njihov ortak, a nama, deci, taj baron je uvek govorio šta stvarno misli, nije krio osećanja, otac nikada nije lagao, a otišao je, baš je tako bilo, samo je otišao, išetao, a onda, moja žena ulazi u sobu i pita, „koliko sam uzela?“, „ne znam“, velim tiho, „nisam brojao“, dilaudid svuda, na stolu, na bideu, u kupatilu, ispod jastuka u dnevnoj sobi, na podu garaže, na sedištu suvozača, iza kuće, na drvima, izgažen, ispovraćan, nemarno zaboravljen, tamo, dilaudid, dragi gospode, ova kuća bi mogla da uspava niški garnizon za sat i po, da, porodica se nekada držala zajedno, ali, koga briga za to, i znate šta, uplašen sam, uplašen do kostiju, „dajem ti dva dana“, veli moja žena dok hemijskom olovkom mrvi kafetin po naslovnoj strani politke, a zatim taj prah prosipa u čašu pomešanu votkom i pasiranim paradajzom, „imaš samo dva jebena dana da se sabereš i, ako se to ne dogodi, to tvoje sabiranje, spaliću svu ovu bedu i jad oko nas, spaliću i nas…“, naravno, sve vam je jasno, kao januarsko jutro, ali, svrha, svrha navučenih zavesa i spuštenih roletni, po sebi, jeste svrha naših života, a moja žena mrvi kafetin po celulozi jer joj je želudac smrvljen, ali, krhki deo moje zdrave ličnosti, ta neuhvatljiva tvar držala mi je glavu iznad vode i sve je vezano za naše dete, to nezgrapno, a odraslo biće, izvor moje bezuslovne ljubavi, ta naša ćerka, okrnjena porodičnom bolešću, tom sveobuhvatno prisutnom bolešću, a bolesti je uvek milo kada me ugleda, a moj otac je bio alkoholičar koji je s vremena na vreme pisao čudesne stvari i pričao mi čudesne priče kada sam bio dečak, i vodio me je na sva ta čudesna mesta, tamo gde se pastrmke mreste, da, vrnjačka banja, to je  to, ništa više i ništa dalje od toga, ali, nema ih više, ni mog oca, ni mog detinjstva, a majka kaže, „ne pretvaraj se da to ne znaš“, „ne pretvaram se, majko“, velim, zatim brzo, u svoj tanjir dolivam domaću, vrelu supu, sipam tu odvratnu tekućinu u svoj tanjir iznad kog se vije majušni oblačić pare, ukusna je to supa, ne sumnjajte u to, ali, muka mi je od tog tanjira, tanjir iz detinjstva, muka mi je od te tekućine, muka je od te pare koja se vije kuhinjom, lagano, a onda iščezava, i onda, ponovo pomišljam na one zelene oči koje su umrle predamnom, zimus, samo su se skloplile, te oči, tamo, na hladnom asfaltu, a sada, napolju je 30 i plus, kraj je jula, moja ćerka se pojavljuje na ulaznim vratima kuće, slušalice su joj u ušima, u duši 18, i to dete peva, oslonjena o ragastov vrata dok nam se znoj sliva niz leđa, to dete peva na pragu roditeljskog doma, i ja, nemoćan, i prepun samosažaljenja, spustim kašiku na sto i skljokam se na pod, baš tako, skljokam se na patos sopstvene kuhinje, tu, pred majkom i ćerkom i, zaridam, ćerko, čuj, tvoja majka opet uzima nešto za opuštanje mišića, pogledaj je, leži tamo, na stepenicama, pogledaj to telo koje je tebe iznelo, a tvoji mišići su jaki, liče na moje, ali, tvoja majka tvrdi da ima dobar razlog da urla, „u bolovima sam, sve boli“, dilaudid, to smo mi, porodica, i kada, sutra, ponovo budeš odlazila iz ove kuće, obećavam, ćerko, evo, obećavam i sebi i tebi, pomalo ću pisati, a još ću se više opijati, ali, ostaću ovde, nikuda neću otići, ostaću uz nju, uz tvoju majku koja guta pilule u urla, ćerko, ne mogu predvideti ni svoju, a još manje tvoju budućnost, da je drugačije, veruj mi, dušo, nikada ne bih ustao iz kreveta, nikada i nikuda ne bih otišao, i nisam, a moj otac je bio mudar, samo je otišao, eto, i živeo je, a na kraju, njegova sahrana je bila samo mala, sitna ceremonija kojoj niko nije prisustvovao, osim sveštenika po dužnosti, nelinearni sistem, samo konformizam, da, onda ustanem sa poda, obrišem lice papirnom salvetom i kažem ćerki, “lepo je što si došla, baš lepo”, ona me zagrli i izvlači slušalice iz ušiju i, smeši se, njena veza sa onim grotesknim klipanom se nedavno raspala, bogu hvala za to, taj mali kreten je nekuda zbrisao i ostavio moju ćerku, a ja nikada nisam zaboravio na teret roditeljstva, nisam zaboravio na tu odgovornost, to nikako, a opet, istina je, nikada nisam bio neki roditelj, samo otac, a moja žena je, i pored bolesti, puna razumevanja, ali, zatvorena, puna strasti, ali, teška, i pristojna je, kada je prisebna, ali,  moja žena je davitelj, reditelj tuđih života, čir na želucu, ali, i pored svega, ovoj porodici nije naneta prevelika šteta, da, nema prevelike štete, samo je suđe staro i pohabano, oštećeno, tu i tamo, ali, još uvek se može srkati supa iz štrokavih tanjira, a možda neko od vas želi, baš sada i na ovom mestu, možda neko od vas želi da se pomoli, tiho i posvećeno, skrušeno i u samoći, mimo ovih redova, ako je ikome do toga, onda, pravo je vreme za to, gospode, čuvaj ovu porodicu, vreme je tuge i patnje, znam, oduvek je tako, tvoja je volja, gospode, preklinjem te, čuvaj ovu ženu na njenom besciljnom putovanju, a ona, moja žena stoji tik kraj mene i kaže, “ne mogu da pronađem one žute, zelene su tu, ima ih tušta i tma, a ti, ločeš, samo ločeš, dabogda se udavio u toj čaši, a ja živim u bolovima, bol je moja jedina realnost, ali, ne i tebi, pogledaj se, dobro se pogledaj, tebi je dobro, šljemaš dok tvoja majka i ćerka sede dole, u našoj kuhinji, za našim kuhinjskim stolom, i ćute, te dve žene ćute, kao dva stranca na aerodromu”, i onda, moja žena zajeca, potpuno se presamiti, tu, predamnom, da, samo jeca, i drhti, onda klekne na pod, na kolenima je, a ja ustajem sa stolice i utišavam radio, životinjski strah je u nama, oboma, moja žena je na patosu, ali, nastavlja i kaže, ovog puta tiho, “trideset i kusur godina ti si prvoklasni alkoholičar, a još uvek si na nogama, eto, stojiš tu, iznad mene, i gledaš me, samo me gledaš...”, “gledam”, poželim da kažem, ali, umesto toga velim, “daj mi ruku, dušo, pomoći ću ti”, a ona se samo prostre po patosu, i zajeca, a ja onda iznova otpijam iz velike čaše i pojačavam radio, “osramotio si nas”, kaže, “da”, velim i spustim čašu na sto, “osramotio sam se puno puta, ali, nikada, nikada nisam osramotio porodicu”, iznova otpijem i nastavljam, “ to je  bilo odavno, ostavi se toga, zašto bi se, zaboga, iko toga sećao...”, “sramotiš nas, samo nas sramotiš...”, šapuće ležeći na tom prokletom patosu, onda se zgrči, to se telo, ljudi, verujte, to se telo samo zgrčilo, tu,  predamnom, moja ćerka je opet nekuda otišla, a moja majka urla, dole, u kuhinji, samo urla, zapanjujuća snaga opstanka, razdor, velim vam, samo razdor...


Puno šećera
Ružica Aščić

Većinu vremena sestra se tupo smješkala. Ljudima, komarcima, zidovima, zraku, vedrom ili očajno oblačnom vremenu. Sve što je postojalo mamilo ju je da njegovo ili njezino postojanje poprati tihim, glupavim odobravanjem. Po cijeli dan je sjedila, debljala se i bila luda. Već godinama je to bilo njezino pravo.

 „Jednoga dana će morati prestati“, rekao je Edo.

Potom su krenuli. Nespretno i bučno. Sestra je uspjela zapeti za jednu stepenicu i srušiti sebe i telefonsku slušalicu na pod. Mi smo pušili ispred kuće, pomalo nervozno, a ona je i dalje besprijekorno beznadno sjedila na podu. Srušena, s telefonskom slušalicom kao cipelom u ruci, kao slabo razbuđeno štene.

„Pusti ju“, rekao je Edo bez imalo volje da joj pruži ruku.

Popušili smo dvije, tri, pet. Kada sam vidjela da njihov automobil zamiče iza zavoja, ušla sam u kuću i otvorila prozore. Miris ulice nadjačao je miris sestre, mada sam se bojala da se miris sestre već uvukao duboko u zidove, da ću morati rušiti zidove samo da bih istjerala sestru koja uopće više fizički nije tu. Toliko je ulazila u sve. Toliko je postajala sve što se nalazilo oko nje.

Kada stignu kući, pomislila sam, dogodit će se sve što se događa svaki dan kada ju odvede od mene. Edo će nazvati i reći da više ne može trpjeti toliko besmisleno nagomilane šutnje i da će ju jednoga dana ubaciti u bunar. Baš tako. „Baciti ludaču u bunar“, reći će. A ako ne kaže ništa od toga, ja ću svejedno znati o čemu misli, na koje koljeno je naslonio pivo i s koje strane drži daljinski. Znat ću u kojoj je sobi ona i na što su joj nalik zubi i kosa. Bilo mi je dobro poznato kako izgleda njihov odlazak na spavanje, buđenje i smušeno sudaranje po zamračenim hodnicima koji mirišu na ukišaljene čarape nošene i po deset puta.

„Nije ona kriva“, reći ću u slušalicu Edi i tako će proći još jedna noć, previše kratka da bi se uspjelo zaboraviti.

Sestra je ispočetka znala što se događa s njom. Onda je odlučila prestati znati. Ulazila je dublje u sebe i stiskala čvrsto sve što ju uznemiruje. Nada da će grč popustiti jenjavala je s godinama, koje su se obrtale kao šuštaji suhog lišća. Njezino smješkanje nije bilo nježno i tiho  kao godine. Bilo je puno trzanja, galame, pljeskanja rukama. Na kraju je ostalo samo čisto, isprazno smješkanje koje je zaobilazilo sve što je bilo normalno i povezano sa stvarnošću koju smo poznavali. Smijati se ptici koja prolijeće. Smijati se prodavačici nakita na ulici. Smijati se čajniku u izlogu. Smijati se dokle usne imaju volje rastezati se.

Dijete bi, da ga je bilo, ove godine napunilo 12 godina. Nije bilo ni auta čiji su kotači progutali dijete koje se poskliznulo o mokar grumen zemlje kao o glatko tijelo ribe. Više manje nije bilo ni sestre koja je sjedila u autu i nije osjetila ništa. „Najgore od svega je to“, rekla je jedne od prvih godina, „što nisam osjetila ništa. Da sam udarila stup, osjetila bih barem nešto.“

Edo je došao kući kada je sve bilo gotovo, nekoliko sati nakon što su svjetovi već bili srušeni, a pločnik natopljen gustim, mlakim crvenilom ispran. Auto je kao krivac ostao stajati iza ograde. I dalje lijep i koristan, nema sumnje, ali odbačen i prezren. Sestra bi ga svaki dan u prolazu snažno lupila nogom, kao da ga kažnjava, sve dok joj nije bilo dosta da ga uopće gleda.

„Ne mogu podnijeti da taj auto stoji tamo i ruga mi se“, rekla je i Edo je morao prodati auto.

To je bilo davno, kažem, jer uopće se ne sjećam kako je izgledao auto ili kako bi izgledalo dijete da je poživjelo. Crte njegova lica bilo je teško iščupati iz sjećanja, kako meni, tako vjerojatno sestri i Edi. To je bilo najgore od svega. Tako malo dijete izgubljeno na tako besmislen način.

U sestrinoj i Edinoj spavaćoj sobi nalazio se starinski šivaći stroj koji je majka poklonila sestri kada se udala. Sestra je bila dovoljno svjesna da ga u svojim najmračnijim trenucima proda, a novac pokloni nekom muškarcu koji se zvao Petar i koji ju je vodio svuda. U druge gradove, na osamljene plaže, u lokale uvučene među stambene zgrade zabačenih predgrađa.

Pričala je sestra kako Petar i ona odlaze kod njegove majke, stare žene obučene u crno koja bi po godinama Petru mogla biti baka.

„Selo je selo i što se more mora se“ rekao je Petar.

Jednoga dana sve troje stali su pred kokošinjac i čekali da iz njega iziđe puran.

„Napada malu djecu i treba ga ubiti“, rekla je  Petrova majka.

To je za sestru bio okidač. Kada je puran izišao iz svoga mračnog skrovišta, oni su ga uhvatili: prvo u mrežu, a potom za noge. Petrova majka naopačke je objesila purana o granu šljive. Iako mu je glava mijenjala boju i otužno se glasao, sestra mu je zabila sjekiricu u vrat. Teško tijelo purana poskakivalo je neko vrijeme po travi, a sestra je povraćala. Petar i njegova majka smijali su se kako sestra malo zna o selu.

Nakon toga sestra se vratila Edi. Prestala je pričati o muškarcu koji se zove Petar i vodi ju svuda. Ubrzo zatim prestala je  pričati.

Edi se izgubio svaki trag krajem zime, u vrijeme kada je otopljeni snijeg postao blato, a sivo nebo krenulo propuštati zrake ledenog i nimalo prijatnog sunca. Ne znam koliko je dana trebalo shvatim da se sve izmijenilo i da sam ostala sasvim sama. Promijenila sam plahte i izribala podove, ali Edo se nije vraćao. Upustila sam u kuću svjetlosti, a Edu nisu pronašli ni u široj okolici našeg grada: pijanog, utopljenog, obješenog za orah, s lakim ženama koje je pokupio usput. Nisu ga pronašli ni u kom pogledu.

Sasvim prirodno, sestra je pripala meni. Sada već sasvim debela i slabo pokretna, mogla je tek gmizati po kauču. Nije znala oprati zube i baciti ogrizak jabuke u smeće.

Kada sam ju posjela na stolicu i ošišala na nulu, ispustila je piskutav krik kao mlada i gladna ptica. Zaustavila sam ruku na njezinoj ćeli i gladila je oprezno kao tjeme tek rođenog djeteta. Sestri je godilo.

„Opet ćeš biti lijepa“, rekla sam i odvela je u kadu.

Prvi put je razumjela, ta sestra, što joj govorim, i pogledala me očima od prije. Puno prije, kada mi je mazala margarin na kruh i posipala puno šećera iako je dobila striktnu zapovijed da smije samo malo.

Nakon mjesec dana sam se sjetila pogledati u bunar. Bio je taman i tih, a voda u njemu glatka kao sestrina ćelava glava.


Marke s greškom
Sebastian Antonio Kukavica

Praunuk je odlučio snimiti dokumentarni film o životu svojeg devedesetogodišnjeg pradjeda, jednog od najvećih filatelista u državi. Starac je posjedovao raritetnu poštansku marku iz kraljevine shs izdanu 1923. povodom velikog vjenčanja aleksandra karađorđevića i rumunjske princeze marije. Postojalo je još samo pet takvih primjeraka, sve ostale marke iz serije su bile uništene nakon što je kralj otkrio da je čitavo prvo izdanje bilo otisnuto s greškom. Naime, u prvom planu se isticao oštri portret kralja aleksandra koji je imao punđu, a u drugom planu nalazilo se lice rumunjske princeze s četkastim brkovima. Šaljivac koji je stajao iza te spačke, izvjesni jovica petrovaradinac, bio je osuđen na deset godina zatvora zbog protudržavnog djelovanja i izrugivanja sa simbolima dinastije, a odred od tridesetak agenata upustio se u potragu za satiričnim markama po cijeloj kraljevini. Nakon pola godine agenti su se vratili u beograd i obavijestili kralja da su sve marke iz serije pronađene i spremne za spaljivanje. Neki kažu da je sam kralj prisustvovao njihovom spaljivanju. No agenti ipak nisu uspjeli pronaći sve marke, pet primjeraka je preživjelo, a oni koji su ih posjedovali na njima su mogli dobrano zaraditi. Pradjed je rođen iste godine kada je izdana marka s greškom i zato je smatrao da je ne smije prodati. Ta marka je moj certifikat o rođenju, govorio je, moj otac je, na dan mog rođenja, za dva dinara kupio tu marku kako bi brata obavijestio da je postao otac, napisao je pismo, upisao bratovo ime na kuvertu i zalijepio marku, ali na putu prema pošti čuo je priču o spački i odlučio sakriti pismo, zamisli samo, on je platio dva dinara, a ja za tu istu marku mogu dobiti hiljade i hiljade. Pradjed je sjedio u naslonjaču, oslonjen na svoj kvrgavi štap, a prababa je prala suđe u kuhinji. Bako, snimamo film, pusti sad suđe i odi prileći, potrebna nam je apsolutna tišina, rekao joj je dječak, a ona mu je odgovorila, sinko, vi film možete snimat kad god hoćete, a ja suđe moram oprat sada, kako bi se moglo koristiti za večeru. Pusti ju neka pere, uzbunio se filatelist osjetivši da nije u centru pozornosti, ne snimaš film o njoj, snimaš film o meni. Na staklenom stolu su bili poslagani pradjedovi najvredniji filatelistički albumi puni maraka iz kraljevine shs. Ti filatelistički albumi bili su mentalne mape čovjeka koji je odlučio provesti to malo preostalog života u prisjećanju. Poštanske marke mi ne dopuštaju da zaboravim, jer da nema njih ne bih se sjećao najvažnijih trenutaka u svom životu, one su moja biografija, rekao je pradjed odjeven u svečano odijelo koje je nosio kada je išao na sprovode i kada je, jedanput godišnje, dolazio na sjednicu društva filatelista kao počasni predsjednik. Za svaku poštansku marku u ovim albumima vezana je specifična priča iz određenog perioda mog života, točno se sjećam kada sam dobio koju marku, tko mi ju je poklonio, tko mi je poslao pismo i što je u pismu pisalo, ako se želim prisjetiti djetinjstva, samo zavirim u svoj najstariji album koji sam popunjavao još kao dijete, ako se želim sjetiti oca dovoljno je da u ruke uzmem povećalo, pincetu i istrošeni zubomjer. Tada je u sobu ušla prababa za kojom se širio miris opranog posuđa i prekinula starčevu tiradu, moraš popiti lijek, rekla je i na dlan mu položila tri crvene i jednu crnu tabletu. Šta sad ti tu stojiš, promrmljao je stari filatelist, on o meni radi film, o meni i mojim markama, a ne o tebi i tvojem posuđu. Čekam da popiješ tablete. Ništa ti ne čekaš, ti se samo želiš ušetati u moj film, krivo ti je što ne radi film o tebi pa se na silu želiš ubaciti u kadar, znam ja takve, ima ih i u filatelističkom društvu, kad je došla televizijska ekipa da me intervjuira odjednom su se okupili oko mene i stali snimateljima pokazivati svoje albume s markama iz australije i amerike, zaključio je starac i primaknuo drhtavi dlan ustima, ali tablete su mu ispale iz ruke i izgubile se među markama poslaganima na staklenom stolu. Evo vidiš što si učinila, procijedio je starac, ma znam ja takve, sve će učiniti da se stave u centar pažnje, jednom je u filatelističkom društvu, baš kada sam ja držao predavanje o eshaezijskim markama s greškom, neki posve nevažan čiča pao u nesvijest samo kako bi svratio pozornost na sebe i svoje marke iz australije koje mu šalje snaha. Starica je iz hrpe maraka iščačkala četiri tablete i primaknula ih suhim starčevim usnama, a filatelist se namrgodio i uhvatio staricu za zapešće, mogu i sam, zarežao je i uzeo tablete iz njezine ruke. Dok se starica gegala prema kuhinji, stari filatelist je jezikom namještao zubalo i listao albume pune dvoglavih orlova, dinastijskih kruna koje su lebdjele nad ćiriličnim natpisima i raznih maraka s greškom iz zetske, primorske i drinske banovine. Prstima je prelazio preko požutjelih maraka i izgovarao neke samo njemu razumljive riječi. Dječak je pomislio da stari izgleda poput slijepca koji iščitava neke stare spise na brailleovom pismu. Starac se nasmijao ugledavši, među mnoštvom orlova i brkatih vladara, marku s prikazom čobana koji zuri prema nebu. Sjetio se: bilo je ljeto i neki je štagalj gorio u daljini, a ona i on su promatrali kako vatra obasjava lica svih onih žeteoca koji su spavali pod ukrštenim kosama. Žeteoci su trčali po polju, rukovedalje su jedna drugoj dodavale kante s vodom, a ispod snopova žita blistale su se boce rakije uz koje su žeteoci bili zaspali. Jedan brkati čoban, koji kao da je zalutao u taj ljetni pejzaž, čučao je među žitom i zurio u pepeljasto nebo. Dok su promatrali štagalj u plamenu, ona mu je rekla da će zajedno s ocem otputovati iz zemlje, ali samo nakratko, brzo je nadodala vidjevši da mu se u čelo urezala duguljasta bora, ne brini, pisat ću ti svakog tjedna. On je dugo šutio, promatrajući kako rukovedalje gase vatru, ali na koncu je ipak progovorio, kada ih budeš slala, pokušaj svaki put priložiti drugačiju marku. Starac je okrenuo stranicu i ugledao dopisnicu iz strane zemlje, danas nepostojeće, ukrašenu dvjema podužim rečenicama i jednom sasvim običnom markom. Napisala je da nije uspjela pronaći ljepšu marku pa je, u žurbi, bila primorana uzeti „onu koju je službenica odabrala“. Pismo, odnosno drugu rečenicu, završila je najavom svojeg povratka „za par tjedana, čim otac obavi neke poslove o kojima ga ne smijem ništa pitati, jer se naljuti“. Bilo je to jedino pismo koje mu je poslala, a te dvije rečenice, sasvim nebitne, o službeničinom izboru marke i nekim mutnim očevim poslovima, bile su jedino što mu je imala za kazati. Žalosno je koliko riječi ostane neizgovoreno, rekao je starac s prizvukom sjete u glasu i okrenuo novu stranicu. Nakon svega, samo dvije rečenice, jedna beznačajna marka i dopisnica sa slikom dalekog grada. Starac je iz albuma oprezno izvukao jednu marku i pokazao je dječaku, i ova marka, kao i većina onih koje zauzimaju posebno mjesto u mojoj zbirci, ima grešku. A zašto sakupljaš marke s greškom, upitao ga ja praunuk, zato što one otkrivaju pravu istinu, pravu poruku koju se markom želi poslati. Bila je to marka ureda za kontrolu stoke izdana 1936. s prikazom jednog čobana okruženog kravom, prasadi i ovcom. Dječak je uzeo povećalo, bolje promotrio obris čobanova lica i ushićeno rekao, pa ovaj je isti kralj aleksandar. Jedino marka s greškom govori pravu istinu, zahihotao se starac, a onaj koji te greške planira, isključimo pritom tiskarske pogreške, pravi je majstor satire, ta sjeti se samo kako je nepoznati dovitljivac zamijenio pozicije kralja i rumunjske princeze, tom karikaturom kao da je želio pokazati tko će u tom odnosu imati stvarnu moć. Filatelist je iz jednog albuma izvukao cijelu seriju maraka s greškom koju je pružio praunuku i dao mu desetak sekundi da uspije pronaći pogrešku. Dječak je u ruci držao seriju maraka s likom prijestolonasljednika petra koja, iako predložena 1935. kao prvotno rješenje za novu ediciju dinastijskih maraka, nikad nije prihvaćena i stavljena u službeni optjecaj, ali pošto je pradjed bio najveći filatelist u zemlji i šire, dječaka uopće nije začudilo što se još jedna zabranjena marka našla u starčevoj kolekciji. Petar je, ogrnut krznom i načičkan ordenima, zabrinuto zurio u prazno, izdignut nad dinastijskim grbom. Taj je preplašeni dječak već tada znao da mu budućnost neće donijeti ništa izim progona, lutanja po svjetskim prijestolnicama i smrti u dalekom denveru. Ovo je još jedan odličan primjer namjernog ubacivanja grešaka, zadovoljno je rekao starac, greška se golim okom ne može uočiti, ali kada približiš povećalo možeš jasno vidjeti da se s desne i s lijeve strane obiteljskog grba nalazi vješto nacrtan muškarac oslonjen na toljagu. Dječak je morao zažmiriti na jedno oko kako bi mu se lik muškarca s toljagom izoštrio; vidio je polugolog muškarca koji je, u kontrapostu, podupirao grb. Taj detalj nije samo prvoklasna satira, već je i predskazanje, rekao je filatelist, taj muškarac s toljagom nije nitko drugi doli heraklo, a upravo je tako prikazan i heraklo na grbu grčke vladajuće dinastije, prikazan je kako, oslonjen o svoju toljagu, pridržava grb s bijelim križem na plavoj podlozi. A kakve to veze ima s petrom. Velike veze, moj sinko, jer će petar oženiti grčku princezu aleksandru, princezu čiji obiteljski grb podupire heraklo, ali tu čaroliji nije kraj, kada bismo ovu marku proboli rendgenskim zrakama, ispod zabrinutog petra i dvojice herkulesa bismo ugledali ovu poruku ἰσχύς μου ἡ ἀγάπη τοῦ λαοῦ. Filatelist je ispisao ta slova na komad papira i nadodao, to je moto grčke kraljevske obitelji, to je taj predznak koji, iako nevidljiv i sakriven, brine petra, zato je njegov pogled tako tužan. Nakon što je čuo cijelu priču o sakrivenoj istini u toj sitnoj marci, praunuk se osjetio dužnim reći nešto više o pravoj prirodi filma kojeg je želio snimiti, ali prije nego što je uspio išta reći, pradjed je podigao marku s greškom prema svjetlosti, zažmirio na jedno oko i nasmijao se, ovo nije marka, ovo je palimpsest koji pokazuje da onome površinskom ne valja vjerovati moj sinko, a da se prava istina pokaže tek kad te rasijeku rendgenske zrake. Upravo to ja želim snimiti, brzo se nadovezao praunuk, kamera je moj rendgen, ti si petar zagledan u daljinu, a ja sam onaj koji mora otkriti grčka slova ispod svih tih naslaga. Kako ja mogu biti petar, nakašljao se starac, u kakvu daljinu ja mogu gledati, ta ja nemam budućnosti, sinko, jedino što mogu je otkrivati i prekrajati sjećanja. Sve ćemo mi razgoliti pred kamerom, ti samo sjedi za stolom i pričaj o svojoj kolekciji maraka, pusti struji svijesti da te nosi, predstavi nam određenu marku i ispričaj nam priču vezanu uz tu marku, neka svaka marka bude poglavlje tvog života, govori o djetinjstvu, logorima, sudbini braće i sestara, promjenama režima, igrama života i smrti, ali nemoj prekrajati sjećanja, mi ipak snimamo dokumentarni film, takoreći prenosimo stvarnost na filmsko platno, a sve suprotno tome bilo bi varanje, rekao je praunuk. Ne možeš očekivati od mene da ne prekrajam, jer su poglavlja mog života marke s greškom, znači grešaka će zasigurno biti poprilično u mojem kazivanju. Ali jedino marka s greškom može pokazati da grb karađorđevića počiva na leđima herakla s toljagom. Pradjed je zašutio i zagledao se u kameru koju je praunuk postavio na crni tronožac. Crvena lampica je bljesnula. Ne znam otkud početi, promrmljao je starac i pomislio da bi svoj život mogao sažeti u dvije rečenice. Njoj bile dovoljne samo dvije rečenice i jedna sasvim obična marka kupljena na šalteru da kaže sve što ima za reći, a meni neće biti dovoljna višesatna tirade ni najveća filatelistička kolekcija u državi, ako ne i šire, da bih ispričao svoju priču. Snima se. Pradjed zuri u crveno oko kamere. Bila je to, kako da se izrazim, povijest otpora i apatije, iščekivanja i stalnog izmicanja mogućnosti, i to je manje-više to, oženio sam se tvojom prababom, odgojio sam četiri sina, a ostatak života proveo sam sakupljajući marke, o čemu da se tu još priča, ta priča stane u dvije rečenice. Ne može to tako, ne uklapa mi se u koncepciju, film mora trajati barem pola sata. A onda moramo nešto izmisliti. Ni slučajno, ovo je dokumentarni film, nije ovo sapunica, ja samo želim prikazati realnost, zar puno tražim. Praunuk je zamislio da film bude sastavljen od samo jednog neprekinutog kadra koji će postepeno prodrijeti u srž istine o pradjedovom životu, prema toj ideji, na koncu filma pradjed bi trebao, sav blijed i izmožden, priznati sve svoje grijehe pred crvenim okom kamere. Krećemo ispočetka. Da gledam u kameru ili gdje. Pradjede, zamisli da si petar karađorđević, zamisli da si preplašen dječak koji vidi budućnost i zapitaj se što je to što vidiš. Starac je vidio štagalj u plamenu, vidio je žeteoce koji su dremuckali među snopovima žita i vidio je mlade rukovedalje koje su jedna drugoj vadile žito iz kose. Jedna je rukovedalja isplela krunu od žita i položila je na tjeme, a drugarice su je počele izazivati, ta pogledajte, među nas smrtnike se spustila rumunjska princeza marija sa krunom od zlata. Rumunjska princeza se dogegala do komadića hladovine i tamo sjela na zemlju, a drugarice su joj, pucajući od smijeha, dovikivale, kraljice ne morate nas se bojati, nismo šugave. Kada se štagalj zapalio, sve rukovedalje su skočile na noge i ustrčale se oko plamena, jedino je princeza marija ostala sjediti na svom komadiću hladovine. Ravnodušno je promatrala kako si drugarice dodaju kante s vodom. Kada joj je taj prizor postao zamoran, okrenula je glavu na drugu stranu i, u daljini ugledala mladića i djevojku. Starac je mogao namirisati paljevinu. Stajao je pored djevojke koja mu je obećala slati pisma svakog tjedna i pokušavao si predočiti koje će mu sve marke njegova voljena poslati, ona neće štedjeti, slat će mu plejadu maraka, a svaka marka bit će dodatna potvrda njihove ljubavi. I tada, dok je pokušavao složiti efektnu rečenicu kojom bi mogao parirati njezinim prethodnim dvjema rečenicama, kroz pepeo je ugledao jednu djevojku s krunom od žita na glavi. Crveno oko je titralo, ali pradjed je šutio i zurio u neku daleku točku. Petar se približio svojoj odalečenoj penelopi, probio se kroz pepeo i goruća žita i pronašao ju skvrčenu u hladovini, s krunom na glavi. Nekoliko je puta otvorio usta, ali nije ništa izustio. U kadar je ušetala prababa i glasno rekla, hajde, vrijeme je za ručak. Pradjed se prenuo iz zamišljenosti. Slika djevojke koja mu je obećala slati marke mu se zamutila pred očima, a zamijenilo ju je naborano lice žene koja je u profilu nalikovala rumunjskoj princezi mariji. Stari filatelist se namrgodio i opsovao nešto sebi u brk, a ona ga je uhvatila ispod pazuha i pomogla mu da se podigne na noge. Starci su šutke izašli iz kadra, držeći se za ruke kako ne bi pali. Praunuk je, uzevši kameru u ruku, hodao iza starih supružnika i snimao ih kako usklađenim koracima šepaju prema podnevnom ručku. Shvatio je da je tek tada započinjao pravi film. Supružnici su sjedili za stolom i srkali juhu. Sjedili su jedno pored drugoga i šutke se naginjali prema tanjurima okruženima parom. Starčevo lice je bilo u prvom planu, a staričino u drugom, ali dok su se neusuglašeno primicali i odmicali od tanjura, činilo se kao da starac ima punđu, a starica brkove. Iako su šutjeli, kuhinja je odzvanjala srkanjem i kašljucanjem. Praunuk se zapitao kojim su jezikom aleksandar i rumunjska princeza pričali kada su se, na kraju dana, našli sami u kuhinji; vjerojatno su i oni, u nedostatku boljega, tišinu ispunjavali srkanjem i kašljanjem. Taj prizor bio je sinegdoha dva života koji se ne bi spojili da je djevojka održala obećanje i svakog tjedna slala novu marku. 

 


Gutanje
Stanislava Nikolić Aras

-Bižite ljudi, Bižite ljudi, dolaze Mupavci, ponekad bi viknula glasno, ali uglavnom je mantrala kroz zube Gracijela po ulici vukući nogama raspadnute, muške cipele. Dan je prekinula oštra zvučna sirena za zračnu opasnost.  Na taj znak za start  sva su se vrata kuća otvarala.  Iz kuhinja koje su vonjale po ručku izlazili su ljudi i kretali prema našoj ulici. Šjora Doma je počešljana poravnala suknju i staloženo zaključala zelena, drvena vrata svoje kuće. Jelka je brzo šepala iz svoje ulice pa su se srele na uglu i krenule zajedno. Starci Krpa i Sovo obojica nositelji spomenica iz NOB-a su sa štapovima tapkali kroz svoja kišom namočena dvorišta. Pršut četrdesetosmaš s rukama na leđima kao nezainteresiran  uputio se sporo, eto tek tako, slučajno izišao u šetnju i nema se namjeru sklanjati od aviona. On je samo prolazio ulicom i pozdravljao susjede:

 -Zdravi bili, gospođo Jele.

- Živili, živili šjor Krpa.

-Je li ovo zračna ili opća?

-Opća, opća ovo vam je opća, mudrovao je.

Sirena  nas je izvrtala kao jezike iz cipela, kao rukave naopako,  svih  na ulicu, na pladanj da se ogledamo na ulaštenom licu novog, mladog rata.

Nekoliko generacija žena, staraca i djece muvalo se sada kamenim ribarskim selom. Mlade majke bile su neodlučne da li to zaista znači da sada svi moramo napustiti svoje, do tog trena, tako bitne poslove i naprosto sjesti u neku sobu s vrećama pijeska na prozorima i tako tu čekati. Ulazile su i izlazile iz svojih dvorišta, dozivale djecu, pogledavale u nebo kao da gledaju hoće li staviti rublje sušiti jer možda će kiša. A ispod svega tišina koja se smjestila  u dvorišta i kale, tišina i nelagodna smetnja zavukla se u konobe  pa tu čuči i promatra sve kao maloumna . Osjećaj da se događa nešto smrtonosno i važno, a sunce kod nas grije i mačke se sunčaju i lopta lupa o beton i kapara raste iz zida, lebdio je u zraku. Muškarci su ostavili polja salate i svoje  leute vezali za kraj,  obuli čizme iz rezerve oni koji su imali, a oni koji nisu brzo su dobili svoje.  Noću su malim topom montiranim na zadnji dio kamioneta, mijenjali položaj i čekali da topovnjača iz kanala raspali paljbu. Ali nije. Svih pet dana koliko je stajala pred selom nije ispalila zvuka iz sebe. Jednog jutra je sivi brod s bijelim brojem odmilio u maglu, vojna lica su se rasplinula u južini. Otišli, napustili kasarnu.  Crta, rez, gotovo. Ćao đaci.

Ja sam stajala na rivi s rukama u džepovima traperica i gledala kako odlaze ostavljajući za sobom bijelu brazdu. Momci na terasi kafića su tada skinuli hlače i uz gromoglasan smijeh pokazali  guzice pučini. Okrenula sam se i pored crkve kamenom ulicom krenula kući.  Pokušavala sam razlučiti kako se sada osjećam i brojala kamene ploče. Što ovo uopće za mene znači? Rat? Oko mene sve je bilo tiho.  Moj otac bio je tamo daleko, s one strane, gdje moj glas ne može doći. Ja stojim tu, na obali mora, nježno je bablje ljeto načelo polja i sjene su drugačije. Samo to, ja vidim samo to. Počinje li za mene neki novi suludi proces ili neki završava? Kako da znam?  Svjedočila sam novom postavljanju stvari  s knedlom u grlu.  Sjetila sam se sebe male kako sam u prevelikom sakou tatinog prijatelja s epoletama i s modrom bijelom šapkom pred ogledalom pjevala Zakuni se ljubavi, na ramenu mom i prošlost zaboravi u trenutku tom. Vrteći u glavi stari hit Srebrnih krila izbila sam na gornja vrata u svoju ulicu.

-Barba Sovo imate li kutiju keksa u borši? susrela sam starca koji je bez pozdrava ulazio u naše dvorište.

-O pa vi nemate ni boršu, inzistirala sam da me primijeti jer ovi su svi ljudi jedan po jedan ispunjavali naš dnevni boravak bez pozdrava pri ulazu u kuću i tu bi ostajali dok ih nekako ne bismo uspjeli nagovoriti da odu svojim kućama jer da  nema više opasnosti.

- Rekli su da u torbi morate imati baterije, tranzistor, čisto rublje, bocu vode i kekse, barba Sovo, evo sjedite tu, Dobar dan, naglasila sam.

-Dobar dan, izgovorio bi napokon starac iz kojega je bazdio bijeli luk i neka mješavina smrada od dima, starosti i ustajalosti. Ispočetka me zabavljala ova igra Noine arke, gdje bi čitava povorka primjeraka ulazila k nama, ali onda je moja zajedljvost narasla kao pjena solne kiseline i lagano nagrizla gostoljubivost i suosjećanje.  Gadili su mi se. Bila je to naprosto banda umiruće, smrdljive, polulude i nepristojne starčadi koja je lagano prduckala u naš trosjed i išla mi na živce.  Zrakomlati, gonjače, ubodnice, dalekovidnice, kune i zvučne sirene, budnice i davorije, uniforme, zalutali meci, izvanredne vijesti dolazile su u rojevima.  Sve mi je zajedno išlo na živce od prvog zamračenja zamračila sam se i ja, a nelagoda  i bijes su se povećavali kako je vrijeme odmicalo. Posteri novog predsjednika s lentom kao neka poruga, gruba šala, bili su polijepljeni po izlozima poljoprivredne zadruge, kapelice, štale.  Sa svih strana se kesio s rukama spojenim iznad glave. Izazivao mi je jezu. Noću sam skidala s gađenjem njegove slike sa zidova na kojima su bili grafiti Talking heads, Evribadi goez tu d pička materina, Živili partizani, Hajduk i sl.

Iako je  sirena ubrzo najavila prekid opće, zračne ili već, bog te pita, koje opasnost, povorka staraca je milila asfaltom prema našoj kući jer je u našem dnevnom boravku bilo sklonište i njima se nije dalo vraćati s pola puta kad su već krenuli.

- Evo svira kraj, možete se vratit dobrohotno bi ih pokušala presresti. Kao da me nema produžili bi pored mene, a teta Jela je rekla

-A šta ćemo sad kad smo već tu. Jučer su svirali opet kad smo se vratili.

- E, a šta ćete bezveze ić vamo tamo, rekla sam kroz smijeh poražena. Sklanjala se gerijatrija  od projektila, gelera, krmača, haubica, pašteta, zvončića i sličnih novotarija. Gracijela je paradirala ulicama u sve većoj histeriji poput neke dječje igračke na navijanje, ponavljala kletve i upozorenja.

-Jeba van pas hrvatsku mater. Bižte jebaće vas mupavci. Njen pas Srđan trčkarao je za njom. Gracijela je cijeloga života čuvala vojno odmaralište Avala, iako je bila osebujnog karaktera s njom se do nedavno moglo komunicirati. Onda joj je pogled jednog dana postao dalek, a glas jak i sveprisutan, pukla je.  Vikala gadarije, vršila nuždu javno na ulici, samo bi čučnula, a ispod nje bi potekao tanki potočić. Stalno je jadna izvodila cirkus.

-Mama, nemoj molim te kuhati čaj, nikad neće otići ako im ti budeš kuhala čaj i davala im kekse. Poslije ja moram usisavati i prati suđe. Moja mama je šutke stisnutih usana spuštala veliki lonac pun vode na štednjak.

–Čuješ li, ne moraš im ti kuhati čaj, neće nikada otići, šaputala sam uz nju.

-Ajde pusti me, samo bi spustila niz bradu tu rečenicu kao pljuvačku. Vidjela sam kako ju tišti. Kako šuti i drži čeljusti skupljene. One jake kosti brade spustile su se sa strane i usnice stisnule u tanku ružičastu crticu.  Što se njoj sve motalo po glavi, nije nikada izgovorila. U finalnom računu bivše blagajnice bivšeg brodogradilišta, total je bio Nepravda.  Gutala je  tu nepravdu i nije se bunila.  Kad sam ja bila sitna znala bi mi reći –Progutaj to! I ja bi progutala.

Dok je majka prstima usitnjavala grančice suhe mente nad lonac s vodom s ulice se čula vika

 –Ljudi zovite hitnu, ajme luda li je, ma šta si učinila nesrićo. Pohitala sam na ulicu i vidjela Gracijelu kako se ukopala pored  koša. Niz usta joj se slijevala plavkasta tekućina, povraćala je balone od sapunice pa ih ponovo gutala daveći se.

 -Koji je vrag Majo, što je bilo? prilazila sam  košu i Maji, mladoj susjedi koja se motala oko nje u panici.

-Hitnu zovite, ludača se nalokala sanitara, biće se tila ubit. Alo brzo zovite Hitnu pomoć.

Tijelo uplašene starice  se u kontrakcijama potresalo. Baloni su veselo izlijetali iz usta kao iz crne rupe  pa onako ljubičasti i zeleni i plavi lomili u sebi svjetlo i lebdjeli niz ulicu nošeni zračnom strujom.

Vika s ulice privukla je kolonu umirućih da se iz moga kauča izvuku na svjetlost dana.

– Ajde brže zovi ambulantu rekla mi je Maja.

Ja ne mogu zvati hitnu, nama je isključen telefon jer se vodi na ime moga oca , pa su nas isključili za svaki slučaj, rekla sam. -Za koji slučaj? Blenula je Maja.

–Kužiš, isključili su nam telefon jer mi je stari Srbin, ravnodušno sam ponovila. –Šta ćemo s njom?

Gracijela je kolutala očima i povraćala u krugu blaziranih staraca, sunce je zalazilo.

Za gospu blaženu, ma di su vas isključili i napravili sklonište u vas, Maja se prekrižila ovlaš. Starci su negodujući gledali u Gracijelu i polaklo tekli niz ulicu sporo kao sluz. 


Idealni čitalac
Vasko Raičević

Pisalo je:

,,Poštovani gospodine Krusiću,

Nadam se da Vas ne uznemirava način na koji Vam se obraćam. Pisao sam Vam na e-mail koji stoji na sajtu fakulteta, ali izgleda da ta adresa više nije u funkciji. Najgore bi bilo da pomislite da Vas progonim. Vjerujte mi da nijesam od tih ljudi. Slučajno sam Vas vidio u marketu u Ulici Vasa Raičkovića. Vidio sam kad ste izašli sa punim kesama, kad ste ušli u ulaz najbliže zgrade, vidio sam Vaše prezime na interfonu. Drugi čovjek bi pozvonio, predstavio se i pokušao da stupi u razgovor. Ali ne i ja. Bilo mi je mnogo lakše da napišem to što želim. Ta ulica što je uvijek u sjenci platana, činila mi se kao idealna adresa jednog pisca. Nemojte me smatrati čudakom niti dokonim provokatorom zbog ovoga što ću reći – Vi ste moj idealni pisac. Pročitao sam sve vaše priče i drame koje ste objavili i, naravno, Trulo srce, Vaš jedini roman. Nijesam od onih koji u knjigama traže sopstvene misli, uobličene na neki virtuozan način. To je za budale. Za mene je tekst zavodljiva mogućnost susreta sa drugim umom, drugom logikom i, ne manje važno, sa unutrašnjim svijetom nekog drugog bića. Jasno je da me ne zanimaju ambiciozni eksperimentatori koji u djela ne unose ni kap sopstvene krvi. No, isto tako, odbojne su mi i one sirove izdrkotine (izvinite na izrazu) nadobudnih spisatelja koji smatraju da su njihova egoistična trabunjanja jedina istina na ovome svijetu. Sviđa mi se Vaša odmjerenost, mirna rečenica kojom opisujete najpotresnije scene. Ali, iznad svega, način na koji u svojim tekstovima sakrivate sebe. Prateći rijetke tragove koji vode u srce lavirinta, a u tom srcu je vaša lična istina iz koje proizlazi opšta istina djela, otkriti, dakle, srce teksta – to je najveće zadovoljstvo jednog čitaoca. Bar ovakvog kakav sam ja. Razumio sam da ste u onoj drami o fizičarima ljudske odnose postavili na osnovama nekih fizičkih procesa, a pretpostavljam da pojavu jednog mističnog karaktera treba tumačiti u lakanovskom ključu. Kao što u priči o planinskoj zvijeri koja proždire ljude treba razumjeti da pripovjedač nije imao snage da istinu izgovori do kraja, već je najtraumatičnije spoznaje o sopstvenoj prirodi zavio u nekoliko nezgrapnih simbola. Da budem sasvim iskren, ne znam da li Vaš način pripovijedanja predstavlja hrabrost ili kukavičluk, jer Vi saopštavate svoje najintimnije istine istovremeno ih vješto sakrivajući. Možda je način na koji sam pročitao Vaše tekstove sasvim pogrešan, u tom slučaju bacite ovo pismo i zaboravite na još jednog beznadežnog čitaoca. Ukoliko, ipak, smatrate da moj čitalački njuh nije previše skrenuo sa tragova koje ste posijali u svojim tekstovima, onda bih se možda mogao nadati kratkom susretu u nekom kafeu, gdje bismo uz piće porazgovarali o raznim literarnim temama. Ne mogu objasniti koliko bi to za mene bilo zadovljstvo.

Iskreno Vaš,

Vladimir Bek’’

            Ispod imena su još stajali e-mail adresa i broj telefona. Svakako mi nije padalo na pamet da pozivam taj broj. Vratih pismo u koverat i spustih ga na sto. Neko vrijeme sam stajao tako i zurio u njega, bez ikakvih misli. Samo nekakav osjećaj, kao titraj slabe svjetlosti što se odbija o vodenu površinu, pojavi se na kratko. Neko vrijeme šetao sam po stanu, zatim sjedio, pa malo leškario na kauču. Razmišljao sam o pismu, ali se sad ne sjećam ni jedne svoje misli. Kao da sam sve to vrijeme bio u predvorju neke važne ideje, a nikako da prođem hodnik koji vodi ka njoj. Ideja o jednom starom obećanju, koje je nekad izazivalo mnogo uzbuđenja, a sad se pojavilo nakon toliko vremena, sasvim zaboravljeno, i kad je naš život već otišao daleko u nekom drugom pravcu, pa više ne znamo ni što bismo sa njim. Uopšte uzev, ne sjećam se kako mi je prošao ostatak tog dana, osim onog  doživljaja praznog prostora kojim odjekuju tupi zvuci. Možda je to bilo samo pulsiranje u mojim sljepoočnicama.

            Ujutro sam mu napisao e-mail:

,,Poštovani gospodine Bek,

Kao što sigurno pretpostavljate, Vaše pismo me je prilično iznenadilo. Ne samo zbog sadržaja, već i zbog sad već pomalo staromodnog načina na koji mi je upućeno, a što proizlazi iz činjenice da sam izvjesno vrijeme bio praćen – a to samo po sebi donosi izvjesnu nelagodu. No ja nijesam čovjek koji ima bog zna što da krije, pa toj stvari neću pridavati veliki značaj. S obzirom na to da su moji tekstovi sve rjeđi, a odjek koji izazivaju sve slabiji, Vaša pojava u ovom trenutku djeluje mi pomalo nestvarno. Ali pretvarajmo se za sad da ste zaista pročitali moje priče i da sam ja Vaš, kako ste se izrazili, idealni pisac. Davno sam napustio san o književnoj slavi. Nekoliko blijedih knjižica na početku održavalo je tu vatru, a komad na sceni nacionalnog pozorišta činio mi se već kao čvrsto obećanje uspjeha. Sa realnošću sam se suočio vrlo brzo, već nakon što je predstava skinuta sa repertoara za sljedeću sezonu. Shvatio sam da publika to ne želi da gleda. Vjerovao sam da pišem sve bolje, ali da publiku to sve manje zanima. Postalo mi je jasno da se moj ukus i ukus publike nikada neće usaglasiti. Tako sam se posvetio naučnoj karijeri, ali bez ozbiljnijeg uspjeha. Sebe doživljavam nekako na pola puta između pisca i naučnika, što podrazumijeva ograničene domete u obije oblasti. Sada, u svojoj četrdeset i sedmoj godini, zadovoljan sam kad na fakultetu naiđem na nekog talentovanog studenta sa kojim mogu porazgovarati o književnosti i, u rijetkim trenucima, ako baš ne mogu da se otresem neke ideje, sastavim poneku kratku priču. U svakom slučaju, vrlo rado ću se sresti sa Vama i uz kafu porazgovarati o temama koje Vas zanimaju.

Pozdrav,

B.K.’’

            Odgovor, u kome me nastavio ubjeđivati tako što je navodio detalje iz mojih djela, dobio sam istog popodneva. Dobro, vjerujem da je sve to pročitao, ali to ne isključuje mogućnost da je posrijedi zamka. Možda osveta nekog studenta. Pokušao sam da predvidim još nekoliko loših scenarija, ali to nije uspjelo da me protrese. Ja sam, zapravo, odlučio da se sretnem sa njim čim sam pročitao prvo pismo. Sumnjam da bi neko odolio takvom iskušenju. Sigurno ne neko ko toliko vremena provodi u samoći. Tu samoću sam sâm izabrao i srećan sam što mogu da je priuštim, ali ta se ljubavnica ne razlikuje od drugih – i ona zna da dosadi. Možda ne baš da dosadi, prije bih rekao da postane pomalo iritantna usljed pritiska koji stvara sveprisustvom. Čuješ njen nezgrapni bat dok se penješ stepeništem, nemarno se češe o zidove stana i, od svega najgore, besramno zuri u tebe prilikom najbizarnijih svakodnevnih rutina. To se javlja u ciklusima. Ipak, uvijek se vraćam svojoj majci i ljubavnici – samoći (da parafraziram Svinberna). Pojava ovog čovjeka djelovala je kao nalet svježeg vazduha u memljivu kuću. Martovski vjetar sa mirisom mladih trava i nagovještajem ranih vrelina, karakterističnih za ovaj grad. Kad ne bih bio pogrešno shvaćen, najradije bih rekao da je sve to bilo kao neko obećanje lakog proljećnog flerta. Ali povlačim tu riječ zbog moguće banalnosti čitaočevih asocijacija.

            Tako smo se, nakon još nekoliko e-mailova, dogovorili da se nađemo u Krugu, u Moskovskoj ulici, oko podna. Dozvolio sam sebi petnaestak minuta zakašnjenja. To mi se činilo normalnim. Pretpostavljao sam da će on biti tačan. Mislio sam da će sjesti tako da licem bude okrenut u pravcu moje ulice, ne bi li me što prije ugledao, budući da ja nijesam znao kako on izgleda. Iz nekog razloga bilo mi je neprijatno da me posmatra dok prilazim, pa sam napravio krug i došao iz suprotnog pravca. Očekivao sam da ću sa leđa ugledati dvadesetpetogodišnjeg mladića, prije nego što se suočim sa njegovim licem. Kao da bi mi tih nekoliko sekundi prednosti malo ublažilo tremu koju sam, treba priznati, osjetio još prije nego što sam izašao iz stana. Uprkos mojim namjerama, crnokosi mršav mladić ustade i mahnu mi dok sam još iz daljine jedva razabirao baštu kafića. Prijatnog, no malo koščatog lica, tanke čiste kože i dubokih crnih očiju, izgledao je još mlađi nego što je bio. Nekako sramežljivo mu zazvuča glas, a oči se vrlo kratko zadržaše na mojima. To povlačenje mi se dopalo, ne znam zašto. Koristio je vrlo precizne rečenice, bez viškova i zastajkivanja, kao neko ko ih dugo niveliše u sebi prije nego što ih izgovori. Pomislih kako je to znak nesigurnosti i još više mi se dopade. Dugim prstima lijepo oblikovane šake zadržao bi šoljicu sa kafom nadomak usana, kao da se premišlja nekoliko trenutaka prije nego što otpije gutljaj. Tokom razgovora njegov glas je postajao sve sigurniji i dublji. Reče da je na pragu odustajanja od studija sociologije, a to je već treći fakultet od koga odustaje, nakon prava i političkih nauka. Književnost nije ni pokušavao, znao je da nikad ne bi položio predmete kao što su Staroslovenski jezik ili Uporedna gramatika slovenskih jezika. Takvu ležernost može zahvaliti ocu koji je vlasnik građevinske firme sa Primorja. Nikakvi tragovi lokalnog akcenta, pa ni primorskog, ne bjehu u njegovom govoru.

             – Uticaj literature – objasni.

Na osnovu vlastitog iskustva, rekao bih da je to moguće.

            ― Jeste li Vi od onih što traže sebi slične čitaoce? – upita.

            ― Nekad sam žudio za masom čitalaca – rekoh. – Vjerujem da je to ona potreba da vas što više ljudi voli, a koju proizvode neki rani kompleksi. Koliko god zvučalo patetično, mislio sam da je pisanje potraga za ljubavlju. Sad su moji tekstovi okrenuti potrazi za onim rijetkim intimnim čitaocima.

            ― Onima koji će u Vašim tekstovima pronalaziti sebe?

            ― Ne, ništa tako naivno. Imao sam u vidu posebnu vrstu intelektualno-emotivne veze koju možete ostvariti sa nekim ko čak i ne živi u vašoj epohi.

            ― Ali zar takva veza ne podrazumijeva određeni stepen identifikacije?

            ― To bi značilo da nas privlači samo ono što nam je slično, a ja u to ne vjerujem.

            Uprkos svemu što je ranije rekao, sada mi se učini da ovaj mladić u mojim tekstovima ipak traži nešto čime će upotpuniti sopstvenu nedovršenost. Libidozno prodiranje u srce tame u nadi da ćeš dodirnuti srž života – sasvim nemoguć cilj, ali čovjeka uvijek iznova pokreće jedna ista draž. Obojica želimo da vidimo što je sa druge strane. Žudnja za prostorom tuđeg uma. Perverzna intelektualna igra koja služi za prikrivanje najjednostavnije istine – ja tražim njega, kao što i on traži mene.

            Počelo je da me zabavlja da u njegovim crtama lica prepoznajem svoje. Kada se, nakon prvog susreta, vratih u stan, nijesam mogao da prestanem da mislim o tome. Stajao sam pred ogledalom i bio sve uvjereniji da je on moja slika od prije dvadeset godina. Kao da je neko moje grube crte ublažio, ali zadržao istu osnovu linije. Mašta mi je omogućavala zabavnu pomisao da sam uparavo sreo samog sebe – onog za kog sam mislio da je odavno mrtav. Sve manje su me zanimala njegova razmišljanja, a sve više njegovo fizičko prisustvo. Prodrijeti u unutrašnjost tog čovjeka, vidjeti ko je on zaista – to nije bilo moguće pomoću njegovih riječi, nego kroz njegovu kožu, dah i mirise. Postao sam opsjednut željom da osjetim miris tog bića. Činilo mi se da ću ga tek tada razumjeti.

            Još nekoliko puta sastali smo se u kafiću. Razgovarali bismo o temama iz literature, no ja sam uglavnom posmatrao njegovo lice i pokrete i bio sve uvjereniji u fizičku sličnost među nama. Ovi susreti nijesu mi bili dovoljni. Zagledao bih se u njegove usne dok je govorio. Ako bi svjetlo padalo pod odgovarajućim uglom, mogao sam da vidim kapljice koje lete iz njegovih usta. Rado bih svoje uho uronio u tu kišu, da njegov glas u svoj svojoj punoći obgrli moje opne i da vlaga prođe kroz moju kožu. Utopiti se u njegovu krv, u tečnost njegovog tijela – takvim sam se mislima bavio dok sam slušao njegove riječi. Ne znam u kom trenutku je počela da me omamljuje ljepota govora, a da me njegov sadržaj nije dodirivao. Tu nelagodu nosio bih nazad u svoj stan. Zatvoriti krug, doživjeti punoću – čežnja sasvim prikladna početku proljeća. Taj mladić je izgledao, govorio, mislio, hodao kao ja, kao nekadašnji ja, onaj koji mi nedostaje. Nelogičnost ovih misli nije mi ograničavala imaginaciju, naprotiv – uzbuđivala me je.

            A onda me je, jedne večeri, konačno pozvao u svoj stan. Živio je u jednoj od onih novih zgrada na Bulevaru Ivana Crnojevića, dakle u centru grada. Neke od tih neukusnih žutih zgrada još ne bjehu dovršene, a ova njegova izgleda da je bila u fazi primanja prvih stanara. Firma njegovog oca učestvovala je u izgradnji i tome se ima zahvaliti što je on bio njen prvi, a trebalo bi da bude još neko kratko vrijeme i jedini stanovnik. Očekivao bih, ipak, da takav tip živi u nekom malo manje prometnom dijelu grada.

            Stan mu je uređen jednostavno i bez suvišnih predmeta, kao i moj. Samo što je to kod mene posljedica svođenja na najnužnije, praktične funkcije, a kod njega očigledno stvar koncepta. Sve je u hladnim crno-bijelim tonovima, sa oštrim ivicama, bez mirisa, bez udobnosti. I večera koju je pripremio bješe bez jakog ukusa, mada fino aranžirana. Lijepo je posmatrati ga dok žvaće komadiće povrća, koji izgledaju kao da su od plastike.

            ― Vaš zamišljeni čitalac iz druge epohe, ― reče dok nam je sipao crno vino ― nikad ne može zaista razumjeti vrijeme u kome nije živio. Tu ne pomažu ni knjige ni filmovi. A samim tim ne može zaista razumjeti ni Vas.

            ― Ako smo upućeni isključivo na svoje savremenike, onda je to vrlo depresivna pomisao ― rekoh.

            ― Narcizam i depresija vladaju našim dobom, tako ste napisali.

Vino ostavlja tragove na njegovim zubima i usnama.

            ― Ali ta kosmička samoća čovječanstva ne znači da čovjek ne žudi za kontaktom.

            ― Zašto želite da budete shvaćeni? Zar Vas to nimalo ne plaši?

            ― Zašto bi me plašilo? Neki smatraju da je to najerotičnija stvar, biti zaista shvaćen.

            ― A što ako smo mi, u biti, odvratna bića. I ako bi prodrijeti u naše srce značilo suočiti se sa neizmjernim sramom?

            ― Zašto onda prodirati u to srce? Privlači nas Meduzin pogled?

Pogleda me ravno u oči i reče:

            ― Žudnja za Drugim.

Govorio je nešto o Deridi, o Ničeu, o ambisu koji uzvraća pogled... Izgubio sam nit zamišljajući kako zabijam nos u njegovu kosu.

            Melanholični ton njegovog glasa, neka melodija prisnosti, učini da se otvore posljednja vrata mog sistema odbrane, i ja stadoh da povraćam svoja najdublja osjećanja, misli, strahove, svoju prošlost, doživljaj sopstvenog bića u vremenu, slutnju velike praznine, svijest o promašenom životu – sve ono što godinama stoji slijepljeno za moju utrobu, netaknuto. Sjedjeli smo na sofi, na TV-u je išla neka emisija o Veneciji, a ja sam govorio o djetinjstvu. Mislim da su mi oči zasuzile nekoliko puta. On je mirno sjedio i pažljivo me slušao, kao kakav milosrdni Porfirije Petrovič koji me oslobađa teškog tereta. Bio je to vrhunac naše bliskosti, bliže mu nijesam mogao prići. Kad je procijenio da sam dovoljno iscrpljen i pijan, predloži mi da prespavam kod njega. Spavaću u njegovom krevetu, a on na sofi u dnevnoj sobi. To mi se učini kao velikodušna zamjena za očekivani zagrljaj. Baš sam se srozao, pomislih, i neko oslobađajuće poniženje preplavi mi kožu.

            U kupatilu sam preturao po korpi sa prljavim vešom, ne bih li došao do bilo kakvog traga ljudskog mirisa. U svojoj ošamućenosti tražio sam dokaz da ovo savršeno biće pripada mojoj rasi. Samo miris zemlje, miris otrovnog gradskog vazduha, miris ispljuvanih pločnika, miris starih knjiga. Zagušljivi cvjetni miris omekšivača za rublje na njegovim sniježno bijelim čaršavima. Žuti zidovi njegove sobe, bez ijedne slike. Otežalog tijela i svijesti, san me brzo ugrabi.

            Na zidovima sobe treperi odsjaj velike vode. Iz ležećeg položaja ne vidim ni jednu zgradu, ali odnekud znam da sam u Veneciji. Kroz nozdrve mi šišti vreli vinski vazduh. Kao veliki kristalni klikeri, svjetlosne refleksije sudaraju se po zidovima. Skoro da se može čuti njihov zveket. Sve izgleda lako, osim mog potonulog tijela. Ali još jedno tijelo leži pored mene. Ispruženo, blijedo i mrtvo, sa rukama prekrštenim na grudima, tijelo mog domaćina. Nikad to lice nije bilo sličnije mojemu. Uz veliki napor pomjeram ruku, dodirujem njegovu kožu, hladnu i tvrdu kao mermer. Nema mirisa truleži. Neka nelagoda nadire odozdo. Shvatih da je voda prodrla u sobu i da nivo još raste. Uskoro će se izjednačiti sa nivoom kreveta. Stadoh da se tresem u iščekivanju prvog dodira vlažnog čaršava. Koža na leđima ježila se na nagovještaj hladnih prstiju vode.

            Probudi me jutarnja svježina. Brže od jutarnjeg vazduha otrijezni me saznanje da ležim sasvim go, bez i jedne krpice na sebi. Moje odjeće nije bilo, a sram je već probio moju kožu kad sam u panici pokušavao da pronađem bilo kakvu tkaninu kojom bih se ogrnuo. Ni prekrivača, ni čaršava, ni peškira – ničega nije bilo. Čak je i jastuk nestao. Još uvijek sa nadom da se radi samo o trenutnoj neprijatnosti čije mi objašnjenje čudno izmiče usljed mamurluka, provirih na vrata od sobe. Hladnoća tog praznog prostora, kao teški zimski vazduh, pritisnu mi grlo. Sasvim polako, stopu po stopu, otkrivao sam razmjere ove zamke. Sve što mi je moglo poslužiti da prekrijem svoje bijedno tijelo uklonjeno je. Ogoljeni prostor sa namještajem koji je sada izgledao naročito nezgrapno. Nije bilo nikakvog telefona. Nije bilo mojih stvari. Nije bilo mog čitaoca. Frižider je bio pun – uglavnom konzervi i povrća. Vrata su bila otključana.

            Tokom ovih nekoliko dana, jednom sam zaista bio blizu da izađem. Donio sam odluku, ali nijesam mogao da prebacim noge preko praga. Stajao sam na vratima i osluškivao tišinu hodnika. Zgrada je još uvijek prazna, a izvan nje je svijet čiji pogled ne bih podnio. Bio bih kao morsko čudovište, izvučeno na obalu, čija groteskna pojava izaziva radoznalost. Jednom ću morati da izađem, ali još uvijek ne mogu. Ne mogu.

            Vrtim se u praznom stanu, kao u tuđem umu, čije simbole ne razumijem. Znam da se neće pojaviti, ali ne znam hoće li me glad natjerati da izađem kad se zalihe potroše, ili će mi ispred vrata ostavljati hranu, kao pokusnoj životinji. Prestao sam da tražim tragove koji bi me doveli do rješenja ove zagonetke. Teško je pronaći put ka srcu lavirinta, kad ne znaš ni koje su njegove razmjere, ni koji je njegov osnovni oblik.

            A on je tamo, negdje u tom bučnom i odjevenom svijetu, spreman da objasni ono što nije moglo biti izgovoreno, prije nego što bude pokazano. Vidio je što se nalazi sa druge strane mojih riječi, ono što se skrivalo i od mog pogleda. Pronašao je riječi koje nikada nijesam ni napisao, a moje su. Vidim ga kako sjedi u nekom kafiću, dugim prstima uzima šoljicu, prinosi je usnama i zastaje na trenutak, kao da se iznenada nečega sjetio. Uživa u mirisu kafe i gleda prema vratima. Čeka da ja uđem. 


Najgora stvar na svijetu
Vlatka Daněk

„Rat je zapamti dijete, najgora stvar na svijetu“, govorio bi moj djed i mi bismo se smijali. Jer nama bi to sve bilo smiješno, i te beskrajne priče i vojničke pjesme djeda Alojza u kojima je neki od KuK bataljuna prebrođivao Drinu a mnogi nisu isplivali na obalu, a njegov starački drhtavi glas čuo bi se preko cijelog dvorišta, čak na livadu, gdje sam ugodno ugniježđena na jabuci čitala neku od svojih omiljenih knjiga. Note su dopirale do mene a ja sam, iako nisam bila u toj kuhinji, koja je bila i dnevna soba i verkštat, znala, da to djed sebi krati vrijeme dok s teškom peglom raspeglava ramene šavove muških kaputa....

„A pitajte djeda, koliko je u tom svom ratu ispalio metaka“, tentao nas je tata, u rijetkim trenucima, kada smo se u toj seoskoj kući izgrađenoj od nepečene cigle koja je, da ne povjeruješ, gordo držala svoj krov punih četrdeset godina nakon što se tamo prestalo stanovati, i tek se onda urušila, dok je djed uvrijeđeno prskao jezikom u krezubim zubima – svoje socijalne zube je, kad ih je dobio, odložio u kredenc i zauvijek tamo i ostavio, jer odgovor je bio – nijedan. To je bilo moguće u tom njegovom ratu – a to je značilo prvom svjetskom ratu – gdje su u radionici oficirskih uniformi jako trebali vještu ruku školovanu u Beču za modnog muškog krojača što mu je stvarno omogućilo da u ratu provede šest godina  – četiri u Galiciji a dvije vraćajući se pješke kući u Slavoniju, a da ne ispali ni metka....

„A pitajte ga, kad se najbolje živjelo?“ instruirali su nas stariji željni zafrkancije a mi dobivali spreman odgovor „Pa zna se, za Franje Josipa“ i mogli se potrgati nad tim metuzalemom, koščatim starcem vječno s naprskom u ruci, s debelim crnim naočalama na nosu, dok je sjedio za svojom predratnom singericom i jednolično štepao vatelinom futranu prednjicu muških sakoa. Kako ne shvaća, da je najbolje naše vrijeme, ovo dvadeseto stoljeće (što znaju djeca da je stoljeće duga stvar, da davno ne mora nužno značiti i prošlo stoljeće), kad više nikad neće biti rata, čudili smo se brat i ja, dok smo tamo kao mali provodili zimske praznike uz kuhane krumpire i kiselo mlijeko, koje je bilo skoro uvijek za večeru, uz čaj od kima, drvenu kacu u kojoj se subotom kupalo i debele perine u negrijanoj sobi u kojoj se spavalo zimi, jednom škiljavom žaruljom gore uokvirenom limenim krugom koji je na zidu stvarao čvrsti rub između svjetla i sjene te radijem kao jedinom sponom s realnim svijetom. Sve te priče bile su za nas daleka prošlost, tako daleka, da si to nismo mogli u svojim dječjim glavicama ni predstaviti.

Jer rat, pravi rat bio je onaj tatin rat, Drugi svjetski rat. S partizanima i Nijemcima, pucnjavom i pazi metak Mirkom i Slavkom. Nikad, stvarno nikad tata nije pričao o njemu. Za mene je bilo pravo otkriće da je moj tata, taj tata koji je oduvijek pričao samo o rogovima i jelenima, divljim zečevima i svinjama, pčelinjoj matici koja se izrojila preko reda i akaciji koja je smrzla, da je svojevremeno bio u ustaškom zatvoru. Teško mučen. Da je molio svog krvnika da ga ubije a ovaj mu je rekao Krepat ćeš ti i tako i tako.

Provalilo je to iz njega u one nestvarne trenutke, u one čudne momente ko iz nekog filma kada su na naš grad pale prve granate a ja se čudila, što bi rekao moj muž, k'o pura dreku: Mine? Što je to?

I tada se vreća moje mladosti konačno rasula. Jer, bilo mi je trideset, možete li vjerovati, bilo mi je trideset godina, bila sam majka malog djeteta što se jedva oslobodilo pelena i nisam vjerovala da to pada na naše glave, da je rat, da ću i ja jednom govoriti moj rat i da je to to, iako je sam kraj dvadesetog stoljeća....

Jer mi koji smo se tako zgodno rodili u šezdeset i nekoj, odrasli smo i živjeli u nekim razdraganim, lijepim, nesputanim vremenima. Ili smo barem mi, koji smo tako rado živjeli u krošnjama stabala s glavom u knjizi, vjerovali da je tako.

Olovna točkasta i informbirovska vremena desila su se prije nas a možda smo svi s današnjeg stajališta živjeli skromno – bilo je normalno da nas u školskom odmaralištu spava po dvoje u krevetima, bilo je normalno da tamo imamo drvene zahode i da vodu pijemo iz kante i gle čuda, niko se nikad nije razbolio, ali smo svi imali malo. I puno. Kako su marševi i sletovi, radne akcije i obljetnice bila sjajna stvar. Toliko zgodnih ljudi na jednom mjestu, toliko krasne ljubavne poezije kazivane uz logorsku vatru – Barbara, o sjeti se Barbara, toliko prvih iskustava skupljenih po mračnim zakucima seoskih sala, po jeftinim jadranskim kampovima kamo je ljeti hrlila sva mladost.

 Kako me duša zaboli, kada ispadne, da naša djeca misle, da je karaula naslov filma a ne pojam, da kada se odvezemo samo pedeset kilometara i pređemo granicu, naše dijete koje tečno govori dva svjetska jezika ne zna gdje smo, jer ne zna pročitati ćiriličnu tablu, da im Biljana platno beleše ne govori ama baš ništa.

Mozgala sam poslije dugo i pokušala se sjetiti, ali, ili sam se kretala u čudnim krugovima, ili sam živjela s ružičastim naočalama na nosu, ili sam sklerozna, ali nikad mi nitko u prijašnjoj državi nije zamjerio nacionalnost. A onda u novoj je, jer eto, ne spadam ni u većinu ni u manjinu, pa što ja hoću zapravo. Komu je još važna kvačica na neko slovo a koje nema u aktualnom pravopisu...

Imali smo sreću. Naše izbjeglištvo trajalo je samo tri mjeseca, nama su stradala samo stakla na prozorima i malo krov ali bili smo svi živi i zdravi i čitavi. Mi. A sve drugo se promijenilo. I nikad se više nije vratilo na staro.

Sada znam, da, ako živite u kući s gredama, podrum vas ne spašava od mina, da je trideset kilometara razdaljina koju vojska pređe u jedan dan i da nas je toliko dijelilo od toga, da po svijetu hodamo s cijelom imovinom skupljenom u nekoliko najlonskih vrećica. Znam kako je stati u red ispred djelatnika humanitarne pomoći i biti zahvalan za fasung dječje hrane. I najvažnije, sada znam, da je djed Alojz imao pravo, da je rat stvarno najgora stvar na svijetu, ali što mi to vrijedi? Tko će mi, tko to nije iskusio vjerovati?

Nikad se više naše društvo nije okupilo u kompletnom sastavu, jer Amerika i Kanada su zemlje daleke. I dugo mi je trebalo da im oprostim što su otišli, što su svoje nedoumice i dileme, svoj strah riješili pakiranjem kofera. Nikad više nisam otvorila album iz srednjoškolskih dana jer na zajedničkim slikama ima sahranjenih i na jednoj i na drugoj strani.

I uvijek, ma koliko se trudila, prošuplji mi se glas kad kod turističkog obilaska dođemo do mjedene table s uklesanim imenima. I mislim na ono kolutanje očima kada bi u školi čitali one pjesme o palim borcima, majkama koje su razgovarale sa svojim sinovima stojeći pred pločama koje su govorile umjesto njih, da su ovdje na oltar domovine položili svoje mlade život ti i ti. U godinama, kada te više zanimaju nečije oči i kako se dovesti na neku od zabave u okolici, sve ti se to čini socrealistički i nekako pjesnički lažno. Šuplje i bez snage.

A onda, desetljećima poslije stojiš na početku dvadesetprvog stoljeća pred jednom takvom pločom i stranoj delegaciji govoriš, eto s tim čovjekom, treći u prvom redu, išla sam u školu, s drugim u izviđače a s ovim svirala u limenoj glazbi a ovaj je bio naš susjed. I sve bude točno kao u filmu, trudiš se ne pustiti suzu a oni se čude, kako je to moguće, rat u dvadesetom stoljeću, zar se niste mogli rastati mirno ko Čehoslovačka, a ti znaš da nema smisla objašnjavati, jer oni to ne mogu shvatiti. A kako bi, kad je tebi trebalo toliko godina da prozreš, da su ljudi ma kakvi bili, bijeli, žuti ili zeleni, ove ili one političke stranke, ove ili one vjere, prije svega gamad i stoka, pokvareni i licemjerni, u duši i osnovi zli. I da sva ta njihova nedobrost u taj mah isplivava na površinu čim postoji najmanja mogućnost da profitiraju, trže i ugrabe, avansiraju, steknu bolji položaj, slavu, medijsku pozornost a rat je baš takva krasna prilika. A ako je nema, ajmo ju stvoriti....

Čudnom igrom sreće, sudbine i vrijednih krojačkih ruku koje su štedile za crna vremena pa je bilo odakle uzeti kad je trebalo, djed uspije isposlovati premještaj a tata se usudi riskirati i pobjeći i tako ostane živ. A onda, nakon oslobođenja iskoristi taj svoj drugi život i živi ga punim plućima i dan danas, kada mu je preko devedeset.

A ja eto, svoj nikao ne mogu. Taj moj rat, koji me zapravo samo okrznuo, stalno mi se lijepi za pete, ta neka gorčina i nedefinirana tuga da su nama, našoj generaciji nešto ukrali. Još je gore, što su to učinili našoj djeci. Kako pogledati susjedi u oči, kada ti prizna, da i danas njihovom sinu, vršnjaku vašeg u školi kažu, što bi ti htio, pa ti si......

Sve je to normalno, kažu priručnici za liječenje duše. Svako se sa svojim ratom bori na svoj način. Djed s pričom i apsolutnom odbijanju da ikakvo oružje ikada bude u njegovoj kući, tata šutnjom i strašću za oružje svake vrste. A ja depresijom i zdvajanjem nad sudbinom našom. Baš u stilu 21. stoljeća u kojem ću valjda živjeti koliko i u onom prije njega. Jedino je dobro, što nikad nisam djeci govorila Rat je najgora stvar na svijetu, znam da oni to ne bi shvatili, da to može shvatiti samo onaj tko to preživi.

Ali kada se jednom moj prst pretvori u pjegavi koščati prst djeda Alojza, hoću li se toga još sjećati? Da je rat, ono grozno stanje, kada se počneš pitati, bi li bio u stanju, da je to stvarno potrebno braneći svoj život, potegnuti obarač i nekoga ubiti? I onda s tim živjeti.


Pozdrav iz Dalmacije
Želimir Periš

Kad si žedan svijet se krivi. Tlo postaje konveksna sfera i svaki ti korak je poput uspinjanja. Stabla se nadviju nad tebe i njihove te grane bodu u oči. Oči te peku, usne ti krvare, osjećaš kao da si cijeli samo vreća krvi koja je iscurila negdje po putu, a glava te ne prestaje boljeti.

Gazio je po nečijem masliniku, gledao na urednu smeđe krugove zemlje oko debla svake masline. Netko je ovdje bio nedavno, počupao korov i u krug složio kamenje oko stabla. Sve je bilo neprirodno uredno: posložene masline, bijeli kamen, plavo nebo, kao da se nalazio u razglednici. „Pozdrav iz Dalmacije“ piše mu nad glavom. Gdje je sad taj pretjerano uredni maslinar? Sad ga je mogao spasiti bilo tko, bilo kakva ljudska duša, jer ljudi uvijek imaju vode, to je odlika civilizacije. Imati vodu. A on je lutao po toj razglednici, dalmatinskom kršu, makiji, sve je bio puno maslina, crnike i smrike, sve je bilo kao na slici i svaka stvar na svom mjestu osim što je on umirao od žeđi.

Stotinu je puta gledao dokumentarce o preživljavanjima u ekstremnim uvjetima. Snašao bi se u pustinji, Sahara je odavde djelovala kao spas. Znao je kako zarezati kaktus i iscijediti sok iz njega, znao je da treba oguliti zmiju i popišati se u njenu kožu pa to popiti da se bar malo rehidrira, ali nigdje nije bilo pustinje, nigdje nije bilo kaktusa ni zmija i nije mu se pišalo. Zašto nema emisija o preživljavanju u pripizdini iznad Primoštena? Više mu je pijeska bilo u bubrezima nego u cijelom jebenom okamenjenom krajoliku kojim je gmizao već satima.

Kamen se, a to svaki Dalmatinac zna, može iskoristiti na puno načina. Od kamena se radi kuća, kamenom se može omeđiti skromni komad svoje plodne zemlje, kojih u ovom kraju nikad nema dovoljno, i metar zida naslagati da ga se jasno odjeli od susjedovog. A kamenom se može i razbiti susjedova glava kad zapasa vaš komad terena. Krv tad padne na kamen, a važna je razlika između krvi i kamena ta što se krv može piti, a kamen ne može.

U nekom je trenutku očaja pokušao žvakati lišće. Maslina, crnika ili smrika, ponos krša, to je današnji meni. Smrika djeluje sočnije, ali kako žvakati iglice? Utrpao je šaku listova masline u usta i gnječio zubima. Puste li bar malo tekućine spasit će ga. Ne kola li tim stablom nektar maslinovog ulja? Popio bi litru te gadosti iz cuga da je netko stavi pred njega, ali od žvakanja lišća je samo sve više žednio. Agava, sjetio se, agava je kao kaktus. Ali nigdje nije bilo agava. Jebeš takvu Dalmaciju, uredno okopanu i bez agava.

Mrzio je Dalmaciju, masline i maslinovo ulje, lavandu, cvrčke, kamen i sol i klapu koja o svemu tome pjeva. More mu je uvijek bilo samo golemi prozirni zid, rešetke, zatvor, smjer u kojem ne možeš. Želio je mogućnost bijega na sve četiri strane svijeta. Između mora i planine nije mogao disati. Smog je bila njegova bura. Nad sobom je želio reflektore, a ne zvijezde. Ima jedan tulum, rekli su mu. Ekipa iz Zagreba s pogledom na Žirje, fina ekipa, sve sinovi doktora i arhitekata. To je šansa, stari. Idemo, odgovorio je.

Po suncu je moglo biti negdje podne, pržilo ga je direktno po tjemenu i palilo misaone procese pod kosom. Svaki korak mu je udarao u glavu kao da mu mozak lupa o stjenke lubanje, suhe posude kojoj kritično fali tekućine. Hodao je najmanje od jutros u dva, možda tri. Do zore je kroz mrak izgazio bar deset kilometara, kuda, prvo u smjeru mora, na jug, mislio je da ide prema magistrali, da će ga tamo netko pokupiti, a onda se prepao magistrale, što ako ga na njoj presretne mladić u sivom odijelu? Zato je krenuo u suprotnom smjeru, što dalje od mora, nije stao do zore, onda je stao i nije znao gdje je. Pokušavao se orijentirati, otkriti gdje je neko selo, gdje je neki telefon, ali brda su se samo nizala, sva su bila zelena i kamena i gola i ni na jednom nije bilo ni crkve ni čovjeka ni telefona.

Što bi im rekao da ih nazove? Rekao bi da je to bio mladić u sivom odijelu. Dvadeset, trideset godina, otkud on zna? Bijela košulja i sivo odijelo, jel bi trebao znati marku, armani, guči, pičkematerine. Što da mora fotorobot opisati? Sivo odijelo, to je sigurno, a što još? Lice, kakvo lice. Kojeg oblika? Ne zna ni oblik vlastitog lica a gledaju se on i njegovo lice svaki dan. Jel nisu sva lica istog oblika? Svi imaju iste oči i uši, svi su ljudi jebeno isti. Samo neki imaju pare neki nemaju. Neki imaju pištolje neki nemaju. Nije gledao nego bježao, gospodine inspektore, samo budale stoje i gledaju. Ostali spašavaju glavu.

A jeste li konzumirali? pitao bi ga inspektor. To je problem s našom policijom, ti si uvijek neki kurac kriv. Nikad nisi legalan, stalno te gledaju ispod oka, uvijek si s one strane dopuštenog. Ili se voziš u tramvaju bez karte, ili si student koji nije prijavio boravište, ili si konzumirao na tulumu. Nije bitno što drugi rade, nije bitno što je sivo odijelo izvukao pištolj, nije bitno u koga je ciljao i što je na svoje uši čuo malu kako kriči. Vidio je njihova izbezumljena lica, vidio je kad je opalilo. Ali to sve nije bitno jer je on (!) konzumirao. Što ste vi, gospodine, uopće radili u Primoštenu, tako pitaju naši inspektori. Imate dvije neplaćene kazna za nepropisno parkiranje gospodine, mislite li da smo naivni, da ne znamo da ste vi vozili očev automobil, tko bi drugi sjeo u tu krntiju iz devedeset i prve?

Koliko je daleko od Primoštena? Koliko je prohodao? Ako može prijeći pet kilometara na sat, a hoda od pola noći, bar deset sati, pedeset kilometara. Nemoguće da je pedeset. Naletio bi već na neko selo ili cestu vidio bi ih iz daljine, osim ako ne luta u krug, osim ako ne halucinira. Stalno je u toj jebenoj razglednici. Ma koliko hodao uvijek je među maslinama. Glavobolja mu nije popuštala, grlo mu se sve više stiskalo, je li ovdje itko ikad umro od žeđi? Pristao bi na lokvu s glistama i komarcima, smeđu i smrdljivu, može. Samo daj. Toči. Kriteriji su odraz situacije.

Kao sinoć. Samo daj. Toči. Jedna, druga, sedma. Kokteli od pedeset, pičke od pedeset tisuća, auti od petsto tisuća. Na svemu kao da je bila istaknuta cijena. Sve je frcalo od iznosa. Pozlaćena vila s pogledom na Žirje. Bazen sa skakaonicom. Nad vodom mladić u bijeloj košulji drži govor. Drugi mu nazdravljaju, izmjenjuju se u frazama i u važnosti. Onda plešu. Onda šmrču. Žene plaze po njima. To je drugi svijet. U zraku je osjećao naboj moći. Zaslijepila ga je njihova nadmenost, opeglana odijela i zalizane kose. Nadmoć kojom su pljuvali s terase dok je mjesec izvirao iznad Zlarina. Zlatna mladež, sjeme hrvatskih poduzetnika i sudaca, i on, kopač zlata, mali naivac. Ali nije znao mali naivac da zlatnima dosadi to blještavilo, nakon dovoljno novca i kokaina samo krv taži žeđ.

Pao je. Zapeo za kamen i pao. Stabla su se vrtjela oko njega, nebo se rastezalo u spiralu, a on se stopio s kamenom, čvrstim i bijelim dalmatinskim ponosom. Udario je koljeno, razvalio lakat, probolo ga je u kuku, žarilo mu je grlo. Nije se mogao podići. Meso na laktu se rastvorilo i iz ponora mu je krvavi mlaz curio na kamen. U utoru stijene stvarala se crvena lokvicu. Plakao bi ali nema suza, nema pljuvačke, nema kapi tekućine, jezik mu je debeo poput krumpira, zrak je morao gutati kao tablete, a krv curi iz njega, poput slapa se razbija na toj stijeni. Masline, smreke i crnike vrtjele su se oko njega. Rub razglednice je gorio. Pištalo mu je u ušima. Da li se stvarno može umrijeti u pripizdini? Gdje su jebeni kaktusi?

S naporom se okrenuo, privukao crvenom kamenu i zagnjurio lice u lokvu vlastite krvi. Halapljivo je lizao slatku tekućinu. Sinapse su mu prštale od zadovoljstva što nakon toliko vremena osjećaju nešto vlažno. Nasmijao se. Kad nemaš ništa, jako malo ti treba za sreću. Kad umireš od žeđi, svega par kapi. Razmisli li čovjek o tome, shvati da smo na kraju sami sebi dovoljni.

Izvali se na leđa i krvavi cerek usmjeri ka nebu. Sunce ga je zaslijepilo i od blještavila nije mogao posve otvoriti oči, ali je ipak iznad sebe jasno mogao pročitati ukrašena slova „Pozdrav iz Dalmacije“.


Gnadenschuss 
Dragić Cvjetinović

Никако да научим да се јављам на телефон. Почнем да замуцкујем, или се само нагло утишам, понекад потпуно замукнем, уместо да се одлучно, са самопоуздањем јавим... Зове ме Бранко: прочитам његово име на дисплеју, прочитам га опет, пустим да телефон још једном одсвира кратку мелодију. Хајде, јавићу му се, довољно сам га пустила да чека.

„Кажи, Главоњо.“

„Је л' ти возач ту?“, Бранко каже уместо поздрава. „Нема везе, послаћу човека по тебе. Мандићи из К...“

„Малочас сам била до њих. Шта се десило?“

„Шта мислиш да се десило.“

Полицијски џип је стигао за десетак минута. Још десетак минута, док ме довезе до Мандићевог имања, прво скретање пре изласка из села. Полицајац који ме вози је уморан, ћути и чкиљи испод отежалих капака. „Синоћ сам остао мало дуже на слави код тазбине, знате већ како то иде“, колико да се оправда.

Пут је лош до села К..., а до Мандића води још и стотинак метара туцаника, пропалог у блату. „Тек што сам осушила ногавице“, намрштим се Бранку који нас чека на дворишној капији. Он само подигне обрву. Ухвати ме за руку док се провучем између његовог аута и ограде. Има велику, топлу руку. И ту огромну главу. И добре очи: није заслужио да га зовем Главоња, али ми је прешло у навику.

Јутрос сам већ била овде. Сваког дана обиђем, сама или у екипи, по пет-шест таквих кућа у овом и околним селима. Негде има непокретних стараца, негде породица избеглих са Косова, негде неуспешних самоубица које су пустили из болнице. Али су већином породични проблеми. Комшије пријављују, Бранко пошаље по двојицу својих људи, који дан доцније социјални радници излазе на терен. Запишемо, заведемо, толико. Не прођу две недеље и све изнова. Ништа се не промени.

Новак Мандић иде у шести разред, по други пут. Упознала сам га неколико дана пошто сам почела да радим. То је било... у септембру. Сада је децембар. Од тада, не знам колико сам се пута састајала са његовим родитељима, и са њим причала насамо. Покушавала да причам: у записнику би стајало да је својеглав и ћутљив, несарадљив, повучен. У ствари, био је и упорно остајао сасвим нем.

То су уобичајене обавезе. Процедуре које још увек, негде, учим. Знам како би требало да изгледа, како стварно изгледа. Проверити како окружење делује на дете, породично и школско. Проверити с ким се дружи, какав однос има са мајком, какав са оцем. Дати озбиљну процену његовог стања, дати предлог, предложити, валидирати, оценити, усмерити. Уместо тога копирам делове старих извештаја. Колеге ми дају своје, „Не замарај се“, намигују ми.

Учим се да ме ништа не дотиче. Али Новак– „Новак је посебан калибар“, рекао ми је Бранко неколико пута.

„Новак је сасвим посебан“, увек би се заштитнички постављала.

Послали су ме у његову школу. Септембар, први дан после распуста, запара, двориште пуно деце. Први пут сам изашла сама на терен.

„Не знам шта ћемо“, директорка је вртела главом. „Наставници се плаше да раде са њим. Последњег дана школске године, када је сазнао да ће понављати разред због изостанака, насрнуо је на колегу географичара. Није било физичког контакта, али је оборио прибор, ударао по табли и претио.“

„Какав је са другом децом?“

„Знате какви су они: неће да тужакају. Али са њим је увек било проблема. У то неко време, довели су ми малог Николу – он је две године старији од Новака, сад је уписао средњу школу – лице му је било потпуно крваво. Само што се није онесвестио овде у канцеларији. Тражио је да га пустим кући, али сам морала да позовем хитну. Имао је неколико копчи на темену, неко га је ударио највероватније столицом. У главу, верујете ли? И на основу свега што сам чула, мислим, то је сигурно био Новак. Свађали су се и раније, Никола није хтео да га пусти у своје друштво...“

„Јесте ли причали са његовим родитељима?“

Директорка ме је погледала искоса. „Родитељима? Зато смо и обавестили социјалне раднике. Ви... нисте упућени? Срешћете их већ.“

Мислим да сам у школи била у петак. У понедељак смо отишли до Новакове породице. По пријави СУП-а. Психолог, чупави Раде, и ја.

„Јулија, бићу искрен са Вама“, рекао ми је Раде док смо улазили у село К... „Могу да будем искрен? Бићу искрен. Искрено, ако останете на овом послу, згадиће Вам се живот. Ево, овај Мандић, он ми дође неки даљи рођак: знам кад се вратио из Аустрије деведесет и неке, биће друге-треће. Мало се задржао тамо да га не пошаљу на ратиште, а радио је кô електричар. Видећете, пуна му је кућа старог алата и бакарних жица. Вратио се мртав пијан, морали су да га извуку из аутобуса, и прво што је урадио у вароши је да се попишао, да извините, уз полицијски ауто. Задржали га мало па га одвезли кући, да се испава. Чим је видео жену, истукао је, па је повалио. Да извините. Исте године им се родио син. Никад мира са њима.“

Марица Мандић је у дворишту, наслоњена леђима о зид куће. Крива и крута као преломљено дрво. Бледа је, обучена у ону увек исту црну сукњу, коса јој је у нереду. Изблиза, лице јој је као истрошена крпа. Доња усна јој је натечена, око црно. Некако, другачије ми изгледа на светлу дана. Обично би нас  дочекивала у кухињи. Обично није била сама.

Приђемо јој, а она ме не препознаје одмах. Чудно је туп одсјај у њеним очима.

„Како Вам је?“, питам је механички и стежем за надланицу. „Где је Новак?“

„У кући је“, каже Бранко. Погледа у мене и у њу, и узмакне један корак. „Бићу с њим, ти дођи.“ Окрећући се, да ми знак да не журим. И насмеши ми се, пун поверења.

Останемо насамо, на минут. Марица гледа у моје ципеле. Или у своје.

 „Докле ћемо ми да долазимо код вас?“, Раде је стајао насред кухиње и говорио са висине.

Никада није хтео да седне са Мандићем. Пре прве посете ме је саветовао: „Са њима мора на дистанци. И са висине. Ви колегинице слободно седите: свеједно је, тај неће жену никад прихватити за ауторитет.“ Морала сам да га послушам. Врло брзо сам увидела да је био потпуно у праву.

Била сам две главе нижа од Мандића. Када би устао – а обично би устајао, или бар покушавао да устане када бисмо долазили и одлазили – гледала бих у његове груди, увек откривене. Он мене једва да је примећивао. Са пола ока, имала сам утисак, одмерио ме је првог пута, и толико. Ракија му се била буквално увукла под кожу: капилари су му испуцали по целом лицу, ружан црвени осип спуштао му се уз ивицу чела. Размахао би се рукама према Радету.

„А шта па она хоће? Јебе се са пола села, а ја да гледам? И још оно своје мало псето хушка на мене? Бре, Раде, ти си мушкарац, видиш ти шта она ради. Цело село ми се смеје.“

Марица је увек седела иза њега, окренута боком према нама. Понекад у модрицама, понекад само одсутна. „Требало би да разговарамо са њом насамо“, рекла сам Радету неколико пута. Његов одговор је увек био исти: „Мислите ли Ви колегинице да ја то нисам радио? Искрено да Вам кажем, то само погоршава ситуацију.“

После три, скоро четири месеца, најзад сам могла да останем у четири ока са њом, а да се ниједна од нас не осврће преко рамена. Заусти, ваљда жели нешто да ми каже, али јој глас одзвања тупо. Цео израз лица јој је туп.

„Попила сам. Нешто.“

„Да се смириш?“

„Па. Да.“

„Колико си узела?“

„Ето, толико.“

„У реду, не брини. Зашто не уђеш унутра? Хладно је.“

„А не. Нека. Мени није. А Ви уђите. Хладно је.“

У селу К... је увек за пет степени нижа температура него у вароши. Планински ваздух ваљда. Сви носе вунене џемпере, целе године. У сеоским кућама је посебно хладно. Или сам ја, напросто, зимогрожљива. Један од разлога зашто ми је Новак, од почетка, био симпатичан: и њему је увек било хладно.

Видела сам се са њим тек током треће посете. Не знам да ли је и раније био у соби, иза затворених врата. Говорили су ми да је у школи, или негде са друговима: нисам му проверавала распоред, нисам питала који су то другови (ако се и са ким дружио). Свако говори своју истину, сви лажу мање-више исто, само су мање или више вешти у томе.

Дечак је био грађен као мајка, мало искривљен у страну. Имао је и мајчине очи, уоквирене четвртастим цртама очевог лица. Како би његов отац изгледао да је млађи и трезан.

Један постер фудбалске репрезентације изнад кревета, неколико школских књига на поду, и црвени сјај кварцне грејалице: то је био његов свет. „Не знам да ли сâм воли да се тако излежава, или га отац потера у собу када ми треба да дођемо“, коментарисао је Раде.

И био је готово потпуно нем. Није нас игнорисао: климао би главом, слегнуо би понекад раменима, гледао у Радета (његова чупава глава била му је изгледа занимљивија од моје). Али никако нисам успевала да чујем његов глас. Да добијем одговор било на једно питање.

„Хоћете да га видите?“, пита ме Марица. Иако каже да јој није хладно, скупила је рамена и мало дрхти. Када ме окрзне надланицом осетим како дрхти.

Полицајац седи на гомили цепаница поред шупе и пуши. Устао би да нас заустави, али ми само махне.

„Немој да улазиш унутра“, каже (једној од нас две, нисам сигурна којој).

„У реду је“, слажем, „инспектор је рекао да је у реду.“

Мандић је на стомаку. Покривен је грубим ћебетом – вероватно га је Марица покрила – али се јасно види његово тешко непокретно тело, још увек згрчено. Ивице ћебета које су на земљи натопљене су водом.

„Ти си га пронашла?“

Жена гледа мимо мене, али нисам сигурна да ли у тело на поду или у сам под. У малој шупи има места за радни сто, ту је стари алат, зарђале оштрице једна до друге. Кофе и кутије набацане без реда. Угазим у воду и устукнем, а Марица се провуче поред мене.

„Мој Манде. Куку, мој Манде.“

Тешко изговара једну и другу реч. Само када позове мртвог мужа нешто јој заигра у гласу. Једва приметно: да не ловим то поигравање, не бих га ни чула.

„Ти си некакав емпата“, Бранко је волео такве речи. Отишли смо на кафу пар пута, током радног дана.

„Где налазиш такве изразе“, подсмехнула сам се, и угризла се за језик. Збунио се, мало поцрвенео. Када се збуни, почне да звера лево и десно, ваљда не зна шта би са својом великом, рутавом главом.

„Хоћу рећи“, покушао је да објасни, „превише емотивно прихваташ све те приче. У том смислу. Нисам сигуран да је ово прави посао за тебе.“

„Ни ти ниси неки типичан инспектор.“

Нисам желела да му буде непријатно. Нисам, са друге стране, могла да поднесем ни да му буде превише пријатно у мом друштву. Јулија, хладна и недостижна. Јулија, сама и фригидна.

Мислим да је пар година старији од мене. Када је почео чешће него раније, и чешће него што је неопходно да долази до моје канцеларије, већ су почели да ми га набацују. Колеге да праве масне вицеве, колегинице да ми планирају свадбу. Или обрнуто.

Имали смо, уз све то, и неколико заједничких случајева. Или: било је неколико случајева око којих је он често морао са мном да се консултује. Није да ми није пријала таква пажња. Али била је нагла: и није било времена да јој се на било који начин посветим.

То сам му најзад и рекла. Јуче, на још једној поподневној кафи.

„Па добро“, био је много мање збуњен него што сам очекивала. „Није ми проблем да будемо пријатељи.“

Марица чучи поред главе свог мужа, и плаче. Или, покушава да плаче, стиска очи, али никако да јој засузе. Сагла се да помери грејалицу, до пола изгорелу, за коју је још увек закачена његова рука, али је на време спречим.

„Хајде да уђемо“, повучем је да се усправи. Зачудим се колико је лагана: могла бих је сама подићи и однети у кућу.

Новак је у кухињи, седи за столом, на очевом старом месту. Ноктима гребе по мушеми. Бранко седи насупрот њему, записује нешто. Тешко ми је да замислим да дечак одговара на његова питања.

Мајка се провуче поред сина, крене да му стави руке на раме и у косу. Пољубила би га, али се смота. И он направи нагао покрет, шаком и раменом, да је отресе. Прође поред њега и седне на своје место, у углу, окренута боком према нама.

„Значи, да поновимо. Знам да ти је тешко“, Бранко мало заколута очима, „али стрпи се још само кратко. Дошао си око један из школе. Мајка је спавала, отац није био у кући. Видео си да нема струје. Проверио си осигурач, отишао до шупе да га замениш, нашао си оца. Лежао је у локви воде, поред преврнуте грејалице. Звао си мајку.“

Дечак клима и клима. И гледа у мене.

„Ништа ниси дирао? Не. А та грејалица, кад се покварила? Пре дан, два? Пре два дана. А кажи ми, твој тата, колико често је мајсторисао? У последње време? Не баш, а?“

„Мој муж је знао, знао је он шта ради!“ Марица готово да се усправи. Гледамо у њу, на тренутак–два, док се Новак наједном окрене, брзо, и преко рамена се брецне на њу. „Куш!“, или тако нешто, што ме подсети на режање.

Привели су га после друге туче са оним Николом. Старији, већи, јачи, у пратњи неколико другова, сачекао га је испред школе, да се освети за онај ожиљак од претходне године.

„Изгледа да су изненадили нашег Новака“, Бранко је дошао код мене да ми покаже извештај из болнице. „Ти клинци из техничке школе знају да буду опасни. Кад је нека утакмица направе русвај у кафићу, као да су на стадиону. А свако друго вече напију се, покаче, лете ножеви и флаше...“

Престравила сам се. „Шта су му урадили, побогу?“

„Новаку? Има пар ружних масница. И нокат је поломио... Изгледа да су се момци скупили да чувају Николи леђа. Видиш ово? Тако му сад изгледају леђа. Новак је дограбио некакву мотку, оборио га на земљу и, ево... Поломио му је предње зубе. Дубоке посекотине на леђима, врату, глави. Модрице свуда по телу. Блажи потрес мозга. На срећу без унутрашњих повреда.“ Подигао је главу са извештаја. „Што кажу: убио је бога у њему.“

„А остали момци, како су прошли?“

 „Слушај, ово је озбиљно. Знам да си помало поносна на њега, нећу то ником да кажем. Али је озбиљно.“

„Он је још дете.“

„Кад си последњи пут гледала како се дечаци у тим годинама туку? Па и да није овог... Немилосрдни су, ударају неконтролисано, без икаквог осећаја. Чак и они који немају толико лошег да избаце из себе.“

„Шта сад хоћеш да кажеш Главоња? Да је такав због ситуације у кући? Да га малтретира отац па да се овако искаљује?“

„Да ли је или не, није на мени да се тиме бавим.“

„Него на мени, разумем...“

Устао је, незадовољан, и слегнуо раменима. „На жалост, ово ће ићи пред јавног тужиоца. Наношење тешких телесних повреда, млађи малолетник, знаш већ све то. Требаће ми твој и Радетов извештај.“

Устаје усред реченице, отвара вратанца на шпорету и убаци нову цепаницу. Лице му је на тренутак осветљено црвено. Топлота се на тренутак рашири по малој кухињи.

„У реду, то је то“, Бранко одмахује главом и излази.

Узимам дечакову руку у своју. Чудна је дистанца између нас – гледам га мало другачије. Шкргутао је зубима и раније, био је смркнут и раније. Ово је нешто ново, ова његова осиљеност.

Излазим, сложим сажаљив поглед према његовој мајци, али она као да гледа кроз мене.

„Довиђења“, каже празно. „Хвала.“

Бранко је испред са двојицом својих људи. Онај што ме је довезао показује према шупи. „Чекаћемо да га однесу?“, глас му је поспан. Онај други, што је био испред шупе, преозбиљан је. „Ја ћу да останем док не дође мртвозорник. А ти иди и отрезни се.“

Приђем им, повучем Бранка за рукав и издвојим га у страну.

„Знаш да ниси смео да причаш са Новаком кад ја нисам присутна.“

„Или његова мајка. Наравно.“

„Жена је на лековима. И врло је нестабилна.“

„Видим, сад сам причао са њом: не сећа се ничега. Каже да си ти долазила, онда је заспала, али јој је све мутно.“

„Таква је већ дуго. У ствари, од кад смо први пут овде... Не знам шта ће даље бити са њом и Новаком...“

„Па, то доста зависи и од тебе, зар не? Мислим, да ли ћеш препоручити да их раздвоје.“

„Можда би тако било боље за обоје. Али Главоња, требало је да ме сачекаш пре него што си му узео изјаву.“

„Пусти сад то Јулија. Него, дођи да видиш нешто.“

Одлазимо иза куће, до мртвог Мандића. Дим из оџака се спустио и испунио цело двориште, и унутрашњост шупе мирише на паљевину. Бранко гурне ногом лимену кофу оборену на бок.

„Била је пуна воде. Вероватно је стајала овде, на ивици радног стола. Довољно је било да је неко гурне мало руком... Видиш шрафцигер тамо, и онај намот жице: изгледа да је завршио са оправком и пробао грејалицу. Погледај само како је он то спровео, лепљива трака свуда, голе жице. Право чудо да се овако нешто раније није десило.“

„Кренуо је уназад, можда се спотакао...?“

„Па, да. Ухватио се за сто, кофа полетела... Страшно.“

„Значи, несрећан случај... Шта си хтео да ми покажеш?“

Бранко је замишљен. „Не, ништа. То је то. Још ће истражни то да погледа... али несрећан случај, тако ће бити.“

Пре месец дана Новак је проговорио. Поново сам отишла у школу, причала са директорком, са разредним старешином. Обе стегнуте, уздржане жене.

Седео је у углу канцеларије, незаинтересован. Држале су се подаље од њега. Након туче са малим Николом плашили су га се још више.

„Други родитељи“, рекле су ми, „не желе своју децу у разреду са њим. Ако бисте Ви хтели да разговарате са његовима, да видимо како да се ситуација смири...“

Рекао је нешто на то, гласно, целу завршену реченицу. Не знам да ли сам га само ја чула. Њих две су наставиле да допуњују једна другу, али нисам могла да их слушам. Окренула сам се: пиљио је у једну па у другу своју ципелу.

„Шта си рекао Новаче?“

Промрмљао је још нешто, као незаинтересовано. А онда: „Рекао сам, ако ме не желе, што ме не избаце из школе?“

„Ко да те избаци из школе?“

„Па, сви.“

Померила сам столицу, окренула се ка њему. Две жене су заћутале.

„Јеси ли ти свестан, Новаче, шта си урадио?“

„Да. Па? Он је хтео то исто мени да уради.“

„Људи се плаше. Плаше се да се тако нешто не понови. Знаш да си претерао? Да је могло да се још горе заврши?“

„Па требало је.“ Дуга, нема пауза. „Требало је да га убијем. Али нисам могао. Превише је велики.“

Кажем Бранку да не могу да чекам. Остале су ми обавезе за данас, пун сто предмета.

„Одбацићу те ја. Кажи ми, јутрос, била си сама овде?“

Натерам се да му се осмехнем. Најприсније што могу, а да не изгледа да кокетирам.

„Хоћеш и мене да испитујеш, инспекторе?“ Али се није збунио. „Да“, одговорим најзад. „Око дванаест ме је возач довезао. Попричала сам са Марицом, стигли су папири из суда, у вези са оном тужбом...“

„Чекај, била је сама?“

„А не. Па кад је она сама­? Хоћу да кажем, попричали смо сво троје... Сећам се да је Мандић баш био спремио ту несрећну грејалицу, ставио је на сто. Није хтео да ме погледа, само је псовао судове и службе.“

Отвара ми са сувозачеве стране. Док улази, мислим се како не удари том својом огромном главом у ивицу врата.

„Слушајте колегинице, да будем искрен, можете Ви то и сами.“ Након четири месеца Раде је све више делио савете и све чешће пребацивао послове на мене. „Уосталом, Мандић ми је неки даљи рођак, знате, па ми је мало незгодно.“

Наравно, пристајала сам на све. Глупо ми је било стало да Новаку изрекну блажу казну, појачани надзор или укор. Али морао се макар покајати. И причати са мном. Тврдоглаво је одбијао и једно и друго. Када бих била сама са њим, говорио је лоше ствари, ако би уопште ишта говорио.

Ваљда сам и ја на крају претерала. Одлазила сам на своју руку, кад год сам била у прилици, не бих ли затекла Новака и његову мајку саме. Мандић ме је сачекао, прошле недеље, после посла. Очи су му гореле. Онако тежак, једва је стајао.

„Ти, да ми се више ниси појавила на прагу! Хоћеш жену да окренеш против мене? Оно мало псето има у затвор да иде. Брука ме по целом селу!“

Бранко је замишљен. Док нисмо изашли из К... возио је брзо, када смо дошли до асфалтираног пута успорио је.

„Кад завршаваш са послом Јулија?“

Угризем усну. „Не љути се Главоња, али нисам расположена. Рекла сам ти јуче, мислила сам да си разумео.“

Не гледајући ме, спушта шаку на моје колено. Од тог наглог додира се сасвим укочим.

„Шта ти је Бранко?“, хтела бих да кажем, али не чујем себе. Осећам му велике и хладне прсте како се померају по мојој нози.

Лагано кочи и зауставља ауто са стране. Куће су даље низ пут, десно од нас је шумарак. Гране су још пуне сивог лишћа. Небо је пуно дима и влаге.

Бранкова рука је већ на мојој бутини. Не смем да га погледам.

„Марица Мандић каже да си свраћала преподне. Не може да се сети када. Не може да се сети ни да ли је њен муж био са вама, док сте причале...“ Руку је склонио са моје ноге и ухватио ме за врат, отпозади. „...Или је већ био у шупи и поправљао грејалицу. Треба ли да питам твог возача да ли те је видео да си ишла иза куће?“ Притиска прсте иза мојих ушију и натера ме да се окренем ка њему. „Или те није видео?“

Његове очи нису више добре: гледа ме, и знам да зна.

„Рекох ти Јулија. Превише лично схваташ све те приче.“


Mak, zelena faza
Mirko Jovanović

Сећања једног уметника

Слика прва

Откако сам стасао да бих се и о чему могао питати, отац је за мене био мистерија. Била је то она мистерија која распирује дечију знатижељу до пожара толико бесног да сам себе угуши пре него што захвати суварке одговора.

Једне јесени, на пример, крај свих брига око куће и малог, али непрестане пажње жељног комада земље што беше у поседу нас, Макових, отац је почео, сваког јутра, да одлази пут града са кожним торбаком пуним тесли, метара, лењира, мистрија, турпија, тестера, маказа, конопаца и других зидарских алатки. А осим што је грађевинска сезона била на измаку, што ја тада нисам могао знати, ово ми је било чудновато и зато што сам од нашег рођака Мата, упућеним у прилике од Бихора до Стамбола и од Иванграда до Стаљинграда, чуо да „није Бијело Поље баш тако велико, па да се никако не може наћи човјек коме наш Михаило зида барем кокошињац“.

Слика друга

Још више од питања о очевом позиву тиштало ме је ово: зашто је тај човек тако строг и неправедан према мени. Јер чим сам проходао и мој свет се нагло проширио ван зидина кревеца, на цело краљевство куће, пуно неистраженог, он је почео да ме одвраћа од похода у непознато претњама, забранама и драконским казнама за најмањи прекршај.

Ипак, захваљујући тврдоглавости урођеној Маковима и дечијој радозналости лакомој на забрањено, ја сам, иако свестан у какву погибију се упуштам, истрајно кршио његове забране и успевао да посетим покрајине неописиве лепоте.

Најлепша је била, без премца, климава Кнежевина Креденац. Ту су свој завичај проналазили један тучани послужавник и његови бакарни рођаци џезва и млин за кафу, затим дрвена оклагија и даска са безброј ожиљака, тучак и аван, туч за месо, вишенаменски вадичеп, чашице и чаше, полићи, филџани, шоље, варјаче, кутлаче, шерпе различитих димензија и са насликаним цветним мотивима, смештене једна у другу као бабушке, ростфрај ножеви, кашике и виљушке, лимени и порцулански тањири, модле за колаче, шећер у коцки, у зрну, у праху, кафа у зрну, сирова и пржена, млевена кафа, кантица свињске масти, по једна флаша зејтина, сирћета и крушковаче која је одлична за трбобољу, неколико флаша шљивовице која тажи душевне боли, пластични бокал за расол којим се лечи након састанка са шљивовицом, потом флашице рицинуса и сирупа против кашља, табла аспирина, струкови босиљка и першуна, листови лорбера, венци сушених паприка шиља и смокава, ченови белог лука, коцке герме, штапићи ваниле што личе на мумије кишних глиста, воштанице домаће израде, кутија шибица, тамјан, клупко конопца, ораси и лешници. Међутим, мене су највише забављале тегле меда, правилних цилиндричних облика или мало пљоснате, глатке или са интарзијама, трбушасте или струкиране, са поклопцима од жутог лима, смеђег стакла налик клобуку печурке, или простог целофана стегнутог гумицом. Те су амбалаже кроз смехом ми замагљен вид (нисам ни слутио тада да је та магла само заметак прогресивне кратковидости), дању биле пуне Сунца, а ноћу звезда.

Слика трећа

Осим тога што ми је мед, похрањен у теглама, служио као калеидоскоп, мој однос са том благородном супстанцом имао је, признаћу, и своју чисто утилитарну страну. Наиме, једном приликом, око моје седме године, када мајка већ више није била са нама, отац ми је показао тегле на које су туткалом биле прилепљене етикете, на којима је правилним очевим рукописом било исписано: МЕД ПЧЕЛАРА ВЕСЕЛИНА И МИХАЈЛА МАКА. Али брзо су понос и узбуђење због мојих пословних почетака уступили место разочарењу и осећању нове неправде кад ми је мој ортак забранио да отварам тегле и прстима проверавам каквоћу нашег – подвлачим: нашег – производа.

Још ми је теже пало што су против мене сад биле и пчеле, којима сам отишао да се пожалим на свог компањона, а оне дигле на мене целу ескадрилу чим сам, као добро васпитано дете, у кошницу покуцао; једва сам им утекао ускочивши у реку.

Слика четврта

Моја мајка звала се Ана Мак, née Костић. Говорила је да је старо презиме њене породице Жемчужин, што ће рећи бисерни, и да су пореклом белоруски цигани – чињеница којом ћу, заједно са леворукошћу коју сам наследио од оца, целог живота потцртавати своју различитост. (Жемчужин, Залатој, Серебрјаниј – како само светле презимена тих номада! А никако да засветле у памћењу, као што њихова огњишта не могу остати да светле на једном месту; њихова презимена одлазе заједно с њима у небеске черге.)

Прво моје сећање на њу везано је за једне батине, чијег се повода данас не сећам (а вероватно сам се и тада правио да не знам чиме сам их заслужио) и које сам добио од оца. Знам да сам јаукао под ударцима прута као да ме громови распаљују и да је у једном тренутку она ушла у собу и уз вику одгурнула оца ка вратима. Знам и да сам помислио да је то урадила зато што није била задовољна учинком очевих метода, па жели да настави лично да ме вошти. Међутим, она је само чучнула крај мене и једну своју шаку, чије су коске подсећале на жиле у листу боквице, спустила на моју раскрвављену подлактицу. Ставила ми је затим у руке гуменог патуљка што је лежао поред и који је, иако смо заједно упали у ступицу, очеву офанзиву преживео без огреботине. Затим нас је обојицу, мене и патуљка, однела у кревет.

Утуткала нас је у ћебад, јоргане и поњаве, а онда нас пољубила: патуљка у црвени тулипан капуљаче, а мене у цвет косе.

Чкиљио сам кроз трепавице док је излазила. И видео сам кад је застала на вратима.

Стајала је у раму довратка вероватно само трен, али та слика ње у белој хаљини и бујици светла које је долазило из ходника у њеној позадини – тако да се чинило да је она из светлости исечена – отиснула се преко магловите слике дотадашњих успомена на њу. То је постао њен први довршени портрет.

Слика пета

Прво јутро последње зиме моје мајке. Прилазим прозору и одмандаљујем му капке, али они се не растварају одмах – лењи спољашњи свет хоће још да спава и ледени крмељи дрвеним канатима не дају да се лако одлепе један од другог. Тек када их јаче цимнух, раскрилише се.

Све је избрисано. Прљаву слику света заменила је чистина у чипки од иња. Уместо уобичајеног одреда голубова, на прозору је кита снега. На гранама дрвећа такође, осим што са понеке, под сопственом тежином увећаном за тежину мог погледа, та снежна јата лете ка земљи.

Врапци су једине птице које су остале, пркосне, згрбљене на оним гранама с којих је снег опао и уступио им место, перја накострешеног од студени.

Примећујем у њиховом перју, поред кострешења, још један покрет, бржи и већи. Кад се мало боље загледам, видим да се то не мрда перје, него њихови кљунови: певају, a capella, песму зиме, једну једину која постоји, али веселу, и за мене вреднију од целокупног јесењег репертоара птица побегуља. Ту песму, истина, само видим, јер ме орљава Лима, који се издваја у дну слике жутилом свога загнојеног тока, спречава да ишта друго чујем; изгледа да смо сви потопљени у његов дубоки звук као у воду и, ронећи, видимо како се отварају уста онога што уста има, а не чујемо да из њих излази икакав глас.

Ослушкивање реке и гледање њеног жутила буде ми наједном бешику и, одлепивши табане са хладних патосница, журно истрчавам на ходник, па напоље, на рошави бетон степеништа пред улазним вратима. Снег је глоцнуо само најнижи степеник, пошто га је отац, кренувши зором у град, на посао, изненадио и, ударивши га у чело чизмом, ту га зауставио. Да потврдим победу Макових над њим, запишавам га.

Завршивши с понижавањем непријатеља, брзо се, промрзлих табана, враћам у кућу. Трчим одмах у кухињу, из које се чује пуцкетање заложеног шпорета. Тамо, међутим, уместо негдашње кухиње, затичем непознату одају, са оплатом од дима на зидовима и са намештајем застртим димом. У диму је вез од мириса: кафе, кора од јабука бачених на плотну, вреле масти, растопљеног шећера, али издваја се нарочито шара извезена од мириса загонетности. На основу свега што до сада знам, онде где се осећа загонетност, ту мора да буде отац. Али овог пута ме, проводећи ме кроз димне велове, жица тог мириса по први пут одводи до скута неког другог.

Приметивши да сам бос, мајка изговара нешто кратко и неразумљиво, али пуно разумљивог прекора и, склањајући са плотне тигањ у коме припрема још увек ми непознату ђаконију, стаје да ми на ноге навлачи чарапе од грубе, пецкаве вуне. Пошто ме је након тога и обукла, хвата ме испод пазуха, подиже ме и посађује за астал, а затим ме послужује туцетом нових прекора (додуше неотребљених од скривене нежности) и трима палачинкама са густим ливадским медом у саћу.

Погледавши у њено лице, примећујем да ме упорно посматра, као да погледом по мени пише. Задубивши јој се у очи, чије су дужице две мастионице гледане из птичије перспективе, примећујем и да у њима није само мастило, да ту има и других течности, распоређених једна изнад друге, по спратовима; мастило је само на вршном спрату, као замка за оне који се не усуђују да загребу испод површине, који на сликама виде само скраму боја и контуре облика и у њима не умеју да прочитају прошлост и причу. И зарањајући кроз те спратове разнобојних текућина, попримајући живописност Матисових портрета и композиција Кандинског, досежем дно, подрум поплављен једином течношћу која, иако присутна у свим бојама, никада не може да буде насликана тако чиста; досежем воду, која спира са мене палету горњих спратова.

И плутам тако на дну очију Ане Мак, згрчен, мали, тек зачет, чист. Сећам се себе који бејах пре свога сећања.

Слика шеста

Очева леђа у облику штита. Иза ја, на санкама пламене гриве које отац вуче. Крећемо се ивицом цесте што води према граду. Први одлазак у град ког се сећам.

Иако се град тек буди, улице су преплављене људима. Хитају, ни не осврћући се на нас. Да не грешим душу, иза неких огромних прозора људи снежно беле и глатке коже, чак и усана и очију сасвим белих, у црним празничним оделима и са шареним машнама, укочише се у став „мирно“ и пружише нам руку кад дођосмо до њих. За њих се одмах види да су финији свет, јер иза прозора на који смо наишли пре њиховог је сијасет њихове улаштене и лепо поређане обуће, а испод, иза следећег прозора, видим и безбројне њихове књиге. Отац ми објашњава да се велики прозори зову излози, а да су бели људи иза њих Лутке (за такву фамилију, која се по играчкама зове, до тада не бејах чуо).

„Здраво, Лутке“, говорим док их напуштамо. А долази ми да поздравим одједном цео град са његовим чудним људима и са кућама које нису беле и срасле са снежним непрегледом као оне у селу, већ шарне, играве, живе; на градским кућама чак и оџаци избијају као црвени огњеви из кровова, топећи снег око себе и откривајући тиме исто тако пламен цреп. Сем њих, сред чаршије, и то право из земље, уздижу се до под само небо још и некакви грдни оџаци са много прозора. Отац ми кроза смех говори да унутра живе људи и да то нису оџаци, него солитери.

„Здраво, солитери!“

Узбудљивији од свега је, ипак, долазак у Дом културе, о ком ми је синоћ пред спавање отац дуго причао. Да ништа није лагао, уверавам се већ на првом кораку, који ме уводи у велику просторију испуњену крпицама и костимима, сликама празних соба и ходника у природној величини и пустих брда, шума, долина и улица у перспективи. То је радионица градског позоришта, објашњава ми отац – његово радно место; на свим догодовштинама и призорима од данас имам, ето, да захвалим његовој намери да ми, ваљда из жеље да најзад почне да ми се одгонета, покаже чиме се бави.

„Тата, а како си оно рекао да се зове ово што радиш?“, питам га након што ме је посадио на некакву хоклицу.

„Сценографија“, одговара ми, отежући „а“ на крају као да је слађе од других слова, па хоће дуже да га држи у устима.

Примећујући да сам и даље у недоумици, да не разумем у чему се састоји његов посао само на основу назива, отац допуњава свој одговор:

„Дижем градове и села у једном непостојећем свијету – ето, то ти је та сценографија. Узиђујем у постојећа здања, попут овог позоришта, непостојеће одаје, дворане за игру.“

„За какву игру?“, џарам у кошницу његових речи и подстичем га да даље објашњава, иако сам и до сада слабо шта разумео.

„То су ти, Весо, игре људског и надљудског, човјека и умјетности, које ни сам не могу до краја да разумијем“, ставља ми до знања како не говори намерно у шифрама, већ да је неко пре њега ствар затутуљио, тако да се више о њој не може људски и простим језиком говорити. „На примјер, ова игра за коју сада правим сценографију заправо је један филм који овдје у граду снимају неки људи из Београда. Зове се, тај филм, Jeux d’eau, по музици неког Равела. То ти је, преведено на српски, Игра воде, и толико задаје главобољу чак и свом творцу да он још увијек не зна како да је заврши. Ипак, ја знам да ће он, однекуд, да извуче...“

Наједном стаје с куцкањем у плавосиве шкриљце, с којих је на тај начин почео да скида стврднуто блато и неравнине, и пита ме:

„А што ти, малац, не би прошетао по радионици и сам видио како настаје ово о чему ти причам?“

Не чекајући да ми се каже двапут, нестајем из очевог видокруга као привиђење и крећем у обилазак.

Слика седма

Касно је пролеће. За недељак дана наступиће и лето. Поплава сунца наноси ме пред капије Креденца. А тегле меда никада пуније светла.

Испет на столицу, куцкам ноктима у стаклене силосе, еда бих дозвао жито светлости, те сунчане ројеве, али они само уображено светлуцају не обраћајући пажњу на мене, непомични – за разлику од самих тегли које миц по миц шетају полицама, све док се једна не баци у амбис, на под, мени у инат.

Цикну стакло и разли се мед преко срче. И морадох као толико пута раније да прекинем игру пре краја (а има ли иједна дечија игра краја?) и да потражим уточиште крај Лима, вечитог јатака.

Река, подгојена отопљеним снегом са планина око њеног горњег тока, беше изгубила главнину својих снага током априлских и мајских јуриша и пустошења долине и сада је уморно протицала унутар граница свога корита, незаинтересована за шестогодишње кандидате за дављење, па сам се усудио и да загазим у плићак. Пун шљунка нанесеног током тираније бујице, одељен од дубоке, смарагдно зелене матице затупљеним стеновитим зубима, тај плићак био је прилично верна реплика фонтане коју је отац справио у позоришној радионици, те ми добродође да, док се скривам овде од батина, провежбам још једном сцену плеса у фонтани.

Тих својих неколико минута „у кадру“ вежбам већ више од четири месеца, иако сам био спреман и без вежбе, још оног јануарског дана када сам у позоришној радионици оцу нестао из вида и када ме је, после двадесет минута потраге у којој је учествовао свако ко се затекао у згради, у мраку испод некаквих кулиса прислоњених уза зид пронашао редитељ филма Јeux d’eau Реља Бједов; дошао је био да извиди како напредују сценографи и костимографи и зачуо мој цвркут пролазећи поред кулиса, па је, прислушкујући још пар тренутака како разговорам са самим собом у десет гласова, повикао у неком архимедовском заносу: „Имам га! Имам га!“. Показаће се после да је тиме хтео да каже како је захваљујући мени „доживео просветљење“, како најзад има недостајући крај свога филма и како жели мене као актера тог финала.

Понашам се спонтано, по Рељином упутству. Шљапкам по плиткој води и повремено се сагињем да из ње подигнем камичак који својим обликом или бојом успева да улови живахно ми око. Затим захватам цео прегршт камења и бацам га увис. Након кратког лета, оно срећно слеће назад у своју реку. Понављам ово небројено пута.

Нешто што није ни камен ни кап воде наједанпут засја у киши онога што сам управо избацио из руку ка небу. И задржа се у ваздуху и након што се камено-водени дажд сручи у реку.

Беху то беле бројанице зуба откривених осмехом и пар мастионица гледаних из птичије перспективе, кроз чије грлиће-зенице је могло да се види мрешкање само још мало мастиљавог талога. У тај талог је сад мајка, стојећи у шевару кроз који се са нашег имања излази на обалу, умакала свој, мало већ затупљен поглед и њиме писала по мом лицу, као што је чинила и протеклих неколико месеци, од оног зимског дана када ми је спремала палачинке.

Ја нисам желео ниједног трена, па нећу ни сада, да признам да је истина то што у редовима тог писма стоји, покушавам да је одвратим од таквих мисли и скачем, играм, цичим, певушим, а с времена на време и говорим, много и искидано.

„Мама! Сиђи! Ја... Види! Љепота… Лим… Љут је… Али је добар. Неће да те однесе. Ја... Не дам те. Види, мама! Газим га. Играм му по грбини. И ти ћеш… Ја...“

Честим уметањем личне заменице првог лица једнине желим да јој усредсредим пажњу на оног на кога се заменица односи, да јој ставим до знања да не може тек тако да ме остави – а из њеног писма на мом лицу да се наслутити да се на нешто такво припрема. Њу ова моја себичност боли. И скреће поглед са мене, на часак обустављајући писање како јој не бих измамио сузу с којом би јој из очију сигурно истекао сав преостали дивит. Јер од свег оног разнобојног богатства распоређеног по спратовима њених очију преостало је само кап или две мастила, што је довољно само за још једну реченицу.

Већ дуго јој, због тог писања по мени, очи гасну и бледе. Великом брзином се из њих црпи мастило: први пролећни редови писани на мојим образима, уместо у зифт црној боји какву су раније имале њене очи, били су више тамномодри, априлски попримали већ и светлољубичасте нијансе, о Ђурђевудне постали бледопепељасти, да би сада, кад се епистола приводи крају, ти рéци поново поцрнели, а уз то постали и све више замрљани, јер је мајка поглед почела да умаче у талог пун нечистоћа и мастиљавих угрушака.

На камелеонску непостојаност свог окописа она се, међутим, не обазире. Не сме да се враћа на већ написано, да узима предах, да губи време ког и онако неће бити довољно. Вођена инстинктом животиње пред блиском опасношћу, налази ме где год да се завучем и прихвата се писања по мојим капцима, челу, на маргинама осмеха. У случајевима попут овог сад, када сам за јатака имао Лим, чак ни инстинкт јој није потребан, јер је река са мном разговарала, гласно да сви чују, на језику елемената, језику који је мајка као биће светлости и потомак Жемчужиних, а то значи дете ватре, савршено познавала.

Не желећи да размишљам о тачки којој се њено писмо овога часа, као река ушћу, сасвим примакла, опет шакама захватам шљунак из Лима и зафрљачујем га увис.

„Мама, глед...“

Застах у пола своје и осетих на уснама завршетак њене речи, са воденом тачком на крају уместо пољупца. Није је више било међу трскама. Само су се жбун шипка на стени лево од места на ком је стајала и две замишљене врбе десно сашаптавали о томе како је она управо заувек отишла, а ја то нисам ни видео.

Слика осма

Мајка је умрла у мају 1985. носећи под срцем плод стар пет месеци. Моја несуђена сестра. Или брат. У исто време су, дакле, у Ани Мак, рођ. Костић, потомку Жемчужиних, односно бисерних, почели да расту бели бисер зигота и црно бисерје смрти. Јер умрла је мање од пола године након што је осетила оштар бол у утроби, после чега јој је дијагностификовано „оно најгоре“, како се говорило у селу (јер превалити преко језика назив мајчине болести за сељаке је исто што и лизнути болест саму, болест за коју нису хтели да поверују да је баш сасвим незаразна и да се не може и тако, пљувачком, зарадити).

На мајчином погребу нисам био. Отац је сматрао да сам исувише млад и осетљив да би дозволио да у живот понесем успомену са једног таквог пира. Захвалан сам му на томе. Као и на свему што је касније предузимао како бих мајчино одсуство што мање примећивао – у првом реду на томе што је дозволио да упркос свему учествујем у снимању филма, који ће остати као документ да је Веселин Мак некада заиста био весео (или је само био спреман да то барем одглуми).

Једино, не могу оцу да опростим што ми није веровао да сам мајку видео оног дана на реци. Тврдио је да сам то сањао или – није то рекао, али његове скептичке очи су одавале ту помисао – да сам догађај измислио. Није помагало ни кад сам, тешка срца, скинуо на трен вео туге са свог лица и дао му на увид завршетак писма које је мајка на мени ситно, дрхтавим окописом исписала.

„Била је већ издахнула ноћ прије те водене тачке за коју кажеш да ју је оставила на твојим уснама“, није се дао убедити. „То ти је ту, уосталом, ожиљак од малих богиња које си прележао као беба.“ 


 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica