Baloni živih boja 
 Nada Dušanić

Kajgana
Dragan Aleksić

Lovac 
Stanislava Nikolić Aras

Autobus 
Josip Mlakić

Io Sono Africano 
Nada Crnogorac

Konac vojne 
Zoran Krstić

Turetov sindrom 
Jasna Dimitrijević


Baloni živih boja 
Nada Dušanić

 

- Da li da okrečimo trpezariju u boju šljive ili boju kajsije?

- Da, naravno.

- Šta, naravno?

- Pa, to... Naravno da volim kompot. Mama je u šljive i kajsije stavljala ceo orah, naučiće te kako se to radi.

Trenutak zbunjenosti smenjuje nalet smeha, zvučan poljubac i jedna obla zadnjica već se gnjezdi u njegovom krilu.

Muškarac zahvalno razmišlja: Eto, nijedne prekorne reči! Čak se i nasmejala. A osmeh joj je čaroban! Usne se šire, mekane, podatne, a oči stiskaju kao da pokušavaju da sakriju svu tu detinju naivnost i bezazlenost. Izgleda kao da će se rastopiti od sreće. Naravno, od sreće što se udaje za njega. A Maja se premišljala mesecima, postavljala hiljadu pitanja, oklevala – sve dok on nije presekao odlučivši da stavi tačku na vezu koja se nije odvijala u skladu sa njegovim očekivanjima. 

Da je kojim slučajem Maja sad na Sanjinom mestu, odmah bi krenula sa pitanjima tipa: Zašto me ne slušaš? O čemu razmišljaš? Da li bi želeo da si sad sa nekom drugom umesto sa mnom? Majka je bila potpuno u pravu: ova devojka je pravi dar. Uvek je nasmejana i puna neke dobre energije koja prosto zrači. I nije on jedini koji tako misli. S ponosom je primetio kako na ulici, ili u gradskom saobraćaju muški pogledi nalaze put do njene savršeno oblikovane pojave, a ona sve prima sa takvom lakoćom i prirodnošću kao da se to samo po sebi podrazumeva. Jednostavno, dobro se oseća u svojoj koži i to ne krije. Za razliku od Maje...

2.

Eh, Maja, i njen četvoronožni raspršivač dlaka. On se maši za džep i izvadi maramicu. Čim pomisli na njega, kija mu se. Našla ga je pored kontejnera dok je bacala smeće. Velik crni pas, ružan i nekako kabast, sa četvorougaonom njuškom i sitnim podmuklim očima. Mešanac ukršten od ko zna koliko različitih vrsta. Stajao je i gledao u nju. Ona je razvezala vreću sa smećem, napipala pileću kost i izvukla je. Stavila je ispred njegovih nogu, a on je prvo počeo da maše repom, a potom uzeo kost.

Od tada se nekim čudom uvek nalazio na istom mestu kada bi Maja bacala smeće. Goran se nadao da će joj vremenom dosaditi da hrani lutalicu, ali desilo se suprotno od toga. Najsuprotnije moguće. Jednog popodneva su krenuli u nabavku, i dok je on otključavao kola, Maja je primetila psa kako krklja i kašlje kao da će se ugušiti. Alavac je brzo jeo pa mu se zabola kost u grlo. Ona je prišla, nežno mu podigla njušku i polako zavukla ruku u razjapljenu čeljust. Goran se setio kako je prvo pokušao da je spreči a potom stajao kao oduzet u strahu da će joj očnjaci zaparati kožu, da će je ugristi, da je luda, da ta džukela sigurno nije pelcovana, šta ako ima besnilo, šta ako... Ne mora to uraditi namerno, ali pipkala mu je prstima unutrašnjost grla, dovoljna bi bila jedna slučajna refleksna radnja da je povredi. No oštri beli šiljci ostali su kao fiksirani u položaju u koji ih je ona namestila, nisu se pomerili ni za milimetar.

Kad je izvukla kost, pas je legao potrbuške umorno spustivši njušku na njene patike i ostao u tom položaju. Ona je čučnula i počela da ga miluje po vratu i leđima i da mu tepa.

- Ne boj se ti, lepi moj. Od sada ću se ja brinuti o tebi. – Potom je podigla glavu okrenuvši se prema njemu.– Zvaću ga Frenki.

- Je l' to skraćeno od Frankenštajn? Taj mešanac je sklepan od sto vrsta i od svake je pokupio najgore osobine.

- On me voli. Idi ti sam u supermarket, imaš spisak u torbi. Moram dobro da ga okupam.

Goran se uhvatio za glavu, ali je znao da ne vredi da je ubeđuje. Sutradan ga je odvela kod veterinara gde je dobio vakcinu protiv besnila i nekakvu sveščicu na kojoj je pisalo pasoš. U njoj su bili podaci o psu i vlasniku. Kupila mu je i dve ogrlice: jednu tanku, protiv buva, i jednu deblju u koju je stavila papirić sa svojim podacima.

- Znam ljude koji se manje brinu o sopstvenom detetu nego ti o tom psu! – rekao je očekujući da će se ona nasmejati. Ali nije. Naprotiv, smrkla se kad je odgovorila:

- Onda bi im trebalo zabraniti da imaju decu. Trebalo bi da postoji neki test, i samo oni koji polože...

U stvarnost ga vrati raspevani glas.

3.

- Koji je tvoj PIN?

- Šta?

- Htela bih da zapišem tvoj PIN.

- Šta će ti to?

- Sutra idem s tvojom majkom da gledamo tepihe i zavese, pa sam mislila da ponesem tvoju karticu da mogu da podignem novac sa bankomata, ako nešto izaberemo. Ali ako ti hoćeš da ideš sa nama...

- Ne, ne! Evo, piši: 9065.

U prvom trenutku ga je začudilo što ona traži tako poverljivu informaciju, ali seti se da su zajedno već pet meseci, planiraju svadbu, i prosto se zastide pred samim sobom zbog prvobitne nepoverljivosti. Roditelji su mu kupili stan, a opremanje su prepustili njemu i njegovoj budućoj ženi, da to urade prema svom ukusu. Izabrao je dvosoban, na prvom spratu, logično. Potkrovlje četvrtog je za golubove, nije za ljude. To je pokušavao da objasni Maji, a ona je govorila o velikoj terasi gde bi postavila žardinjere sa cvećem, i leti bi sedeli i pijuckali hladna pića, i posmatrali kako oblaci klize po nevidljivoj putanji, i slične stvari koje su samo za nju imale značaja.

Ma, da! Maja se uvek bolje snalazila među životinjama nego među ljudima. Za svaki intenzivniji dodir sa ljudima bio joj je potreban on kao posrednik, tumač. I kad bi uspeo da je ubedi da izađu u grad, među svet, uvek je tražila da sednu u neki ćošak, i da sa strane posmatraju šta se dešava. Sanja je sasvim drukčija, ona voli da bude u centru pažnje jer blista gde god da odu. I nikad ga ne vuče za rukav mrmljajući kroz nos:

- Dokle ćemo biti u ovoj gužvi? Hajde da krenemo...

Sanju bi mogli da spuste padobranom na nepoznato mesto gde nikog ne poznaje i odmah bi se snašla. Stvar je u pozitivnom stavu, ona ume da se postavi tako da skrene pažnju i ljudi prosto žele da učine nešto za nju. A Maja, kada je neko zaustavi na ulici grada u kome je provela ceo život, da popriča sa njom, odmah počne o tome kako žuri, nema vremena, ušeprtlji se, obori pogled i samo gleda kako da zbriše. Imao je osećaj da ona bez njega ne bi uspela da uspostavi nikakav kontakt sa ljudima oko sebe, a ako bi ga i uspostavila, onda ne bi znala kako da ga sačuva. Čak i kad izvuče nos između stranica knjiga, onda ga smesti ispred računara ili TV ekrana. I nikad ne bira neki muzički program, nešto što opušta, nego sluša vesti. 

Shvativši da i on gleda u ekran na kome se emituju vesti, brzo dohvati daljinac i htede da nađe neku muziku ili sport, kad začu glas:

- E, ja sam tvoj genije! Pronašla sam sjajan trosed, dvosed i fotelju, i još daju na čekove! Ako bismo napravili punomoć na tvoj tekući, ja bih ubuduće mogla sama to da odradim da ti ne moraš da se gnjaviš sa ispisivanjem čekova... I tako ćemo se venčati, pa sam mislila da je jednostavnije...

- Da, može... – Goran podiže glavu i ostade u tom položaju. – Šta ti je to?

Sanja napravi nekoliko koraka do kraja sobe, okrenu se sa raširenim rukama kao što to rade manekenke na pistama i zaustavi se tik pored njegovih kolena.

- Zar nisu strava čizmice i kožna minica? Nisam mogla da odolim...

           

Kroz providnu, do prskanja napetu tkaninu čarapa, bela koža njenih butina je izgledala još belja naspram crnog velura sa utisnutim desenom leopardovih šara. On oseti kako mu se penje krv u glavu i kako njena ruka nalazi njegovu, polako prislanja celu širinu dlana na tu glatku zaobljenu površinu, pomerajući je prema unutrašnjem delu gde mu je nadlanicu već zarobljavala druga butina. 

*

Posle je ležao u krevetu i zadovoljno razmišljao. Sanja je san snova za svakog muškarca. Nije slučajno što je dobila takvo ime. Ima predivno telo i uvek je raspoložena za seks. Ne pravi mistifikaciju od toga kao Maja. Istina, i sa Majom je bilo lepo, ali mnogo ređe. Ona je morala da bude u posebnom raspoloženju, i čekala je trenutak kada će i on biti tako raspoložen. Htela je da uvek bude savršeno... Savršeno ili nikako. Sanja nije ni izbliza tako komplikovana. I ostavlja mu dovoljno mesta u krevetu. Okrene se na svoju stranu i odmah zaspi, a on može komotno da se baškari. Opušten, ispražnjen i zadovoljan.

Zašto onda ne može da spava?

4.

Zora je osvanula naglo, kao da je neko jednim trzajem urolao crnu zavesu noći. Uvek mu se to dešava kad ne može da zaspi. Prevrće se po krevetu svu noć, i onda kad telo konačno pronađe pravi položaj i prispava mu se, odjednom svane. Dobro, barem je petak, još samo ovaj dan pa dolazi vikend. Ustaje iz kreveta, nečujno otvara i zatvara vrata spavaće sobe da ne probudi Sanju, obavlja jutarnju toaletu i silazi ispred zgrade do kola. Dok okreće ključ u bravi, pogled mu slučajno skrenu prema kontejnerima. I film se vrati sam od sebe.

- Nećeš verovati šta sam videla juče!

- Šta?

- Onaj mladić iz drugog ulaza, sećaš se, instalirao mi je antivirusnu zaštitu na računar pre mesec dana...

- Sećam se, šta je s njim?

- On je... Prišao je onom kontejneru sa plavim poklopcem na kome piše »papir«, zavukao ruku unutra, izvukao Politiku, pogledao datum, a potom je stavio pod mišku i pošao prema drugom ulazu u svoj stan da je pročita!

- I?

- Šta »i«?

- Nadam se da nisi odlučila da ga okupaš i usvojiš kao Frenkija! Ha, ha, ha...

- Nije smešno, Gorane, nije smešno. Da si samo video te pokrete, on se uopšte nije obazirao da li ga neko vidi, ponašao se savršeno normalno, kao da kupuje novine u trafici.

- Verovatno to radi svaki dan.

- Zar je normalno da intelektualci kopaju po smeću? Da bilo koji čovek kopa po smeću? Treba otići odavde, treba otići... Treba se skloniti dok smo još donekle normalni...

Setio se kako je odigla jednu stranu njegove jakne, zavukla glavu unutra i pokrila lice obema stranama. Kada bi je obuzelo takvo raspoloženje, pomagala je samo jedna stvar: da se ušanči u njegov zagrljaj i zamišlja da je nedostupna za ceo svet oko nje. Obučeni bi legli na krevet i ćutali. Ona nije dalje objašnjavala, a on nije pitao. Nekako se baš dobro osećao u tim trenucima. Smireno. Kao da su njihova uporedna ćutanja oticala negde u nepregledni basen vremena, ali nikad tako daleko da ne bi u nekoj tački bliske budućnosti stigla jedno do drugog i dodirnula se. 

Dok se penjao uz stepenice, pomisli kako je on jedini muškarac na svetu koga kontejneri sa smećem podsećaju na bivšu devojku. U stvari, više ne mora da gleda stvari koje ga nerviraju, da sluša vesti i prati dešavanja na političkoj sceni. Maja ga je zarazila svojom opsednutošću politikom i drugim stvarima koje se nje ne tiču. Tako je on mislo. Ona je tvrdila da je se itekako tiču jer živi ovde a ne na Marsu. I plata joj je bila mala, a ona, umesto da potraži bolji posao, trošila je vreme na saradnju sa nekom nevladinom organizacijom, nije zapamtio kako se zove, jer ga je sve to nepotrebno opterećivalo. Pravila je grozne fotografije za neke iste takve novine. E, pa on sada može da okrene glavu od svega toga i posveti se lepim stvarima. Lepršavim. Jer Sanja je lepršala kroz život, dok je Maja klipsala povijena pod tuđim teretom nalik na brdsko magare.

5.

A jedna mnogo lepa slika ga je sačekala kad je otvorio vrata stana. Bilo je već blizu jedanaest, imali su neke goste koje je vodio da im pokaže potencijalne lokale za poslovnice njihove banke. Posle su otišli na večeru i naručili roštilj. Njemu se jelo nešto kašikom, ali nije imalo smisla da bude izuzetak, pa je i sam naručio isto. Sad se osećao kao da je jeo kamenje.

Sanja je sedela na kauču i gledala svoju seriju. A on, on je gledao Sanju. Zavaljena u poluležećem položaju nogu blago povijenih u kolenima, među jastučićima sa motivima arabeski i sama je izgledala kao neki dražesni lik iz »Hiljadu i jedne noći«.

- Ćao! Nemoj da prekidaš, sam ću spremiti nešto da pojedem.

- Srce si! Imaš supicu od ručka u frižideru.

Uključio je plin, podgrejao supu, pojeo dve-tri kašike i prosuo je u toalet. Nije mu prijala. Nije stvar u tome da Sanja loše kuva, nego s njim nešto nije u redu. Sve češće se dešava da mu ne prija hrana. Oprao je tanjir i kašiku, obrisao sudoper suvom krpom da se ne hvata kamenac i krenuo prema spavaćoj sobi. Sustigao ga je umor napornog dana i nesanica od prethodne noći pa je imao ambiciju jedino da se ispruži preko kreveta i zaspi. Sivkasti svetlosni otpaci sa ekrana na trenutak mu privukoše pogled, i on priđe kauču. Mora da se nešto važno dešavalo sa one strane jer je sada sedela nagnuta unapred prema televizoru živo prateći šarene slike događaja, dok je u rukama stezala daljinski upravljač. Učini mu se da liči na zanesenu devojčicu okupiranu strahom da će joj neko uzeti igračku. Priđe sa strane i nežno i obazrivo joj utisnu poljubac u ono mekano ulegnuće gde se završava vrat i počinje rame. Samo jedan poljubac u prolazu, nevin i tih.

Onda se desilo. Sitne dlačice na krajevima slušnog živca prvo zatreperiše, a potom se naglo zaustaviše. Jedan glas, nimalo nalik na onaj koji je očekivao,  izgovorio je reči koje trenutno ukočiše i njih i nerv. Sve je na trenutak zablokirano stalo.

- Ne davi me, bre, kasnije ćemo to odraditi!

Njegov glas je ponovio sa nevericom:

- Šta? Šta ćemo?

- Oh, srculence, ljubim te, sačekaj da se serija završi, posle ću biti tvoja i radićemo što god hoćeš! Sve što zamisliš!!!

Sve što zamisli? Ali on uopšte nije u stanju da misli. Odjednom se rasanio i nepovratno razbudio. Taj drugi glas zazvuča poznato, slušao ga je svakog dana, no sad ga je čuo na drugačiji način. Jedna primesa mu je bila oduzeta, a druga se užljebila na njeno mesto sa takvom preciznošću, kao da je oduvek i pripadala tamo. Lišen istinske emocije koju je sve do tog trenutka mislio da prepoznaje u njemu, glas je dobio izveštačenu sladunjavost koja namah izazva mučninu i gađenje.

Prva svesna misao koja se izborila za prepoznavanje u njegovoj glavi nije bila novost, ništa novo nego nešto od pre. Rečenica koju je on rekao Maji ili ona njemu, ne može sad da se seti, ali glasila je otprilike: »Pitanje je samo šta je ono što čovek ne bi mogao da podnese.« Pokrio je sklopljene oči rukama, samo da se što dalje izmakne od ovog mesta i počeo kao iz bunara da vadi iz pamćenja reči njihovog poslednjeg razgovora.

- Zašto da žurimo? Brak je nešto što traje do kraja života. Jesi ti siguran da je ovo sa nama prava stvar? Šta ako jedno od nas godinu ili dve nakon venčanja sretne neku osobu i tek tada shvati da je našao pravu stvar?

- Šta si navalila »prava stvar« pa »prava stvar«! Nije to tako... tako...

- Kako?

- Isključivo. Ti sve posmatraš isključivo. Apsolutno.

- Šta to znači?

- Da nije sve crno-belo. Ima puno sivih nijansi i one nisu tako loše... Možda ima više osoba za koje se može reći da bi to mogla da ispadne prava stvar. Pitanje je samo koju osobinu onog drugog čovek ne bi mogao da podnesepreko čega ne bi mogao da pređe

Dakle, ipak je on bio taj koji je izgovorio te reči. U onom trenutku nije razmišljao koja je to osobina preko koje ne bi mogao da pređe, ali sad je znao. I bio siguran. Apsolutno siguran. Zato što je to nešto nepodnošljivo upravo video svojim očima i čuo svojim ušima.   

Sad kad je nekako uspeo da definiše problem bilo mu je lakše. Ne lakše, nego manje teško. Samo da svane...

6.

Jedva je dočekao jutro da može da izađe iz stana. Trebalo mu je vazduha. Dobro da je subota pa ne mora na posao. Sad mu je neophodno samo da prošeta da izbistri mozak.

Krenuo je prema parku. Ispred zašiljenih polugolih grana spori vetar je blago lelujao srebrnkasti plavi balon u obliku ribe, crveni u obliku srca i nekoliko okruglih u ljubičastim i zelenim bojama. Tanke niti uzica susretale su se u ruci starijeg čoveka u pohabanom mantilu i prašnjavim cipelama sa tragovima skorelog blata.        

Jedan dečak je čežnjivo posmatrao balone u slatkom naporu da od toliko lepote izabere samo jedan. Goran ga pogleda sa razumevanjem. Lakoća koja ga je privukla Sanji bila je od one vrste koju oseća dete privučeno lakoćom balona živih boja.

Još malo je prošetao a potom seo na klupu. Vazduh je bio zagušljiv od čestica prašine nakupljenih među suvim lišćem. Verovatno ga zato golica u nozdrvama. Ili je možda... Nije se usudio da dovrši misao.

- Aaaaa –pćiha!

Jedna dlakava glava se malo izdigla, naslonila vrat uz njegovo koleno i udobno smestila četvorougaonu njušku u njegovo krilo.

- Hej, gde si, buvaro!

Obema rukama je počeo da ga češka po leđima i ispod ušiju onako kako je Maja uvek radila, ali pas se nije ni pomerio. Ostao je u onom istom položaju.

- Daj da vidim taj rep! Šta je? Nećeš ni jednom da mahneš? Pre si mlatarao repom ko perjanicom a sad ništa. Ej, u poverenju, da ja imam rep mahao bih od sreće što te vidim! Gde ti je gazdarica?

Okretao se levo i desno tražeći Maju, ali uspeo je da naiđe samo na narogušeno lice njene mlađe sestre.

- Ovde više nije. Otišla je u Austriju.

- Maja?! U Austriju?!!

- Ponudili su joj posao za duplo veću platu nego ovde.

- Znam da su joj nudili posao, ali odbila ih je. Kad se predomislila?

- A šta ti misliš: kad? Onda kad si se ti verio!

- Ali, šta radi tamo sama po ceo dan?

- Je l' to trik-pitanje?

- Ne, nije trik-pitanje...

- Ma, nema veze, odgovoriću ti. Još uvek solira, kaže da joj ne pada na pamet da započne novu vezu. Piše mi patosirana pisma, znaš Maju... Otprilike ono kao: ubija se od posla po ceo dan, a retke trenutke predaha koristi da neometano roni suze za tobom i ovom sjebanom zemljom. Nemam blagog pojma zašto! Kad ja skupim đenge da zdimim preko, neću se okrenuti ni jedan jedini put. Ko u onom filmu Ne okreći se, sine


Kajgana
Dragan Aleksić

Ja volim da trčim. Stalno to radim. Trčim ulicama, na putu do Nere i nazad, to je dva plus dva kilometra. Trčim kroz šumu iza jezera, pored pruge. Trčim do bioskopa i nazad. Trčim do škole i nazad. Trčim uz brdo Urvan i brdo Kalvarija. Na Kalvariji su tri velika drvena krsta. Kad nikoga nema, a skoro da uvek niko nije tamo, ja skočim jako u vis i dohvatim krak jednog od dva manja krsta i tako viseći gledam grad i brda što se plave iza Nere u Rumuniji.

Kad je neko u mojoj ulici, ja trknem preko travnjaka do puta i nastavim da trčim uz ivicu puta, gledajući pravo ispred sebe. Ne volim da se javljam komšijama. Tek krajičkom oka gvirnem da vidim da li me gledaju. Ponekad neke žene stoje, po dve ili tri, i pričaju nešto. Neke babe su bezobrazne, čujem kad kažu: “Ene, ono ludo dete, opet trči. Već je veliki, trebalo bi da je već pametan i da prestane da jurca okolo k’o muva bez glave.” Kad nije pijan, Antifašista Rajko za mnom viče: “Trči, mali, trči! U zdravom telu – zdrav duh!” Pijan nešto drugo govori.

Svako jutro doručkujem kajganu od tri jaja u koju umačem hleb. Mama mi govori da ne umačem puno hleba: “Svako jutro pojedeš pola vekne. Posle nam uveče fali hleb za večeru. Koliko vekni da kupim za nas dvoje? Moraću ja sa polubelog hleba da predjem na crni.” Ja volim beli hleb. On je mek kao duša, kao mamina vata iz kupatila. Mama ga sasvim retko kupuje, samo kad u prodavnici nestane polubelog i crnog hleba. Do dvadesetog u mesecu mama kupuje polubeli hleb, a posle, dok ne primi platu, crni.

Do škole mogu da trčim ulicom Sonje Marinković, pa skrenem desno u JNA, a odatle levo u Žarka Zrenjanina, gde je moja škola koja se zove kao i ulica. Ali ne trčim tim putem. Trčim ulicama koje cik-cak linijom vode do škole: Sonje Marinković – Nemanjina – Cara Dušana – Borisa Kidriča – Karadjordjeva – JNA – Žarka Zrenjanina.

Nadam se da ću ovog proleća da nosim Titovu štafetu za Dan mladosti, i to u Glavnoj ulici a ne u nekoj sporednoj. Ne moram ja da je predam Predsedniku omladine, neka to neko drugi uradi, neko stariji. Ovako, ja sam u sredini, levo i desno od mene po jedna devojčica, nedaleko od bine ja predajem štafetu nekoj gimnazijalki, koja će da se popne na binu i uz kraći govor da je preda Predsedniku omladine iza kojeg je velika Titova slika. Glavna ulica je prepuna, svi gledaju u nas, u mene. U publici je i moja mama, i moja bivša devojka.

Jedan čovek što radi u štampariji sa mamom mi je rekao da ćerka njegovog komšije radi kao sekretarica kod Predsednika omladine i da bi ona mogla da mi sredi da nosim Titovu štafetu – ako mu dam mamu. Ja sam mu rekao: “Marš u pizdu materinu”, i pobegao, da me ne bije. Kad sam bio mali, mama mi je rekla da ako mi neko kaže da mi je mama lepa, i traži od mene da mu je dam, da mu kažem: “Marš u pizdu materinu.”

Imao sam devojku, mesec dana. To mi je bila prva ljubav. Ona je išla u 7a razred, a ja u 8b. Šetali smo uveče na korzou, onda bi malo stajali ispred njene kapije. Nisam znao kako da je poljubim. Pričao sam, ona je očekivala da je zagrlim i poljubim ali ja nisam znao kako. Nisam hteo da ispadnem smešan. Srce mi je jako lupalo.  Onda bi ona rekla: “Sad moram da idem. Ćao.” Gledala me je u oči. Ja sam nervozno rekao: “Zdravo.” Mislio sam, sledeće večeri ću sigurno da je poljubim. Ali nisam. Čim bi ona zatvorila kapiju, ja sam potrčao niz ulicu kao lud, ljut na sebe. Otrčao bih jedan krug oko jezera, po mrkloj noći, pa onda kući. “Trči, mali, trči,” povikao je jednom za mnom Antifašista Rajko, izlazeći iz kafane preko puta železničke stanice. “U zdravom telu – zdrav kurac!” U krevetu sam radio ono, ali nisam zamišljao svoju devojku, već neke starije, pokvarene, iz zanatske škole, za koje se svašta pričalo.

Ja sam u osmom razredu. Uskoro ga završavam. Ne znam da li da posle osnovne upišem gimnaziju ili zanatsku školu. Razredni starešina kaže da je bolje da upišem neki zanat.

Razredni  mi je rekao i da je možda bolje da ne idem na školsku eskurziju na more, jer tamo neću moći da trčim. U Dubrovniku  niko ne trči ulicama. Mama je rekla: “Hm, hm, nevaljalac. Lep čovek, ali mućak. Kad mu zagusti, zna da ti kaže: ’Kajgana, kaži mami da svrati sutra posle škole, hoću da joj pokažem tvoje ocene.’”

Kad me je devojka ostavila zbog jednog dečka iz 7b, što je trenirao fudbal za pionire Radničkog, ja sam bio tužan i nedelju dana sam, trčeći, pevušio pesmu  “Bacila je sve niz rijeku”, koju izvode Indexi. Danima sam trčao kao lud. Na putu prema Neri, video me je nastavnik fizičkog. On je na štangli svog bicikla u suton vozio neku žensku da joj pokaže Neru. On je bio neoženjen i često je vodio devojke na Neru, predveče. Sledeće nedelje, na Južnobanatskim sportskim susretima osnovnih škola, pobedio sam u svim trkama: na sto metara, na dvesta metara, na čet’r’sto metara, na osamsto metara. Takmičari iz drugih škola su me nazvali ‘Leteći Belocrkvanin’, a moji školski drugovi su govorili: “To je ‘Leteći Kajgana’”.

Volim zabavnu muziku. Na televiziji gledam sve festivale zabavnih pesama. Ne propuštam “Beogradsko proleće”, “Vaš šlager sezone”, “Zagrebački festival zabavne glazbe”, “Festival zabavne glazbe Split”, kao ni onaj festival u Kristalnoj dvorani hotela “Kvarner” u Opatiji. Mama i ja zajedno gledamo. Ugasim svetlo, mama je na kauču, ja na stolici kraj stola. Kažem mami koja mi se pesma najviše svidja i ona meni koja se njoj svidja. NJoj se uvek jednako svidjaju dve-tri pesme. Meni samo jedna. Ja tu pesmu posle danima pevušim dok trčim. Tužan sam ako ne pobedi moja pesma. Mama najviše voli splitski festival, zato što voli more, a nikada nije bila na moru. Nisam ni ja. Eskurzija je bila šansa da vidim more, ali nisam otišao. Stvarno ne bih mogao tri dana da ne trčim, ne bih to izdržao. Poludeo bih, sigurno.


Lovac
Stanislava Nikolić Aras

Sreća nas često  zatekne nespremne i upuca naglo. Ona  je brza i neočekivana struja. U svojoj 35 toj naslijedila sam stan. Iz neba pa u rebra.

-„Mislim, ja se slažem“, rekla sam, i to je bilo to, za koji dan sam otključala  vrata penthausa na 13 katu u jednom zagrebačkom naselju. Uz stan naslijedila sam i ujakove  stvari, ali namještajasam se riješila iznoseći  njegove kutije svakoga dana pomalo. Stanovala sam nekako eksperimentalno i neutralno, ispočetka se navikavajući  na prostor poput životinjice kojoj treba vrijeme da učahuri svoju paučinu. S visine 13 tog kata nisam imala potrebu često silaziti, čitav mi je grad bio na dlanu. Promatrala sam okolicu s visine. Odlazila u kupnju u trgovinu preko puta moje zgrade, pripremala jednostavne obroke, čitala i ništa više.

Spavala sam na  podu dok ne kupim krevet jer  ne volim stvari mrtvih ljudii nije da mi ne smeta činjenica da je neki predmet bio u vlasništvu stranog  čovjeka ili žene koji ga nije prodao, nego je naprosto umro i tako još uvijek na određeni način posjedovao svoje stvari.

Njušila sam nepogrešivo stvari mrtvih ljudi , one imaju na sebi talog poput maglice. Osjećala sam takvu vrstu magle  u prolazu na licima sasvim usputnih ljudi. Možda sluhom, možda vidom, ali njuhom, sigurna sam. Smrt je smrdjela kiselo.

Prozori  stana  bili su veliki,  staklena stjenka otvarala je čitav jugoistočni pogled na grad, zgrade oko mene bile su niže i prozori drugih koji su krili svoje atmosfere kućanstava toplo su svjetlucali u mraku. Obitelji. Novi susjedi. Čitav svijet toplih intimnosti. Često sam grijala pogled na prozorima njihovih osvijetljenih soba.

Moj ujak bio je lovac, među naslijeđenim stvarima pronašla sam  i nekoliko lovačkih pušaka, opasač  za metke, njegov prsluk, zeleni filcani šešir, hrpu časopisa Lovac, lovačku torbu  i dalekozor.Sve je bilo uredno složeno u zidnom ormaru.

Časopise sam bacila jer nisam shvaćala lovačku ljubav prema prirodi. Slike  životinja bile su mi krajnje odbojne i još  sam se jedne takve preparirane glave vepra morala riješiti sama pa  sam i časopise  s mukom utrpala u crne vreće i što prije izbacila iz stana.Dalekozor sam zadržala i zabavljala se promatrajući okolicu. I puške sam zadržala, naravno. Lovački karabin Steyr Mannlicher, jednu poluautomatsku  sačmaricu Beretta gold i jednu malokalibarku marke Ruger.

Jutrom sam zumirala obronke Sljemena sjedeći uz prozor s nogama podignutim na radijator.  Šumarci su poput rijetke staračke brade treperili na povjetarcu. Čitala sam Turgenjeva, da, i dugo vremena u tom stanu nisam osjećala ništa samo sam  ćulila uši na zvukove iz drugih stanova, voda je u cijevima klokotala, instalacije su zujale svoje napone.  S večeri promatrala sam dalekozorom susjede kako prolaze ulicom, prodavačice u trgovini kako slažu artikle na police, kako sjede za blagajnom i jednom rukom očitavaju bar kodove , pa novac spremaju u kasu. Ljude koji skrštenih ruku gledaju cijene, kako izvlače mobitele i smiju se među redovima tjestenine, brašna, mesa. Pipkaju jabuke, njuše omekšivače. Jedna je žena svakoga dana otvarala boce s omekšivačem i njušila ih zatvorenih očiju pa ponovno spremala među ostale. Nikada ne bi kupila neki. Bila je hroma i vukla bi se trgovinom sporo i zagledala, dodirivala kutije keksa, okretala ih u kvrgavim rukama nespretno kao šapama i vraćala na policu. Kao neka stara olinjala vučica. Spora i pritajena. Zamišljala sam da je ćorava, ponekad bih zumirala njeno lice dok je dodirivala stvari.

Tiho sam disala gledajući to maglicom načeto tijelo, izgledala je poput prožvakanoga zalogaja sivog mesa ispljunutog na rub tanjura i nisam bila nakostriješena što sam joj prišla tako blizu. Jesam li bila? Ne sjećam se. Okom u oko, gledala sam je.

Nisam puno spavala tada.

Rano, prije sunca s istoka bi počela blijedjeti žuta zora, i ja bih  već bila na svom mjestu uz prozor i gledala u široko nebo, a onda se prozor lijevo u zgradi preko puta palio. Uvijek u isto vrijeme. Samo rijetki prozori svijetle u mraku. I to je lijepo. Čovjeku prirodno dođe želja da vidi tko se to rano budi.

Žena u dugoj kućnoj haljini otvorila je ormar u kuhinji  i izvadila nešto, na trenutak se izgubila iz vidokruga, a onda ponovno uklizala u kadar, upalila plin na štednjaku i smjestila đezvu na vatru. To je bila stara, hroma vučica iz redova s keksima. Prekrstila je ruke i  stajala uz vatru, čekala da voda zakipi. I ja sam čekala s njom. Nježno pomičući ruke pratila sam njeno sporo kretanje. Skoro pa smo disale usklađeno. Pojavio se milimetar  sunca i njena voda  bacila je ključ, ja sam okrenula okular, cvjetovi na haljini bili su sitni žuti i plavi, kosa joj je bila sijeda i uležana, imala je malu crnu špangicu iznad uha, izlila je  vruće vode u šalicu i umiješala lijevom rukom tri u vrh pune žlice kave, miješala, čekala da se podigne smeđa pjena pa ulila ostatak vode i ostavila đezvu pored štednjaka da se odmori. Rukama je stiskala svoje nadlaktice kao da joj je hladno, stajala je bosa na pločicama. Stare smeđe noge kao grane i žuti nokti kao čaporci teško su se i sporo pomicali. Vrijeme me usisalo i uvuklo između nas vlažno i teško poput  sirovog tekućeg tijesta. Moj dah bio je jedini protok u smirenom susretu. Pogledala je u mom pravcu, Ne može ona mene vidjeti, pomislila sam, ali njeno lice bilo mi je pred očima, mogla sam je dotaknuti. Svjetlost je jačala, a pramenovi oblaka spuštali suse za gole krošnje bjelogorice. Koja su to stabla, pitala sam se? Bukve? Ne.

Tada je stara sjela za stol i opet prekrižila ruke, gledala ravno preda se kroz prozor bez zavjesa, imala je dvije lončanice s afričkim ljubičicama.

Promatrala je  svoje ruke, podizala  prst po prst i zatezala ih, onda se ustala i natočila si kavu.  Ponovo sjela, ovaj put sučelice zidu tako da sam joj mogla gledati profil,mogla je imati oko 70 godina. Na zidu je  imala  sliku dječaka. Ispod se upalilo svjetlo.

Druga, mlađa žena je sitnim pokretima, vrhovima prstiju zakopčavala košulju gledajući nekamo pred sebe. Muškarac u stanu pored obuo je papuče i rukama prolazio kroz kosu, sijedu, glavu naslonio na podbočene dlanove o koljena i ostao gledati tako. Pomicali su se polako i lijeno, bilo im je jutro, budili su se i migoljili kao  kornjače. Ljudi u svojim stanovima lica otečenih i bezizražajnih. Usta punih tople pljuvačke sporo su palili svjetla i trljali lica i udove.  U svojim malim zasranim kavezićima, sve isti jedan do drugoga povlačili su vodu nesvjesnim pokretima.

S glavom pod mlazom  mladić se pridržavao rukama za umivaonik, imao je samo gaćice na sebi. Zgodan.

Uskoro se cijela zgrada zijevajući rastegla.  Brlozi su ostali zgužvani i topli. Zgradu je prva napustila djevojka u trapericama žurnim koracima, podigla je ramena i spustila uši kao pas koji se boji, pa spuštenog pogleda zavrnula prema ulici. Hitro je preskakala lokve s rukama u džepovima.

Žena koja je prva ustala još je sjedila sučelice zidu, ali sada je s nekim razgovarala, pomicala je kvrgave prste i gladila kukičani stolnjak. Jednu je ruku spustila na  koljeno i masirala čašicu, mutila mi se slika. Pomakavši dalekozor od očiju kaleidoskop susjedstva sasuo se u bljeskave sličice. Zatvorila sam oči i duboko disala. Što ću s tim puškama? mislila sam. Dan sam provela raspremajući i bacajući ujakove stvari, papire, cipele i razvrstavajući knjige. Knjige sam za sada ostavila. Ujak je imao komplet Zilahija, ruske klasike, Dreisera, Čehovljevu Tugu. Iz trgovine sam donijela kartonsku kutiju, a crne vreće sam ostavila pored kontejnera, na povratku u stan krajičkom oka vidjela sam ženu koja njuši omekšivače, hramala je prema smeću. Ušla sam u stan pa gledala u ormar sa staklenom stjenkom, a onda otvorila vrata i iz utora odvojila jedan lovački karabin 308 wincester, pored njega je pisalo swarovski optika 3- 16 puta 50. Uh, pomislila sam, s ovim vidim kapilaricu u oku poljske srne. Prislonila sam kundak na rame i lagano pogledala kroz okular.  To je bio teleskop koji je svijet rezao na križ. Okrenula sam cijev prema prozoru i smirila dah da bi uopće mogla razaznati blago pomicanje ulice. Pred očima su mi se pojavile ujakove cipele koje je sada u rukama nosila hroma susjeda, to je lice imalo križ na sebi kada sam ju pogledala. Ali od maglice nisam joj vidjela lice. Skoropa sam se trznula.


Autobus 
Josip Mlakić

Poneka kuća u selo još uvijek potmulo gori, tinja, a na izlazu, iza posljednjih kuća, s desne strane puta koji vodi prema granici, na predratnom stajalištu gdje se posljednji autobus zaustavio prije pet-šest godina, sjedi starac. Neprestano gleda prema dijelu puta iz pravca kojeg je nekada nailaziomeđugradski autobus koji je vozio prema Zagrebu. Starac je zaudarao na mokraću i znoj. Bio je to ispijen i ružan starac.

"Čekam ono", rekao je i pokazao prema našem sanitetskom vozilu. "Ono veće."

"Autobus?" rekao sam.

Starac je klimnuo glavom.

"Kako se zoveš?"

"Milan."

"Znači, Milan?"

"Dragan."

"Dragan ili Milan?"

Starac je zbunjeno gledao u mene. Oči su mu bile mutne i vlažne. Njegov pogled podsjećao je na pseći.

"Ne znam", rekao je.

Drvena klupa na kojoj je sjedio bila je pocrnjela od sunca i starosti. Iz procvjetalog betona oko klupe rasla je trava. Sjeo sam pored njega i zapalio cigaretu.

"Pušiš li?" rekao sam.

"Ne znam."

Pokazao sam mu cigarete. Klimnuo je glavom. Dao sam mu svoju cigaretu, a sebi zapalio novu. Nije znao pušiti, ili je zaboravio. Puhao je u cigaretu i dim ga je štipao za oči.

"Imaš li ikoga?"

"Imam."

"Sina?"

Klimnuo je glavom.

"Tri", rekao je.

"Trojicu sinova?"

"Da."

"A ženu?"

"Da."

"Je li živa?"

Nije mi odgovorio. Gledao je cigaretu koja je dogorijevala i ja sam je izvukao između njegovih usana i ugasio. Bio je početak kolovoza, pa je i najmanja iskrica mogla izazvati požar. Doduše, u tom selu više nije imalo što gorjeti.

"Ustaše", rekao je starac.

"Ja sam iz Crvenog križa", rekao sam. "Znaš li šta je to?"

Klimnuo je glavom.

Sunce nam je udaralo u oči i predložio sam mu da se premjestimo u hladovinu. Niječno je klimnuo glavom i pokazao prstom u smjeru odakle je nekada nailazio "zagrebački autobus".

"Ono", rekao je.

"Gdje su ti sinovi?"

"Daleko", rekao je i pokazao neodređeno prstom ispred sebe. "Doktori su."

"Sva trojica?"

"Dva. Jedan je ono", rekao je i pokazao prstom na rame.

"Vojnik? Oficir?"

Klimnuo je glavom.

"General", rekao je.

"Kako se zovu? Sinovi?"

"Dragan i Milan."

"A treći?"

Gledao je zbunjeno u mene.Kod starca su dva očito bila jednako tri. Zatim je ustao s klupe i mrtvim, pogrebnim koracima odšetao desetak metara dalje, odakle se vidio veći komad ceste.Vozila su bila rijetka. Ipak, pobojao sam se za njega. Ustao sam i otišao ga vratiti natrag na klupu. Asfalt se od vrućine uvijao pod nogama.

"Jesi li gladan?" rekao sam.

Žustro je klimnuo glavom. Stajali smo na cesti. Zrak je bio vreo i gušio nas je miris katrana. 

"Idemo jesti", rekao sam.

Naš kamp bio je petsto metara dalje. Imali smo dva šatora u koje smo smjestili četvoro staraca, dva muškarca i dvije žene, koji su pobjegli iz sela kada je Hrvatska vojska ušla unjega. Skrivali su se po šumi dva dana, a zatim se vratili. Nismo znali što ćemo s njima. Po cijeli dan su obilazili zapaljene kuće i pričali o vremenu prije rata. Imali smo, ipak, dovoljno hrane, konzervi i gotovih jela koje smo podgrijavali na minijaturnom plinskom kuhalu. Krenuo sam tamo s Milanom?(ili Draganom?).

U kampu nije bilo nikoga. Nas je bilo troje, ja i dvoje medicinskih tehničara, mladić i djevojka. Ja sam liječnik. Bio sam formalno na godišnjem odmoru. Došao sam tu dobrovoljno.Moj djed, majčin otac, živio je u ovom kraju. Međunarodni Crveni križ dao nam je sanitetsko vozilo, akreditacije, određene zalihe hrane i lijekova, uglavnom analgetike i antibiotike. Nisam tu bio od svoje osme godine, kada mi je umro djed, i tu više nisam imao nikoga.

Podgrijao sam starcu konzervu graha. Promatrao sam ga dok jede. Bio je izgladnio i jeo je u panici. Ruka mu se tresla i polijevao se hranom po odjeći. Zrno graha zalijepilo mu se za bradu i on ga je u jednom trenutku dohvatio prstima i ubacio u usta. Odnekle se pojavila Zorica, jedno od četvoro staraca, i Sanja, medicinska sestra. Zorica joj je nešto objašnjavala. U rukama je držala nekoliko knjiga koje su bile nagorjele po rubovima. Zoricin muž umro je prve godine rata, a djeca, dva sina i kćer, bili su u inozemstvu, sinovi u Njemačkoj, a kćer u Austriji. Nije htjela otići kod njih, radije je ostala tu.Nije im željela smetati.

"Još jedan?" rekla je Sanja.

"Poznaješ li ga?" upitao sam Zoricu.

"Stojan", rekla je. "Odavde je."

Starac je kruhom počistio plastični tanjur i ja sam mu otišao podgrijati novu konzervu. Zorica je došla za mnom i pokazivala mi knjige. Zorica je nekada bila učiteljica. Došla je tu odnekle iz južne Srbije prije pedesetak godina. Tu je našla muža i udala se. Dolje, u rodnom kraju, nitko je se više nije sjećao.

"Rekao mi je da se zove Milan ili Dragan. Nije bio siguran", rekao sam.

"Zove se Stojan. Bio je šumar. Ne sjeća se više ničega."

"Ima tri sina, tako mi je rekao?"

"Nema on nikoga."

"Nije bio oženjen?"

"Nije."

Odnio sam starcu novu konzervu. Zorica me pratila.

"Ove sam tri knjige donela sa sobom, kad sam došla tu", rekla je.

Klimnuo sam glavom. Govorila je još nešto, ali je nisam slušao. Razmišljao sam o starcu.

"Znaš li, možda, puši li? Je li pušio?" rekao sam.

"Stojan?"

"Da."

"Ne znam."

Zorica je mogla satima pričati. I nakon pedeset godina miješala je ekavicu i ijekavicu. Razmišljao sam o starcu, o njegovom životu koji zapravo nije postojao, o izmišljenim sinovima liječnicima i generalu.

"Ovo nema smisla", rekla je Sanja. "Gasimo požar čašicom od jogurta."

"Da", rekao sam. "Idemo u šator."

Nisam želio da Zorica sluša naš razgovor.Tu sam zapravo uglavnom zbog Sanje. Sanja mi je ljubavnica. Radimo u istoj bolnici. Mlađa je desetak godina od mene. Nedavno sam posumnjao kako moja supruga zna za nas. Zbog toga smo postali oprezniji i odlučili se na ovaj korak. Željeli smo malo slobode.Moja supruga je volontirala u nekoliko humanitarnih organizacija i veselila se mome odlasku. Nismo imali djece i nalazila je utjehu u tome. Radila je u kazalištu, kao kostimograf. Nisam je želio povrijediti, da sazna za našu vezu. Bio sam spreman i lagati. Sanja je to prihvatila, jer nisam bio prvi oženjeni muškarac s kojim je bila u vezi. Govorila je kako ne vjeruje u brak i djecu.

"Šta ćemo, napokon, s njima?" rekla je. "Kada odemo? Ne možemo samo tako otići i ostaviti ih?"

"Ne znam. Javit ćemo ovima iz Crvenog križa za njih. To je sve što možemo. Ovo će brzo završiti."

Imali smo tranzistor i pratili što se događa u zemlji. Vojna operacija koja je trajala peti ili šesti dan zvala se Oluja.

"Da, hoće", rekla je Sanja.

Ležali smo u šatoru i šutjeli. Vani su u međuvremenu pristigli preostali starci. Razgovarali su o Zoricinim knjigama.Zatim su negdje otišli. Izišli smo iz šatora. Nije bilo ni Stojana. Odlučio sam ga potražiti, iako nisam znao što napraviti niti s ono četvoro koliko-toliko lucidnih staraca, a kamo li s njim. Krenuo sam prema autobusnom stajalištu. Međutim, nije bio na klupi na kojoj sam ga našao, a preko koje je u međuvremenu prešla sjena. Iza ceste, stotinjak metara od sela, protjecala je rijeka. Gledao sam prema njoj, prema obali po kojoj je rasla metalno-zelena trava. Nije bio ni tamo. Prišao sam bliže i tada sam ga ugledao.Stajao je nasred ceste i gledao u nešto ispred sebe. Na licu mu je bio izraz radosti.Tamo kamo je gledao bila je krivina. Nisam s tog mjesta vidio što se događa. Krenuo sam prema njemu. Iz pravca kamo je starac gledao naišao je autobus. Čula se škripa kočnica, a zatim udar koji je odbacio starca nekoliko metara dalje. Autobus je dopuzao do njegovih nogu. U njemu su bili vojnici koji su se vraćali kućama nakon vojne akcije. Nekoliko ih je, uključujući i vozača, izišlo iz autobusa. Vozač je provjeravao je li starac živ. Prišao sam mu.

"Ja sam iz Crvenog križa", rekao sam.

"Nisam ga na vrijeme vidio", rekao je vozač. "Stajo je nasred ceste."

"Mrtav je?"

Vozač je klimnuo glavom.

"Nikad mi se ovo nije dogodilo."

Vojnici su nas ravnodušno promatrali i dosađivali se. Smrt tih dana nije bila bogzna kakva atrakcija, pogotovo ovako banalna. Jedan je zapalio cigaretu i desnom čizmom provjeravao čvrstoću asfalta. Oslonio bi se cijelom težinom na desnu nogu, aasfalt ispod njegove čizme poslušno se nadimao i razlijevao.Na cesti su ostale plitke šare  potplata njegovih čizama.

"Niste vi krivi", rekao sam vozaču. "Nije ništa znao."

Iza autobusa vukao se kratki crni trag guma. Podsjećao je na matematički znak jednako. Tamo odakle je došao autobus, nad pustim i zaboravljenim asfaltom, igrala je jara, a zrak jemirisao na borove i katran. Pomislio sam na Sanju i naš dolazak ovamo, na smisao svega, na matematičku jednadžbu tu preda mnom: ništa jednako autobus i mrtvi starac kojije ležao na asfaltu. Pomislio sam potom kako bi bilo logično da vozač vrati autobus dvadesetak metara unatrag, da "znak jednakosti" stoji između leša i autobusa. Tada bi sve imalo smisla: autobus jednako mrtvi starac, uzrok jednako posljedica. A ovako... Sunce je na trenutak zašlo za oblake i od sjene mi se učinilo da se starčev leš pomjerio, da je oživio i diše, kao užareni i otopljeni asfalt pod nogama. Učinilo mi se kako je i vozač to primijetio.

"Kako se zvao?" rekao je.

"Ne znam. Rekao mi je tri različita imena. Svaki put drugo."

Slagao sam ga, jer sam vidio da mu je žao. Ovako je bilo bolje. Znao sam to po svojim preminulim pacijentima. Brže sam zaboravljao one kojima nisam znao ime.


Io Sono Africano 
Nada Crnogorac

Prostor pod mojim nogama je pravokutan i prekriven bijelom hladnoćom. Neki umjetni kamen. Imitacija. Sve oko mene je imitacija. Parfemi koje prodajem su imitacija. Moj mali pult je imitacija prave trgovine. Ja sam imitacija prave prodavačice. O parfemima znam vrlo malo, gotovo  ništa. Ali to ništa posjeduje i moj šef. On ima prljave nokte, nemirne sitne crne oči koje neumorno skaču i nikada ne gleda u osobu s kojom razgovara. On ljudima koje vidi prvi puta u životu govori ti. Okrugao je, proćelav i mastan,  sav se sjaji se kao komad pizze s pet sireva.

Prostor pod mojim nogama je odmorište veličine otprilike 2,5 x 4 m u zgradi nekadašnje NAME, prvo odmorište na putu za kat. Od mene do ulaza spušta se devet dugih i plosnatih stepenica na isti takav pravokutnik. Nekada je ovo bio jedinstveni prostor,  a sada je pregrađen u mnoštvo kokošinjaca u kojima svi nešto prodajemo. Kokodačemo.

Vrata se nečujno otvaraju. Utrčava zima i udara me u noge. Vrata se nečujno zatvaraju. Klize staklene stijene u ritmu koji tek pokušavam savladati. Iz kafića u prizemlju lijevo povremeno dopire glazba i žamor. Jače kada se otvore njihova vrata.

Jaaa saaaam sirooomašan, pjeva muški glas. I ja, htjela mu je dobaciti.

Povremeno je mirisalo na kuhano vino, cimet i klinčiće. Nije mogla otići tamo, nije si to mogla priuštiti. Kuhano vino i kafić, te dvije stvari. Kafić je bio malen, stiješnjen mnoštvom nepredvidivih uglova, podsjećao ju je na vagon vlaka, i još je bio bez grijanja. Valjda su se grijali kuhanim vinom, čajem, kavom, vrućom čokoladom, cigaretama i vlastitim tijelima. Ali predmeti oko nje ne postoje i za nju.  Predmeti su udaljeni i sve dalji. Predmeti su fluidni. Sklizavi, tekući i odlaze od nje ispunjeni strahom. Predmeti je okružuju, zarobljavaju, ali i oslobađaju napuštajući je. Predmeti joj ne pripadaju, nisu njeni, nedohvatni su. Predmeti su tuđi.

Nisu moji, šaptala je neprestano kao neku mantru. Predmeti nisu moji. Ne pripadaju mi. Oslobođena sam od predmeta. I oni od mene. Što mi pripada, petljala je dalje s tim mislima. Pripada mi samo ovaj zrak, ništa više, samo njega uzimam bez straha. Šef je rekao da će danas doći i donijeti mi novce i papire. Nema ga. Još ga nema. Još me nije prijavio. Ništa. Opet ništa. Opet sam ništa. Nema veze.

*

Danas ne miriše ništa, čak ni moji parfemi. Ovo je bezmirisni prostor, valjda zbog propuha. Ljudi prolaze pored mene kao pored još jednih klizećih vrata. Ja sam vrata koja ne otvaraju. Oni koji dolaze ovdje u kupovinu uglavnom baš nemaju novaca i za parfeme. Oni koji imaju novaca odlaze na drugačija mjesta, skupa mjesta, ulaze u oblake mirisa gdje ih hodajuće lutke okupaju nasuho i prodaju im Gucci, Boss, Bvlgari ili Chanel 5 i slično. Bočice koje prodajem ne dosežu te nebeske cijene, one su obične, malene i jeftine, u nekoliko boja već prema vrsti. Ljubičica je ljubičasta, naravno, samo tko to još traži i kupuje? Ljubičice?

Vrata se otvaraju i zatvaraju. Na nogama mi izrastaju čelične klizaljke. Hladna atmosfera, nečiji koraci i glasovi u prolazu, mrmljanje, posljednji dogovori ispod glasa prije razgledanja, probavanja, možda kupovanja. Ljudi prolaze. Pokušavaju me ne gledati. Ne dopuštaju očima da se zaustave, pogledu da se spusti na mene. Svaki trenutak je opasan, govore mi njihova tijela. Razumijem ta tijela bez novaca. Razumijem ih i oni znaju da ih razumijem i da se ne ljutim na njih. Mi smo na istoj strani. I oni su nečija imitacija. I oni imaju svoga šefa koji im nije platio tko zna koliko mjeseci. Nisam dobila plaću za prvi mjesec rada. Nije me prijavio. Razumijem ova tijela koja se ne okreću prema meni. Mi smo izgubljena tijela i zato nevidljiva. Šef me nastoji ne vidjeti jer se onda mora živcirati, psovati, vikati da nema novaca. Ja se ne moram živcirati. Ja ne moram psovati. Ja ne moram vikati. Ja sam strpljiva. Mirna. Nevidljiva sama sebi dok se tražim i ne mogu se naći. Kamo sam se to izgubila?

Gledam stepenice i brojim ih nesvjesno nekoliko puta na dan. Vrata se otvaraju. Klize natrag. Brojim. Ne smijem ništa čitati, nemam što raditi pa brojim. Brojim u sebi sve što se može izbrojati. Moram govoriti čim netko naiđe. Moram se smiješiti. Stalno. Biti vedra i optimistična. Stalno. Micati i slagati bočice kao da se tu nešto događa, moram glumiti da se događa, glumiti rad. Prsti su mi ledeni i ukočeni. Bole me mali zglobovi na rukama. Gibam ih. Brojim pokrete. U glavi mi kljuca misao da ću se izgubiti u tim brojkama. Stepenice, vrata, bočice, prsti, govorim dobar dan, smiješim se, optimistična sam. Vjerujem da će me sutra šef prijaviti kako je obećao, već po x-ti put.Vjerujem da će mi platiti za prošli mjesec. Vjerujem da neće doći inspektor rada, on ne operira u centru grada gdje mu je kancelarija, tu ide na kavu, a ne u inspekciju. Neće valjda pomisliti da mu netko pod nosom krši zakon! Vjerujem da šef i tu ima neku vezu. Zakoni nisu pisani za mene i ovakve kao što sam ja. Zakoni su pisani za papir. Vjerujem, dakle jesam, kažem si i nasmiješim se.

*

Kažu da možeš otići u svijet trbuhom za kruhom kada imaš manje godina od broja cipela koje nosiš. Ne znam tko mi je to rekao. Po tome bih mogla otići. Nemam ni blizu 37 godina koliki mi je broj cipela. Ali imam strah. Kukavica sam. Bojim se mraka, visine, zatvorenog prostora, otvorenog prostora, vode, pustinje, ja sam uopće jedno preplašeno biće, a to uvijek namirišu. Moj strah ima miris koji se prepoznaje na kilometre. Pa me onda onjuše, gaze, izrabljuju. A ja šutim. Neću ni pisnuti. Šutim i trpim. Kamo da odem, otputujem, odselim se? Gdje je moje mjesto? Želim li se uopće izmjestiti ili je svako mjesto ne-mjesto za mene? Mogu li se spasiti? Mogu li se spasiti svi oni Afrikanci što plutaju morem u čamcima?

Njena prijateljica Mima je hrabra i odlučna. Zato odlazi iz ove imitacije u stvarnost. Ta odluka čini joj se veličajna, dostojna poštovanja, kao hrabrost afričkih izbjeglica. Ona je nespokojna dok razmišlja o Afrikancima, dok u mislima gleda njihove papirnate čamce i brodiće kako se valjaju morem. Ona ima tu strašnu sposobnost empatije u kojoj  pliva i davi se skupa s njima.Ona osjeća njihov strah u mraku, njihovu paniku u buci klaustrofobije, njihovu istovremenu želju da žive i da umru. Ona ih unezvjereno broji i broji i plovi s njima. Ona se boji s njima, osjeća kako je bombardira sve ono što bombardira njih.

Svijet pripada svakom čovjeku. Danas razmišlja o njima intenzivno. Cijeli dan. Gleda u mislima taj film, lista slike iz novina, s televizije. Svijet pripada svakom čovjeku. Razmišlja o članku u novinama. Pročitala ga je površno, preskačući, morat će ga detaljno pročitati kada dođe kući. Ostala joj je samo neka rečenica koju kao refren ponavlja tišina u njenoj glavi: Io sono Africano. Razumjela je što ona znači iako ne zna talijanski jezik, to je tako jednostavno i svakome jasno, ali nije znala kontekst. Kopkalo ju je kao lagano probuđeni zub. Tuc, tuc, tuc, o Lampedusi, talijanskom otočiću o kojem sanjaju Afrikanci kao o Obećanoj zemlji. Imamo li svi pravo na Obećanu zemlju? Imamo li svi pravo na san da budemo ljudi? Imam li i ja to pravo?

Članak je pročitala nekoliko puta. Iščitavala. Gledala u slova kao da ne zna čitati, kao da ih vidi prvi puta, da upravo otkriva neko tajno pismo kao Indiana Jones, negdje duboko u pješčanom podzemlju Afrike.

On je Talijan. Živi na Lampedusi. Zove se Gaspare i govori nama: Io sono Africano. Ponavljala je u sebi cijeli dan tu rečenicu. Okretala je na sve načine. Bacala je naglavačke. Grlila je hladnim prstima. Tipkala po njenim slovima. Osluškivala njene glasove. Brojala ih. Koliko ima samoglasnika, koliko suglasnika. Ona zna da svaki čovjek u jednom trenutku svoga života može izreći istu tu rečenicu. Zato što svijet pripada svakom čovjeku i svaki čovjek pripada svijetu. Razmišlja da je i sama kaže, ne samo zato što bolno suosjeća s njima već zato što je i sama imigrant u vlastitoj zemlji. Zvuči apsurdno, ali je baš tako. Ovoj zemlji ne trebaju imigranti da rade za badava, na crno za neku siću, ona je sve nas pretvorila u imigrante koji rade na crno, za badava, za siću. Io sono Africano, rekla je glasno.    


Konac vojne 
Zoran Krstić

Opasni, nezgodni teren češljamo već tri dana i dvije noći. Na izmaku smo snaga. Moji suborci i ja malo smo za(o)stali, posve namjerno. Nakon što smo preživjeli sva najgora ratišta, ne bismo voljeli sada nastradati, u ovoj završnoj akciji. Rešetani i krpani, mi smo svoje dali. Neka sad drugi završavaju posao, na njih je red da pronalaze zaostale neprijatelje i da privode rat kraju. Čujemo, gore, pri vrhu brda, žestoko se puca. Rafali se nadmeću, kucaju poput poludjelih djetlića. Povremeno, zagrmi i poneka bomba. Ljudi galame, jauču, drveće se lomi. Moja grupica skutrila se na polovini brijega, na samom rubu šume. Susretljivo nas hladi vjetrić razvigorac, čak povremeno mijenja i smjer kretanja. Ivanković puši i motri čistinu koju smo ostavili za sobom. Lorber kopa nos pod kacigom pa mijesi kuglice, ja mokrim, a Legan je skinuo prsluk, sjeo na nj, pa izuva čizme.

- Jebote, mislio sam da će ovo trajatimjesecima, sve do zime, pa i duže, a išli smo k'o kroz putar. Da sam znao da će tako brzo svršiti, bio bi uz'o svoje stare bakandže. Vidi ovo  -  pokazuje nam žuljeve na tabanima nakon što je skinuo i znojem ''naparfimirane'' čarape.

- Ak' se za vse te vrijeme ničemu nijesi nafčil, tak' ti i trijeba  -  Lorber ponosno podiže nogu, obuvenu u razgažene adidasice

Pri tome ne prestaje čeprkati po kljunu.

- 'oćeš konjaka?  -  podižem čuturicu prema našem stražaru.

- Neću  -  odmahuje glavom i pokazuje kažiprstom prema dnu uzvisine. 

Netko ide. Podižem pušku, a zmija me opako grize za želudac. Usta mi se suše, tjeme mi se ježi. Dobro je, jedan je, sam. Može biti i naš i njihov, još ne vidimo oznake, ali znat ćemo uskoro: šarena maskirna odora sve nam je bliže. Legan se obuo i sklonio iza stabla, Lorber je čučnuo. I dalje kopa nos. Ubrzo, smirujem se, spuštam oružje i otpijam dva – tri gutljaja. Čovjek se dovoljno približio da ga mogu prepoznati. To je Kokta, naš nadnarednik. Korak mu je predug, bijesan, poskakuju mu sve tri krunice obješene oko vrata, pletu se nad pojasom s bombama. U pauzama između akcija, naš dočasnik se redovito i revno, javno, glasno moli. Izjašnjava se kao praktični vjernik. Međutim, to ga ne priječi da bude okrutan prema potčinjenima, prema neprijatelju da i ne govorim. Svojom slavoljubivošću ikarijerizmom tobožnjeg kršćanina, Koktaje dvaput slao vod u besmislene, bezizgledne napade. Njegovo beskompromisno domoljubljepostrijeljalo je desetak izbezumljenih civila. Sada nam zadihan prilazi, maše pištoljem, pušku nikad ne nosi, jer smatra da on spada u privilegiranu elitu.

- Gledam vas...  kroz dalekozor...  već pola sata. Što se čeka?!?  -  dah mu je isprekidan.

 - Kraj rata  -  odgovara Ivanković, sebi u bradu.

- Vi ne čujete da se gore vode borbe?!?  -  zapovjednik je u nevjerici.  -  Zar ćete postrojbuostaviti na cjedilu?!?

- Slušaj, Kokta, jebeš nas već tri godine  -  obraća mu se Legan, opet se izuvajući.  -  Pusti nas sada da doslužimo ovo, pa ćemo ti sve zaboraviti.

- Govnane, zar ni ti nećeš?!  -  zaprepašteni idiot sjetio se pitati baš mene.

Šutim i naginjem flašu. Nadimak rezignirano nosim. Stekao sam ga odavno: još kad sam se, pri prvom susretu s minobacačkom vatrom, usrao u gaće. Neću lagati, smrdjelo je do neba, curilo niz nogavice.

- Lorber, marš gore!  -  dočasnikje podivljao.

- Je, kak da ne, već hitam.

- Kakvo je to ponašanje?!?

- Moje ponašanje je jako odlično-  ozbiljan je Zagorec.

Složni smijeh naše grupice naveo je nadjadnika da sasvim poludi. Otkopčava i skida bombu s remena, odvija poklopac, udara upaljačem o dršku pištolja, pa kruškicu baca baš na nas. Ova udara o Lorberov šljem, odbija se i lagano kotrlja niz brijeg, natrag prema bacaču. Mi napadnuti već smo svi instinktivno polijegali na zemlju. Nakon eksplozije ležimo još minutu – dvije, a onda polako, jedan po jedan, ustajemo i otresamo iglice s odora. Leganje bos, čizme su mu nekamo odletjele. Zuji nam u ušima, nagluhi smo, ali dobro vidimo: naš slavni komandant leži na leđima, prebačen preko panja na krčevini. Oči su mu zagledane u nebo. Ma što serem, koje oči kad ni lica više nema?!                                                                                                                                                    

U posljednjem, pobjedonosnom jurišu, hrabro je položio svoj mladi život na oltar domovine  -  šapće, govori, ma vjerojatno i galami naš suborac, jer svi ga čujemo.

Salutira i kreće u potragu za obućom.

Amen  -  povlađuje mu Zagorec, čitam mu s usana.


Turetov sindrom 
Jasna Dimitrijević

I.

Oranjenacht provela sam na Pijpu. Igrali smo krajcarice na ćošku kod prodavnice bicikala. Duž ulice se ka centru vukao beleg Kraljičinog dana, ispisan kredom na trotoaru. Pred svakom radnjom kod Sarphati parka pisalo je Zauzeto!, volšebno čuvajući mesto za sutrašnju tezgu sa polovnim drangulijama.

Nije mi se dalo u gužvu. Turista u gradu, turista u duhu, kaže Katja. Dok čekam da stigne, pijem pivo s njenom ekipom na južnom kraju parade, dijagonalno od Sarphati parka. Bacamo novčiće do obeležene linije. Ko dobaci najbliže, uzima sve. Kad se kovanice potroše, ponovo ih podelimo i krenemo iz početka. Poneku partiju preskočim i obrnem krug po kvartu. Gledam ljudima kroz prozor. Holanđani ignorišu zavese i roletne, ja ignorišem prozirnu granicu privatnog i javnog. Lakše je sa tamnim naočarima.

Narandžaste trouglaste zastavice premrežavaju uske ulice i bockaju, izvrnute na vetru, bledo nebo iznad njih. Turisti haluciniraju na ulicama, domoroci na biciklima gaze ih ako se ne sklone na vreme – biciklisti ne jebu živu silu! – i odlaze da pre praznika plate račune, kupe namirnice, pokupe decu sa probe hora i dohvate se na brzinu sa ljubavnicima pre nego što svako sa svojom porodicom ne ode na odmor.

Završio se moj peti team building. Prve dve godine na Zlatiboru, pa rafting na Tari, zatim prošle jeseni u Rovinju, nakon festivala Weekend Media.  A onda je HR služba agencije Factordrie sa sedištem u Amsterdamu rešila da upozna zaposlene u beogradskom ogranku. Došla sam na pet dana, a onda se sat pokvario.

Dole niz ulicu levo nalazi se bioskop koji prikazuje filmove za tek ponekog entuzijastu. Karte prodaje žena sa dečjim licem i staračkim rukama. Kažem joj da ne znam mnogo o holandskoj kinematografiji. Gledala sam samo Poljsku mladu i nije mi se nimalo svidela. Stereotipi o gladnim istočnoevropskim prostitutkama i dobroćudnim holandskim seljacima. Žena kaže da nije ni njoj. Pita odakle dolazim. Odgovaram. Stvarno, kod njih radi jedan moj zemljak, ali danas ima slobodan dan, nije sada tu. Ha? Interesantno. Počinje film, kratki? Pogledaću, naravno, što da ne.

II.

Plašim se da ću zaboraviti, a mrzi me da fotografišem. Osim toga, mislim i da je kontraproduktivno. Dovoljno mi je samo da hodam i posmatram. Pokupiću već nečije fotke. Evo, u ekipi je i neka cura s aparatom. Ćuti, pije pivo i škljoca. Ne ometam, razmenićemo mejlove kasnije.

A ko se, uostalom, seća Amsterdama?

Jutros sam u novinama pročitala intervju sa ilustratorkom čije sam ime nepovratno zaboravila. Ali zapisala sam jedan njen komentar: „I walk everywhere in the city. Any city. You see everything you need to see for a lifetime. Every emotion. Every condition. Every fashion. Every glory.” Katja kaže: Pa to je još od Bodlera.  Ne sećam se, ne znam.

Primetila sam je čim se izdvojila iz gužve. Plavi mantil, prugasta majica. Pored Katje je kaskao Stilte,[1] matori mešanac, ravnodušan na univerzum, kao da je i on za svojih 11 godina na ulicama grada video sve što mu je potrebno za sva vremena. Poznanstvo sa Katjom je dragoceno, ona je od onih ljudi koji ti za nekoliko sati hodanja, razgovora i ćutanja priušte više senzacija nego neke prazne duše za ceo život. S njom izađeš na brzo pivo i svež vazduh, a vratiš se kući kao bolji čovek. A ravnodušni Stilte je tu da suhodača podseti da se iskrena naklonost mora nečim zaslužiti. Plemenit dvojac.

Upoznala sam je na Herengrachtu onog dana kad sam s kolegama, tranzicionim japijima koji sa dna svog iskustva vade ostatke iskrene ležernosti, planirala vreme u Nizozemskoj. Za svih sedam godina rada u agenciji Factordrie nije bilo dana da ih nisam prezirala. A onda sam pre dve godine, kada je postalo izvesno da ću u tom poslu napredovati ili me neće biti, s mučninom prihvatila da je taj prezir usmeren na mene samu. Moj uspeh bio je neuspeh. A nazad se nije moglo. Časopisi u kojima sam objavljivala studentske recenzije prestali su da me prepoznaju, a i ja sam prestala da pratim događaje o kojima sam ranije pisala. Prošlogodišnji odlazak na Oktobarski salon – posvećen video-radovima, mojoj nekadašnjoj pasiji – bio je tek incident. Postavka je bila u novom prostoru, u zgradi bivše Vojne akademije. A i ja sam bila u novoj koži ispod koje su se tiskali poražavajuće nerazumevanje i praznina. Čak i da sam se pronašla u tom okruženju i iskustvu, više nisam poznavala nikoga s kim bih želela da razmenim mišljenja. Pokupila sam se posle dva odgledana rada, uhvatila prvi taksi, pa u prodavnicu, pa gajbi. Iz galerije sam ponela samo nedefinisani osećaj stida, ne zbog toga što s tim izrazima više nisam umela da komuniciram, već zato što mi više nije ni bilo stalo. Nije mi tamo bilo mesto. Moja interesovanja postala su inertni produžeci mog posla, a kancelarijski neprijatelji jedini prijatelji. Vreme je postalo ispunjeno intenzivnim stresovima, čije bih uzroke zaboravila već sledeće sedmice jer su ih, u međuvremenu, poklopili novi zadaci, rokovi, kontakti sa nerazumnim (a zahtevnim!) oblicima života i šifrirani konflikti. I nisam videla mogućnost promene. Svaki se dan završavao kao u spotu Massive Attack za pesmu Live With Me. Ako već moram da biram da li će stradati nervni sistem ili jetra, neka propadne ono što je od sekundarnog značaja.

A onda, tog jutra na Herengrachtu, dok sam uz prvi espreso savladavala nemoguću veštinu motanja duvana, sa susednog stola doletelo je jedno neočekivano: Halo, pucanje arterije? Pa jebote, 200 godina...

III.

Grišu poznajem iz pretkorporacijskog života, smucali smo se po bliskim gradskim ekipama. Neko vreme smo se malo i njuškali, ali nismo odmakli predaleko u tom odnosu. Bili smo prezaljubljeni u život oko sebe da bismo se zaljubljivali jedno u drugo. Zajedno smo pogledali taj video Žolta Kovača i Nikolete Marković, Choose Life, o kome sam ubrzo – raspamećena, fascinirana – napisala kratak tekst „Pucanje ARTerije“. Čoveče, godinama nisam na to pomislila! A značio mi je taj rad mnogo, premnogo. Izveden je u maniru televizijskih dokumentaraca o ljudima sa margine, prepoznatljivo kadriran sa subjektom u kontrasvetlu, subjektom koji modifikovanim glasom govori o svom neimenovanom poroku, poroku od koga svim svojim bićem želi da se otrgne, da bude kao ostali ljudi, ljudi koji ulicama ovog filma hodaju bez zamagljenja na licu, hodaju nepomućeni jer se nemaju čega stideti. Sećam se da sam na kraju, kada nam je saopšen identitet intervuisanih, kada smo saznali da su ti pritisnuti, neuklopljeni, onespokojeni ljudi zapravo umetnici, ostala malaksala od težine njihovih neuspeha da se sa margine pomere u komfornije predele. I jedno je pitanje isplivalo na površinu empatije sa njihovom nataloženom mučninom: zašto se uopšte trude? Dugo sam okretala tu misao i jedino što sam jasno mogla da izvučem iz svega bilo je da ti ljudi u svakom slučaju dobijaju ožiljke. Ali ako se čovek liši jedinog načina na koji razume i komentariše svet, ma koliko ta aktivnost bila granična i egzistencijalno problematična, onda je sebe dobrovoljno i nepovratno potrošio uzalud. Kada se tako pogleda na stvar, svaka druga opcija ima manje smisla, mislila sam tih godina. Tako je, uz dragocene razgovore sa Grišom, i nastala recenzija za jedan kratkoveki časopis. I Griša je za njih nešto pisao.  O muzici, mislim.

A sad ne mogu da verujem, evo čoveka za susednim stolom, precrtava mi proteklih deset godina, raduje se što me vidi, pita šta sad radim. „Doručkujem“, palim cigaretu i pogledom pokazujem na dopola popijeni espreso, smejem se kao da je godina 2001. „Doručak? Bravo, baš nam je nedostajao treći šampion za stolom“, kaže devojka sa kojom je sedeo, potpuno ignorišući društvo u kom se nalazim, kao da se podrazumeva da je ta situacija slučajna i neprijatna. I da me iz nje nekako treba izvući. „U stvari, četvrti. Ali Stilte ipak ostaje ispod stola“, pokazuje na pospanog psa. „A i ne doručkuje kafu i cigarete, pa se teško može smatrati šampionom.“

Katja je Grišina sestra. Živi u Amsterdamu poslednjih godina i teško podnosi „goste koje iz rodbinskih obzira mora da primi na gajbu“. „Jebi se, znaš“, Griša je privlači u zagrljaj i grebe oštrom bradom po obrazu. „Da nije mene, vas dvoje aljkavih kučića izgubili biste se u neredu koji ostavljate za sobom. Znaš gde Katja drži stare novine? U rerni! Koju, naravno, nikad ne koristi. A telefon, daljinski, olovke, makaze, povodac i sve slične pizdarije? U kofi koja se po potrebi premešta svud po stanu i obično mi se nađe na putu kad je najmanje očekujem. Katja je idiot!“ Smeje se i prima sestrin poljubac u obraz. „Ne diraj mi dragu kofu! Crvena na bele tufne, divna je. Uostalom, videćeš“, kaže mi. „Koliko ostaješ? Gde ćeš za Kraljičin dan? Možeš sa mnom negde, ovaj asocijalni manijak beži iz grada kod svoje devojke. Ali to je već posebna priča...“

Rekla sam da sam ovde poslovno, tek nekoliko dana, i da nisam mislila da ostanem za praznik. Ali... imam nešto malo od odmora. Ako odmah napišem mejl i zatražim slobodne dane, možda dobijem čitavu sedmicu... Jedan od kolega je kroz gutljaj čaja dobacio: Nećeš se izvući, sledeća nedelja je mnogo važna, ako se ne pojaviš u ponedeljak, bolje se ne pojavljuj uopšte...

Poslala sam mejl istog dana. Nisam očekivala brz odgovor.

IV.

Griša je otišao „na selo“, kako je Katja zvala predgrađe u kom je živela devojka s kojom se viđao, a ja sam iz hotela prešla u njen stan. Uglavnom sam skitala po gradu dok je ona radila. Spremala je stanove i čuvala decu, često je po čitav dan nisam viđala. Stilte mi je za to vreme pokazivao grad – pošto ionako nisam znala gde bih, pustila sam da me on povede svojim gluvim putem. Šetali smo i ćutali. Prijao mi je dan i duga svetlost, ne sećam se svoje poslednje dnevne dokolice. Posmatrala sam ljude kao u 3D bioskopu. Oni kupuju nameštaj, oni čitaju novine u parku, oni prodaju balone pred lutkarskim pozorištem.

Uveče bismo se našle kod kuće i obično bi svratio neko od njenih prijatelja. Osećala sam se udobno u tim razgovorima. Niko nije pričao o satovima i automobilima, niko nije pitao za decu i letovanja. Razgovaralo se o pouzdanim amsterdamskim bolnicama za ilegalne emigrante i žonglerskim trupama koje gostuju na festivalu u skvotu u brodogradilištu. Otkrivamo novu muziku i filmove. Pronalazimo torente i skidamo fajlove. „Kad bolje razmisliš, ima ovo vreme velike prednosti“, rekao je neko za tim stolom. „Dok ima interneta i krompira, ja nemam problem da živim u siromaštvu. Ha!“ Ja mu ipak ne verujem.

Oko stola još pet stolica, a na njima s nama sede:

Damir Avdić koji priča o svom poznaniku iz neke severne zemlje, bankarskom službeniku koji krišom savetuje klijente koje kredite da zaobiđu i kako da legalno odlože plaćanja;

Don Andrea Galo, sveštenik iz Đenove, koji na misama peva O Bella Ciao, isprobava subverzivnu snagu jevanđelja i predlaže da sledeći papa bude homoseksualac;

Gi Debor, koji pita: Internet, dečko?;

Barbara Matejčić, koja je upravo poslala redakciji tekst „Prekarni radnici svih zemalja, ujedinite se!“;

Velika Turkinja sa Pijpa koja pravi najbolje donere u gradu i ćutke vodi imaginarne razgovore sa sestrom koja  se nedavno porodila, dole u Anadoliji.

Dobila sam odgovor iz firme. Moraćemo ozbiljno da razgovaramo o posledicama mog iznenadnog odsustvovanja. Setila sam se svih turbulencija freelancinga, besparice kada nema posla i hipertenzije kada ga ima. Setila sam se i letnjih okupljanja kod prijateljice na Adi Međici na koja nikada nisam otišla.

V.

Kraljičin dan čekala sam na ćošku pred prodavnicom bicikala, igrajući krajcarice. Neki lik je častio jer je, posle gomile ispunjenih administrativnih zahteva, konačno dobio pasoš. Katja je kasnila, iskrsla joj je neka šljaka koju nije htela da odbije. Pojavila se iz gužve u plavom mantilu i prugastoj majici. Stilte je kaskao za njom. Dok mi je prilazila, pomislila sam kako prvi put srećem osobu koja je istovremeno i ravnodušna i radoznala. Činilo mi se da sve mogu nadoknaditi.

„Ko je tražio nešto slatko? Donela sam vam ratluk.“ Izvadila je iz torbe smeđu papirnu kesu. „Holandski stropvafli su samo za turiste. Ima jedno mesto na Jordanu gde ih prave pošteno, ali svuda su uglavnom samo bezukusni suveniri.“ Poljubila sam je i spustila se da pomilujem svog gluvog drugara. „Daj kocku, pa da ti ispričam šta sam radila.“

Pričam joj o bioskopu, o ženi sa licem deteta i rukama starice, o filmu koji sam gledala. Leteća Ane. Devojčica sa Turetovim sindromom. Njen motorički poremećaj manifestuje se kao nekontrolisana potreba da lizne predmete s kojima dođe u kontakt. Olovku, prozor, nadlanicu. Shvata da to nije uobičajeno, pa se trudi da stvar završi krišom. Ima plavu kosu i pohađa časove plesa. Ide na terapiju i psiholog je podučava kako da izađe na kraj s podrugljivom decom. Katja kaže: Zajebano je to. I dodaje: „Znaš šta sam rešila: otići ću kod keve na neko vreme. Krajem godine. Ako vet potvrdi da Stilte sme da leti.“ Stilte se promeškoljio pod njenim dlanom, ne sluteći ni prtljažnik aviona ni Beograd, a naročito ne veta.

Došao je moj red da bacim novčić. Dvadeset centi sa profilom kraljice Beatriks blinkalo je na mom dlanu. Oko moje glave trčao je kajron: Samostalnost! Nestabilnost! Samostalnost! Nestabilnost! Znala sam da posle dva piva ne bih mogla da pogodim ni kontejner.  Bacila sam novčić i nisam ni pogledala gde je pao.

„Znaš šta je rekla kada su je pitali da li bi želela da se oslobodi tog prokletog tika.“ Pogledala sam u Katju. „Ne. Odgovorila je: ne. Plaši se da bi onda bila neko drugi.“

Momku koji je juče dobio pasoš ispala je iz ruku gajbica piva dok ju je spuštao sa bicikla. Tresnula je nedaleko od mesta gde je Stilte prevrtao praznu kutiju od cigareta. Zaštićen tišinom, nije se ni štrecnuo. Samo je kratki rep na njegovom kruškastom dupetu podrhtavao u ritmu igre, kratki rep zadovoljnog psa.

[1] Tišina (hol.).

 


 

 

 

odakle zovem markica

plantaze markica